Објављено 09.09 2010. на:
http://www.slobodanjovanovic.org/2010/09/09/nebojsa-bakarec-24-septembar-2000-godine/

Двадесет четврти септембар 2000. године

Пролази десет година од дана када је јасно изражена воља грађана прекинула један период посртања и агоније Србије. Дан када је превагнула воља грађана. Дан када остварење народне воље није могло ништа да заустави. Дешава се и то понекад, истина ретко, из перспективе живота појединца. Са становишта временски мање ограничене визуре, види се да је историја пуна забелешки о несумњиво позитивним историјским датумима. Ово је један од њих. Без обзира што догађаји с краја септембра и почетка октобра 2000. године нису кључни за свет, па ни Европу, снажно су одјекнули широм планете и оставили трага у већини светских медија. Као што то углавном бива, тада исказана воља народа је значила крај једног ауторитарног, султанског режима, крај привида вишепартијског система, крај режима који је био равноправни саучесник братоубилачких ратова у деценији пре тога, али и режима који је био и један од изазивача тих несрећа (уз остале режиме бивших југословенских република и на првом месту САД и ЕУ). Тачно је да је са једне стране тај режим желео и да заштити свој народ у Србији и околним републикама, али је исто тако тачно да је тај режим то чинио тако лоше да је дошло до тога да Срби учествују у низу братоубилачких сукоба, и да почине многобројне злочине, као и остали братски народи, народи који говоре исти језик. Вероватно је тај режим тако лоше бринуо о националним интересима због тога што је био изданак претходног трулог полувековног режима и због тога што је, са друге стране, тај режим темељно злоупотребио власт у циљу пљачке сопственог народа и већина чланова тог режима је више водила рачуна како да се обогати, него о интересу државе. Десет година касније, постало је јасно да у Србији нико није одговарао за то, нити је тај огроман новац враћен народу и држави.
И као што то углавном бива, у историјским циклусима, крај нечег лошег доведе до нечег доброг, али се то добро брзо истопи и онда паралелно започне нови циклус агоније која постаје све гора што више одмиче дан када су се збиле позитивне промене. Данас, деценију после почетка јесени 2000. године, агонија Србије је равна оној од пре десет година и Србија је зрела за промене. Само су околности другачије, а циклуси промена се, наравно, не догађају равномерно сваких десет година, већ хаотично. Стога, на жалост, неће бити било каквих промена ове године, сва је прилика. А прилика за промене постоји. Постоје многи поводи за промене и један, најважнији повод, најсвежији повод – ИЗДАЈА ДРЖАВЕ. У вештачки створеној стварности се то зове „мишљење Међународног суда правде“ и „ заједничка резолуција Србије и Европе“. У оној правој, нетадићевској стварности, оно прво значи ПОРАЗ ДРЖАВЕ И ГРАЂАНА ПРЕД МСП, КОЈИ ЈЕ ИЗАЗВАО РЕЖИМ, а оно друго значи СРАМНУ КАПИТУЛАЦИЈУ ПРЕД ЗАХТЕВИМА НАШИХ НЕПРИЈАТЕЉА. Све заједно то значи ИЗДАЈУ ДРЖАВЕ, НАРОДА, НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА, ОДРИЦАЊЕ ОД ДЕЛА СОПСТВЕНЕ ТЕРИТОРИЈЕ, ПРОДАЈУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ РАДИ ПОДРШКЕ СПОЉНИХ НЕПРИЈАТЕЉА КОЈИ РЕЖИМ ОДРЖАВАЈУ НА ВЛАСТИ. Овај повод је много значајнији од повода који је довео до промене власти пре десет година. Тада је повод била изборна крађа, непризнавање резултата избора а сада је повод напад на интегритет и суверенитет државе. Нажалост, нашу „стварност“ држе под контролом странци и од њих инсталирани марионетски, квислиншки и издајнички режим. Стога, иако повод постоји, промена неће бити.
Али,с обзиром на љубав људи према округлим датумима, десетогодишњица промена је права прилика на подсећања, сабирања, достојна обележавања, поуке и остала наравоученија.
Већ сам поменуо да се ради о десетогодишњици победе народа, грађана. Та победа је отелотворена у, пре свега, победи Војислава Коштунице над Слободаном Милошевићем, а тек потом победи ДОС-а над СПС-ом, ЈУЛ-ом и СРС-ом, владајућим странкама старог режима. Та победа представља и победу свих нас који смо активно учествовали у победи Војислава Коштунице, Демократске странке Србије и осталих странака Демократске опозиције Србије.
