Објављено у априлу 2018. на:
„СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Први део 20.04.2018.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Први део


„СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Други део 22.04.2018.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Други део


„СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Трећи део 25.04.2018.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Трећи део


„СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Четврти део 26.04.2018.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Четврти део


„СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Пети део 29.04.2018.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Пети део


„СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Шести део 30.04.2018.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Шести део

„СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“
Студија о Косову и Метохији – Допринос решавању проблема на Косову и Метохији-

ПРВО ПОГЛАВЉЕ – УВОД

За српски народ, Косово и Метохија су колевка духовности, државности и историјског памћења.
Суштину вековних процеса на Косову и Метохији чине, по српски народ, неповољни историјски и демографски токови и географски положај. Да бисмо разумели шта нам се догодило на Косову и Метохији, морамо кратко да се вратимо кроз историју и да сагледамо демографске токове и чињенице.

Право српског народа да живи на својој земљи оспорено je најпре дуготрајним насиљем у условима турског ропства, нарочито у 18. и 19. веку, насиљем које по свим својим обележјима, размерама и последицама има карактер геноцида. На Косову и Метохији је спровођена политика насиља над Србима, коју данас препознајемо као „геноцид“ и „етничко чишћење“- од доласка Турака па до 1912., и од 1941. до 1945., и коначно од 1999. па до данас. Политика „геноцида“ и „етничког чишћења“ су увек расистичке природе. Не треба заборавити ни злочине које су починиле српске снаге током 1999. над Албанцима. Те злочине не треба ни умањивати, али ни вишеструко преувеличавати, као што је то чинила западна пропагандна машинерија крајем 1998. и током целе 1999.године. Немогуће је заборавити злочине НАТО-а, над Србима на Косову и Метохији, и над остатком Србије. Немогуће је заборавити и злочине Албанаца над Србима у последњих 20 година – то је злочин који траје и дан данас.

Однос Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије према Косову и Метохији треба похвалити. То није случај са комунистичким властима које су владале од 1945. до 1989.године. Комунисти су током деценија повукли низ потеза штетних по Србију и Косово и Метохију (забрана повратка протераним Србима и Црногорцима, проглашење Аутономне Косовско-Метохијске Области, проглашење Аутономне Покрајине Косово и Метохија, промена назива у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, уставне промене из 1971. и 1974.). Између 1974. и 1989. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ. Тиме су створене све претпоставке за ескалацију будућих проблема на Косову и Метохији. Основано можемо тврдити да су пре свега хрватски, словеначки и албански функционери СФРЈ, уз срамну сарадњу српских, намерно задали кључне ударце будућим српским напорима.

Истицањем садашњег демографског стања на Косову и Метохији и тврдњом да су у питању албанске земље зато што их данас великим бројем насељава албанска народност, игнорише сe чињеница да на тој земљи живи и српски народ, и то на својој матичној историјској земљи. Нема прекида у односу Србије према Косову и Метохији као српској националној територији, нити прекида у борби за ослобођење косовскометохијских Срба и њихов заједнички живот са другим деловима српског народа. Без уважавања стварних историјских околности могло би сe десити да буду озакоњене последице геноцида. У име права албанске националне мањине на „самоопредељење до отцепљења“ било би легализовано насиље над српским народом и погажено његово право на самоопредељење, право да живи слободно и суверено у својоj држави Србији, на својој земљи.

Не треба заборавити основно – Албанци имају своју матичну државу, Албанију. Матичне државе Албанцима нису ни Косово и Метохија, ни Македонија (у БЈРМ су они на пола пута од преузимања те државе). Европска унија и Сједињене америчке државе, у случају КиМ крше све принципе међународног права. Када им одговара они подржавају противправно или насилно отцепљење делова суверених држава (Косово,Словенија, Хрватска), а када им не одговара онда не признају ни мирне тежње за самосталношћу (Каталонија, Фландрија, Шкотска). Обмањујући став ЕУ и САД гласи да је „Косово, sui generis – посебан и јединствен случај“ у свету, иако је таквих случајева небројено. У случају Косова , нема ничег посебног, јединственог или уникатног у било ком погледу (осим интереса САД и ЕУ). Ако би свим мањинама дали таква права, настао би хаос у свету. Онда би отцепљењу могли да приступе: Мађари у Србији, Румунији и Словачкој, Албанци у Грчкој, Курди у Турској, Копти у Египту, поменути Каталонци, Фламанци и Шкоти, али и Велшани и Северни Ирци, Руси у Летонији (27%), Корзиканци, Инуити у Канади, те остали Јужно и Северно амерички староседеоци, и староседеоци Аустралије и Новог Зеланда – Абориџини и Маори. Уосталом, тако су поступили кипарски Турци (исти случај као Косово), које признаје само Турска. Тако су поступили и Руси у Молдавији и Украјини (признаје их свега неколико држава). О афричким и азијским државама да и не говоримо.

Европска унија (државе које су признале Косово) и САД, у случају Косова и Метохије, масовно крше светска историјска документа на којима почивају темељи савремене демократије, међународног права и људских права. На првом месту крше међународне одредбе о правима суверених држава и о праву на самоопредељење. Између осталог крше „Универзалну декларацију о правима човека“ („Universal Declaration of Human Rights“ ) Генералне скупштине УН, од 10. децембра 1948., и „Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода“ („Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms“) Савета Европе, од 4. новембра 1950. Кршећи све међународне норме, САД и ЕУ, показују да владају на основу права јачег, на основу права силе и моћи, а да узвишене декларације и конвенције имају улогу смоквиног листа.

Што се самих САД тиче, осим што се њихови интереси поклапају са интересима Албанаца, постоји још једна тачка у којој су Американци пронашли блискост са Албанцима, а то је увод у „Декларацију независности“ САД који каже:
„Када током људских догађаја постане неопходно за један народ да раскине политичке спреге које су га повезивале са другим, и преузме одвојено и равноправно место међу моћима на земљи, на које му закони природе и Природног Бога дају право, дужно поштовање мишљења човечанства од њега захтева да објави разлоге који га нагоне на одвајање.“

Када познајемо историјски, демографски и политички контекст, укључујући и садашње односе снага, очекивања од најављеног и наметнутог решења за Косово и Метохију морају бити минимална. То не значи да треба да се предамо, да будемо малодушни, или са друге стране аутошовинисти. Исто тако не треба да се гушимо у митоманији или у утопијској идеји о „Светој Земљи“ и „Небеској Србији“. Светом и небеском, смисао дају живи људи земље Србије, Косова и Метохије. САД и ЕУ желе Србији да наметну решење које највише одговара интересима САД, а ти интереси се поклапају са интересима Албанаца, које Американци, као некада Турци, виде као своје верне сараднике и савезнике. ЕУ слепо прати ту политику, иако је она штетна за интересе Европе. Нажалост, остало је мало тога што Србија може да уради. У одговарајућем делу текста дајем шест предлога које треба изнети у преговорима. Али, не треба гајити илузије, ЕУ ће све то одбити. ЕУ се понаша као некада Турска – у овом погледу најбоље је звати их Евроосманлије. Даћу два примера на основу којих се види тај безосећајни антисрпски став ЕУ и САД (не могу да употребим израз пристрасан став, због тога што је нетачан). У августу 2003.,Албанци су зверски убили двоје деце у Гораждевцу, а четворо тешко ранили. Нико није одговарао за тај злочин, а реакције међународне заједнице су биле млаке. ЕУ и САД су толерисали убиство и рањавање српске деце. У марту 2004. Албанци су извршили погром над
Србима, убили најмање осморо Срба, ранили, повредили или претукли око 900, 4.000 људи изгнали из домова, уништили 19 споменика културе и још 16 православних цркава. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Све то су немо посматрале снаге међународне заједнице, пре свега ЕУ и САД. Они малобројни Албанци (четворо) којима је суђено за погром, су ослобођени. Ова два примера су докази шта можемо очекивати од ЕУ и САД у преговорима. Преговори су мачији кашаљ у односу на српска страдања. И на сва та страдања Срба и на све те злочине Албанаца, ЕУ и САД су остали неми. Они су те злочине толерисали, што значи да су их подржали. Можете замислити колико ће тек ЕУ и САД бити немилосрдни за зеленим столом. То су показали у Рамбујеу, и на тзв. Ахтисари преговорима.

