Објављено 31.01.2011. на:
http://www.standard.rs/vesti/36-politika/6488-neboja-bakarec-srpskom-narodu-potreban-je-prevrat-i-to-odmah-.html
http://www.slobodanjovanovic.org/2011/02/01/nebojsa-bakarec-arapsko-prolece-u-srbiji/
http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/7191-arapsko-prolee-u-srbiji

АРАПСКО ПРОЛЕЋЕ У СРБИЈИ?

Може ли се оно што се дешава у арапским земљама, у Албанији (закратко) поновити и у Србији? Успут, „Биз Б92“ је недавно објавио да је просечна плата у Србији први пут у историји мања од оне у Албанији. Може, наравно. Да ли то што може да се догоди и треба да се догоди? Несумњиво да треба да се догоди. Међутим то што може и треба да се догоди, зависи од нас. Стога је одговор на питање да ли ће се то што се може догодити, заиста и догодити, одречан.

Да ли ја желим да се арапско пролеће догоди у Београду и целој Србији? Да, желим. Шта желим? Да ли желим хаос и насиље? Не желим. Да ли желим да код куће на телевизору гледам пренос народног гнева? Не желим. Никада то нисам радио. На улицама сам био, поред осталог и 92′ и 96′ и 2000. и 10. октобра 2010.

Нажалост и на срећу, Србија није ни Тунис, ни Египат, ни Јемен, ни Јордан, ни Албанија, ни Грчка. Србија је један, мирнији преврат имала 2000. године. Нажалост, тим неопходним превратом постала је амерички клијент. Следећи преврат је потребан да би се Србија вратила себи, да почне да брине о својим а не о америчким интересима, да се спроведе праведнија подела у друштву и врати власт народу.

Преврат из 2000.године, је и даље у нашем живом сећању и предмет је многих спорења и тумачења. Тај преврат није био давно. То може једноставно да значи да је по историјској вероватноћи прерано да се опет деси нови? Али то може и да значи да грађани неће да чекају више од десет година до новог преокрета, може да значи да им управо свеже сећање на октобар 2000. године помаже да извуку поуку?

Једну прилику Србија је пропустила 10. октобра 2010. године. Слободно ћу устврдити да је Србија своју „јасмин револуцију“ имала тог дана. Кажем да није битан повод. Када неправда нарасте, када неслобода нарасте, када сиромаштво нарасте, када корупција и трулеж нарасту, када обест режима нарасте, онда је било који повод довољан. Да ли је то самоспаљивање ситног уличног трговца у Тунису, погибија малолетника у Атини, или противљење наметању педерастије у Београду, свеједно је. И свуда устају млади људи. Они су носиоци промена и буна. Србија има једну битнију разлику, односно неповољност, у односу на све земље које сам поменуо, укључујући и Грчку. Ако искључимо Грчку разлика је драстична, а неповољност огромна. У питању је природни прираштај. Србија је земља која популационо умире. Арапске земље су у популационој експанзији. У Србији су млади, мали и све мањи део популације. У арапским земљама, велики и све већи, преовлађујући део популације. Арапске земље су у популационом налету, у експанзији младости. Арапске земље имају и кохезију вере, ма какве њене мане биле, најагресивније и најмлађе монотеистичке вере. Рекох, како год та религија била лоша (а све религије то јесу), исламска религија је чувар традиције, чувар основних вредности друштва (све религије то чине, јер нажалост, цивилизације нису примениле боље начине чувања основних вредности, нпр. породичних). У Србији је корозија основних друштвених вредности много даље одмакла него у арапском свету, па и корозија вере, односно рђање структуре самозваних божијих заступника. Стога у Србији не постоји довољна „критична маса“ младих. Ако посматрамо само тај аспект „критичне масе“, он више никада неће ни постојати у Србији. Срећом, тај састојак није и једини који је потребан да би се створила „критична маса“ за промене.

Тог 10. октобра 2010. године, уз све лоше стране појединачних догађаја на улицама, била је огромна прилика за почетак промена, и то добрим поводом. Отпор срамотном и неприродном. Ми нисмо ни свесни, због медијског терора и испирања мозга, да је тог дана устала младост Србије, против режима и да је режим био на ивици опстанка. У Тунису, су на улице излазиле, на почетку, тек хиљаде младих демонстраната у главном граду, и стотине у осталим. У двадесетмилионском Каиру су прве демонстрације пре десетак дана, имале тек 15.000 младих учесника. У Београду је 10. октобра на улицу изашло око 6000 младих људи, наспрам 6000 полицајаца (не рачунајући резерву). За разлику од осталих градова у земљама које помињем, овде је полиција била спремна а режим немилосрдан. Овде је на сваког демонстранта дошао један полицајац. Школован, обучен, опремљен и плаћен. Да ли вам је на памет пала та несразмера, тај неравноправан однос снаге и моћи. Један млади демонстрант се не може носити са полицајцем, један на један, нити целина демонстраната са оружаном силом режима, што полиција јесте. При том та оружана сила, осим личне опреме и оружја, располаже и са лаким и тешким оклопним возилима, а иза ње увек на опрезу стоји и војска. И та спремност и надмоћ полиције над демонстрантима су били основни узроци што није било мртвих, за разлику од Туниса и Египта. Шта је било потребно тог 10.октобра а није се догодило, осим већег броја младих који су постали реткост, тј. изумирућа врста? Био је потребан остали народ на улицама. Што се мене тиче био сам тада на улици (видети текст који сам написао о 10. октобру на http://www.nspm.rs/politicki-zivot/zasto-sam-izasao-na-ulicu-10-oktobra-i-sta-sam-tamo-video.html ). Има и још једна разлика. Режими у Тунису и Египту су били изненађени. Наш режим није био. Наш режим се бар пола године спремао за сламање отпора Паради срамоте. Режим је знао и да је у питању и његов опстанак. Због тога је био спреман. Међутим режим више не може бити спреман, следећим поводом. Као што ни један арапски режим више не може спречити догађаје попут оних у Тунису и Египту, ако почну. Зато су сада остали режими на мукама – како да спрече почетак онога што се већ десило у Тунису и Египту?

