Објављено 27. 05.2016. на:
http://www.samostalnidss.rs/nebojsa-bakarec-peta-skupstina-srpske-napredne-stranke/

Пета Скупштина Српске напредне странке

Преко пола милиона грађана Србије је препознало Српску напредну странку не само као гарант стабилности, већ и као нешто своје, блиско. То су чланови СНС. На изборима 2014. и 2016. године, СНС је као некога ко заслужује поверење, препознало око 1,8 милиона грађана. То је знак да је СНС постао широки народни покрет, много ширег значаја од просечне странке или партије. Писац овог текста није, и не може бити члан СНС. Разлог томе је чињеница да се политиком бави више од четврт века. Један је од оснивача оног Коштуничиног ДСС-а, давне 1992. Делио је и добро и зло са Коштуницом и ДСС-ом, пуне 23 године. Прошле године је избрисан из ДСС-а, без образложења. Сада је потпредседник Самосталног ДСС, који је коалициони партнер СНС-а. Дакле, аутор овог текста је одавно завештао себе том несталом Коштуничином ДСС-у, односно садашњем СДСС-у, који баштини суштину те племените политичке идеје. За аутора ових редова је већ касно, али за друге није. У тих четврт века бављења прокаженом политичком професијом, ваш писац је сматрао да је потребно да докаже да се може нешто учинити за друге, осим за себе. Због тога је два пута био на операцијама као добровољни давалац коже изгорелој деци. Због тога је већ две деценије добровољни давалац крви, и више од деценије потенцијални донор органа. Због тога је ’92. штрајковао седам дана глађу, са посланицима СПО-а – због права на живот и слободу супружника Драшковић. Због тога је, много касније, 2004, бранио џамију од спаљивања, у улици у којој је становао, у општини чију је владу тада водио, у граду који воли. Чини се да наведено даје за право аутору ових редова да пише овај текст.
Господин Војислав Коштуница је на другој Скупштини СНС, 2010. године, рекао: „Наш народ хоће промене, а то значи да народ хоће посао, ред, сигурност и слободу. Народ хоће да живи у снажној и целовитој држави, ништа мање и ништа више од тога“. Не постоји ни једна друга странка која све то пружа Србији, више од Српске напредне странке.
Српска напредна странка, кроз који дан одржава своју пету Скупштину, рачунајући и ону оснивачку 21.10.2008. године. Кроз који месец, у октобру, прославиће и осмогодишњицу. После осам година постојања, СНС постаје широки народни покрет, нешто слично руској „Јединственој Русији“. „Јединствена Русија“ је практично „странка државе“ захваљујући подршци грађана Русије. На изборима 2007. је освојила 64% гласова, а 2011. око 50%. То доказује и вишегодишња подршка грађана СНС-у од око 50%. То су и показали избори из 2014. и 2016. године. Кад говоримо о широком народном покрету, то подразумева две ствари. Стабилну вишегодишњу подршку половине бирачког тела и заузимање позиције политичког центра, и позиција непосредно са леве и десне стране тог центра. То је вишеструко испуњено. Проценти подршке су убедљиви и неспорни. Што се тиче позиционирања, СНС је заузела цео политички центар и просторе непосредно уз њега, и лево и десно. И то на два начина. Саму СНС можемо описати као странку десног центра. Међутим СНС је и више од тога. Прво, СНС, унутар себе окупља и људе умерено левих и умерено десних погледа (о томе сведочи велики број и функционера и чланова, који су некада припадали десници – СРС-у, ДСС-у, Г17, и левици – ДС-у, СПС-у, итд.). Друго, СНС унутар своје коалиције, окупља и странке деснице (НС, СДСС, СНП) и левице (СДПС, ПС, ПУПС). Не треба заборавити и да СНС око себе окупља и странке мањина и синдикате. Све то потврђује тезу о широком народном покрету, тезу о „странци државе“ и тезу о сличностима са владајућом руском или чак кинеском странком.