Понашање власти СРЈ од 2000. до 2004. било је двојако. ДСС и Коштуница су чинили што су могли за Косово и Метохију. Остатак ДОС-а и Ђинђић су били равнодушни према Косову и Метохији. Од 2004. ДСС и Коштуница су уздигли проблем Косова и Метохије на ниво који заслужује. Када није хтео да учествује у штеточинској политици ДС , Тадића, Јеремића и осталих, Коштуница је вратио мандат. ЕУ и САД су се побринули да он изгуби изборе и да више никада не дође на власт. Од 2008. до 2012. године, ДС и Г17, пре свега Тадић, Јеремић, Стефановић и Ђелић, су по Косово и Метохију водили тако неодговорну и штетну политику, да су практично признање независности Косова довели до нивоа од 99 одсто. Они су Вучићу и СНС-у оставили рачун на наплату. Такође, велики терет су представљале и Милошевићеве грешке које је починио 1998. и 1999.године. Он је прво, из патротских и државних разлога, неопрезно ушао у клопку сукоба са Албанцима на Косову и Метохији, сукоба у коме није могао да победи. Околности су биле драстично неповољније него 1945. када су се власти ФНРЈ жестоко обрачунале са албанским фашистима и балистима. Такође, својом кратковидом и неодговорном политиком Милошевић је ушао у још гори сукоб са НАТО. Још тада је објављено да је Србији било јасно предочено које ће бити последице одбијања Рамбујеа. Из данашње перпективе се види да је било боље, по интересе Србије, да су прихваћени захтеви из Рамбујеа, без обзира на њихову дубоку неправедност (војно присуство НАТО снага на КиМ и аутономија КиМ која се граничила са независношћу – предвиђен је био референдум о независноси за три године). Прво, Србија не би доживела НАТО злочине 1999. Не би погинуло је 2500 цивила и 754 припадника ВЈ и МУП-а. Не би било 6.000 повређених. Срби би били у много бољем положају на Косову и Метохији, него данас, јер се не би догодио егзодус 200.000 Срба. Србији не би била нанета огромна материјална штета од 100 милијарди долара. Наша војска би била много јача него данас. Не би имали епидемију малигних болести. И данас су НАТО снаге на Косову и Метохији, а САД имају и базу Бондстил. Косово је прогласило независност коју признаје 107 чланица УН (88 држава није признало Косово -подаци Канцеларије за КиМ). Косово би и у случају прихваћеног Рамбујеа, прогласило независност на референдуму. САД и ЕУ су желели и желе, пуну независност Косова и даће све од себе да то остваре.

Мене брине равнодушност према српском народу. Свет брине и говори о судбини Јевреја, о геноциду у Другом светском рату. То је хумано. Свет брине и о судбини Курда, Палестинаца. И то је у реду. Свет брине и о геноциду Турака над Јерменима, пре више од сто година. И та брига је оправдана. Одавно се говори о геноциду над Северно и Јужноамеричким староседеоцима. То је племенита брига. Већ пола века и више, свет брине и треба да брине, због геноцида, погрома и глади у Африци. Свет брине и о народима за које смо тек јуче чули да постоје – о Рохинџама у Бурми. Цео свет се страшно насекирао због судбине Албанаца, пре 20 година. Све ове бриге су хвалевредне, и треба да буду и наше бриге.

Можда ми је промакло, мада сам у шестој деценији живота, али нисам приметио светску бригу за судбину српског народа? Нисам приметио светски бол (Weltschmerz) због Срба. Није да нисмо страдали. Страдали смо 500 година под Турцима. У 18.и 19. веку турски погроми су попримили карактер геноцида. Страдали смо у Првом светском рату, на страни слободе – преко милион мртвих. Страдали смо у Другом светском рату , на страни слободе и антифашизма – преко пола милиона мртвих. Страдали смо у Јасеновцу – који званично није проглашен за геноцид. Страдали смо у новоусташкој Хрватској деведесетих. Страдали смо под НАТО бомбама, прекјуче. Нико се у свету, част изузецима, није много потресао над нашом судбином. Ми смо, уназад 20 година жртве западне пропагандне машинерије, спиновања, стереотипа, предрасуда, демонизације. Уз Русе и муслимане, ми смо идеални негативци у холивудским и белосветским филмовима. Себе и свет, морамо да упитамо, због чега смо као народ жртве двоструких аршина? Да ли наша крв није црвена? Да ли нисмо довољно лепи, добри и пожељни? Да ли наша деца нису деца овог света? Да ли смо, и шта смо свету скривили? Да ли смо разапели Христа? Убили Гандија, Мартина Лутера Кинга, Кенедије? Измислили концлогоре и гасне коморе? Можда свет мисли да смо ми бацили атомске бомбе на Јапан? Можда свет мисли да смо побили милионе душа у Кореји, Вијетнаму, Ираку, Авганистану? Због чега наше жртве и страдања изазивају равнодушност?

Да закључим увод. Што се Косова и Метохије тиче, главе су нам дошли 500 година ропства, милионске жртве у два рата и рат 1999.године.У то ћете се уверити у даљим поглављима.

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ – ЛИЧНИ ЛЕГИТИМИТЕТ

Свако има право да говори о проблемима на Косову и Метохији. Није ствар у праву, већ у кредибилитету. Пожељно је да се свако ко говори о Косову и Метохији легитимише. Јер, пре него што било ко почне да соли свима памет на ту тему, треба да каже шта је он лично урадио за људе на Косову и Метохији, или уопште за Косово. Ваља почети од себе. Тамо негде после лета 1998., када су Албанци дигли побуну, ДСС је прикупљала помоћ за Србе. Неколико недеља сам водио ту акцију. Требало је од државе добити и податке где однети ту помоћ. У то име више пута сам контактирао тадашњег помоћника министра, господина Басри Плану. Он је био пријатно изненађен што неко из опозиције жели да помогне. Прикупили смо помоћ и предали је у Београду – па је држава то поделила. Било је то оно лето 1998., када је Коштуница посетио Србе на Косову, који су стражарили око својих села, и тада је настала она добра и чувена фотографија Коштунице са калашњиковим.