Током ових десет година сведоци смо бесрамног и организованог прекрајања истине и историје, која се састоји у томе да се умањи, скрајне или прикрије кључна улога Војислава Коштунице и ДСС-а, у тим догађајима, а несразмерно повећа улога Зорана Ђинђића, Демократске странке и осталих странака ДОС-а.
Да се присетимо најважнијег. Војиславу Коштуници грађани су дали нешто преко 52% гласова а Милошевићу око 37%. Савезна изборна комисија (СИК) је као коначне резултате прогласила бројке – Коштуница, 49% а Милошевић, 38% (Прилог 1). Међутим, као једино овлашћено лице٭ Коштунице и ДОС-а за председничке изборе, 28. септембра сам извршио увид у записнике са бирачких места на КиМ (Прилог 2). Тада сам се уверио и у ствари открио да је извршена изборна крађа и да су Милошевићу додати гласови са бирачких места на КиМ, која никада нису отворена, тј. места са територије под контролом Шиптара и УНМИК-а, њих преко 150000 (Прилози 3 и 4). Када су се ти гласови одбили од броја изашлих и одузели Милошевићу, постало је јасно да је Коштуница победио у првом кругу. Кључно је било то што је режим покушао да подметне провидну лаж да су избори одржани на територији под контролом Шиптара и међународне заједнице (УНМИК је имао детаљан извештај који поседујем) и да апсурд буде већи, да је преко 95% Шиптара гласало за Милошевића٭٭.
После проглашења лажних резултата (Прилог 5) од стране СИК-а, уследио је револт народа у наредним данима. Када је устала цела Србија, и када је у Београду, петог октобра, око милион грађана из целе Србије и Београда изашло на улице, режим је капитулирао.
Подсетимо се околности које су довеле до избора 24. септембра 2000. године и до пораза режима. Савезна скупштина је шестог јула те године променила два члана Устава СРЈ којима се мења начин избора председника савезне државе (непосредно, уместо у скупштини) и посланика у Већу република (непосредно, уместо републичких скупштина). Милошевић је, несвестан ситуације и расположења грађана, очигледно желео две ствари. Да победи на непосредним председничким изборима и да мајоризује режим у другој федералној јединици, Црној гори, са надом да ће истовремено почистити и опозицију у Србији а потом и режим у Црној гори, који од 1998. године није учествовао у раду савезних органа. Потом су расписани савезни председнички и парламентарни избори, те покрајински и локални избори у Србији. Расписивање избора праћено је и доношењем сета изборних закона који су били у функцији очувања власти режима и против интереса мање федералне јединице, с обзиром на начин избора председника СРЈ. Укинут је и цензус за избор савезног председника.
Да наведем и да је претходне 1999. године, НАТО пакт извршио агресију на СРЈ, тачније на Србију, у којој је погинуло више од 3500 а рањено више од 10000 грађана. Нанета је материјална штета која се мери десетинама милијарди долара. Погођено је или уништено 7643 куће, 300 школа, 53 болнице, 50 цркава, 37 мостова и многи други инфраструктурни објекти. Милошевић и његов режим нису без кривице за то што је до агресије дошло и поред жарке жеље, пре свега америчких и европских НАТО злочинаца да нас бомбардују. Уверен сам да су грађани на изборима 24.9.2000. године, Милошевићу наплатили рачун за свих претходних десет година, укључујући и бомбардовање. Пар година пре избора 2000. године, донети су штеточински и недемократски закони о универзитету и информисању. Режим је коначно 2000. године убио Ивана Стамболића а на Вука Драшковића су два пута извршени атентати, последњи пут баш те године.
Изборна кампања је већ била у току када је опозиција као кандидата одабрала Војислава Коштуницу٭٭٭. Избор је био пун погодак (Прилог 6). Коштуница је био најбољи кандидат –врхунског образовања, неукаљаног угледа, скроман, патриотски опредељен, стабилан… Двадесет година у јавно-политичком животу, од тога десет у тзв. вишестраначју као потпредседник Демократске странке, а потом од 92` као председник Демократске странке Србије. Човек који се није никада срео са Милошевићем, док га није победио, тј. није никада, за разлику од осталих лидера опозиције (Ђинђић, Мићуновић, Драшковић…), седео на канабету Слободана Милошевића, нити је ДСС, за разлику од ДС, СПО, НД и осталих, икада сарађивао са Милошевићевим режимом или био у коалицији са неком режимском странком до 2000. године. Коштуница је био и остао чист. Није се обогатио од политике, и од ње је имао само штете а никакву корист. Ко је тада могао предвидети да ће, због опирања диктату САД и осталих америчких слугу, постепено, после изласка из Ђинђићеве владе, у августу 2001. године, он и ДСС бити систематски сатанизовани, оцрњивани, и постати предмет најгорих стереотипа и предрасуда, које су огранизовано ширили политички противници, а још више проамерички петоколонаши и квислинзи, добро ухлебљени у делу НВО сектора и медија.