Постоје и друге, мање јасне назнаке, али су и оне све више изражене. О чему говоримо? Од када је СНС на власти, чини се да превазиђени неолиберални капитализам, све више бива замењен, много успешнијим обликом економског устројства, „државним капитализмом“. Државни капитализам, с успехом, већ дуже време примењују и Кина и Русија. Уз мању или већу сагласност, данас, осам година од почетка глобалне економске кризе, сматра се да државе које воде и надзиру своју сопствену привреду, стоје далеко боље од оних привржених либералном капитализму. Државни капитализам 21. века, за разлику од оног из прошлог века, више није крут и непокретан. Он је способан за промене, савитљив је и прилагодљив, и усмерен је на захтеве тржишта. И он је окренут повећању профита, али не по сваку цену. Држава, срећом, има заштитне механизме социјалних мера. Уз све ограде, може се рећи да се ради о капитализму са људским лицем. Он није идеалан, али је као прелазно решење, много бољи од већ поменутог компромитованог облика економије. Дакле, као добитна комбинација за две од три, најмоћније државе, показује се мешавина државног капитализма као економског устројства, и таквог политичког устројства, где постоји убедљива доминација једне „странке државе“ или „државне странке“. Да, Кина је једнопартијска држава, али је стварност много сложенија од тога, и то ништа није сметало Кини да постане економски најмоћнија држава на свету. Елементе та два устројства, видимо и у Србији. Такође, као и у Србији, и у Русији и у Кини, опозиција је подстакнута, финасирана и индоктринирана из западних кругова. Стање у САД и ЕУ је живи доказ како либерални капитализам разара светску економију, и доказ је тврње да је демократија у САД и ЕУ, или мртва, или је претворена у своју супротност. Најбољи доказ за то, су отелотворења протеста широм запада, која се презивају Сандерс, Трамп, Ле Пен, Ципрас, Фараж, Иглесијас, Корбин, Орбан, Качињски итд. Као што су поменути протестанти освојили власт или ће је освојити, тако је и СНС дошла на власт. Као израз протеста народа против олош елите.
У четвртој години владавине, Вучић и СНС су показали да Србији нуде стабилност, будућност, развој. Успех, и на унутрашњем и на спољно политичком плану. Вучић и СНС граде мостове у друштву, а не нове поделе. И Вучић и СНС се мењају набоље. Опозиција назадује у хаосу. Вучић се развија, еволуира, и такав напредак је остварио ретко који политичар, у последњим деценијама. Води и стратешки и тактички добру политику. Уравнотежену политику. То је политика неутралности, у пракси, а не само у теорији. Србија одлично сарађује и са ЕУ, посебно са Немачком, и са Русијом, и са САД, и са Кином. Влада добија похвале од свих њих. Са свим суседима Вучић развија пријатељске односе, упркос искушењима, на пример, Сребренице, упркос каменицама исламских екстремиста или албанским дроновима. Вучић показује хвалевредну трпељивост спрам увреда које долазе од неких суседа, и трпељивост спрам кампање мржње и сатанизације, која долази од опозиције и дела медија и НВО сектора. Мигрантска политика Србије је за похвалу. Влада добија позитивне оцене свих међународних финансијских институција. Економска ситуација је стабилна. Води се борба против корупције. Доводе се страни инвеститори широм Србије, који отварају нова радна места. Медији су ослобођени притиска Владе, и заправо само мањи део медија директно или индиректно подржава Вучића и Владу. Већи део медија је под контролом западних кругова. Не постоје „свете краве“ у СНС-у, и смене функционера из СНС-а нису ретка појава. Власт ДС, никада није смењивала чак ни своје корумпиране функционере. Наравно, ни Вучић ни СНС нису савршени (а ко јесте?), имају мане (а ко их нема?) и праве грешке – ко ради, тај и греши. У Србији се и даље тешко живи. То је истина. Али, претходне власти, пре свега, ДС-а и ДОС-а, су током више од дванаест година, оставиле Српској напредној странци тешке терете (Коштуничине владе нису оставиле терете). Јако је тешко осовити Србију на ноге, после неколико година власти, односно после свега две године самосталне власти СНС. Такав чаробни штапић нема нико. Демократска странка, је помогнута светском економском кризом, али и мимо ње, политички и економски разорила Србију. Демократска странка је од последњих шеснаест година, девет година владала Србијом, Војводином 16 година, а Београдом је ДС владала 13 година. Хајде да суд о власти СНС дамо, не после девет година власти те странке, него после четири године самосталне власти (рецимо, 2018. године).