У априлу 2003. године, на моју иницијативу, као председника Извршног одбора, општина Стари град је почела редовно финасирање Пећке патријаршије и манастира Високи Дечани, у износу од 2,4 милиона динара годишње (по 100.000 месечно свакој од ове две српске светиње). Та средства општина је уплаћивала до средине 2008.,пуних 5 година. После тога, почетком 2004. покренуо сам иницијативу, да општина Стари град, месечно (100.000 дин.) издваја и новчана средства и материјалну помоћ за српску енклаву Гораждевац. Наредних година, до средине 2008., општина је уплаћивала новац на договорени рачун у Србији, са кога су представници Гораждевца подизали новац и куповали оно што је неопходно за село. Више пута је општина, прикупљену материјалну помоћ слала посебним аутобусима у Гораждевац. У јулу 2004. путовао сам у Гораждевац, када сам предводио општинску делегацију која је аутобусом превозила вредну материјалну помоћ за гораждевачку школу „Јанко Јовићевић“. У Гораждевцу смо провели 3 дана, а посетили смо и Пећку патријаршију. Када смо ДСС и ја постали опозиција у тој општини, 2008., сва наведена финасијска помоћ је нажалост, вољом власти општине замрла.

У оквиру ДСС, 2004.,сам покренуо иницијативу, која је прихваћена, да и друге општине и градови где ДСС врши власт, по моделу Гораждевца, помажу и финасирају српске енклаве на Косову и Метохији, јужно од Ибра. Направио сам план, упарио сам десетак градова и општина са десетак енклава, и Извршни и Главни одбор ДСС су то прихватили. Око пола године сам координисао целу ту акцију. Нажалост људи ДСС у власти у општинама и градовима нису имали ни воље, ни снаге, да помогну тим енклавама, више од једном. Због чега, питам се и данас? Вероватно су били патриоте на речима, али не и на делу? У јуну 2004., на позив тада Игумана Високих Дечана, оца Теодосија, присуствовао сам његовом хиротонисању – рукоположењу за викарног епископа Липљанског. После тога, и ван редовно установљеног финансирања, више пута смо као Општина Стари град, на моју иницијативу, наменски финасирали Високе Дечане. За обнову манастирске кухиње и трпезарије, и за изградњу зида око самог манстира, дали смо око 4 милиона динара.

Свој допринос дао сам и 17. марта 2004., у догађајима у Београду. Тада су наше младе усијане главе, као реакцију на погром Албанаца над Србима, одлучиле да је најбоље да руше и пале свој град. Пијани и револтирани навијачи, њих пар хиљада, је напало једину београдску џамију у Јевремовој улици. У то доба не само што сам био председник Извршног одбора општине Стари град, него сам и становао у Јевремовој. Моја дужност је била да одем на лице места и да се супротставим паљењу споменика културе и дела улице у којој станујем, у општини чији сам председник „владе“. Прво сам отишао до одреда полиције, где су многи били повређени. Малобројна и неадекватно опремљена полиција није могла да спречи дивљање две хиљаде навијача. Потом сам кроз масу изгредника отишао до џамије. Срећом, одмах сам наишао на митрополита Амфилохија, који је био у пратњи двадесатак људи. Сви заједно, пре свега митрополит, смо очајнички покушали да спречимо уништавање џамије. Викали смо маси, да не пали, не уништава свој град, да буду људи, да не дозволе да такве слике оду у свет. Није вредело. Окружило нас је стотинак протестаната, који су у свом слепилу и пијанству урлали – „убиј хоџу“, мислећи да је митрополит, који је био у монашкој одећи са камилавком, муслимански хоџа. Тек на вику нас двадесет да је у питању митрополит Амфилохије, они су се мало примирили. После кратког разговора и поновљеног апела да не уништавају џамију, удаљили смо се заједно са митрополитом. Осим дужности коју сам поменуо, сматрао сам да морам да будем тамо и да покушам да спречим паљење џамије, због погрешене слике која је послата у свет, посредством страних медија који су погром на Косову и Метохији изједначили са догађајима у Београду и Нишу (тамо је џамија потпуно уништена, за разлику од београдске). Тиме су наши с правом револтирани млади суграђани, заправо помогли Албанцима на Косову и Метохији. Сутрадан сам сазвао Извршни одбор општине и одмах смо доделили помоћ за обнову џамије, али и помоћ СПЦ-у за обнову храмова на Косову и Метохији.

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ – ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ

Античко доба

Историјски извори не помињу Албанце пре 11. века. Преци Албанаца нису представљали ни снажну етничку групу, нити племенски савез који би сe наметнуо као значајан историјски чинилац. Били су исувише малобројни да би сe римска или византијска власт, или досељени Словени, морали сукобљавати или усклађивати са њима. Албански етнос су у време досељавања Словена (6.и 7.век), чиниле мале, патријархалне, покретљиве, полуномадске затворене сточарске заједнице. Порекло Албанаца и њиховог језика је предмет више различитих тумачења. У индоевропском језичком стаблу албански језик заузима засебну грану у групи“сатем” заједно с индо-иранским језицима,трачким, јерменским и балто-словенским језицима, за разлику од илирског језика који припада групи “кентум”. Албански језик је мешавина неименованог прото-индоевропског језика, који чини његов основ, и затим – хронолошким редоследом, следе наноси илирског, трачког, дарданског (који је илирско-трачки), латинског, влашког, јужно словенских језика, новогрчког и турског. Трачки, илирски и дардански су изумрли палеобалкански језици. Све то потврђују историјски подаци о Илирима, Трачанима, Дарданцима, Грцима, Римљанима,Власима, Византинцима, Србима и Турцима на подручју данашње Албаније, Македоније, КиМ и севера Грчке. Највероватније су преци Албанаца (непознатог имена и језика), мигрирали у доба великих миграција од 4. до 6.века, и коначно се населили на подручју дела данашње Албаније, на коме су живели малобројни романизовани потомци илирских племена Албана и Дардана, које су преци Албанаца полако асимиловали, преузели њихово племенско име и мањим делом усвојили њихов језик. После тога су ови рани Албанци, били под утицајима каснијих сеоба Срба и освајања Турака. Данашњи Албанци су делом потомци тих раних Албанаца и једним значајним делом потомци касније исламизованих и поарбанашених Срба тог подручја, који су до доласка Турака и дуго после тога, били апсолутно већинско становништво. У научном истраживању које је спроведено током 60-их година прошлог века, од 1424 речи које се најчешће користе у албанском језику, 667 сматрају се аутохтоним, народним албанским речима (оног непознатог прото-индоевропског језика), а 757 убрајају се у позајмљенице. На основу сабраних истраживања великог броја светских и албанских лингвиста, о етимолошком пореклу 5335 речи албанског језика, може се извести следећи апроксимативни статистички закључак: да 2000 албанских речи потиче од прото-индоевропског корена, да је 1180 речи турског порекла, да је око 840 новогрчког порекла, да је око 600 речи латинског порекла, да је 540 речи позамљено из словенских језика (углавном српског), да око 60 речи потиче из старословенског језика, да око 40 речи потиче из старогрчког -дорског дијалекта, да је око 30 речи илирског порекла, да се око 30 речи може довести у везу с језицима Месапа, Венета и Етрураца, да је око 15 речи трачког порекла. Данашњи албански је класификован као посебан језик, изолат, усамљена грана на стаблу индоевропских језика.

Долазак Срба и успон српских династија

Такав распоред народа на посматраним просторима (Црна Гора, Албанија, КиМ, западна Македонија, северна Грчка) даје основа за реконструкцију етнографске карте од 7. до 15. века. Та територија је била простор измешаног становништва, где је апсолутно већински словенски (српски) етнос запосео аграрне области, а мањински албански, сточарско-планинске области. У то доба, али и касније, значајно је присутан и влашки, грчки и цинцарски етнос.

