Објављено 05.01.2011. на:
http://www.standard.rs/vesti/36-politika/6312-neboja-bakarec-kako-je-vlada-odrala-lokalne-samouprave-po-srbiji-.html

ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ (ЖУТИ) СКАКАВЦИ

Четвртог јануара 2011. године посланик ДСС Милан Лапчевић је Основном јавном тужилаштву у Нишу предао Кривичну пријаву (види Прилог 1) против министарке финансија Диане Драгутиновић (у раздељак и шишкице је љубимо) и председника Владе Републике Србије (не Бориса Тадића) мученог Мирка Цветковића. Овај агилни посланик и Демократска странка Србије, су једини који су после двогодишње агоније локалних самоуправа одлучили да предузму нешто корисно и конкретно. Господин Милан Лапчевић је иначе, алфа и омега ДСС-а, у Нишу, у најпозитивнијем светлу. Овај мирни машински инжењер је заслужан што ДСС у Нишу представља респектабилну политичку снагу.

Да се вратимо на суштину приче. Због чега је г. Милан Лапчевић поднео кривичну пријаву против шишкице Диане и мученог Мирка? Због основане сумње да су при предлагању и доношењу Закона о изменама и допунама закона о буџету Републике Србије за 2009. годину, Закона о буџету за 2010. годину и Закона о буџету за 2011. годину, прекршили Закон о финансирању локалне самоуправе.

О чему се у ствари ради? Значајни приходи градова и општина широм Србије потичу од тзв. ненаменских трансфера које им република расподељује по Закону о финансирању локалне самоуправе, члан 37. тог Закона (став 1. „Годишњи износ укупног ненаменског трансфера, који се расподељује јединицама локалне самоуправе, износи 1,7% оствареног бруто домаћег производа према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике“). Ти приходи су најзначајнији сиромашним општинама и њима представљају један од основних извора финансирања јер чине чак и половину буџета. Међутим, ти приходи су значајни чак и Београду, где чине 6,3 одсто буџета али представљају велики новац – у случају Београда- 5,2 милијарде динара (52 милиона евра) за 2009. годину нпр. Проблем је у томе што је ова штеточинска влада, крајем 2008. године, одлучила, да „због мера штедње“ градовима и општинама не преноси сва средства која је обавезна по Закону, већ да крши Закон и да уплаћује, просечно, само 60% средстава. И тако пуне две године.

Овде треба поменути да је влада Војислава Коштунице донела Закон о финансирању локалне самоуправе 14. јула 2006. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2007. године и да је уредно током 2007. и 2008. године исплаћивала пун износ средстава јединицама локалне самоуправе. И током 2004., 2005. и 2006. године није било никаквих проблема у овом погледу.

Тадићева марионетска влада је тако током 2009. и 2010. године оштетила локалне самоуправе за више од 37 милијарди динара ( преко 370 милиона евра). Пошто је режим и новим буџетом предвидео исто кршење Закона, штета на крају 2011. ће бити 58 милијарди динара, односно 580 милиона евра. Дакле, толико новца ће локалне самоуправе мање уложити, како саме кажу, у локалне инфраструктурне објекте, у предшколско и основно образовање, и социјална давања.

Да видимо како то изгледа из визура локалних средина. По Лапчевићевим речима град Ниш је за две године оштећен за 1,3 милијарде динара (13 милиона евра), и биће у 2011. години оштећен за још 600 милиона динара (6 милиона евра). Милан Лапчевић каже да би то било довољно за решавање свих комуналних проблема (вода, канализација, асфалтирање) приградских и сеоских насеља у Нишу.

Да овај чланак није злонамерна творевина из кухиње ДСС-а, сведоче и речи локалних функционера широм Србије, који су сви одреда из странака режима.

У граду Нишу, где учешће трансфера износи 17% буџета, кажу да су умањени износи нарушили буџетску ликвидност, што признаје и начелница Управе за финасије Града Ниша, Снежана Јовановић (ДС):“Све је веће кашњење у измиривању обавеза директних и индиректних буџетских корисника, а могућности инвестирања су значајно смањене“. Према њеним речима Град Ниш је остао без 13 милиона евра (за две године).

Тако Никола Павић, члан градског већа (испред ЛДП-а) у Београду каже :“Да није било оволиког смањења (трасфера оп. Н.Б.) у последње две године, град не би био принуђен да се у овој години задужи за око пет милијарди динара (50 милиона евра) код домаћих банака, а и износ задужења за изградњу моста преко Саве и приступних саобраћајница свакако би био мањи“. Ово потврђује и Душко Никодијевић из Градског секретаријата за финансије (ресор ДС-а):“Смањењем смо остали без скоро шест милијарди динара (60 милиона евра). То је цифра са којом би град, да је има, нормално функционисао“. Из овога се може закључити, оно што и врапци на грани знају, али не и режимски медији, па тиме ни грађани, да Град Београд не функционише нормално. Можете тек замислити како функцонишу остали градови, где је одреда, ситуација много гора од оне у Београду. Влада Србије је Београду и у 2009. и у 2010.години, умањила трансферна средства за целих 53% (док је просечно умањење у остатку Србије износило 40%).

