Објављено 02.11.2010.године на:
http://www.slobodanjovanovic.org/2010/11/04/nebojsa-bakarec-metodi-manipulacije-homoseksualnih-lobija/

Методи манипулације хомосексуалних лобија

Извесна организација „Коалиција против дискриминације“, један од преплаћених цветова Друге Србије објавила је у петак 29.октобра, саопштење поводом ставова које сам изрекао на седници Скупштине града Београда, сазваној поводом безбедносне ситуације у граду. Саопштење ове касетне коалиције која се, као и касетна бомба састоји од много делова (Гејтен ЛГБТ, Лабрис, Сивил рајтс дифендерс, Крис нетворк итд.), објављено је на сајту те организације и делимично на сајту Б92. Саопштење је састављено од низа неистина, попут оних да је „одборник ДСС Небојша Бакарец подржао позивање на насиље и дискриминацију…а припаднике ЛГБТ популације тј. хомосексуалност окарактерисао као болест, настраност, девијантно понашање и изопаченост те друштвени проблем због кога су се сукобили представници здраве, хетеросексуалне Србије“. Поред овога касетна коалиција је „приопћила“ и „Бакарец је хулигане и насилнике који су 10. октобра порушили пола града и дивљачки напали припаднике полиције тј. учеснике Параде поноса, данас назвао младим људима који су гурнути да се бију против представника полиције“. Са своје стране Б92 је додао да се ради о „говору мржње и позиву на линч“. Осврнућу се само на оне делове саопштења које сам овде цитирао, иако је и остатак сопштења пун увреда, нетачности и произвољности. Прво, нетачно је да сам подржао нечије туђе позивање на насиље и дискриминацију. Тога уопште није било ни у Скупштини града, нити у Скупштини општине Стари град, коју су помињали и саопштење али и ЛДП у Скупштини града. Друго, у свом излагању, без обзира шта лично мислим о томе, нисам помињао речи болест, девијантно понашање и изопаченост. Те речи су измислили сами аутори саопштења. Треће, уопште није било рушења града, а камоли пола града. Четврто, потпуно је комична тврдња да је било ко напао учеснике Параде срама. Добро је познато да су они, сасвим ушушкани и заштићени, троструким кордонима хетеросексуалаца, на миру обавили своју погану работу. Тврдња Б92 да се ради о говору мржње и позиву на линч је произвољна и неутемељена.

Саопштење „Коалиције против дискриминације“ представља типичан метод којим се служе све лоби групе које подржавају хомосексуалце. Прво, сатанизују се и етикетирају сви који су против хомосексуалности. Друго, примењује се техника ометања, односно психолошког тероризма који треба да ућутка свако противљење хомосексуалности, и уопште изражавање другачијег мишљења и чак спречавање давања подршке другачијем мишљењу. Треће, грубе неистине се додају ономе што изговоре противници хомосексуалности, па се онда води кампања против тих личности и нечега што нису изрекли.

У суботњим издањима новина које доносе извештаје са седнице градске скупштине , „Политици“, „Блицу“, „Пресу“, „Новостима“, у опширним чланцима о поменутој седници нема ни речи о позивању на насиље, дискриминацију и линч, нити речи о говору мржње. Само је лист „Данас“ објавио део саопштења наведене Коалиције али није цитирао било какве моје речи. Сви наведени листови су имали своје извештаче из градске скупштине и да је било говора мржње или нечег сличног, они би о томе известили и цитирали спорне речи. Те речи није могао да цитира ни новинар „Данаса“, јер их није било.
Лист „Политика“, који није наклоњен ДСС-у (као и већина медија), о томе пише следеће: “За узаврелу атмосферу на јучерашњој седници „заслужан“ је Небојша Бакарец, из одборничке групе ДСС-НС. Он је нагласио да је промоција хомосексуалних вредности као нормалних, опасна по младе и све оне који имају недовршен сексуални идентитет. Антић је Бакарецу доделио две јавне опомене због, како је проценио, нетолерантног понашања.
-Већина хомосексуалаца којих у Београду има око један одсто или око 15000 није подржала „Параду срама“ јер сматрају да је њихова сексуална оријентација, приватна ствар. Нисам против права хомосексуалаца, али само онда када та права не угрожавају права других људи- рекао је Бакарец“.