До 13. века дошло je до поступног и чврстог поседања Косова и Метохије и неких територија јужно од Проклетија од стране српске државе. Родоначелник династије и ујединитељ српских земаља, Стефан Немања објединио je под својом влашћу веома широка подручја на југу и истоку Србије у раздобљу од 1180. до 1190. На југу je то била, пре свега, етнички српска област Метохија – Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Дршковина – с призренском околином, затим Косово – Лаб, Липљан, Ситница, па Скопље, и предео око горњег тока Вардара – Горњи и Доњи Полог. Током средњовековне владавине српске државе у овој области, поред Срба се помињу и Власи, затим Ш(ћ)иптари, нарочито у Метохији и околини Призрена и Дреници. Повеље српских владара помињу Влахе и Арбанасе, као изразито мањинске етничке и социјалне групе у области која je потпуно покривена српским насељима. Наука процењује да сe укупан проценат демографске заступљености несрпског елемента креће око 2 одсто, па и то претежно у западним деловима косовско-метохијске области, у планинској зони и нешто мало у градовима.

Од пада Цариграда 1204. па до пада Србије под османску власт 1459., осам деценија после Косовске битке, подручје Косова и Метохије израста у средиште средњовековне Србије, као културни, духовни и политички центар, премрежен стотинама цркава, владарских и властелинских задужбина, већег броја утврда и двораца, често привремених престоница (Пауни, Сврчин, Неродимље, Призрен). Читаво подручје било је важно раскршће путева којима су пролазили каравани. Неко време је град Призрен, најчешће у традицији, помињан као престоница српских владара Душана и Уроша. У непосредној близини града Пећи било је најпре седиште Архиепископије пећке, од средине 13. века, а затим и средиште Пећке патријаршије (1346—1457. и поново 1557—1766). Пре доласка Османлија, подручје се привредно убрзано развијало.

Турско доба

Доласком Турака, постепено све више слаби положај српског народа. Мрачна је слика положаја српског народа под Турцима. Утицај турске владавине је био апсолутно негативан. Убиства, пљачке, исламизација, данак у крви и други зулуми. Пет стотина година српски народ је копнио и опадао. Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од 15. до почетка 20. века. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. године проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Након великих аустријско-турских ратова, крајем 17. века дошло је до велике сеобе Срба на север, у страху од турске и татарске одмазде. Главну струју избеглица предводио је патријарх пећки Арсеније III Чарнојевић. Велики број становника Старе Србије и Македоније оставио je свој родни крај и прешао на север. То су били претежно Срби и само нешто мало Албанаца католика. Губећи наду да ће сe ускоро вратити на своја огњишта, Срби сe селе на аустријску -угарску територију између Тисе и Дунава, затим у Славонију и Барању, али je главни ток с патријархом и моштима кнеза Лазара из Раванице отишао до Баје, Будима, Сент-Андреје и Коморана у Северној Угарској. По најпоузданијим историјским подацима том приликом je у Аустро-угарску прешло око 37.000 српских породица, што значи најмање 185.000 људи.

Сеобом ипак није покренута сва маса српског становништва из „југозападних српских крајева“, тако да је било мање сеобе из Метохије, али јесте из Санџака, Косова са горњим Поморављем и из целе Србије у границама до балканског рата. У следећим ратовима доћи ће до даљег слабљења и смањивања ове још никако не мале српске етничке масе, али Албанци ни тада не силазе у испражњен, напуштен простор. Уместо тога колонизација Албанаца тећи ће у 18. веку најпре споро, инфилтрацијом у постојећа насеља и истискивањем српског становништва, а не насељавањем празног простора. Следећи ударац Србима такође су задали Турци. Пећка патријаршија je укинута 1766, а наредне године je укинута и охридска архиепископија. Укидањем Пећке патријаршије je олакшана политика дезинтеграције и слабљења српског народа. У преосталим деценијама 18. века, све до устанка 1804, јавља сe нов отежавајући чинилац положаја српског народа – исламизирани албански елеменат. Тај сe елеменат, захваљујући своме привилегованом положају у османлијској држави незадрживо шири и суровим насиљем своди српски народ на мањину у српској матичној области. Установљено je да je, уз изузетак занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско и македонско становништво које je подлегло исламизацији, потурчено у зони изложеној албанској експанзији – од Скадра до Охрида. То су тзв. „Арнауташи“, чији je број био врло велики. Пошто су преко Албанаца, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су сe потурчени Срби и Македонци за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. По прорачунима научника, почетком 19. века, било је око 100.000 Арнауташа у целој „Јужној Србији“ (Македонији и деловима Старе Србије).

Као што je чест случај са конвертитима, чин примања ислама стварао je ново непријатељство према својој старој средини; исламизовани и албанизовани Срби били су потом најборбенији, ударни део албанске народности. Пажњу заслужују бројке из статистичко-етнографског научног прегледа према стању у 1838. години. Ови подаци говоре и о поступности асимилације Срба. Постоје веродостојни подаци за три вароши – Пећ, Призрен и Ђаковицу, који говоре о верској и језичкој припадности. У Пећи je од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога je 2108 кућа муслиманских (српског матерњег језика, дакле исламизованих, али још не и албанизованих Срба!), према 102 хришћанске српске куће (тј. 95,4% према 4,6%). Албанаца католика и албанаца муслимана заједно, у Пећи je свега 4,17%. У Призрену je Албанаца католика и албанаца муслимана заједно, свега једна шестина (4150 Албанаца од 24.950 становника), Срба хришћана и Срба муслимана око 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара je 1/12, а Турака Османлија свега 1/60. Укупно je 6000 кућа и 24.950 становника. Ђаковица je тада претежно албанска варош: Албанаца муслимана и албанаца католика je 80,76% (17.000), а Срба хришћана и неалбанизованих муслимана, тј. муслимана српског језика, 18,05% (3800). Срби су 1838. године чинили већину сеоског становништва у пећком округу (56,6%).

Крај турског доба

Последњих двадесет година 19. века и првих година двадесетог – до ослобођења 1912, за Србе на Косову и Метохији значе време најтежих прогона, физичког уништавања и расељавања, у коме се огледа не само стање безвлашћа него и план за стварање „етнички чистог“ Косова као „албанске земље“ у духу програма Призренске лиге. Проучавањима САНУ је утврђено да је током 18. и 19. века исељено из Старе Србије и насељено у Краљевини Србији односно на територији Србије око пола милиона људи. Исламизација је била масовна и читаве области су на тај начин однарођене (Гора, Дреница, Прекорупље, Међуводе итд). Добар део Албанаца на Косову и Метохији је, у ствари, српског порекла. Велики Јован Цвијић је утврдио да и поред исељавања и исламизовања у Старој Србији има знатан број Срба. Његове процене кажу: на 900.000 Срба, од којих је 300.000 муслиманске вере, „Арнауташа“ (поарнаућених Срба) има до 200.000, а око 300.000-400.000 су прави албански колонисти.

Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог и Другог српског устанка), да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова). Део Албанаца и Турака напушта Косово и Метохију заједно са пораженом османском војском. Косово је 1913. године одлуком Народне скупштине било интегрисано у Краљевину Србију, а Метохија у уклопљена у Краљевину Црну Гору.

