Објављено 21.01.2011. на:
http://kocekoga.blogspot.com/2011/01/blog-post_20.html

МОЛИТВА ЗА ИМПЕРИЈУ

Доследност и заштита државног интереса

Није лако када сте проглашени за противника Империје, чак и када је она у опадању. Има ли код нас бољег доказа од Војислава Коштунице и Демократске странке Србије? Истовремено, иако апсурдно, то је и лако. Потребно је само следити сопствену савест и радити у интересу своје а не туђе државе. То Коштуница и ради, али не само од проглашења независности Косова, већ цео свој политички век.

Коштуница је у САД одлазио онда када је било време за то, у својству председника СРЈ (мај 2001. и фебруар 2002.) а касније и председника Владе Србије (јул 2006.). Кад је био ред одлазио је као председник Владе и на прославу 4. јула (нпр.2006.). Коштуничине посете помињем јер појединим демагозима може пасти на памет да пореде те тадашње посете, са скоријим и будућим посетама и одласцима других појединаца (не рачунам ту посете других наших председника владе или државе). Те Коштуничине посете се не могу поредити са осталим посетама појединаца и политичара, разним поводима (најчешће поводом одласка на Молитвени доручак), изузев оних које помињем, нити могу бити коришћене као изговор пред критикама, другима, данас, 2011. године, готово три године после проглашења лажне државе Косово. Дакле, не залажем се ја за двоструке стандарде, и овде се не ради о томе. Ради се о томе да председник државе или председник владе имају одређене обавезе и дужности које други немају.

Посете Војислава Коштунице САД су биле предузете у право време, биле су вишестране, вишециљне и корисне за СРЈ и Србију.

У мају 2001. Коштуница је посетио Њујорк (додела награде „Државник године“од стране Ист Вест Института) и Вашингтон (сусрети са Џорџом Бушом, потпредседником Ричардом Чејнијем, државним секретаром Колином Пауелом и саветником за националну безбедност Кондолизом Рајс, посета Кејто Институту где је разговарао са представницима политичког естаблишмента и одговарао на питања новинара).

У фебруару 2002. Коштуница се током дводневне посете састао са низом конгресмена и сенатора, одржао предавање у Вудро Вилсон Центру, састао се са Државним тужиоцем Џоном Ешкрофтом и присуствовао Молитвеном доручку, приде.

У јулу 2006. Коштуница се као председник Владе Србије обратио Савету безбедности УН, поводом питања КиМ. Потом је одржао конференцију за штампу у Националном прес клубу у Вашингтону. Дан пре тога он се састао са потпредседником САД Ричардом Чејнијем, државним секретаром Кондолизом Рајс и саветником за националну безбедност Стивеном Хендлијем. Такође, у угледном Вашингтон Посту, Коштуници је објављен ауторски чланак : „Правда за Србију- Независност Косова угрожава нашу демократију“.

Потпуно је логично и разложно да постоји један однос према САД пре проглашења независности Косова (чији је САД главни носилац) а други однос после тога. Такође, однос Коштунице и ДСС према САД се мењао, односно постао негативан и пре јануара 2008. године, јер је постало јасно какву штету САД чине интегритету и суверенитету Србије. У том светлу постаје потпуно неприхватљиво да било ко из ДСС (који је опозициона странка, па стога нико из ДСС нема никакву извршну државну функцију), после проглашења лажне државе Косово одлази на пријеме у америчку амбасаду или на Молитвени доручак у Вашингтон.

Хајде да одговорим на непотребно питање зашто је неприхватљиво ићи у америчку амбасаду или на Молитвени доручак? Одлазак тамо значи поклоњење непријатељу који је главни спољни носилац растакања државе Србије. Одласке је утолико лакше избећи, због тога што, да поновим, нико из ДСС нема извршну функцију власти, нити „обавезу“ одласка по службеној дужности. Одлазак значи непотребно уважавање САД, знак је срамне понизности и подаништва спрам још увек моћне и импресивне Империје, која ради о глави држави Србији и српском народу. То је и знак моралне слабости, у најмању руку превртљивости и себичне бриге о сопственим интересима. Одлазак тамо је мање или више, прихватање свега што нам Империја ради, па и одобравање независности Косова.