Српска напредна странка, њени функционери али и чланство, су изложени организованој сатанизацији у медијима, изложени су некултури подсмеха и понижавања. Изложени су стереотипима и предрасудама, жртве су специфичног вида расизма. Жртве су лицемерја, недоследности и двоструких стандарда. Они који сатанизују СНС – део медија и НВО, под контролом западних кругова, показују невиђено и примитивно лицемерје и недоследност, и на СНС примењују методе двоструких стандарда. Ти исти људи и ти исти медијски и НВО кругови, за истоветно поступање, за које критикују и блате СНС, су, или хвалили ДС, или су ћутали. И тако током девет година власти ДС у републици, шеснаест у покрајини и тринаест у Београду. Данас рачунају на кратко памћење и амнезију.
Примера мржње и сатанизације има небројено, али ћемо овом приликом указати на два. Оба долазе од перјаница НСПМ, од Болека и Лолека аналитичарске мисли, од Антонића и Вукадиновића. Примери њихове мржње, су необични и екстремни, с обзиром да се ради о двојици најутицајнијих политичких аналитичара, које форсирају од запада контролисани медији и који наводно спадају у „мејнстрим“ политичке аналитике.
Први пример сатанизације је текст г. Антонића од 28. августа 2015. написан за лист „Сведок“ и наравно објављен и на НСПМ. Ради се о једном од најлошијих текстова г. Антонића, који је препун нескривене мржње, елементарних неистина, увреда и произвољности. Цитирајмо проф. Антонића: „И какав је, уопште, резултат размештања напредњачке хорде штеточина по свим институцијама ове земље – од основних школа и домова здравља до министарства енергетике и образовања? Јер, пазите, и „жути“ су запошљавали своју партијску пешадију. Али, ова провала некомпетентности у установе система, ова и оволика провала, вероватно није забележена од како су Вандали демолирали Римско царство, или од како су фанатизовани Арапи спалили Александријску библиотеку“. Несуђени академик Антонић, професор социологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, доктор наука, образована особа, назива пола милиона чланова Српске напредне странке, да чланова те странке, али и даље грађана Србије, „напредњачком хордом штеточина“. Реакције јавности није било, изузев што је краћим текстом, критички реаговао Антонићев колега социолог и професор Зоран Аврамовић. Замислите каква би реакција јавности уследила да је неко из СНС, чланове ДС, назвао хордом жутих штеточина. Тај који би се дрзнуо да то изјави, би био сахрањен у јавности, био би медијски одстрељен, грађански мртав. Овако, кад уважени професор има шовинистички испад и понизи пола милиона грађана – ником ништа. Овде су јасни двоструки стандарди. Садашње и некадашње чланове ДС, он благонаклоно назива „жутом партијском пешадијом“ (а подсећам, та жута пешадија је владала девет година), док за чланове странке која влада две године, резервише увреду „напредњачка хорда штеточина“. Очекивали смо од уваженог професора да још саопшти на који начин жели да истреби те штеточине?
Други пример сатанизације је текст Вукадиновића, посланика са листе ДСС, кога иначе обожавају да именују у медијима као „независног аналитичара“. Заслепљен мржњом према Вучићу и СНС-у, Вукадиновић пише о фашизму у Србији, у Мишковићевом листу „Време“ од 4. фебруара 2016. године. У свом тексту, на страни 15 тог листа, (обраћајући се замерком оној половини „Друге Србије“ која подржава Вучића) Вукадиновић каже: „А сада, када им је прави, структурни фашизам(…) закуцао на врата, у неверици окрећу главу и затварају очи.(…). И колико их је мало спремно да се том злу супротстави.“ Где у Србији Вукадиновић види фашизам? Да ли неко прогања или убија Јевреје, Роме, мигранте, припаднике мањина? Не, Србија добија похвале из целог света у погледу односа према мањинама и мигрантима. Да ли неко доноси законе којима одузима имовину Јеврејима, Ромима, осталим припадницима мањина или мигрантима? Не, наравно. Јеврејској заједници се враћа сва имовина, која је одузета током и после другог светског рата. Да ли неко забрањује политичке странке и окупљања? Не, наравно. Ено, опозиција и лева и десна, се јавно окупља и мимо закона, док опозиција и медији заједно спроводе кампању мржње, подсмеха и понижавања против Вучића и СНС. Да ли неко забрањује медије? Не, наравно. Већина медија је против Вучића и СНС (та већина медија је или у власништву запада или под његовом контролом). Па где онда „аналитичар“, а стварно, политичар, Вукадиновић, види ФАШИЗАМ у Србији? Само у својој машти.