У Првом светском рату, поразом српске војске 1915, која се повлачила ка Јадрану преко Албаније, аустроугарске јединице окупирају северни део Косова, а бугарске јужни (Призрен, Приштина, Качаник, Урошевац, Гњилане), где заводе веома окрутан окупациони систем. Аустроугари отварају школе на албанском језику да придобију становништво. После пробоја Солунског фронта 1918., Косово поново ослобађају француске савезничке снаге заједно са јединицама српске 2. армије у октобру 1918, и реинтегришу га у Краљевину Србију. Читаво Косово, а после сједињења Србије и Црне Горе и Метохија, као делови Србије, били су после 1. децембра 1918. у саставу новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Косово и Метохија су 1929, подељени између три бановине: Зетске, Моравске и Вардарске. Аграрна реформа укида велике поседе и кметске и феудалне односе. Почиње колонизација Срба на Косово и Метохију. По подацима из 1930., у 10 срезова је било предвиђено за 183.848 хектара за колонизацију. Према недовољно тачним подацима до 1941. насељено је на Косову и Метохији укупно 12.000 породица, што значи око 60.000, углавном Срба из разних крајева земље, по правилу из пасивних области.

Косово и Метохија у Другом светском рату

Априлским сломом Југославије 1941. године почиње ново раздобље албанског терора и геноцида над српским народом. Највећи део територије са албанском националном мањином анектиран je од стране италијанских вазала у Тирани, па je тако начињена, под фашистичким окриљем и за рачун Италије, „Велика Албанија“. Припадници албанске мањине дочекали су окупацију југословенске земље као своје ослобођење. „Друга призренска лига“ (1943) спроводила je под немачком окупацијом, после капитулације Италије, систематски терор над Србима, са масовним и појединачним убиствима, депортовањем и исељавањем. Никада није утврђен тачан број тада протераних Срба са Косова и Метохије, али сe рачуна да je за време рата 1941-1944. морало да напусти Косово око 100.000 Срба. Од Албанаца Италијани формирају и батаљон фашистичке милиције, и засебне полувојничке добровољачке јединице. Италијани се приказују као ослободиоци Албанаца, ствараоци Велике Албаније. У ту сврху уводе албански језик у управи и школству, и дозвољавају употребу албанске заставе. Срби на Косову окупацију доживљавају као губитак слободе, док Албанци слом Краљевине Југославије примају као олакшање свог положаја. Због терора окупатора и албанских квислиншких банди, већи део Срба се сели у Црну Гору и Србију већ убрзо по почетку окупације. Подручје Косова и Метохије је ослобођено после повлачења Немаца у новембру 1944. Међутим, у децембру 1944. долази до масовне побуне Албанаца против НОВ и Југославије у већем делу Косова. Врховни штаб НОВ и ПОЈ уводи војну управу за подручје Косова и Метохије. Побуна албанских балиста и фашиста је сломљена тек у марту 1945. Од 1945. до 1952. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста (остатака албанских фашиста).

Косово и Метохија у СФРЈ

После завршетка рата, Косово и Метохија су враћени Југославији и улазе у састав Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. Нова комунистичка власт 6. марта 1945. забрањује повратак протераним Србима и Црногорцима на територију КиМ. Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 1945. године. Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Уставне промене из 1971. и коначно 1974., значиле су уздизање покрајина на ступањ републике са обележјима државности. Између 1974. и 1989. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ, иако је формално и даље било део Србије. Као што видимо комунистичке власти су низом по Србију штетних потеза, створиле све претпоставке за ескалацију будућих проблема на Косову и Метохији. Основано можемо тврдити да су пре свега хрватски и словеначки функционери СФРЈ, уз срамно саслуживање српских, намерно задали кључне ударце будућим српским напорима.

Сукоби на Косову и Метохији

После пораза 1952., албански балисти и фашисти су мировали до 1968. Из масовних и организованих албанских демонстрација на Косову и у СР Македонији новембра 1968. нису извучене никакве поуке. Косовски догађаји 1981., побуна и демонстрације далеко већих размера него 1968. и бујање албанског сепаратизма на Косову и Метохији, у неким општинама јужне Србије, у Македонији и у делу Црне Горе – показали су сву опасност од затварања очију пред злокобним политичким догађајима. Сва ова збивања пропраћена су и обележена све већим прогоном српског народа Косова и Метохије. Применом истих злочиначких албанских и турских метода које региструју документи из 18. и 19. века: убиствима, силовањима, тучама, психолошким и моралним злостављањем, противправним присвајањем, отимачином земље, уништавањем усева, стоке, шуме, социјалном и правном дискриминацијом, мајоризацијом и коришћењем повлашћеног положаја, нападом на цркву, скрнављењем гробаља, споменика и симбола националног идентитета српског народа – организовани албански терор је методично стварао психозу несигурности и страха, и нагонио све већу масу Срба на исељавање. Српски народ je у једном делу своје републике тако сведен на мањину, а проценат његове заступљености у етничкој структури покрајине рапидно сe смањио – са 27,4% према попису становништва 1948. године, на 14,9% у 1981. години.

Албанска терористичка организација ОВК, започиње 1996. године, сукобе са полицијом Србије, нападима из заседе на патроле или мање полицијске станице. Ово се 1998. претвара у прави рат, када су се терористички напади на регуларне снаге безбедности проширили на целу Покрајину. Ово је довело до жестоке реакције полиције и укључивања војске у сукоб. У овом рату почињени су многи злочини и на српској и на албанској страни. И поред свих напора Србије, терористички напади ОВК се настављају. Након исконструисаног случаја Рачак у јануару 1999. долази до нових претњи бомбардовањем од стране НАТО-а и западних земаља. У фебруару 1999. одржана је мировна конференција позната као Преговори у Рамбујеу. Након три недеље преговора није постигнут никакав споразум. САД и ЕУ су упутили отворени ултиматум властима СРЈ да ће доћи до НАТО бомбардовања уколико не прихвате предлог споразума из Рамбујеа. Након што је СРЈ ово одбила, 24. марта уследило је НАТО бомбардовање, противно међународном праву (без сагласности Савета безбедности ОУН). Бомбардовање је окончано након 78 дана Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН. Након спровођења овог споразума, преко 200.000 Срба и других неалбанаца напустило је Косово и Метохију у страху од албанског насиља. ОВК је и након окончања сукоба наставила да чини злочине над српским цивилима.

Злочини НАТО у Србији 1999.

Број цивилних жртава у НАТО бомбардовању СРЈ још увек није прецизно утврђен, а досадашње процене варирају у зависности од извора. Према званичним подацима и од последица НАТО бомбардовања погинуло је око 2500 цивила. Од последица бомбардовања је теже и лакше је повређено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце.У периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. године погинуло је 754 припадника ВЈ и МУП-а Србије.

Процењена материјална штета током НАТО бомбардовања износи (по званичним проценама) 100 милијарди америчких долара. Штета на војној имовини је процењена на 4,3 милијарде долара. У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 км путева и 595 км пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Треба посебно напоменути уништење две рафинерије нафте (у Панчеву и Новом Саду), рушење Авалског торња,зграде Радио-телевизије Србије, петрохемије у Панчеву, бомбардовање мостова у Новом Саду, фабрике аутомобила Застава из Крагујевца, Дуванске индустрије у Нишу, амбасаде Народне Републике Кине.