Потпредседник ДСС Милош Јовановић је дао одличан интервју „Прес“-у, средином септембра прошле године. Као и увек он је прецизан, јасан, одлучан. У посебно уоквиреном делу текста под насловом :„ПРОДАЈУ ИДЕЈЕ ЗА МОЛИТВЕНИ ДОРУЧАК“ налазе се питање и одговор:
„Последња истраживања показују да ДСС има око седам одсто подршке. Сматрате ли да ДСС нешто треба да мења у својој политици?
-Данас седам, сутра 77. Маните се трендова и брендова. На крају увек побеђују људи од идеје које се не продају за један позив на Молитвени доручак у Вашингтон“.

То је прави став. Сматрам да због проглашења лажне државе Косово, због изазивања других дезинтеграционих процеса у Србији (Војводина, Рашка област), инсталирања марионетске власти у Србији и америчке НАТО агресије, нико из ове земље не треба да иде на „молитвени доручак“. Постоје људи који редовно одлазе на Молитвени доручак и на прославу Дана независности, у америчку амбасаду (рекордери по броју одлазака на Молитвени доручак су, вероватно, Вук Драшковић, Владимир Божовић – бивши функционер СПО а сада СНС и бивши СПО-овац а сада УРС-овац и Г17, Влајко Сенић). Одласци на ове скупове су јако добри за њих лично. Али је то јако лоше за њихову земљу. Сви они ће вам, наравно, рећи да имају у виду само добробит своје земље и да се у ствари жртвују одлазећи тамо. Они и други „подобни“ су на америчкој ружичастој или белој листи а Марко Јакшић ( види Прилог 1.)је и даље на званичној црној листи САД, ни крив ни дужан. На незваничној црној листи САД се налазе и Војислав Коштуница и цео ДСС. Хоћу рећи, то што је неко српски патриота и заштитник свог народа, не би требало да буде разлог да буде на нечијој црној листи, зар не? Као што морална слабост, превртљивост и себичност не би требали да буду разлог да се неко нађе на америчкој белој листи.

Молитвени фруштук изблиза

Поред свега што сам навео у претходном делу текста, потпору тврдњи да нико не треба да иде на Молитвени доручак, пружају и суштина и форма тог скупа.

Пун назив скупа је „Национални молитвени доручак“. Скуп организује моћна и утицајна хришћанска организација „Fellowship Foundation“ (Задужбина Дружине), која је једна од узданица и темеља републиканаца. Сама организација је толико моћна да су она и њен скуп постали незаобилазни део ритуала демонстрације америчког империјализма и глобализма. „Дружина“ проповеда елитистички евангелистички хришћански фундаментализам и фетишизира политичку моћ и богатство. Упорно се супротставља радничким и левичарским покретима. Задужбина (не тако јавно) проповеда теологију тренутног опроштаја за моћнике и обезбеђује врло погодне изговоре за чланове елите који почине нека недела или криминал, дозвољавајући им да избегну прихватање одговорности за своје поступке.

Једна од најспорнијих епизода у раду ове организације, која и даље траје је деловање Задужбине у Уганди (види Прилог 2.), последњих година. Организација усмерава милионе долара помоћи Уганди за хришћанске програме о полности (пропагирање уздржавања од секса, спаљивање кондома итд.) што је довело до својеврсне евангелистичке ренесансе у Уганди. Међутим двојица локалних чланова Задужбине, веома утицајних званичника су одговорна што је у Уганди предложен закон против хомосексуалаца који укључује смртну казну и доживотни затвор! Закон је преко 16 месеци у процедури у парламенту Уганде јер је изазвао оштре реакције у свету. Сам предлагач закона Дејвид Бахати, „звезда у успону“ у Задужбини, је био гост на Молитвеном доручку (2009.године) пре него што је предложио спорни закон а био је позван и 2010. године али му није и присуствовао. Изгледа да је то спречила Обамина администрација јер је сам Обама на том скупу отворено критиковао законодавство Уганде.

