Објављено 12. 02. 2011. на:
http://www.standard.rs/vesti/36-politika/6590-neboja-bakarec-kako-je-b92-projektovao-aferu-kolubaraq-.html
http://www.slobodanjovanovic.org/2011/02/14/nebojsa-bakarec-ukljuci-mozak-iskljuci-b52/
http://www.vidovdan.org/2010-05-04-21-07-04/7751-ukljui-mozak-iskqui-b52-

УКЉУЧИ МОЗАК – ИСКЉУЧИ Б52 !

После краће паузе, квислиншка ТВ супертврђава Б52 је наставила свој специјални рат (који води за туђ рачун) против ДСС-а. За разлику од разорних америчких бомби које су широм света сејали бомбардери Б52, када се разиђе дим и отпуше уши од заглушујућег праска, испостави се да су бомбе ТВ Б52 само ћорци. Али ти и ћорци остављају озбиљне последице. После сејања злонамерних инсинуација, полуистина и пресних лажи, остају трагови. Годинама се „Аутсајдер“ ударна емисија наводно истраживачког новинарства Б52 (а стварно гебелсовско пропагандистичког новинарства), бави само једном ствари – сатанизацијом Војислава Коштунице и ДСС-а. То је основна нит која повезује све „Аутсајдере“ Б52. И рекох, остају последице. Оцрњују се институције, попут СПЦ, војске, оцрњују се неподобне странке, оцрњују се привредни субјекти, оцрњују се поједини градови или места, и на крају оцрњују се појединци. Појединцима се покушава нанети тзв. „грађанска смрт“. Грађанска смрт је појам познат још од времена римског законодавства. На пример, у новијој историји, у француском законодавству деветнаестог века постојали су појмови „грађанске смрти“ или „делимичне грађанске смрти“ који су укинути половином тог века и избачени из тог законодавства. А ти појмови су се односили само на лица осуђена на смрт, доживотну робију или на депортацију. То кореспондира са жељама „Друге Србије“, дела невладиних организација, ЛДП-а, потајним жељама ДС-а, и појединих медија попут Б52, да Војислава Коштуницу и ДСС, осуде (може и на смрт), пошаљу на робију или бар депортују. И да тиме испуне много више од онога што им налажу њихови амерички и други налогодавци. Та жеља наведених, да појединцима или групама нанесу „грађанску смрт“ је била нарочито изражена 2003. године, током незаконито уведеног ванредног стања и акције „Сабља“, када је на власти била тзв.“Жута хунта“. Најстрашније је што наведени, укључујући и Б52, покушавају да нанесу „грађанску смрт“ невиним особама (данашња модерна законодавства не предвиђају „грађанску смрт“ ни за осуђене на смрт, доживотну робију или на депортацију). Једноставно „грађанска смрт“ је превазиђени и анахрони облик кажњавања, у данашње време то је чињење зла. То управо и чини „модерни“ и „слободоумни“ Б52.

Ова медијска кућа, оцрњује и цео један град – Лазаревац, као легло опште корупције и лоповлука.

Сасвим сам уверен да Б52 има још један задатак. Да унизи и уништи још једну институцију државе, привредну институцију- Електропривреду Србије- ЕПС и да je тако понижену и уништену припреми за будућу лоповску приватизацију, попут приватизације Телекома.

Осим два чланка у листу „Политика“ и две кратке изјаве за РТС1, реч оптужене стране се није могла чути, захваљујући потпуној контроли над медијима од стране режима. У та два чланка је Драган Томић изнео свој став о срамним оптужбама Б52. У другом чланку свој став је кратко, изнео и Радомир Наумов. Аналитичких емисија или чланака на тему „Колубаре“, после две емисије „Аутсајдера“, у медијима није било. На жалост није се огласио ни Економски савет ДСС-а, нити бројни стручњаци из Одбора за енергетику ДСС-а, осим оних које сам навео (Томић, Наумов). На жалост није се огласио нико од осталих стручњака изван ДСС-а, који би могли да проговоре о овој теми, на исти или другачији начин од „Аутсајдера“, Томића и Наумова. А има их много. Електро и рударских инжењера, економиста, стручњака за електропривреду уопште. Мук. Гарантујем вам да је, између осталог, главни разлог страх, од пре свега, гебелсовских медија, попут Б52, чији новинари не пишу пером, већ секиром. У питању је страх од „грађанске смрти“. Исти такав мук стручњака је владао поводом параде педера, јер њима нису требали да се баве политичари и аналитичари, већ лекари, психијатри, психолози, социолози, антрополози и дефектолози.