У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева рака, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника. 2015. године објављено је да је Србија прва земља у Европи по смртности од малигних тумора. Стручњаци сматрају да је пораст броја оболелих и умрлих од рака последица НАТО бомбардовања, током којег је на Србију бачено 15 тона осиромашеног уранијума.Четири локације на територији Републике Србије (без Косова и Метохије, где је број локација знатно већи) су контаминиране осиромашеним ураном након НАТО бомбардовања 1999, а деконтимиране су тек 2007.

Период после 2000. године

Убиства у Гораждевцу. Албанци су 13. августа 2003. године напали српску децу и омладину. Српска деца убијена су из аутоматског оружја, рафалом, док су се купала у сеоској реци Бистрици. На лицу места, 2003. године убијен је Иван Јововић (19). Пантелија Дакић (12) је повредама подлегао у Пећкој болници. Богдан Букумирић (14), Ђорђе Угреновић (20), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) тешко су рањени. Убице нису пронађене, а истрага је обустављена 2010. године. Средином и крајем 2015. године, на ово село извршена су још два готово идентична напада, срећом без жртава. Раније сам поменуо, изборио сам се за то да општина Стари град финасира Гораждевац више од 4 године.

Мартовски погром (17.-19. март 2004.). У тим данима Албанци су починили организовани погром над српским цивилним становништвом на Косову и Метохији. Изговор за погром је било објављивање лажне вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, за чију су смрт албански и светски медији лажно окривили Србе. Од 17. до 19. марта 2004. године, убијен је и протеран је велики број Срба, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, процењује се да је погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе. И поред (млаке) осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу. Убијени Срби у Мартовском погрому (списак није коначан). Спасојевић Боривоје (1941), Јана Тачев (1968), Ненад Весић (1950), Добривоје Столић (1954), Борко Столић (1982), Слободан Перић (1952), Златибор Трајковић (1951), Драган Недељковић (55).

Размислите и о следећем. Годину дана раније Албанци су убили двоје а ранили четворо деце у Гораждевцу. Реакције међународне заједнице и Београда, једва да је било. Годину дана касније, због лажне оптужбе да су Срби криви за случај дављења албанских дечака у Ибру, Албанци су извршили страшан погром над Србима.

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ – СРПСКО ДУХОВНО НАСЛЕЂЕ

У долинама српских краљева, на Косову и Метохији, некада је, у Средњем веку, скоро у сваком месту било српских црква и манастира, тврђава и градова као и двораца српске властеле. Моћној српској држави управо је Косово и Метохија био стожер и извор ширења српства и српске државе.

Према подацима Републичког завода за заштиту споменика културе Србије, на Косову и Метохији је било 1.181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен-капела и спомен-костурница, затим 96 тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле, што представља укупно 1.353 црквена здања. Ако се на ово дода и 534 стара српска гробља, укупан број српских топонима износи 1.996. Са тако богатом баштином на једном простору српског народа, који обухвата 10.886 квадратних километара, мало ко се може похвалити у свету.

Српски манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка су културна добра на територији Косова и Метохије која су уписана на Листу светске баштине УНЕСКО.

Цркве и манастири који постоје

Налазе се у следећим селима или градовима: Село Бабин Мост код Приштине. Црква Богородичиног Покрова. Село Бање код Косовске Митровице. Српска црква и налази старо и ново гробље. Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану. Село Белица – црква Лазарица. Село Беривојце- Крива река – црква Светог Јована. Црква Богородице Љевишке је катедрална црква града Призрена и седиште призренске епископије. Село Богошевци – Призрен – Црква Светог Николе. Село Борчане – Лепосавић. Црква на брегу изнад села. Село Бостане -Ново Брдо. Црква у селу посвећена Богородици. Село Брњача – Ораховац -црква Св. Недеље из 14. века. У Хвосну код Пећи, налази се село Будисавци, Манастир Будисавци са црквом Св. Преображења. Село Ваганеш код Косовске Каменице – манастир и црква посвећена
Светој Богородици. Село Велика Хоча, Ораховац – Црква Св. Николе, Црква Св. Јована и црква Св. Стефана . У селу се налазе и три цркве из новијег времена, а очувани су остаци још пет цркава. Село Витина Косовска – Косовско поморавље – црква брвнара из 1785. године и камена црква из 1865. године. Село Врачево код Лепосавића -црква Св. врача Кузмана и Дамјана. Српско село Врбовац код Витине – црква Св. Димитрија. Град Вучитрн – црква Св. Илије. Град Гњилане – црква Св. Николе. Село Гојбуља – црква Св. Петке. Гораждевац – Пећ-црква брвнара посвећена је Св. Јеремији, и нова црква посвећена Покрову Св. Богородице. Манастир Гориоч – Исток. Усред насеља су остаци старе српске цркве и хришћанског гробља. Нова црква, посвећена Св. Апостолу Петру и Павлу. Изнад Истока, на месту Бела стена, налази се манастир Гориоч, који је метох манастира Дечана -црква Св. Николе. Село Горња Битиња, код Урошевца – црква посвећена Светом Ђорђу. Горње Село- Призрен – црква Светог Ђорђа. Село Готовуша- Урошевац – црква Светог Николе, црква Успења Богородице. Манастир Девич – Дреница -црква Ваведења Пресвете Богородице. Село Долац- Клина -црква Ваведења Богородице -Света Пречиста. Доња Битиња- Урошевац -Црква Светог Теодора Тирона и Црква Светог Димитрија.
Село Доње Кормињане –Гњилане- стара српска црква. Српско село Драганац – Гњилане –манастир и црква Св. арханђела Гаврила. Драјчићи – Средачка жупа – црква Св. Николе. У Дубоком Потоку код Ибарског Колашина – Богородичина црква. Ђаковица -црква Успења Богородице. Тврђава Звечан -остаци тврђаве и нова црква Светог Ђорђа. Зочиште – Манастир Зочиште или Манастир Светих врача Козме и Дамјана, црква Ваведења Свете Пречисте и цркве Светог Јована. Зупче је српско село у Ибарском Колашину – црква која је обновљена 1939. године. Варошица Ораховац – црква Успења Св. Богородице. Село Пограђе – Клина. Црква Светих Врача или Доња црква. Изнад Пограђа се налазе рушевине Горње цркве, коју мештани зову Свети Врачи. Подујево је средиште жупе Лаб на Косову -црква посвећена Св. Илији. Село Поповљане- Сува река – црква Светог Николе. Село Ракитница се налази у Лабу код Подујева -стара црква посвећена Св. Арханђелу Михаилу летњем. Албанци из села је зову „Киша Лазарит“ – Лазарева црква. Сува Река , село Речане -црква Св. Ђорђа. Село Родељ ,Лепосавић – у селу постоји мала црква и веома старо српско гробље. Село Свињаре. У селу постоји црква и остаци два црквишта. Село Сига налази се у Метохијском подгору – црквА Св. Димитрија.
Соколица је назив за брдо и цркву Покрова Св. Богородице у селу Бољетину. Манастир са црквом је подигнут у 14. или 15. Веку. Село Сочаница -Лепосавић – црква Усековања Св. Јована Претече. Урошевац – црква Св. краља Уроша. Село Црепуља – Ибарски Колашин, црква Св. Николе. Село Црколез у Метохијском подгору -црква Св. Јована . Црнобрег се налази јужно од села Дечана- црква Св. Николе и црква Св. Георгија. Село Чечево у Ибарском Колашину -црква посвећена Светој Петки. Чпиље је заселак села Бање у Ибарском Колашину. Црква је вероватно саграђена у 13. или 14. веку, а састојала се од нартекса, егзонартекса, звоника и гробља.Зидови куле-звоника очувани су местимично и до висине седам-осам метара. На црквеном гробљу је око 150 старих монолитних надгробних споменика, због чега оно представља једну од највећих и најочуванијих средњовековних некропола не само на Косову и Метохији него и у Србији.
Штимље- Црква Светог Арханђела Михаила. Штрпце је велико село на десној страни Лепенца. Сеоска црква Св. Николе и црква Св. Јована Крститеља.