Противкандидати Коштуници, поред Милошевића, су били, данас тако напредни, Томислав Николић, Војислав Михаиловић (тада СПО) и извесни кандидат „службе“, Миодраг Видојковић (кандитат наводно Афирмативне странке). Режим је тада, као и данас Тадићев режим, имао у рукама комплетну власт, новац, медије, полицију, војску и правосуђе и нон-стоп кампању. Једина разлика је та што тадашњи режим није имао подршку запада а овај сада има, и што тадашњи режим није био марионетски, квислиншки или издајнички, а овај данашњи режим јесте. Разлика је и та што су некадашњи Милошевићеви подрепаши данас коалиционо збратимљени и декларативно помирени са окрајцима тзв. ДОС-а, тј. са ДС, Г17, ЛСВ, ДХСС,СВМ и осталима٭٭٭٭.
Демократска странка Србије, није ни тада дозволила да се утопи у ДОС, већ је поред учешћа у изборном штабу ДОС-а, имала два своја изборна штаба, један за председничке изборе и други за савезне, покрајинске и локалне. У штабу ДОС-а ДСС су представљали, Милош Алигрудић и потписник ових редова, обојица и чланови изборног штаба своје странке. Демократска странка Србије је имала и своју самосталну кампању за Коштуницу, и била је финансијски независна. Функционери и чланови ДСС нису ни ишли на „обуку“ и по апанажу у Будимпешту и које куда, за разлику од осталих. ДСС није добила новац из било ког иностраног извора, за разлику од већине странака ДОС-а. Ова два аспекта кампање су била систематски сакривана од ДСС-а. Такође, још важније, ДСС није имала никакве контакте са страним агентурама (које су умешале своје прсте у догађаје око петог октобра) које су помагале неке странке ДОС-а, а други јесу. Уз то ДСС, није ни на који начин учествовала у пљачкама и паљењу, скупштине, телевизије, полицијске станице и зграде СПС, а други јесу. ДСС није тада, нити било када, оранизовала или прихватила помоћ криминалаца за све наведено, а други јесу. А све то што су други радили и што је бацило сенку на пети октобар, није утицало на кључну ствар, а то је да је народ рекао своје 24. септембра 2000. године и да је народ, спонтано изашао на улице. Данас је јасно да су пљачке и паљења били резултат тога што су се ствари отеле контроли јер су неким странкама помагали криминалци, који су мало радили за народ а мало више за себе. Такође, неки догађаји око петог октобра, попут тих које наводим, су били и резултат жеље многих у ДОС-у, и у неким НВО, под контролом страни агентура, да пети октобар буде крвава револуција, тј. потпуни обрачун са претходним режимом. Коштуница и ДСС су то наслућивали и то нису дозволили. Ти, који мишљење добијају из Вашингтона, и дан данас, трубе о томе и бунцаће о томе у данима око петог октобра 2010. године (о дисконтинуитету, о пропуштеној шанси, о шестом октобру као симболу тог обрачуна, итд.). Брига их је било и онда и данас, што би потпун обрачун са режимом значио хиљаде мртвих у Београду и Србији, потпуну дестабилизацију земље и евентуални увод у грађански рат.
Коштуница је обишао читаву Србију, народ га је примао, онако како би и данас требао, са одушевљењем. Кампања је ишла и од ува до ува, испредале су се легенде о пророчанству Тарабића, и око Коштунице су ретко кад, само кад је морало, били ликови из ДОС-а. Народ је био сит режима а победа се осећала у ваздуху. Дошао је дан избора и народ је дао победу Коштуници на начин који описујем у првом делу чланка. Коштуница је био одлучан да се не иде у други круг, за разлику од појединих колебљиваца из ДОС-а којима није била мила убедљива Коштуничина победа. Био им је дражи план да ДОС победи на локалним, покрајинским и савезним изборима а да се иде у други круг избора са Милошевићем. Међутим, народ је било могуће подићи само на Коштуничиној победи и против изборне крађе која је била у зачетку. Зато су лидери ДОС-а морали потпуно да стану иза Коштунице, иако су многима шкрипали зуби. Коштуничина популарност је скочила до неба, што је неометано трајало до средине наредне године, а потрајало и до 2003. године.