Приметићу да је Б52, бар једну недељу пре емитовања првог „Аутсајдера“, рекламирао исти и говорио о теми емисије. Хоћу рећи било је времена да се припреме одговори на тај и остале нападе који су уследили у другој емисији и који ће уследити у још два наставка. Приметићу и да се понавља ситуација, са својевремено од стране ДС-а лансираном лажном афером доделе државних станова – јул 2009, коју сам затворио тако што сам написао један дугачак аналитични текст и дао пар изјава медијима. Исто тако аферу „Кривична пријава Рђе Поповића“, са све блогом на „Шмрчанику“ сам затворио са два чланка на једном читаном интернет порталу. Понавља се одсуство благовременог и адекватног реаговања од стране оних који су упућени у предмет тих афера и који су позванији од мене да се тиме баве. Што се мене тиче, бранићу све што се бранити може, успешно ћу исцедити и суву дреновину, али слаба вајда. Мој глас се много мање чује, јер га преносе углавном само угледни опозициони интернет портали, попут Стандарда, Видовдана, Фонда Слободан Јовановић и других. Ретко кад, осим помало у случају афере „Кривична пријава…“, мој глас пренесу електронски медији. Дакле, да је у случају афере „Колубара“ било адекватне и правовремене реакције, тај глас би се чуо барем упола онолико колико и глас оптужби који је чуло пола Србије. Овако мој чланак, све и да га објави и једини слободоумни недељник „Печат“, неће прочитати више од тридесет хиљада људи, опростите на слободној и можда нетачној процени, песимистичкој или оптимистичкој, свеједно. Друго, ја пишем дугачке, аналитичне чланке. Треће, могу да асимилујем и обрадим било коју стручну тему, али ми је потребно време, пошто нисам свезналица, нпр. нисам стручњак за електропривреду. Хоћу рећи, не могу да делам тако брзо као они који ту област држе у малом прсту и могли би хитрије да убризгају противотров у медијски систем.

Хајде сада да се посветимо конкретној афери, афери „Колубара“. Све информације сам добио из јединог мени доступног извора, извора коме верујем, од мог пријатеља, Драгана Томића, са којим политички делим добро и зло у странци, и борим се у градској скупштини као одборник и кога познајем низ година. То је за мене потпуно релевантан извор информација, јер је Драган рударски инжењер, и обављао је многе одговорне дужности у ЕПС-у и „Колубари“. Довољан и релевантан да се чује барем и друга страна приче, а сигуран сам и много истинитија страна приче. Није спорно да је Томић одбио да говори за „Аутсајдер“. Прво, већина људи је то одбила. И ја бих одбио и одбићу да учествујем у било којој емисији Б52. Свако нормалан би то одбио, јер не жели да буде предмет најсрамније манипулације, монтаже, и ислеђивања, да буде приказан у најнегативнијем контексту, када просечном гледаоцу неће преостати да каже ништа друго осим – крив је. Ко би желео да учествује у емисији која себи даје право да буде и полиција и тужилаштво и порота и судија, дакле да ислеђује, тужи и пресуђује. И очигледна је жалост „Аутсајдера“ што се не бави и извршењем казни, мада једну казну покушава да изврши –грађанску смрт.

Емисија „Аутсајдер“која „кошта ко светог Петра кајгана“ је отворила два наводна проблема у „Колубари“. У првој епизоди проблем употребе посредничке-туђе механизације а у другој проблем посредовања у трговини угљем.

Пре тога осврнућу се на очигледне неистине, или ако вам је драже, лажи „Аутсајдера“ и Б52, које сам ја као лаик могао да уочим. Очигледним називам оно што није везано за наводе који се тичу ускостручних проблема. Остале неистине или полуистине је много теже открити јер то зависи од познавања области рударства и енргетике, али и економије, али ћу се и тиме бавити, јер је то најважнији део овог чланка.

