Објављено 26. 02. 2018. на:
Ново државотворно политичко устројство
Готово 700.000 грађана Србије је препознало Српску напредну странку не само као гарант стабилности, већ и као нешто своје, блиско. То су чланови СНС. На изборима 2014.,2016. и 2017.године, као некога ко заслужује поверење, СНС и Вучића је редом препознало, 1.740.000, 1.820.000 и 2.010.000 грађана. То је знак да је СНС постао широки народни покрет који надилази важност и суштину једне политичке странке.
Српска напредна странка ће у октобру 2018.,прославити десетогодишњицу постојања. После десет година, СНС је постала покрет сличан руској „Јединственој Русији“ и све више сличан владајућој кинеској партији. „Јединствена Русија“ је практично „странка државе“ захваљујући подршци грађана Русије. На председничким или парламентарним изборима „Јединствена Русија“ и Путин су освајали 2007.- 64% гласова, 2008.-71%, 2011.-50%, 2012.-64%, 2016.-54%. То исто доказује и вишегодишња подршка грађана СНС-у која се креће око 50%. То су и показали избори 2014.,2016. и 2017.године. Кад говоримо о државотворном народном покрету, односно о новом моделу политичког организовања, то подразумева два важна предуслова. Први је, стабилна вишегодишња подршка половине бирачког тела. Други је, заузимање позиције политичког центра, али и позиција непосредно са леве и десне стране центра. То је вишеструко испуњено што се тиче СНС. Проценти подршке су убедљиви и неспорни. Што се тиче позиционирања, СНС је заузела цео политички центар и просторе непосредно уз њега, и лево и десно. И то на два начина. Саму СНС можемо описати као странку десног центра. Међутим СНС је и више од тога. Прво, СНС, унутар себе окупља и људе умерено левих и умерено десних погледа. О томе сведочи велики број и функционера и чланова, који су некада припадали десници – СРС-у, ДСС-у, Г17, Новој Србији, и левици – ДС-у, СПС-у. Тај феномен треба позитивно, а не негативно оценити. Ово је важно рећи због тога што се та појава неправедно оцрњује. Друго, СНС унутар своје коалиције, окупља умерену десницу (СНП, СДСС, ПСС) и умерену левицу (СДПС, ПС, ПУПС). Не треба заборавити да СНС добија подршку странака мањина, удружења и синдиката. Све то потврђује тезу о широком народном државотворном покрету, и тезу о сличностима са владајућом руском и кинеском партијом.
Нови политички модел
Западна парламентарна демократија је на издисају, претворена у своју супротност. Некада је у западним земљама владао практично двостраначки – биполарни систем. Најјаче странке у западним земљама – конзервативне- десне, социјалдемократске- леве, су де факто постале једна странка са два или више полова, које се смењују на власти и сложно обмањују грађане да се ради о различитим странкама. Служе неолибералном капитализму и корпорацијама, а не грађанима. Одговарају том крупном капиталу, а не грађанима. Те странке су и финансиране од стране крупног капитала. Те странке су потпуно одрођене од грађана, и опстају на власти захваљујући подршци капитала коме служе, махинацијама које спроводе као власт, захваљујући корупцији, и захваљујући подршци медија и НВО сектора. Све то преточено је у законодавне и медијске обмане и фарсе – о демократији, парламентаризму, владавини народа… У САД и земљама ЕУ, власт је у ствари меко тоталитарна. А јасно је да се ради о де факто, недемократском и једнопартијском систему. Снажан је и разрађен систем обмане, да се ради о вишепартијском демократском устројству. Тај систем обмане, осим самих институција држава, подржавају и готово све НВО и готово сви медији. Наравно, тај модел се деценијама урушава, па су се пре више деценија појавили нови политички фактори, мимо две доминантне странке. Уназад десет година имамо пораст успеха новонасталих левих или десних протестних партија. Сада у САД, Британији, Француској, Немачкој и другим земљама ЕУ, имамо много сложенију политичку ситуацију и све је теже саставити владе, у све раздробљенијем страначју. Процеси растакања ЕУ су започели, о чему сведоче Брегзит и малигни процеси у Каталонији. Отпор свему томе и постепени прелазак на други политички модел који примењују Кина и Русија, показују власти Мађарске, Пољске, Турске, али и Аустрије и Словачке. У прве три земље примена новог политичког устројства је јасна – заштита државе тј. заштита интереса народа Пољске, Мађарске и Турске, јачање економске и политичке самосталности и очување идентитета та три народа. Када се посматрају недемократски процеси у САД и ЕУ, јасно је да се ради о кризи која траје и која ће трајати деценијама. Та криза мора довести до политичких промена (ломова?). Да ли ће те промене (ломови?), бити позитивне или негативне, тешко је претпоставити. У сваком случају Кина и Русија, показују како један другачији политички модел може бити успешнији од западног. И тај модел све више примењује Србија. Србија треба још више да јача то ново политичко устројство.