Трансфери у новосадски буџет смањени су са 1,8 на мање од милијарду, док је читав градски буџет олакшан за целих 100 милиона евра. Градоначелник НС Игор Павличић (из ДС) каже:“То је огроман новац са којим се може изградити нови мост преко Дунава“. Интересантно је да су цене новог моста преко Дунава, јужније од НС, многоструко веће, из непознатих разлога- мост Борча Земун треба да кошта 250 милиона евра а мосту преко Аде(Саве) се и не зна коначна цена- процена се креће око 500 милиона евра.

У Крагујевцу је учешће трансфера 15% од буџета. Члан Градског већа Небојша Васиљевић (члан Динкићевог УРС-а) каже да се терет кризе не може пребацивати само на локалне самоуправе:“Недопустиво је да држава убира порезе, а не испуњава своје обавезе. Крагујевац више доприноси, него што му се враћа и таква ситуација ће ускоро постати неиздржива“. У Крагујевцу су због смањених трансфера будуће инвестиције замрзнуте. То значи да у Крагујевцу неће бити зграде Хитне помоћи, здравствене амбуланте, нове аутобуске станице, градске библотеке и биоскопа.

Јован Марковић, градоначелник Ужица (из ДС) наводи смањење трансфера као основни разлог за кашњење у измиривању обавеза:“За грејање школа, поправку и чишћење улица, град тренутно дугује 150 милиона динара“. У Ужицу средства трансфера чине 22% буџета.

У Врању учешће трансфера је 23%. Врање је остало без 260 милиона динара за две године. Драган Спирић, помоћник градоначелника задужен за буџет и финансије (ДС) каже да је за 2011. годину био предвиђен велики инфраструктурни пројекат замене канализационих и водоводних цеви али да реализације неће бити због смањених трансфера.

У Лесковцу где трансфери чине 23% буџета, је слична ситуација. Само у 2010. години Лесковац је оштећен за 150 милиона динара.

У Новом Пазару трансфер износи 27% буџета. Због смањеног трансфера Нови Пазар се задужио за 55 милиона динара. Љајићев градоначелник Мехо Махмутовић каже: „Имамо 98 улица које нису асфалтиране, канализација није решена…“ и каже да уколико влада не врати законом прописане трансфере ови и многи други проблеми неће бити решени.

Према речима Начелнице за финансије Пожаревца Биљане Кочи (ДС) били су принуђени да режу трошкове и да се задужују:“Морали смо да одсечемо део буџета који се односио на инвестициона улагања у основно и средње образовање, у културу…“. Пожаревац је 2010. године узео кредит од 345 милиона динара.

Као што видите последица штеточинског и противзаконитог деловања владе Бориса Тадића, су одрицање од локалних инфраструктурних улагања и пројеката, одрицање од улагања у школске и предшколске објекте, кресање здравствене заштите, и смањење већине социјалних дотација. Поред тога општине су принуђене да се задужују код банака, што је, дугорочно гледано, веома штетно. Локалне самоуправе масовно смањују субвенције јавним предузећима, и улагања по месним заједницама. Такође, остали дугови локалних самоуправа се гомилају (према јавним комуналним и другим предузећима).

Са друге стране, са највишег нивоа, страначке колеге ових локалних функционера и највиши функционери режима, или избегавају да говоре о овом проблему, или га релативизују, или дају иритирајуће изјаве. Међутим, несумњиво штеточински поступају и то јединствено.

Борис Тадић је 14. децембра 2010. године, на састанку са представницима неразвијених општина рекао :“Држава није непресушна каса и она се пуни из реалних извора. Држава треба да инвестира у инфраструктуру(…) све остало треба да буду подстицаји за инвестиције приватника и предузетника“. Тадић, као и цела влада, губи из вида да се мора поштовати Закон о финасирању локалне самоуправе. Губи из вида да његов режим гуши предузетништво, тиме што је тајкунизирао Србију, а сада би да домаће тајкуне замени страним. На истом скупу Божидар Ђелић је рекао :“Било би праведно да се трансфери из буџета врате општинама пропорционално колико им и законом припада, али би у том случају поједина министарства морала да се одрекну својих апетита у 2011. години“. Овде је сасвим јасно да су режиму важнији сопствени апетити него интерес грађана широм Србије.