Очигледне неистине

1. Очигледно је лажна тврдња да пословање „Колубаре“ није нико контролисао. Сам Б52 два пута наводи да је имао увид у извештај интерне контроле а да није могао да оствари увид у извештај комисије коју је формирао садашњи директор ЕПС-а. Такође, јасно је да су по природи ствари, „Колубару“ контролисали и ЕПС и све владе. Такође у време директора Томића, од 2004. до 2007. године, независна ревизорска кућа „Дилојт“је радила ревизију пословања , али и за 2008., 2009. али и 2010. годину. Поставља се питање због чега Б52 износи тако очигледну неистину? Са исто толико основа, ако не и више, ја бих могао тврдити да деценију уназад нико није контролисао рад медијске куће Б52! Ко је контролисао начин финасирања те куће? Нико! Коме је познато како се троши новац телевизије, која има националну фреквенцију? Никоме. Зашто нико није до краја истражио како је и под којим условима Б52 добио зграду коју користи и колико плаћа закуп? Зашто Б52, нити било који медиј, није транспарентно или било како, објавио податке о томе да ли Б52 на законит начин користи зграду коју је добио од државе?
2. Следи запањујућа лаж! Драматично је саопштен навод „После убиства премијера Србије Зорана Ђинђића, ДСС преузима власт у земљи а самим тим и у „Колубари“… При томе,уз тај текст иде драматична музика, и суморни црно бели снимци, како Коштуница излази из тамног аутомобила, чиме се подло сугерише да је Коштуница одмах после Ђинђићевог убиства похитао да заузме фотељу убијеног. Истину сви знате. После Ђинђићевог убиства, у које је сумња се, био умешан и Чеда, чести посетилац Шилерове и пријатељ чланова земунског клана, председник владе постаје Зоран Живковић, аванзовао је и Чеда, а јадна Наташа Мићић је већ била вд председника државе. И сви заједно проглашавају незаконито и неуставно ванредно стање, хапсе 11000 грађана, од чега је процесуирано мање од три стотине. Дакле, годину дана после Ђинђићевог убиства влада „Жута хунта“. Тек после избора, на основу воље грађана, Коштуница постаје председник владе. Такође, после убиства није промењен директор „Колубаре“ већ је остао исти, и власт у „Колубари“ је држала ДС. Поставља се питање због чега Б52 износи тако запањујућу неистину?
3. Много пута у обе емисије износи се тврдња да је „Колубара“ пословала са губицима, а 2007. године са највећим губицима, који су узроковани махинацијама са изнајмљивањем механизације и продајом угља испод цене посредницима, односно приватницима, што је ноторна неистина. Овим ћу се посебно бавити касније, а овде треба рећи да је „Колубара“ позитивно пословала и те године и да је и тада платила порез на добит. Од пословних банака „Колубара“ је уредно добијала пословне гаранције.
4. На више места у „Аутсајдеру“ се наглашавају лажни подаци о томе да су приватници на основу рада своје механизације извлачили невероватне месечне зараде (24.000 евра месечно, за 8 сати рада дневно и 72.000 евра месечно, за 24 сата рада дневно). При томе се новац који они добијају за своје услуге изједначава са зарадом-добити-профитом. И врапцима је јасно да је зарада оно што остане када се одбију сви трошкови (гориво, мазиво,одржавање, оператери,порези итд.). Томић одговорно тврди, што је лако проверити, да је права добит била само петина, тј. 20% а да су трошкови износили 80% што је и логично (гориво, мазиво,одржавање, оператери, амортизација итд.). Уз то од добити треба платити порез на добит који износи 10%. Дакле, прва машина коју помиње „Аутсајдер“ је доносила чисту добит од око 4320 евра месечно а друга 12920, односно 51840 евра и 155040 евра годишње. Јасно је да је Б52 је приказивао више од пет пута већу добит од стварне а тенденцизно је занемаривао трошкове. Месечни трошкови у првом случају су 19.680 евра а у другом 59.180 евра. Годишњи трошкови у случају прве машине су 236.160 евра а у случају друге би били 710.160 евра. Наравно никада није постојала машина која је радила целе године, сваки дан, 24 часа али је могуће да је нека добро одржавана машина, радила месец дана сваки дан, у све три смене, у некој години ове деценије.
5. Следећа лаж је тврдња бившег директора Слободана Ђерића, кадра ДС-а, да нов булдожер кошта 100.000 евра, четири пута мање од стварне цене и на томе Б52 гради причу. Истина је да нов булдожер Катерпилар Д8Р кошта 400.000 евра (без камате).
6. На крају прве емисије, Б52 изричито тврди да је „Колубара“ плаћала много веће износе за инфраструктурне радове него што је заиста урађено. При томе није пружен ни један доказ. Очигледно је да се ради о неистини. Постојало је више надзорних органа, а међу њима су и председници МЗ, општински надзорни органи и надзорни органи „Колубаре“ који су пратили те радове.
7. Такође на крају те емисије износи се изричита тврдња де је „Колубара“ плаћала машине и када нису радиле, тј. када су стајале у месту. Ни ту није наведен ни један доказ. Очигледно је да се ради о неистини.
8. У другој емисији Б52 износи неистину да је 90% угља намењено термоелектранама а 10% индустрији и широкој потрошњи. Истина је да је 92% намењено термоелектранама а 8% индустрији и широкој потрошњи. У процентима се та разлика од свега 2% може учинити безначајном али та 2% значе „свега“ 600.000 тона угља!
9. У истој епизоди Б52 преноси лажну тврдњу Слободана Ђерића, и на њој гради причу, да Београдским електранама треба 30.000 тона угља годишње. У интернет вести на Б52, два дана после те епизоде, износи се податак да је у току грејне сезоне, БГ електранама потребно највише 4500 тона, дакле вероватније 4000 тона угља. То је око седам пута мање него што тврде Б52 и ДС-ов Ђерић у „Аутсајдеру“(мада се тврди да је он сада у ЛДП-у). Дакле, слагали су више него шестоструко, за 26.000 тона. Главна је чињеница да је БГ електранама потребно веома мало угља, свега пола процента од укупне количине енергената које користи. Грубо речено топланама треба 99,5% гаса и мазута, односно толико им је угаљ непотребан.
10. При крају друге емисије се износи евидентна лаж да су „ћерке“ фирме издвојене из „Колубаре“ 2004. и 2005. године, чиме се инсинуира да је таква одлука донета од стране владе Војислава Коштунице. Истина је другачија. Одлуку о издвајању тих фирми је 2003. године донела влада Зорана Живковића уз подршку директора „Колубаре“ Ђерића. И тада је, у свом маниру, муко моја пређи на другога, Ђерић успео само да региструје ћерку фирму, са адресом и директором као јединим запосленим.
11. У другој емисији је као егзотичан пример злоупотребе наратор навео и да су поједине машине радиле 25 сати једног дана. Неинтелигентни злонамерници из Б52 су заборавили да се сваког октобра прелази на зимско рачунање времена, када дан има један сат више, као што у марту има један сат мање. Управо је то био случај спорног 27. октобра 2007.године када је дан имао 25 сати, па су и поједине машине радиле толико.