Цркве и манастири који данас не постоје или постоје као срушени остаци

Налазе се у следећим селима или градовима: Ајкобила, Ајновце, Бабљак код Урошевца, Бања (Малишево), Бање- Пећ, Бањица -Глоговац, Баране- Пећ, Батусе, Батуша –Ђаковица, Бела Црква – Ораховац, Бело Поље – Исток, Бело Поље –Пећ, Белуће –Лепосавић, Бинач код Витине, Бистражин –Ђаковица, Бистрица- Лепосавић, Боб, Качник, Богошевци – Призрен. Бостане – Ново Брдо. Брадаш, код Подујева. Браина код Подујева. Брњак код Ибарског Колашина. Шарпланинско село Брод, Црква Св. Николе. Брод код Урошевца. Бродосавице код Драгаша.Брут код Драгаша. У Ибарском Колашину ,село Бубе. Село Вележа. Недалеко од манастира Грачанице у 14. веку је саграђен Манастир Војсиловица. Враниште код Драгаша. Врела код Истока. Глобочица код Качаника. Горња Неродимља је старо и велико село. У селу се налазило неколико храмова и црквишта. Манастир и црква Светих Арханђела потичу из 14. Века. Изнад Горње Неродимље, у једном засеоку, налазила се црква Успења Свете Богородице и манастир Светог Уроша. Са доласком америчких снага, албански терористи су све цркве и манастире у Неродимљу демолирали, запалили и минирали. Грамочел. Село Дабишевце Косовска Каменица. Десивојце -Косовска Каменица. Диканце Драгаш. Добродољане- Сува река. Село Дрсник – Клина. Дрен код Лепосавића. Дуље код Суве Реке. Дунаво код Гњилана.
Ђаковица. Саборни храм посвећен Светој Тројици докрајчен 2004. Ђураковац Исток. Житиње Витина. Затрич – Ораховац. Слатина ,Лепосавић. Јабука Ибарски Колашин. Јелакце на Ибру.
Јошаница,Лепосавић. Село Кабаш Коришки- Призрен. Каменица ,Лепосавић. У селу се налазе остаци старе српске цркве са конаком, звоником и бунаром. Очувана су два масивна довратника и камена крстионица. Кметовце – Манастир и црква Свете Варваре -Гњилане. Кориша у Призренском подгору. Село Накло у Хвосну, у Пећком пољу. Село Нец код Ђаковице. Огоште Косовска Каменица . Орлане на обали реке Батлаве. Остраће Лепосавић. Пантина -Вучитрн. Пећане Сува Река. Помазатин – Приштина. Пустеник Качаник. Радавац Пећ. Рачак Урошевац . Ругово- Пећ. Самодрежа. Црква Светог Јована Претече у Самодрежи је крајем јуна 1999. године демолирана и запаљена изнутра, од стране албанских екстремиста. Самодрежа се и током Мартовског погрома над Србима 2004. године, нашла на удару албанских екстремиста, а данас је претворена у јавну депонију и тоалет за људе и стоку. Средска у Средачкој жупи. Сува Река у Призренском подгору. Године 1938. подигнута је нова српска црква са кубетом и звоником. Крај ње је данашње гробље. Црква Светих Апостола Петра и Павла у Сувој Реци је 19. јула 1999. Године, јаким експлозивом срушена до темеља. Локални Албанци су у порти цркве изградили паркинг. Суво Грло Исток. Добра Вода Клина.Чабићи – Клина.

Списак цркава и манастира порушених или тешко оштећених у Мартовском погрому: Храм Богородице Љевишке, Призрен; Храм Христа Спаса,Призрен; Саборни храм Св. Георгија, Призрен; Црква Светог Николе, Призрен; Црква Светог Георгија, Руновића црква, Призрен;
Црква Светих врача Козме и Дамјана, Призрен; Црква Свете Недеље, Призрен; Црква Светог Пантелејмона, Призрен; Црква Свете Недеље, Призрен; Манастир Светих Архангела, са црквом Св. Арханђела, Јабланица (Призрен); Црква Свете Недеље Ораховац, Брњача; Црква Успења Пресвете Богородице, Ђаковица; Саборна црква Свете Тројице, Ђаковица; Црква Светог Лазара Ђаковица, Пискоте; Црква Светог Илије, Ђаковица, Бистражин; Манастир Девич, са црквом Ваведења Пресвете Богородице, Лауша (Општина Србица); Црква Светог Јована Претече, Пећ;
Црква Богородичног Ваведења Пећ, Бело Поље; Саборни Храм Цара Уроша, Урошевац ; Црква Светог Илије Урошевац, Некодим; Црква Светог Петра и Павла Урошевац, Талиновац; Црква Пресвете Богородице Урошевац, Софтовић; Црква Светог Пантелејмона Косовска Каменица, Д. Слапашница; Црква Светог Архангела Михаила, Штимље; Црква Светог Николе,Приштина; Црква Светог Николе, Косово Поље; Црква Свете Катарине, Косово Поље, Бресје; Црква Светог Илије, Вучитрн; Црква Светог Михаила, Обилић; Црква Светог Саве, Косовска Митровица; Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево; Црква Св. Петра и Павла, Исток.

Ове листе сачуваног и уништеног српског духовног наслеђа говоре о томе да је цело Косово и Метохија било премрежено српском баштином, српским селима и градовима, српским топонимима. Сами називи села и градова, духовне баштине сведоче о лепоти српског језика.

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ – ДЕМОГРАФИЈА И ГЕНЕТИКА

Срби

Када говоромо о демографији неминовно је поменути неколико пресудних историјских догађаја који су тешко погодили српски народ, његову демографску виталност и онемогућили здраву и неометану смену генерација. Пресудан негативан догађај у трајању од пола миленијума је наравно турска владавина на овим просторима. Толико трајање неслободе, и злочина су изазвали несагледиве последице по српски народ. На просторима Старе Србије је било још горе. Турци су ту имали и сараднике, Албанце- тада малобројни народ, који се показао као спреман да служи Турцима и да, ради својих интереса, тлачи српски народ. Албанци су се показали као компатибилни са Турцима, за разлику од Срба. Били су знатно спремнији да прихватају ислам и да се повинују закону јачег. Били су „паметни“ да виде да је боље да скоро сав притисак Турака буде пренет на Србе. Да би то остварили, верно су служили Турцима. Јесу, повремено и Албанци дизали устанке. Али, после тих периода, опет су налазили заједнички језик са Османлијама. Јесу се Срби потурчивали и арбанасили, али је то било разумљиво када знамо са каквим тешкоћама су се сретали током пет векова ропства. И важно је рећи да је велики део исламизације Срба, ишао путем насиља, нпр. – данком у крви- отимањем потомака. Колаборацију са непријатељима Срба (Аустоугари, Немци, Италијани), Албанци су поновили и у Првом и у Другом светском рату. Стали су на супротну страну од Срба- историјски гледано, поново су стали на страну зла.
Ни балкански ратови нису били милосрдни према Срима. Према званичним подацима, Србија је у Првом балканском рату имала директни губитак од 22.000 војних лица, а у Другом, губитак од 14.500 војника.