Ни речи о говору мржње или нечем сличном.

Саопштење коалиције, као релевантан извор информација су прихватили само Б92 (наслов вести „Говор мржње у скупштини града“) и у много мањој мери, лист „Данас“, који ме нису ни позвали, да чују став друге стране, што налажу правила професионалности, нити су ме цитирали, с обзиром да су њихови новинари забележили све што сам рекао. Осим новинара штампаних медија, седници су присуствовали и многобројни представници електронских медија, укључујући и Б92 и нико од њих није забележио ништа од онога што тврди поменута организација. Већина камера је извесно забележила цело моје излагање које сам изнео у својству представника одборничке групе ДСС и нико није приказао било шта од онога што тврди касетна „Коалиција…“.Скупштина града је тог дана била пуна сведока. Колико чујем од познаника, многи електронски медији су ипак пренели, додуше, тек делиће мог излагања, што је разумљиво јер влада тотални медијски мрак.
Наравно да сам затражио и стенограм свог излагања, али су скупштинске службе саопштиле да мора да се чека недељу дана. Колико се сећам и на основу белешки, моје излагање у име одборичке групе ДСС је изгледало овако:

„Развлашћивање и обесмишљавање Скупштине града, током две и по године ове власти, путем недемократског пословника и других аката града, је довело до тога да када се појави потреба да се о некој важној теми расправља, то не може бити учињено у складу са пословником, јер се нпр. министру полиције не може дати реч и дати му потребно време за излагање, те се пословник крши, са чиме се и ДСС сагласио на консултацијама, јер је оправдано и потребно да се министар обрати. ДСС је на готово свакој седници предлагала неку важну тему али већина је то увек одбијала. Добро је да се о овој теми расправља, да о томе расправљају и општинске скупштине и републичка скупштина, и да се води јавна расправа, чему се противио режим, а онда се незадовољство излило на улицу 10. октобра. Да смо о овоме расправљали и прошле и претходних година и деценија можда до догађаја десетог октобра не би ни дошло. Ово што говорим потврђују и речи шефа одборничке групе ДС, Динчића који је споменуо да Скупштина и нема надлежности да расправља о овом питању.
Ради се о седници која је резултат компромиса у власти, поводом захтева ЛДП-а. А тај захтев ЛДП-а демантује речи и председника Скупштине Антића и градоначелника Ђиласа, да се не ради о расправи о догађањима од 10. октобра. Јер је ЛДП свој захтев поднео 12. октобра, поводом 10. октобра, дакле, конкретним поводом, а уз то ЛДП је такав исти захтев поднео и прошле године, опет конкретним поводом (пребијање Бриса Татона). Циљ ове седнице је да се створе алибији, подршка нпр.Ђиласу због изјава које су наишле на осуду његове странке и ЛДП-а, да се замажу очи грађанима и прикупе политички поени. Против прикупљања политичких поена немам ништа јер се политичари и тиме баве.
Полиција и БИА су дале јасне информације да ће до насиља доћи а режим се о то оглушио. О погрешним намерама и погрешној одлуци режима најбоље сведочи исправна одлука тог истог режима из 2009., прошле године, када Парада срама није одржана. То је крунски доказ да је овогодишња одлука погрешна. Постоји и изјава (Дачићева) да је режим дозволио одржавање параде срама под притиском САД и ЕУ. Марионетски и квислиншки режим Бориса Тадића је одлучио да се на улицама Београда сукобе припадници здраве и младе Србије, полиција и демонстранти, њих 12.000, припадника здраве и нормалне полне оријентације. Режим је жртвовао 12.000 здравих Срба, хетеросексуалаца, и њихову крв је положио пред ноге неколоко стотина хомосексуалаца и њихових гостију, учесника Параде срама и настраности, који