Треба нешто рећи и о недостатку кредибилитета две особе које су се појављивале у прве две емисије.

Савет за борбу против корупције је основала општина Лазаревац, којом влада ДСС са коалиционим партнерима. Председника савета Миливоја Матијашевића је предложио ПУПС. Недуго после тога исти је напустио ту странку. Против истог је поднето више кривичних пријава у Општини Аранђеловац због отужбе да је преварио више десетина грађана- оптужба за надрилекарство (лажни исцелитељ). Именовани је радни век у „Колубари“ и уопште, завршио тако што је добио отказ пре више од двадесет година. Током радног спора који је повео, именовани је успео да оствари инвалидску пензију, сумња се, на незаконит начин.

Слободан Ђерић је на место директора „Колубаре“ именован на предлог ДС-а. Пре тога је био један од оснивача обора СПО-а у Лазаревцу, чији је верни члан био око пет година. Вера у СПО га је напустила негде 96′ а после тога је постао симпатизер ДС. Колико се зна Слободан Ђерић је данас члан ЛДП-а.

Мање очигледне обмане и неистине- суштина приче

Б52 и „Аутсајдер“ у да би наудили ДСС-у и појединцима из ДСС-а, потпуно
непрофесионално, злонамерно, тенденциозно и пристрасно, обрађују једну изузетно компликовану стручну тему. Цео проблем енергетике, енергетског система, пословања ЕПС-а, „Колубаре“- једног огромног и сложеног система, своде на низ, из контекста потпуно истргнутих примера. „Аутсајдер“ и Б52 потпуно прикривају чињеницу да је основна сврха „Колубаре“ да угљем снабдева термоелектране, тј. ТЕНТ (Термоелектрана Никола Тесла у Обреновцу) да би се производила електрична енергија. И ту функцију „Колубара“ обавља без грешке. Такође, и оних 8% угља који су намењени индустрији и широкој потрошњи „Колубара“ никоме не продаје испод цене, нити ту има било чега спорног. Главни доказ да постоји изузетно мало простора за малверзације овим поводом је чињеница коју сам већ изнео да је нпр. БГ електранама, тј. топланама потребно веома мало угља, свега пола процента од укупне количине енергената које користи. Грубо речено топланама треба 99,5% гаса и мазута, односно толико им је угаљ непотребан.