Разлика је и у томе што је овај режим, уз трогодишњи прекид током Коштуничиног првог мандата, на власти од 2000. године, а арапски режими трају и тридесетак година. Разлика је и у томе што је Тадић, председник седам а не тридесет година. И режим је своје гадно лице почео да показује у последње две године. Да ли то значи да и ми треба да чекамо двадесетак година да режим потпуно уништи земљу, па да дигнемо устанак? Разлика је и у томе што су арапски режими штитили територијални интегритет и суверенитет својих држава све те деценије а наш га брзо разара, ево, за две године. И то је још једна разлика, наше америчке слуге су међу најсервилнијима на планети, негде на нивоу Сакашвилија. Они брзо разарају своју земљу, за разлику од арапских властодржаца. Такође, арапске земље, поменух Египат, су добиле много више новца, пропорциоинално посматрано, од Србије, јер су много већи приоритет Америци и Европи. Наравно разлика је и у томе што је Србија у Европи и што су те арапске земље много сиромашније од Србије (навео сам изузетке). И опет разлика је и у томе што постоји прираштајна виталност арапског света и агресивност и јак кохезиони фактор исламске религије. Рекао бих да су, поред свега, арапске земље, земље у успону, за разлику од Србије, која је у опадању. Успут, то исто важи и за Арбанасе, и они су народ у успону у чак пет држава (Албанији, лажној држави Косово, Македонији-у којој постају већина, Црној Гори, али и у Србији ван КиМ, где у низу рубних општина ка КиМ и Македонији, имају велики прираштај али и купују земљу и некретнине).

Поред разлика између Србије и арапских земаља, постоје и сличности. Готово сви режими у арапским земљама су клијентелистички. Осим Сирије, сви су западни клијенти. Углавном амерички, а потом француски( земље Магреба), односно европски. Египатски режим је главни амерички клијент у северној Африци и на Блиском истоку. Од 1978. године када су Садат и Бегин потписали споразум у Кемп Дејвиду, до данас, САД су платиле осамдесет милионском Египту око 60 милијарди долара а осмомилионском Израелу око 100 милијарди, у суштини у замену за мир на Блиском истоку, у суштини ради заштите својих регионалних (нафтних) интереса ( да није нафта у питању, мира не би било). И наша, као и арапске земље има слабу економију (подразумева се не и оне земље које поседују нафту), оскудне изгледе у будућности, јаз између богатих и суромашних, и живимо под бахатим ауторитарним режимом који мисли да је претплаћен на власт. Републикански облик устројства је постао замагљен до непрепознатљивости и више сличан монархистичком (председник-владар, политички естаблишмент-племство). Сличност ће се показати и ако до протеста против режима у Србији дође. Повод неће бити битан – следећа Парада педера, смрт неког радника у неком протесту, нека грешка режима нпр. полиције. Протест против режима ће бити узрокован незапосленошћу, сиромаштвом, тиранијом, недостатком достојанства и правде у друштву.

Протести, прво у Грчкој, потом у арапским земљама и Албанији, су најава будућих трендова и глобалних кретања. Облик ствари које долазе. То, треба повезати (Грчки пример) и са светском економском кризом. Свет се креће ка дуготрајним и непријатним променама, и видном почетку тих промена, управо присуствујемо. Промене ће трајати најмање, овај први век, трећег миленијума и неће проћи без великих друштвених и социјалних ломова, праћених хаосом, анархијом и насиљем. Ако томе додамо и непредвидљиве климатске промене, природне катастрофе које су све учесталије, смањење енергетских ресурса, драстично угрожавање животне средине, будућу огорчену борбу за остале основне ресурсе, храну, воду, па чак и чист ваздух, чекају нас тамне деценије неизвесности.

Да поновим, да грађани који сада насељавају ове просторе, који се зову Србија, Република Српска и Црна Гора, и који су углавном Срби, не би изумрли природним путем до половине овог миленијума, дакле да би опстао српски народ и српске земље, мора да се догоди преврат САДА. Осим опстанка, рекох већ, преврат је потребан да се Србија врати себи, да почне да брине о својим а не о америчким интересима, да се спроведе праведнија економска подела у друштву и да се врати власт народу, путем једне једноставније, лако доступне, непосредније демократије, лишене компликованих процедура, која би била отворена књига сваком грађанину а не некаква заморна тајна, некакав сурогат демократије, који се временом претворио у своју супротност. Тај преврат у Србији би морао да подразумева и темељне промене медија и њихово свођење на првобитну едукативно-информативну сврху, те укидање рекламне и забавне функције медија. То би највише личило на исушивање мочваре.

Свестан сам да све ово звучи као утопија, али нисам ја крив што смо као цивилизација (не само као српско друштво) себе довели дотле да су нам утопије једини излаз. А шта је то утопија? Да ли ће неко замерити човеку будућности што се бори за утопију звану чиста вода и чист ваздух? Да ли је утопија, вишемиленијумска борба људи за слободу? Да ли је утопија жеља да се живи у миру? Да се деца рађају са сигурношћу да ће да преживе? Да ли је можда породица утопија? Поента је у томе да је утопија релативна ствар, и да нема те ствари која је недостижна.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s