Није ово први пут да се организовано сатанизује једна странка на власти. Ти исти људи, ти исти или слични медији, су системски сатанизовали Коштуницу и тадашњи ДСС. Додуше то су чинили и спрам СРС, само су радикали били мало отпорнији на такве свињарије. Дакле, као некад ДСС и СРС, исти кругови данас сатанизују СНС. Функционери, али и чланови СНС су подвргнути медијском понижавању, предрасудама и стереотипима. Не тврдим да су функционери СНС анђели, или да су невинашца. А ко је? Део медија и НВО, под контролом запада, покушава да одстрели једног по једног функционера СНС, годинама. То исто су радили Коштуничином ДСС-у, док га коначно нису одстрелили. Не кажемо да Коштуничин ДСС није томе допринео – показивао је премало воље да се од тога брани, и наравно, правио је грешке. СНС је много јачи него што је био ДСС у време своје власти. Али, СНС има много веће терете. Демократска странка им је оставила спржену земљу. Да, СНС сарађује са западом, који их ломи и притиска, али западни кругови то раде свима који дођу на власт. Међутим, западу се не свиђа то што је СНС толико јак. Педесет посто је за западњаке превише. Да би контролисао СНС запад жели да их сведе на двадесетак посто и да уздигне ДС и сателите, односно цензус странке. То су показали и ови избори, као и цела бура у чаши воде – непостојећа изборна крађа.
У програму Напредне странке Милана Пироћанца, Милутина Гарашанина и Стојана Новаковића, чију идеју баштини СНС, из 1889. године стоји да чланови те странке: „остају и даље верни начелу напретка српског,“ усвајајући начело „да радња и борба за српски народ значи да се ради за самосталност, ускрс и јединство Срба. Да се за самосталност Срба не може радити успешније него у пуној слози са просветом и образованошћу светском, а пазећи увек народне потребе и на велике интересе будућности српске. Да Напредна странка, остајући верна начелу напретка у народном и државном животу, настави свој рад на томе: да се уставност истински развија за све и свакога, да закон и ред постану светиња у земљи, да се сузбија насиље и озго и оздо, да се родољубље српско оличава у стварноме раду, да у српском државном животу извојују победу знање и поштење, да се истинита просвета креће упоредо са просветом напредних народа и да се сузбија полутанство, да се привредно стање Срба унапређује и да се Србија приближава економској независности својој, да, поштујући самосталност и праведне аспирације других народа, ради на томе да се поштује самосталност и да се остварују праведне аспирације народа српског и да у погледу Балканског полуострва за Напредну странку вреди и даље начело: Исток источним народима“. Српска напредна странка треба да се држи ових начела, која и даље звуче савремено, свеже и снажно.
Српска напредна странка, као и до сада треба да остане јединствена и стабилна у наредним годинама и да покаже да неће доживети судбину Демократске странке и Демократске странке Србије. СНС треба да покаже да је сачињена од чвршћег материјала него две наведене уништене странке. С тим, што треба рећи да је Демократска странка уништила сама себе својом бахатошћу, ароганцијом и обешћу, док је Демократска странка Србије, превасходно уништавана од западних кругова. Несрећна госпођа је само прихватила улогу стечајне управнице и гробарке остатака ДСС-а. Српска непредна странка, још више него до сада, треба да се поведе примером скромности и одсуства таштине, примером који је тако дубоко посејао Патријарх Павле. То је прави пут, умањити свој его, умањити сујете, бити скроман. Прихватити сталне промене, освежења, иновације. У том светлу треба поздравити нова лица чистих биографија, која су најављена за потпредседнике. Треба поздравити раздвајање страначких и државних функција. Аутор овог текста све ово пише због тога што је грађанима потребна стабилна и јака Србија. Таква Србија подразумева да и њена стожерна странка буде стабилна и јака.
Оних пола милиона грађана и оних милион и осамсто хиљада грађана бирача, које раније помињемо, су со ове земље, као и сви њени грађани. Чланови и бирачи СНС су просечни, нормални, обични грађани. Да цитирамо Тадеуша Ружевича: „Њихови синови откривају Америку, гину код Термопила, умиру на крстовима, освајају космос…“
И за крај, све најбоље на Скупштини СНС, и сетите се шта Давичо каже о Србији: „Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи, гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију. Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси, ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.“