Драган Томић тврди да у „Колубари“ није било губитака за време када је он био директор. У 2007. години појавио се тзв. фиктивни губитак од 10 милијарди динара који није проузрокован неком крађом повезаном са ангажовањем механизације приватника или давањем угља приватницима, испод цене, већ следећим узроцима:
– применом нових међународних рачуноводствених стандарда
– променом обрачуна стопе амортизације- 4млрд
– применом новог начина процене вредности основних средстава- 1,05млрд
– и издвајањем предузећа „Топлификација“ из „Колубаре“ које је изнело своја основна средства-4,65млрд
Још раније из „Колубаре“ су се такође издвојиле три ћерке фирме „Колубара грађевинар“ ,„Колубара Мали Борак“ а формирана је фирма „Колубара услуге“. Прве две су са собом изнеле и сопствену механизацију.

На следећој табели приказаћу упоредне податке о трошковима за спољну механизацију, и количинама ископаног угља и откривке, које је Б52 сакрила.
Година механизација угаљ откривка*
(у мил.динара) (у мил.тона) (у мил.кубика)
2000 113 26,6 36,4
2001 96 25,3 38,1
2002 142 25,6 58,5
2003 148 26,4 72,4
2004 147 27,2 67,7
2005 484 27,6 65,8
2006 657 29,2 69,3
2007 2323 29,2 79,8
2008 4243 30,5 77,1
2009 1129 28,5 64,0
2010 1100 29,1 58,8
*откривка је количина земље која се мора ископати да би се дошло до слојева угља – за 1 тону угља, просечно је потребно ископати 2,2 тоне откривке

Од маја 2004. године до средине 2009.године, дакле у периоду када су директори били кадрови ДСС-а , од којих је онај последњи-Јовичић, годину дана био по вољи садашњег режима, јер је добро радио, дакле у тим годинама су осим редовних послова обављани и капитални радови које је директор Ђерић одлагао до маја 2004. године. Томић се ухватио у коштац са неизбежним. Ти капитални, са великим трошковима скопчани, а ванредни радови су;
– 2006. год. Почетак измештања тока реке Колубара у дужини од 4 километра
– 2007. год. Завршетак тих радова
– Гашење копа Тамнава исток и отварање копа Велики Црљени
– Гашење копа Поље Б и отварање копа Поље Ц
– 2007. се догодио тзв.“РУЧ“, огромни одрон који је затрпао милион тона угља- следила је санација, откоп и додатни трошкови током пола год.
– На пољу Д су измештена 4 јаловинска система због нерешених имовинско правних односа у вези са гробљем Вреоци, што је узроковало огромне трошкове- морао је да из копања буде изостављен потез 6 пута 4 километра јер претходни директор (Ђерић) није тај проблем решио на време.
– Отклањање штетних последица насталих рударским радовима у општинама Лазаревац, Уб и Лајковац – санација инфраструктурних објеката који се нађу на траси копа (путеви, расвета, струјна мрежа, водовод, канализација итд.).

Да би призводња угља и откоп откривке били већи, и због горе наведених капиталних радова било је неопходно ангажовати и спољну механизацију. Уз то, после 2004. из састава „Колубаре“ је издвојена „Колубара грађевинар“ а ангажман те механизације се до тада сматрао сопственим, а после тога спољним. То је један од основних разлога зашто је пре средине 2004. године, а у доба када је директор био Слободан Ђерић, било мање трошкова за коришћење тзв. спољне механизације, јер се трошкови те механизације нису књижили на терет „Колубаре“ него на терет „ Колубаре грађевинар“, као дела предузећа.