Двадесет седмог септембра 2000. године одржан је величанствени протестни скуп коме је присуствовало више стотина хиљада грађана.
ДСС и ДОС су предузели радикалне правне а касније и друге мере. После званичног објављивања лажних резултата уследила је жалба СИК-у и захтев да се изборни материјал стави на увид овлашћеним представницима опозиције тј. мојој маленкости и тиму који сам овластио (Прилог 7). СИК је то одбио (Прилог 8), као и приговор и жалбу због тога (Прилог 9). Потом је уследио приговор СИК-у против одлуке о утврђивању резултата који је одбијен (Прилози 10,11 и 12). Тај обимни и кључни приговор смо писали, угледни судија, тада привремено адвокат, Мирјана Рашић, Милош Алигрудић и ја. Потом смо 2. октобра упутили две жалбе Савезном уставном суду, због одбијања благовремено поднете допуне приговора и другу са захтевом да се, у суштини, признају стварни резултати избора (Прилози 13 и 14).
У међувремену протести су се ширили Србијом. Коштуница, ДСС и ДОС нису седели скрштених руку и позвали су грађане на генерални штрајк и блокаду путева. Другог октобра су у штрајк ступили рудари колубарског басена са захтевом да се признају резултати избора. Њихов пример следили су многи. Пре одлучивања, 4. октобра Савезни уставни суд је одржао тзв. јавну расправу на којој су присуствовали, поред чланова суда, представници СИК-а које је предводила милитантна и вероватно поремећена Милена Арежина, ако се добро сећам ,тада председница Привредног суда, и представници опозиције, као и строго контролисани медији. Поштовања ради, поменућу да смо дан пре заседања суда разрађивали стратегију наступа на суду. Тај договор се одвијао у просторијама „Лекса“- лиге експерата, која и данас постоји, Боже Прелевића, у приземљу зграде Браће Југовића 2а, где је и данас седиште ДСС. Поред Боже Прелевића као домаћина, састанку су присуствовали врхунски правници Слободан Вучетић, Лепосава Карамарковић, Мирјана Рашић, Вида Петровић Шкеро, Зоран Томић, Зоран Ивошевић, Божидар Стевановић, Филип Голубовић, Милош Алигрудић, и моја неправничка маленкост. У среду 4. октобра заседао је Савезни уставни суд (СУС). Такође, истине ради, навешћу ко је све, осим мене као овлашћеног лица присуствовао тој расправи пред Савезним судом (Прилог 15 ). Успут, треба рећи да смо били сјајни. Уставном суду, су као део тима опозиције, присуствовали – нестраначке личности, Мирјана Рашић – као наш известилац, Зоран Томић, Лепосава Карамарковић, Вида Петровић Шкеро, Божидар Стевановић и Зоран Лучић, те представници ДС, Иван Шебек и Ненад Милић, као и представници ДСС, Милош Алигрудић, Филип Голубовић и Зоран Шами. Истог дана, предвече, режимски медији су емитовали нејасно и вишезначно саопштење Савезног суда, које су две сукобљене стране тумачиле на свој начин. „Савезни уставни суд, после одржане јавне расправе, на седници о већању и одлучивању, од 04.октобра 2000. године, једногласно је одлучио да поништи део изборног поступка за избор председника Савезне Републике Југославије, који се односи на гласање, утврђивање и објављивање резултата гласања од 24. септембра 2000. године“. Строго гледано, изгледало је да је Суд одлучио у корист опозиције јер је урадио оно што је тражено у жалби, али Суд није доставио своју одлуку која се састоји из изреке и образложења, подносиоцима жалбе. Сведок сам да ми је суд, као подносиоцу жалбе, одлуку доставио тек шестог октобра, о чему постоји доказ (Прилог 16). Очито је Суд, поступао противзаконито и неморално, па је вагао ситуацију током два дана, и онда доставио своју одлуку.
Но, дан пре тога, огромне масе људи из Београда и целе Србије су изрекле своју пресуду. Грађани су одбранили своју победу. На ток догађаја није више могао да утиче ни режим, ни суд, ни криминалци, ни стране агентуре. Они су само бацили сенку на пети октобар, само су делимично упрљали победу истине и грађана али нису битно утицали на ток догађаја.
Нажалост, пети октобар није прошао без жртава. Несрећним случајем, погинула је тридесетдеветогодишња Јасмина Минка Јовановић, банкарски службеник, родом из села Милошевца, код Велике Плане, члан ДСС од оснивања. Обележје на њену погибију стоји у парку испод зграде бившег Савезног МУП-а.