Своју теологију Задужбина је током деценија вешто спојила са америчком политиком и то уткала у суштину и форму Молитвеног доручка. Скуп се одржава у огромној дворани вашингтонског хотела Хилтон на Конектикат авенији, која прима 4000 људи са све столовима за обедовање. Намера је јасна, импресионирати, показати моћ и сјај Империје, натерати (поготово стране госте) да задрхте пред величином и „величанственошћу“ скупа, пред демонстрацијом моћи, која је упакована у облик молитве уз обед, што је честа форма коју многи загрижени протестантски верници и данас практикују у свом свакодневном животу. Сам протокол је такође срачунат да постиже исте ефекте. Проповеди, читања Светог писма, химне, духовна музика, вишекратне молитве, „племенити“ говори, величање САД итд.

Суштина скупа који се одржава сваког првог четвртка у фебруару је „Молитва за (добробит) САД“. То је одговор на евентуално питање – молитва за кога или зашта? Суштина је понизност и поклоњење моћи, сјају и величини Сједињених Америчких Држава. Истовремено ово је идеална прилика да се страни гости, са мало труда и средстава, приведу и преведу жедни преко воде, да буду регрутовани и програмирани, уловљени као бесловесни лемури или ноћни лептирови. За јутарње лемуре фруштукаше из Србије је увек резервисано петнаестак позивница.
Један део позивнице за Молитвени доручак изгледа овако:
Members of the Congress Of the United States of America Request the pleasure of your company at the 58th Annual National Prayer Breakfast with The President of the United States And other national leaders in the Executive, Judicial and Legislative Branches of our government, Thursday, February 4, 2010, At eight o’clock, Hilton Washington International Ballroom, Washington, D.C.
На менију је класичан амерички доручак- млеко, јогурт, цереалије, воће, сир, пецива и палачинке, слатки сирупи, кафа, чај, сокови …
Протокол самог догађаја изгледа овако (пример 58. Молитвени доручак 2010. године- види Прилог 3.): Отварање- музика са клавира, пастор Роберт Фрауман (компилација прилагођених делова класичних нумера); Поздрав копредседавајућих (скупу увек председавају двоје конгресмена или сенатора, један републиканац и један демократа, у последње време различитог пола) Ејми Клобучар (Д) и Џонија Ајзаксона (Р); Молитва пре доручка, води је пензионисани контраадмирал Бери Блек, капелан Сената; Доручак; Добродошлица од стране копредседавајућих; Песма (незванична химна САД- Бог благословио Америку- God Bless America); Читање из Светог Писма, сенатор Рон Вајден; Поздрав од Конгреса, конгресмени Тод Ејкин и Чарли Висон; Молитва за националне лидере, води је сенатор Орин Хеч (Р)(прошлогодишњи Доручак ће сви памтити по епизоди када овај сенатор, мормон из Јуте, излази за говорницу да води молитву и када му пред микрофонима и скупом звони мобилни!); Читање из Светог Писма, шпански премијер Хозе Запатеро; Молитва за светске лидере, води је адмирал Мајкл Мален, начелник здруженог штаба оружаних снага САД; Главни говори, Хилари Клинтон, државни секретар и Барак Обама, председник; Завршна песма, Ралф Фримен; Закључак, копредседавајући ; Завршна молитва, Тим Тебоу, спортиста . Све заједно – 4 молитве, 2 читања Светог Писма, 3 музичке нумере, 3 кратка обраћања копредседавајућих, 2 главна говора и доручак. Амин.
Ове године су, између осталих, из Србије позвани: Ивица Дачић, Вук Јеремић, Бојан Пајтић, Вук и Даница Драшковић, Влајко Сенић, Александар и Катарина Карађорђевић, Мухамед Јусуфспахић и Расим Љајић.
Срећан пут лемури!