Да поновим, „Аутсајдер“ и Б52 злонамерно приказују само 2 ставке или аспекта пословања које су неодвојиве од осталих тридесетак. Све ставке пословања заједно утичу на укупне резултате пословања, односно на добитак или губитак. При томе Б52 опет злонамерно, тежиште ставља само на последњих седам година пословања. При том зликовачка ТВ екстремно истиче и оцрњује рад директора ДСС и владе ДСС-а, а врло стидљиво и местимично проблематизује рад директора и влада ДС-а. Једино поштено би било посматрати период од десет година, од 2001. до 2010. године. Стога је цифра од 130 милиона евра који су дати за коришћење спољне механизације ирелевантна јер се односи само на последњих 7 година. А та бројка је тако злонамерно приказана као да се ради о 130 милиона евра који су украдени или противзаконито потрошени. И тај износ се приказује као да се ради о чистом профиту приватника. Тачно је да се ради о трошку „Колубаре“ али би тај трошак био већи за 7 година да је „Колубара“ куповала своје машине и да је морала да их одржава и намирује. Једноставно „Колубари“ се више исплати да, поред своје, ангажује и спољну механизацију. Треба знати да „Колубара“ може да купује само нове машине а приватници могу и старе. Такође, приватници мање плаћају радну снагу и укупно имају мање опште трошкове, из низа разлога (користе и старе машине). Треба знати да „Колубари“ само повремено треба велика количина спољне механизације, у складу са додатним капиталним радовима или изненадним радовима (нпр. „руч“). Када се ти радови окончају,“Колубари“ више не треба толика количина механизације. Иначе, сама „Колубара“ је стално набављала оптималан број механизације у доба када су директори били кадрови ДСС-а.

У емисији се посебно проблематичним приказује рад механизације. Створен је утисак да су тамо коришћене само машине које апострофира Б52– булдожери. Истина је да су на површинском копу коришћене различите машине, камиони (30 евра сат), ровокопачи( 50 евра сат), скипови (35 евра сат), булдожери (90 евра сат) и многе друге. Прво,„Колубара“ није плаћала сат рада булдожера 100 евра, како тврди Б52, већ 90 евра. Због чега се „Колубари“ не исплати да купи механизацију за венредне, непланиране и повремене послове? Ти послови су: велико измештање система, велики одрони земљишта, увећани послови санације штета насталих рударсим радовима и свакако, повећана производња. Просечан рад баш тог булдожера, који проблематизује Б52, је 5475 сати годишње. По цени од 90 евра по сату, најам те машине „Колубару“ кошта 492.750 евра годишње. Сопствена, нова (опет понављам да „Колубара“ може куповати само нове машине) машина са порезом, кошта 450.000 евра. Остали годишњи трошкови „Колубаре“ би у том случају били : гориво -180.000евра, мазиво и филтери-20.000 евра, 8 радника на опслуживању-60.000евра, сервиси-замена виталних делова-тарнспорт-50.000 евра. Тако долазимо до суме од 760.000евра годишње. Због тога се за редовне радове који прате експлоатацију угља и откривке исплати куповати помоћну механизацију а за све остале радове више се исплати изнајмљивати механизацију, што доказује горња рачуница.

Вратимо се десетогодишњем периоду који је требало узети у обзир, што „Аутсајдер“ намерно није урадио. У том периоду кадрови ДСС-а су били директори „Колубаре“ шест година (2001.,пола 2004., 2005.,2006.,2007.,2008. и пола 2009.године) а кадрови ДС-а директори „Колубаре“ четири године (2002.,2003.,
пола 2004.,пола 2009. и 2010.године). Да употребимо методу „Аутсајдера“ и да посматрамо само два параметра, трошкове механизације, и количине ископаног угља и откривке. У тој деценији су укупни трошкови за спољну механизацију били 10.463 милиона динара, односно, грубо речено око 140 милиона евра. Укупно је ископано око 277 милиона тона угља и 652 милиона кубика откривке. Током шест година када су кадрови ДСС били директори трошкови механизације су били 8438 милиона динара, тј. око 110 милиона евра, а ископано је 169 мил. тона угља и 396 милиона кубика откривке. Током четири године када су кадрови ДС били директори трошкови механизације су били 2025 милиона динара, односно око 30 милиона евра, а ископано је 108 милиона тона угља и 258 мил кубика откривке.Дакле, трошкови употребе спољне механизације за време ДСС-а су били 80 милиона евра већи али је у време ДСС-а ископан 61 милион тона угља више (око 65%) и 238 милиона кубика откривке више (око 65%). Преведено у новац који „Колубара“ добије за ту количину угља, то је 827 милиона еврa. До те цифре дођете на следећи начин: од 61 милиона тона сировог угља, „Колубара“ ЕПС-у прода преко 90% по неспорној и повлашћеној цени од 12 евра за тону (јер служи за производњу струје). То је 55 милиона тона помножено са 12 и то је 660 милиона евра. Од преосталих 6 милиона тона, 4 се продаје као сиров угаљ по цени од 28 евра по тони а 2 милиона тона као сушени (после сушења то постаје двоструко мања тонажа), дакле милион тона по цени од 55 евра по тони. То је још 4 пута 28 једнако 112 милиона евра и још 55 милиона евра за сушени угаљ. Укупно то је цифра од 827 милиона евра. Од те цифре одузмите трошкове за спољну механизацију као један од трошкова и добићете податак да су директори, кадрови ДСС, на рачун 80 милиона већих трошкова за механизацију, остварили већу зараду у угљу у износу од 757 милиона евра, од директора ДС-а иако су само две године дуже били на челу „Колубаре“. Дакле, када се пореди само однос- већи трошкови мех. према већој заради, добијате однос – 80мил.евра трошкова за спољну мех. према 827мил.евра вредности угља.