Постоје јасне назнаке настајања новог политичког модела у Србији. О чему је реч? Од када је СНС на власти, чини се да превазиђени неолиберални капитализам, све више бива замењен, много успешнијим обликом економског устројства, „државним капитализмом“. Државни капитализам, с успехом, већ дуже време примењују и Кина и Русија. Уз мању или већу сагласност, данас се види да државе које воде и надзиру своју сопствену привреду, које спроводе етатизам, стоје далеко боље од оних привржених разобрученом неолибералном капитализму. Државни капитализам 21. века није ни крут, нити статичан. Способан је за промене, савитљив је и прилагодљив захтевима тржишта. И он је окренут повећању профита, али не по сваку цену, а поготово не по цену слабљења економије сопствене државе или разградње државе. Држава, срећом, има заштитне механизме – политичке, економске и социјалне. Уз све ограде, може се рећи да се ради о капитализму са људским лицем. Етатизам није идеалан, али је много бољи од већ поменутог компромитованог неолибералног облика економије. Дакле, као добитна комбинација за две од три, најмоћније државе, показује се мешавина државног капитализма као економског устројства, и таквог политичког устројства, где постоји убедљива доминација једне „странке државе“ или „државотворне странке“. Да, Кина је једнопартијска држава, али је стварност много сложенија од тога, и то ништа није сметало Кини да постане економски најмоћнија држава на свету. Та моћ Кине ће још дуго јачати. У том светлу општег колосалног успеха Кине, питање једнопартијског или вишепартијског система, постаје потпуно маргинално.
Нов демократски политички модел – ново државотворно политичко устројство које примењују Кина и Русија, а све више и друге државе, укључујући Србију, подразумева;
Етатизам – јаку улогу државе. Државни капитализам (то значи и јак приватни капитал, али он мора бити надзиран од државе – искључиво у циљу заштите интереса државе тј. грађана). Постојање једне доминантне странке – широког народног покрета.
Нови политички модел обезбеђује;
Заштиту идентитета нације. Јачање средње класе. Већу слободу грађана. Јачање породице и традиције. Већу демократију. Умањење неједнакости. Повећану вољу и активност грађана. Мање пореске обавезе за сиромашне. Веће пореске обавезе за најбогатије. Деконцентрацију богатства. Јачање хуманих институција друштва-социјалних, здравствених, образовних. Праведнију расподелу богатства. Солидарну расподелу терета и обавеза друштва. Да власт што више лежи у рукама оних којима се влада. Развој несебичнијег и здравијег друштва у коме ће доминирати солидарност, повезаност, саосећајност и човекољубље.
Истовремено тај нови политички модел спречава;
Екстремно богаћење појединаца. Брисање средње класе. Разарање породичних вредности. Умањење демократије. Повећање неједнакости. Апатију и пасивност грађана. Концентрацију богатства. Слабљење хуманих институција друштва-социјалних, здравствених, образовних. Неправедну расподелу богатства. Преваљивање терета и обавеза превасходно на леђа сиромашних. Да власт лежи у рукама олигарха. Развој егоистичног и болесног друштва у коме доминирају отуђеност, страх и аутодеструктивност.