су марширали под слоганом „Смрт држави“, наравно Србији. И тај транспарент је ношен све време параде, три сата. Под тим транспарентом који прижељкује смрт државе Србије, су марширали министар ДС-а Светозар Чиплић, Венсан Дежер-представник ЕУ, и сви они који су ту били а које фотографија није ухватила, Чедомир Јовановић, Жарко Кораћ, Марко Ђуришић, амбасадорка САД, Мери Ворлик и други. Прошле године иза забране су стали и Ђилас и Дачић. Ове године Ђилас је остао доследан, Дачић није а Тадић се ставио на страну настраних и срама. Подржавам део Ђиласових речи дат на улицама Београда. Сутрадан га је напао Чедомир Јовановић, говоривши о „глупостима“ које изјављује Ђилас, који је прво говорио о одговорности оних који су организовали Параду срама. Утолико је лицемерније да је ЛДП прихватио закључке за седницу скупштине у којима стоје исте те Ђиласове речи преточене у увод закључака којима се неприхватљивим по безбедност оцењују и манифестације за остваривање људских и мањинских права. Једанаестог октобра је ЛДП напао Ђиласа због тих речи а двадесет дана касније је стао иза тих речи. То је лицемерје.
Огромна већина хомосексуалаца није подржала параду и то не због страха већ због тога што сматрају да је њихова сексуална оријентација њихова лична, приватна ствар. Хомосексуалаца на паради је било неколико стотина. Београд има милион и по становника, па ако узмемо да хомосексуалаца има 1%, а то је 15.000, види се да огромна већина није подржала Параду срама.
Главна опасност прети младима када се промоција настраности и проглашавање поремећене сексуалне оријентације, приказује једнако или више пожељном него нормална сексуална оријентација, хетеросексуална. Опасност прети свима чији сексуални идентитет није довршен, који је у развоју, дакле младима. Хомосексуалци имају право на исказивање своје сексуалне оријентације али то право је иза права младих, иза породичних вредности. То право не може да угрожава права других људи.
Кратко ћу навести нека решења. Промоција породичних вредности и традиције. Да се о проблемима спортских клубова, навијача, хомосексуалности, расправља у институцијама, и широко у друштву, али то режим одбија. Потребна је превенција хомосексуалности али не полицијска већ друштвена. Да се реши лоше стање у фудбалским и кошаркашким клубовима. Потребна је контролисана приватизација клубова. Треба да дође до законом регулисаног повлачења свих политичара из клубова и до уклањања свих криминалаца из њих”.

После свега могу се извући следећи закључци. Медији се поред игнорисања ДСС-а, од стране једних и систематске сатанизације ДСС-а, од стране других, баве и гушењем јавне речи. Поједини медији су се ставили и у службу хомосексуалних организација и лобија који их подржавају. Поједини медији потпуно крше основна правила новинарске професије, и претворили су се у партијске, групне и личне сервисе. Хомосексуални лобији, оснажени од стране иностранства, режима, медија и небројених невладиних организација, отворено примењују три своја стара и опробана метода манипулације. Лажно се представљају као жртве. Под привидом борбе за једнака права, траже већа права у односу на остале грађане. Сатанизују све противнике. Поред ових метода, користе и три опробане технике испирања мозга јавности. Успостављање неосетљивости са циљем да јавност појаву хомосексуалности посматра као нешто уобичајено и нормално. Ометање противника, које већ помињем и последњу, технику преобраћања, када већ неосетљива, јавност треба да почне да гаји наклоност ка овој појави.
Потребна је озбиљна друштвена превенција хомосексуалности, а игнорисање не спада у превенцију, као што занемаривање злоћудног тумора, не значи да ће он нестати.