Међутим, важно је рећи да је већина трошкова за спољну механизацију у периоду када су директори били кадрови ДСС-а настала због ванредних капиталних радова (већ сам их набројао на страни 7) који су одлагани у време првог директора ДС-а. То је још један од разлога што се не може тако просто, као што то раде „Аутсајдер“ и Б52, поредити само однос два параметра, од много њих. Један од тих параметара је и откривка која утиче на пораст трошкова. А на то не можете утицати јер је то ствар природе. Због тога је често потребно много више копања да би се открио угаљ. Један од параметара и ставки у трошковима „Колубаре“ су и трошкови за сопствену механизацију : набавка искључиво нових машина, гориво,мазиво, резервни делови, амортизација, радна снага итд.). Као што видите, Б52 је злонамерно, потпуно непрофесионално и мимо духа истраживачког новинарства приступио једној сложеној, стручној и осетљивој теми. „Аусајдер“ Б52 је теми приступио површно, тенденциозно, у стилу сензационалистичке жуте штампе.

У спорним емисијама се проблематизује питање рада 4 машине, током неколико краћих временских периода. Ако то вратимо у контекст да деценија има 3650 дана а да је сваког дана ангажовано између 100 и 120 различитих машина само спољне механизације, механизације приватника, то значи да Б 52 открива топлу воду, односно открива оно што постоји у сваком огромном систему, али и у мањим, а то је неминовност постојања неправилности, пропуста и грешака. Дакле, немогуће је да у раду било ког предузећа нема пропуста. Б52 указује на проблем 4 од неколико хиљада машина које су се појавиле током деценије, на проблем неколико дана од 3650 дана у деценији.

Навешћу још један пример злонамерног искривљавања истине. „Аутсајдер“ наводи да је фирма „Девикс“, чији је власник пристао да учествује у емисији, регистрована за производњу металних прозора и врата. На начин на који је то речено и написано у транскрипту емисије, инсинуира се и практично се тврди да је то и једина делатност те фирме. Истина је да то у АПР-у стоји као превасходна делатност те фирме али је та фирма регистрована и за извођење грађевинских радова у нискоградњи, за промет нафтним дериватима, за израду путева и друго. Инсинуира се да та фирма није регистрована за копање угља. Па и није, и не може бити.За откопавање угља може бити регистрован приватник само ако добије нпр. концесију за то. Када нека фирма има легалне машине она може са тим машинама копати и угаљ, и земљу и шљунак, ако је „Колубара“, или „Костолац“ ангажују.

Посебно је показан напор, у првој емисији, да се прикаже немогућим рад једне машине, током 24 сата, у периоду од неколико дана, па чак и месец дана. То је сасвим могуће. У „Колубари“ се ради тросменски на површинским коповима и на преради. Потпуно је нормално да власник има више машина истог типа и да се оне смењују на копу, као што се смењују и машинисти. Наравно да се дешавају грешке па се једно име, уписује у све три смене, током више дана.