У предвечерје петог октобра Коштуница се обратио грађанима са терасе градске скупштине а потом и преко РТС-а.
Шестог октобра, у петак, обнародована је одлука Савезног суда, којом је и формално призната Коштуничина победа. Увече је преко телевизије Коштуничину победу и свој пораз признао и Слободан Милошевић.
Седмог октобра, у Сава центру (јер су криминалци спалили скупштину) конституисана су оба већа Савезне скупштине а нови председник СРЈ, Војислав Коштуница је положио заклетву и тиме и формално преузео дужност шефа југословенске државе.
Демократска странка Србије треба достојно да обележи десетогодишњицу народне, Коштуничине и своје победе. Онако како смо на достојан и достојанствен начин обележили један сасвим другачији догађај, десетогодишњицу НАТО агресије. Грађани, Коштуница и сви ми из ДСС који смо активно учествовали у догађајима с почетка јесени 2000. године, треба са поносом да се сетимо тих дана. Треба да дамо прилику народу да се сети тих дана, када су нада и оптимизам имали крила, која им је дала управо Коштуничина победа. Не верујем да се ико стиди тих дана, да не схвата њихов значај. Уосталом ту десетогодишњицу треба прославити и истине ради, јер сам већ рекао, на делу је срамно прекрајање историје и догађаја, и пре и после 24. септембра 2000. године.
Такође, због агоније у којој се налази Србија, због одрицања од Косова и Метохије, због издаје коју је извршио режим, морамо покушати да пробудимо народ. На улице! Можда баш 24. септембра 2010. године?

٭Објаснићу како и зашто сам ја, који нисам правник нити адвокат, постао то овлашћено лице? ДОС је имао свој правни тим и на те састанке смо ишли најчешће, Алигрудић и ја, као чланови штаба ДОС-а и наш страначки колега, адвокат Голубовић. У једном тренутку је дошло време да се предузимају радње према СИК-у, прво техничке, па остале, и да се одреди лице за то. Сећам се неугодне тишине на том састанку, где је седело много правника и адвоката, која је завладала када се поставило то питање. Било је јасно да нико не жели ту улогу, али је изнет аргумент да, пошто се ради о председничким изборима, овлашћено лице предложи ДСС, а због хитности и рокова то је морало да се одреди тада. Опет је наступила неугодна тишина, те да бих је прекратио, јавио сам се ја. И дан данас се питам који су то разлози били да нико није хтео да се прихвати те улоге? Глава у торби?

٭٭И данас а и тада сам био запањен чињеницом да су у СИК-у одлучили да ми дају на увид те записнике, који су били очигледан фалсификат, што због суштине, што због форме и апсурда да су многи записници, са међусобно удаљених места на КиМ писани једним те истим рукописом, тј. писало их је лице које их је фалсификовало. Наравно да сам био и усхићен доказима које сам преписао на начин на који су ми дозволили, обичном оловком! Главни разлог за моју запањеност је чињеница су ми у више наврата у СИК-у ускратили слична или много мања права. Моја је процена да су они у СИК-у, једноставно, погрешили и потценили значај онога што сам открио и сметнули с ума шта се може урадити с тим подацима.

٭٭٭Постоји једна истинита анегдота, којој сам присуствовао. Када је на председништву ДОС-а одлучено да Коштуница буде кандидат, то је обнародовано на прес конференцији у просторијама ДСС, у Браће Југовића. Док су лидери странака улазили у салу, Жарко Кораћ је у пролазу добацио Владану Батићу- „Батићу јел` ти мука?“. Иначе, Жарко Кораћ, тада није био ненаклоњен Коштуници, тим више што је желео и очекивао да буде министар спољних послова СРЈ, што му се изјаловило.

٭٭٭٭Тада, 2000. године, Ивица Дачић, шеф београдских социјалиста, приликом преварантске кампање давања станова младим брачним паровима, на Сајму је рекао: “Уверили смо се да ће много младих људи коначно доћи до свог стана, до крова над главом. То ће бити до краја ове године, овакву динамику не познаје свет, оваквим неимарством можемо да се похвалимо само ми. А зашто можемо? Па зато што имамо диван народ, нашег мудрог председника Слободана Милошевића и зато што су СПС и ЈУЛ увек биле и остале уз народ“. Рече Ивица тада и остаде жив, а и дан данас, десет година касније, тако зборе он и декларативни другови из СПС и ДС, лажући народ да ће добити јефтине станове по 500 евра квадрат.