Ново политичко устројство које примењују Кина и Русија се показује као демократичније од западног, корисније по народ и државу, и економски успешније. То показују и политички процеси у Мађарској, Пољској, Турској, али и Аустрији и Словачкој. Елементе новог политичког модела видимо у тим државама.Такође, и у Србији, и у Русији (у Кини најмање- Кина најбоље примењује нови модел), опозиција и НВО су подстакнути, финасирани и индоктринирани из западних кругова. Стање у САД и ЕУ је живи доказ како неолиберални капитализам разара и њихову и светску економију, и доказ је тврње да је демократија у САД и ЕУ неповратно на издисају и да је претворена у своју супротност. Најбољи доказ за то су отелотворења протеста широм запада, која се презивају Трамп, Орбан, Ципрас, Качињски, Ле Пен,Сандерс, Фараж, Иглесијас, Корбин, Вилдерс, Грило, као и низ протестних странака – Сиризе, Подемоса, Покрета 5 звездица, Националног фронта, АФД-а, УКИП-а. Доказ су и Брегзит, победа Трампа и сепаратистички процеси у Каталонији.
Државотворност СНС
Као што су неки од поменутих протестаната постали власт, тако је и СНС дошла на власт. Као израз протеста народа против олош елите. У шестој години владавине, Вучић и СНС су показали да Србији нуде стабилност, будућност, развој. Успех, и на унутрашњем и на спољно политичком плану. Вучић и СНС граде мостове у друштву, а не нове поделе. Сам Вучић већ шест година пружа руку сарадње и левици и десници, и „Патриотској“ и „Другој“ Србији, и стручним, неокаљаним припадницима бивших владајућих странака. Сама СНС је заступник оне велике већине обичних грађана, а не самопроглашене „елите“. Током шест година у систем су укључене стотине хиљада грађана, који су раније били транзициони губитници. Они су практично повратили многа грађанска права (право на рад, на учешће у јавном животу…) која им је одузела досовска и деесовска „елита“. Ово је најпозитивнија социолошка појава. Колико знамо демократија подразумева, и буквално значи – владавина народа. Ево владавине народа, уз помоћ СНС! И Вучић и СНС се мењају набоље. Опозиција назадује у хаосу. Вучић се развија, еволуира, и такав напредак је остварио ретко који политичар, у последњим деценијама. Води и стратешки и тактички добру политику. Уравнотежену политику. То је политика неутралности, у пракси, а не само у теорији. Србија одлично сарађује и са ЕУ, посебно са Немачком, и са Русијом, и са САД, и са Кином. Са свим суседима Вучић развија пријатељске односе, упркос провокацијама Хрвата, Бошњака и Албанаца. Вучић показује хвалевредну трпељивост спрам увреда које долазе од неких суседа, и трпељивост спрам кампање мржње и сатанизације, која долази од опозиције, дела медија и НВО сектора. Мигрантска политика Србије је за похвалу. Влада добија позитивне оцене свих међународних финансијских институција. Економска ситуација је стабилна. Поделе у друштву су сведене на најмању могућу меру. Води се борба против корупције. Доводе се страни инвеститори широм Србије, који отварају нова радна места. Медији су ослобођени притиска Владе, и заправо само мањи део медија директно или индиректно подржава Вучића и Владу, док је већи део медија, нажалост, под контролом западних кругова. Не постоје „свете краве“ у СНС-у, и смене или хапшења функционера нису ретка појава. Власт ДС, никада није смењивала, а камоли хапсила своје корумпиране функционере.
Наравно, ни Вучић ни СНС нису савршени (а ко јесте?), имају мане (а ко их нема?) и праве грешке – ко ради, тај и греши. У Србији се и даље тешко живи. То је истина. Али, претходне власти, пре свега, ДОС-а, ДС-а и ДСС-а, су током више од дванаест година, оставиле Српској напредној странци тешке терете. Јако је тешко осовити Србију на ноге, после деценија ратова, криза и пљачке Србије. Такав чаробни штапић нема нико. Демократска странка је од последњих осамнаест година, дванаест година владала Србијом, Војводином шеснаест година, а Београдом је ДС владала тринаест година. Демократска странка је највише политички и економски разорила Србију, а прихватање независности лажне државе Косово, је довела до коте 99%. Ту се поставља питање: Како сачувати Косово и Метохију, после тога? Једно је сигурно, политика „замрзнутог конфликта“ је политика јалове неспособности да се понуди решење проблема. То је неодговорно гурање проблема под тепих, или ако хоћете, то је нојевско гурање главе у песак. Народна изрека каже о томе:“Муко моја пређи на другога“. Замрзнути конфликт значи жртвовање 120.000 Срба на Косову и Метохији, утопијској идеји о „Светој земљи“ и „небеској Србији“. Светом и небеском смисао дају живи људи земље Србије.