О претежној теми друге емисије- о угљу

Већ сам навео да „Колубара“ 92% своје производње угља продаје ТЕНТ-у. Цену тих 92% одређује искључиво влада Србије.Осам процената остаје за индустрију и широку потрошњу (широка потрошња су топлане и физичка лица). Од тих осам процената угља „Колубара“ једну трећину суши да би добила квалитенији и скупљи угаљ. Остале две трећине продаје, као и сушени угаљ. Цену те две врсте угља до 2006.године је одређивала влада а не „Колубара“. После тога, а до половине 2009. године цену је предлагала „Колубара“ ( директор и Скупштина „Колубаре“) а сагласност је давало Министарство трговине. По сазнањима које имам, од половине 2009. године цену предлаже директор а сагласност даје наведено министарство.

Такође, набавка угља за БГ електране од 2004.године до данас, када градом Београдом управља ДС, је вршена искључиво преко Секретаријата за комуналне и стамбене послове- Управе за енергетику, чији су директори били увек из ДС-а.

Стога је јасно да „Колубара“ није никоме продавала угаљ испод цене. У другој емисији као посебан проблем и малверзација без преседана, је наведен проблем што угаљ не може да дође до топлана, а посебно до београдских, без посредника. Већ сам навео да је једна од кључних информација, она која чини целу ову тврдњу „Аутсајдера“ бесмисленом, она која каже да је предузећу „Београдске електране“ потребно угља у висини од ПОЛА ПРОЦЕНТА од укупних сто посто енергената, а то је нешто више од 4000 тона сушеног угља. И то све по званичној информацији садашњег директора БГ електрана из владајуће коалиције. Ту простора за било какве малверзације нема.

Закључак

Дакле, већ смо утврдили да је у „Колубари“ постојала и унутрашња и спољна контрола. Прво, „Колубара“ има свог, интерног ревизора. Друго, постоји и интерни ревизор ЕПС-а – Надзорни одбор, који контролише и „Колубару“. Треће, независна ревизорска кућа „Дилојт“ обавља независну ревизију пословања већ осам година и за сво то време никада нису имали веће примедбе на финансијско пословање „Колубаре“. Одређене примедбе су имали 2006. године због непримењивања нових међународних рачуноводствених стандарда. Иначе, када су ти стандарди примењени наредне године, исказан је фиктиван губитак (већ сам то објаснио).

„Аутсајдер“ тенденциозно манипулише са две ставке у пословању „Колубаре“ од укупно тридесетак њих које утичу на пословање овог гиганта. Мноштво људи несумњивог угледа је одбило да буде на најсрамотнији начин ислеђивано пред камерама. Са друге стране многи нестраначки стручњаци, којих има много, или нису ни позвани да кажу своје или су одбили учешће, а то Б52 крије. Б52 износи неистине које сам набројао. Али још више се користи полуистинама, медијским триковима и обманама, искривљавањем чињеница, повезивањем неповезивог. Једноставно води специјални медијски рат, чија је основа сива пропаганда, која је опаснија од црне, јер ју је теже разобличити. Да би прогласио Коштуницу и ДСС за дежурне кривце, што чини годинама, Б52 је спреман да сруши углед многих институција. Овај пут удара на ЕПС и спреман је уништи углед овог огромног и стратешки виталног система. При томе се користи најприземнија демагогија и удара се на осетљиве жице грађана- на цену струје и угља, односно на џеп очајних грађана, који наводно празне лопови из „Колубаре“ и „ЕПС“-а. При томе зликовци из Б52, вешто заобилазе истину да су у Србији цене струје и угља, социјална а не економска категорија, тј. те цене су нереално ниске и у односу на окружење а поготово у односу на ЕУ. У Србији је цена киловата 4,5 евроценти. У Хрватској је дупло већа, 9 центи. У Македонији је 60% већа цена. У Албанији 65% већа. У Црној гори дупло већа, уз најаву дизања цене. У Мађарској је 11 центи, два и по пута више. У Немачкој 15 центи, итд. При томе је јасно да ЕПС са таквим ценама не може пословати са добитком. То је једноставно немогуће. Социјални мир, једнако губитак ЕПС-а. Да ЕПС може да послује као НИС имао би добит. Подсећам да цена бензина није третирана као социјална категорија већ као економска – цена бензина прати светске цене. Приватна телевизија која ради против интереса своје земље, треба да да одговор – да ли јој је дражи социјални мир или добитак ЕПС-а. Мирне душе могу рећи – када Србија буде самосвојна и самостојна земља, чија влада и медији, раде у интересу свог народа а не туђих, онда ће Србија имати и социјални мир и успешна домаћа предузећа.