Објављено 23.07.2010. на:
http://www.slobodanjovanovic.org/2010/07/23/nebojsa-bakareczivotinjska-farma-neobavezujuceg-misljenja/
Животињска фарма „ необавезујућег мишљења“

Јавност је могла пажљиво да саслуша једноипосатно излагање председника Међународног суда правде (у даљем тексту МСП). Свако нормалан би после тога помислио да неко мора да одговара због тешког пораза Србије. Свако нормалан би помислио да неко мора да плати за нокаут који је доживела држава. Свако нормалан би помислио да министар иностраних послова мора да поднесе оставку. Свако нормалан би помислио да председник владе и цела влада морају да поднесу оставке. Свако нормалан би помислио да председник Републике мора да поднесе оставку. Свако нормалан али не и они. Јер сви они су инспиратори и творци идеје да се Србија обрати МСП-у. Тај једноумна власт ДС, Г17, СПС, ЛДП, ПУПС, ЈС и осталих, та једноумна власт Бориса Тадића коју подржавају сви непријатељи Србије, сав западни инофактор и сви олигарси, је инсистирала и испословала да се Србија обрати МСП-у. Сада је јасно да су Американци или са режимом договорили целу шараду у Генералној скупштини УН ( када је Србија, наводно победила у залагању, односно гласању око питања обраћања МСП-у) или су „ наместили „ Вука Јеремића и цео режим. Поводом штетног обраћања Србије МСП-у, Демократска странка Србије је још тада упозоравала да је то обраћање непотребно и нефункционално и говорила је да Србија мора да тужи сваку (барем европску) државу која призна лажну државу Косово. Наравно, инсталирани амерички режим у Србији, то себи није могао да дозволи већ је посегао за неискреним манифестним и маркетиншким деловањем а на за суштинским и ефикасним. Исход је могао бити познат. Прво, чак и да је суд дао мишљење повољно по Србију, нашој држави то не би много користило ( користило би само режиму у Србији да се бесомучно рекламира ) јер би надзорници међународне политике, пре свега САД, релативизовали то мишљење суда и не би дозволили да оно изазове било какве ефекте или последице. Са друге стране није било тешко претпоставити да ће неповољно мишљење суда имати тешке и несагледиве последице по Србију.
Режим и његове главне странке ДС и Г17 никада нису били искрени у борби за Косово и Метохију већ су једно мислили („ брига нас за КиМ – наша брига је – у се, на се и пода се“ ), друго говорили ( „никад, никад, никад нећемо признати Косово“ ) а треће радили ( пузеће признање Косова – тако да се народ не досети ). Сада је време да плате за своју неискреност. Нажалост, прво ће платити Србија. Србија ће се суочити са несагледивим последицама веома јасног става МСП у корист Шиптара. Апетити на Косову ће порасти. Имају на чему и да расту. Став МСП је разоран. Шиптари ће желети, овај пут ојачани ставом МСП, да ставе под контролу целу територију своје лажне државе. У томе ће имати подршку САД и Европе. Србија ће бити изложена свакојаким притисцима и уценама. Притисци ће бити утолико тежи, јер осим што је мишљење МСП поразно јасно, то мишљење је дато на основу захтева Србије у УН. Шта је режим тражио то је и добио. Али, неће трпети режим, трпеће Срби на КиМ, трпеће цела Србија. Режим је ушушкан у вишеструке привилегије и функције које његови људи имају, у бенефиције и обесан стил живота. Режим је сам себе заштитио од сукоба интереса. Заштитио се од опозиције. Заштитио се од полиције, тужилаштва и судства. Заштитио се од медија ( да ли треба помињати срамне насловне стране новина 23.јула и уопште срамно извештавање већине медија који сакривају пораз режима и извештавају у стилу „борба се наставља“). Режим се заштитио од судбине, отпора и речи грађана, заштитио се од живота нормалних људи. Да ли и вас мучи дилема, да ли су на власти дивље или обичне свиње? На овом месту навире сећање на завршне пасусе “ Животињске фарме „ Џорџа Орвела:
„ Док су споља посматрале тај призор, животињама се учинило да се догађа нешто чудно. Шта се то променило у изгледу свиња ? Кловерине остареле, мутне очи прелазиле су с једне на другу. Неке од њих имале су пет подвољака, неке четири а неке три. Али шта је то изгледало као да се преображава и мења? Пљесак се утишао, друштво је узело карте и наставило прекинуту игру, а животиње су се потихо одшуњале назад.
Али, застадоше после двадесетак метара. Из куће се чуло урликање. Потрчале су назад и поново провириле кроз прозор. Оштра свађа је постајала све бучнија. Галамило се, лупало по столу, гледало оштро и сумњичаво, одлучно негирало. Свађа је почела у тренутку када су Наполеон и господин Пилкингтон истовремено одиграли пиковог аса.
Дванаест гласова бесно је викало, и сви су били једнаки. Сада је било јасно шта се променило у изгледу свиња. Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човека, од човека до свиње и поново од свиње до човека. Али, већ је било немогуће распознати ко је свиња, а ко човек“.