Када одбијате да беспоговорно испуњавате налоге запада, када сарађујете са Русијом, када јачате своју државу – морате бити спремни да платите цену тога. Српска напредна странка, њени функционери, али и чланство, су изложени организованој сатанизацији у медијима, некултури подсмеха и понижавања. Изложени су негативним стереотипима, предрасудама, дискредитацији. Жртве су лицемерја, двоструких стандарда, недоследности и специфичног вида расизма. Они који демонизују СНС – део опозиције, медија и НВО, под контролом западних кругова, показују невиђено и примитивно лицемерје и недоследност, и на СНС примењују методе двоструких аршина. Ти исти људи и ти исти медијски и НВО кругови, за истоветно поступање, за које критикују и блате СНС, су, или хвалили ДС и ДОС, или су ћутали. Данас рачунају на кратко памћење и амнезију. Не тврдим да су функционери СНС анђели, или да су невинашца. А ко је? Део медија и НВО, под контролом запада, покушава да одстрели једног по једног функционера СНС, годинама. То исто су радили Коштуничином ДСС-у, док га коначно нису одстрелили. Не кажемо да Коштуничин ДСС није томе допринео – показивао је премало воље да се од тога брани, и наравно, правио је грешке. СНС је много јачи него што је то био ДСС у време власти. Али, СНС има много веће терете. ДС, ДОС, и ДСС су им оставили спржену земљу. Да, СНС сарађује са западом, који притиска Србију и покушава да подјарми власт, али западни кругови то раде свима. Међутим, западу се не свиђа то што је СНС толико јак. Педесет одсто је за западњаке превише. Да би контролисао СНС запад жели да је сведе на двадесетак одсто и да вештачки уздигне неке опозиционе странке.
У програму Напредне странке Милана Пироћанца, Милутина Гарашанина и Стојана Новаковића, чију идеју баштини СНС, из 1889. године стоји да чланови те странке: „остају и даље верни начелу напретка српског,“ усвајајући начело „да радња и борба за српски народ значи да се ради за самосталност, ускрс и јединство Срба. Да се за самосталност Срба не може радити успешније него у пуној слози са просветом и образованошћу светском, а пазећи увек народне потребе и на велике интересе будућности српске. Да Напредна странка, остајући верна начелу напретка у народном и државном животу, настави свој рад на томе: да се уставност истински развија за све и свакога, да закон и ред постану светиња у земљи, да се сузбија насиље и озго и оздо, да се родољубље српско оличава у стварноме раду, да у српском државном животу извојују победу знање и поштење, да се истинита просвета креће упоредо са просветом напредних народа и да се сузбија полутанство, да се привредно стање Срба унапређује и да се Србија приближава економској независности својој, да, поштујући самосталност и праведне аспирације других народа, ради на томе да се поштује самосталност и да се остварују праведне аспирације народа српског и да у погледу Балканског полуострва за Напредну странку вреди и даље начело: Исток источним народима“. Српска напредна странка треба да се држи ових начела, која и даље звуче савремено, свеже и снажно.
Српска напредна странка, као и до сада треба да остане јединствена и стабилна у наредним годинама и показаће да неће доживети судбину Демократске странке и Демократске странке Србије. Српска непредна странка, још више него до сада, треба да се поведе примером скромности и одсуства таштине, примером који је тако дубоко посејао Патријарх Павле. То је прави пут, умањити свој его, умањити сујете, бити скроман. Прихватити сталне промене, освежења, иновације. У том светлу треба поздрављати нова лица чистих биографија која приступају СНС-у. Грађанима је потребна стабилна и јака Србија. Таква Србија подразумева да и њена стожерна странка буде стабилна и јака. Таква Србија тражи нови политички модел који пружа управо СНС. То ће спречити процесе разградње државе које подстиче запад.
Чланови СНС, милиони бирача СНС, као и сви грађани су со ове земље. Чланови и бирачи СНС су просечни, нормални, обични грађани. Да цитирамо Тадеуша Ружевича: „Њихови синови откривају Америку, гину код Термопила, умиру на крстовима, освајају космос…“. Чини се да Вучић и СНС, стално имају на уму оно што је Оскар Давичо рекао о Србији: „Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи, гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију. Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси, ја знам твоја уста шта љубе, шта пију“.
Бакарец. Политика 