Треба напоменути да су све ове изјаве са локалног и са републичког нивоа настале у другој половини ове године. Дотле је владала потпуна тишина и солидарност једноумних власти са локалног и републичког нивоа. Ту тишину су нарушавали само поједини представници опозиционих странака, пре свега ДСС-а, у општинама где учествују у власти без странака режима (нпр. Чајетина) али су ти гласови били угушени медијском блокадом. Ти представници општина су још 2009.године отворили тај проблем у СКГО, Сталној конференцији градова и општина, у којој режим има апсолутну контролу. СКГО је реаговала тек у овој години али академско бирократски, тј. била је јака на речима али слаба на делу, у медијима пре свега (види Прилоге 2, 3, 4 и 5). И цела та манифестна акивност СКГО није дала никакав резултат и буџет за 2011. годину је предвидео и даље велика, противзаконита умањења трансфера локалним самоуправама. Сасвим је јасно, да локални функционери играју исту игру са својим грађанима, какву игра Тадићев режим са целом Србијом по питању Косова и Метохије. Јавно, манифестно, а лажно, се заклињу да никада неће признати Косово а у стварности, пузећим методом, иду ка томе. Тако и ове локалне штеточине. Јавно и лажно се залажу за враћање трансфера, јавно шаљу дописе наоколо, а у стварности подржавају своје странке и свој режим. Такође, из Прилога 5. се види да су сва осморица посланика из Ниша су преузела одређене обавезе, међутим четворица њих су погазили своју реч и свој потпис (Бошко Ристић, Душан Милосављевић (обојица из ДС), Миле Илић (СПС) и Бранислав Јовановић (Г17)) тако што су гласали са буџет за 2011. годину.

Колико је режим неспособан, штеточински и контрадикторан сведочи и овогодишњи Закон о предшколском васпитању и образовању којим је предвиђена и могућност да боравком у јаслицама буду обухваћена деца почев од шест месеци старости. Међутим влада није предвидела нити планирала средства у буџету Републике за спровођење овог Закона, што значи да га могу спроводити само општине које саме обезбеде средства за ту намену (исто као и Закон о комуналној полицији). Влада дакле проширује обавезе и потенцијалне надлежности локалне самоуправе, а са друге стране им смањује трансфере средстава, и иначе недовољних . У овом светлу је јасно да су прокламације о децентрализацији само празна прича и да је регионализација, по моделу Г17-УРС, само партијски пројекат даљег распарчавања Србије, без икаквих додира са стварном децентрализацијом и повећањем надлежности локалних самуправа.

Али вратимо се на укупан износ штете која је настала и која ће настати по локалне самоуправе (370 милиона евра за две, односно 580 милиона евра за три године). Размислимо само о расипништву овог режима током ове две и по године њихове штеточинске власти. Навешћу само пар примера.

Режим је одлучио да Србија једнострано примењује ССП. Процењено је да годишња штета од тог несхватљивог потеза износи око 250 милиона евра годишње. То је до сада 500 милиона евра за две године.

Град Београд гради мост преко Аде, који кошта најмање троструко више него што би била цена једног нормалног, функционалног моста. Општа процена је да ће бити утрошено 300 милиона евра више него што је потребно.

Режим у граду Београду је 2008. године, повећао број чланова у управним и надзорним одборима предузећа и установа под надлежношћу града али и општина, за нешто више од 30%. Тиме је повећао и износ средстава за накнаде за чланство у том одборима за 30%. Процена је да је за ову намену до 2009. трошено око 5,7 милиона евра а од почетка 2009. године, 7,6 милиона евра, односно готово два милиона евра годишње, више. До сада је дакле, бачено готово 4 милиона евра за накнаде у УО и НО, члановима режимских странака. Ситница у односу на два горе наведена примера, али оваквих „ситних“ примера има на стотине када се посматра цела структура режима, у погледу непотребних јавних набавки, корупције у том погледу, промашених инвестиција, погрешних економских потеза итд.

Дакле, када посматрамо само први пример – да режим није једнострано применио ССП прикупио би у буџет још 250 милиона евра а за трансфере локалној самоуправи је потребно до 190 милиона евра. Режим је могао, што би био одличан потез, и да повећа трансфере на 250 милиона годишње, уз промену члана 37. Закона о финасирању локалне самоуправе, којим би проценат издвајања био подигнут на 2,1% БДП-а. То би многе уверило да су приче о децентрализацији утемељене.

Вратимо се тужној стварности. Један одлучан човек –Милан Лапчевић, је повукао одличан потез, и поднео потпуно основану кривичну пријаву против одговорних, министарке финансија и председника владе. Треба очекивати да ће овим путем поћи и остали одговорни и способни људи из свих општина и градова, а поготово из ДСС, која је покренула целу ствар и да ће кривичне пријаве против Диане Драгутиновић и Мирка Цветковића бити поднете у свих 150 општина и у сва 24 града (24 града имају још 50 општина али оне по Закону о територијалној организацији нису јединице локалне самоуправе, већ су то њихови градови).