Два велика светска рата су, други и трећи пресудни негативни историјски догађај. Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, око 1.100.000 становника што је чинило више од четвртине популације. Годину 1918. није дочекало више од половине (58 одсто) мушкараца. Иако никада није било могуће прецизно пребројати жртве, процењује се да је страдало преко 26 одсто укупног становништва Краљевине Србије: 450.000 војника и 650.000 цивила.

Број жртава Другог светског рата на простору читаве Југославије, по проценама историчара се креће од милион до 1,8 милиона: Долфе Вогелник – 1.814.000, Владимир Стипетић – 1.700.000, Пол Мејер и Артур Кембел – 1.067.000, Владимир Жерјавић – 1.027.000 и Богољуб Кочовић – 1.014.000. Поуздане процене говоре да су 60 одсто жртава чинили Срби. Број жртава у овом рату теже је проценити из више разлога. Почињен је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у многобројним НДХ логорима и стратиштима, пре свега у Јасеновцу. Историчари и држава, од рата наовамо нису били у могућности да утврде тачан број страдалих, пре свега у геноциду. Починиоци геноцида и злочина су се жестоко трудили да затру трагове својих злочина.

Ова два рата су задала коначан ударац српској биолошко демографској супстанци. Од тих удараца српски народ се није опоравио ни дан данас. Кад се посматрају оба светска рата, ниједан народ на свету није тако тешко страдао као Срби – пропорционално укупном броју. То се наравно одразило и на српски демографски корпус на Косову и Метохији.

Подаци о демографским кретањима на КиМ током векова говоре сами за себе.
Прво следи година, потом број Албанаца, потом број Срба и на крају број осталих:
1455. 1 %, 98 %, 1 %; 1871. 32 %, 64 %, 4 %; 1899. 48 %, 44 %, 8 %; 1921. 66 %, 26 %, 8 %;
1939. 60 %, 34 %, 5 %; 1948. 68 %, 27 %, 5 %; 1953. 65 %, 27 %, 6 %; 1961. 67 %, 27 %, 6 %;
1971. 74 %, 21 %, 5 %; 1981. 77 %, 15 %, 8 %; 1991. 82 %, 11 %, 7 %; 2000. 88 %, 7 %, 5 %;
2007. 92 %, 5 %, 3 %).
Тако је српски народ од убедљиве већине у 15. веку, од 98 одсто становништва КиМ, за 552 године, до 2007.,сведен на убедљиву мањину на почетку 21.века ,од 5 одсто становништва КиМ. Извор: Статистичка канцеларија КиМ-а, Светска банка (2000), ОСЦЕ (2005).

Утицај Првог светског рата показују подаци о националној структури косовско-метохијског становништва из 1939: српско становништво износи 34% а албанско 60%.
Утицај Другог светског рата показују подаци о процентуалној структури косовско-метохијског становништва из 1948: српско становништво износи 27%, а албанско 68%.
У Републици Србији по попису из 2011., је живело око 6 милиона Срба (5.988.093), у тај број није укључено 100.000 Срба који живе на Косову и Метохији. Дакле, у Србији је 2011., живело око 6,1 милион Срба. У Босни и Херцеговини (Република Српска и остатак БиХ) је по попису из 2013. живело око 1,09 милиона Срба. У Црној Гори живи 180.000 Срба. По попису становништва из 2011., у Хрватској живи око 190.000 Срба. То је укупно 7,46 милиона Срба на просторима Балкана. По званичним подацима природни прираштај Срба је свуда негативан. Природни прираштај у Србији је негативан и износи, минус -36.000 годишње. Процена је РЗС да ће Република Србија 2041.године имати само 6.522.205 становника, односно пола милиона (500.000) мање него тренутно (2017- на дан 01.01.2017. Србија има 7.040.272 становника по подацима РЗС). Важно је рећи да се зна да је у бирачки списак у Србији, уписано преко милион грађана који су се одселили у иностранство током деценија (не рачунајући Албанце са КиМ).

Републички завод за Статистику је недавно изнео забрињавајуће податке, који су одавно познати. Негативан прираштај бележимо већ четврт века. Србија ће до средине овог века изгубити 15 одсто становништва, што значи да ће имати чак 1,34 милиона мање становника, по проценама Уједињених нација. Према званичним подацима УН, Србија је на осмом месту у свету по негативном наталитету. Морталитет у Србији је виши за пет промила у односу на друге европске земље.

Држава мора да покуша да повећа наталитет у периоду од наредних 20 до 30 година. Да би остварили позитивне наталитетне токове, неопходно да жене у Србији рађају троје до четворо деце. Искуства у свету су различита. Стимулативне мере, на пример, у скандинавским земљама нису дале резултате, док у Русији и Француској јесу. У Турској, са друге стране, без икаквих мера, постоји стални пораст броја становника. Рађање у великој мери зависи и од вероисповести становништва, традиционалних вредности и од односа према породици. Све то потврђују Републички завод за статистику, у својим публикацијама и изјавама званичника и Институт друштвених наука.

Шта су узроци депопулације? Разликују се од земље до земље, од поднебља до поднебља. Не треба изгубити из вида огромне људске жртве Србије у два светска рата (1.700.000) и демографске губитке, који још увек утичу на нашу (мало)бројност. Велики негативан утицај су оставили ратови деведесетих, што због жртава, што због појачаног исељавања. Код нас је сиромаштво само један од узрока депопулације. Број прекида трудноће је не мање важан разлог. Процене о годишњем броју побачаја се крећу између 130.000 и 200.000. На свако рођено дете, дођу 2 или 3 абортуса. Исељавање је битан разлог. Процена је да из Србије (без КиМ) оде 150.000 грађана сваких 5 година (углавном млађа, најфертилнија популација). Још један, општи разлог су телесне болести које носи модерно друштво. У Србији, посебно, повећани узрок смртности, изазивају последице бомбардовања радиоактивним уранијумом 1999. Број оболелих од малигних болести је дуплиран већ до 2004. Пре три године је објављено да је Србија прва земља у Европи по смртности од малигних тумора.

Велики узрок пада наталитета су и социјално-психолошке „болести“ које носи „врли нови свет“. Демотивисаност и деморализованост; Нарушавање традиционалних породичних вредности и разградња породице ( један од показатеља тога је права епидемија развода); Нарастајући узрок су негативни, токсични утицаји, погрешних модела понашања које намећу свемоћни медији и утицајни делови друштва (НВО), под контролом запада. Ти токсични утицаји су насиље, порнографија и нетрадиционални полни односи и пропагирање свега тога. То деструктивно делује, пре свега на децу и малолетнике и на њихов полни идентитет; Утицај потрошачког- материјалистичког друштва у коме је суштина- „имати“, уместо „бити“. Сво ово већ деценијама има већу промоцију од залагања за хумано, образовано и продуховљено
друштво. Стога није чудо да млади нараштаји одбијају не само брак, него много важније, одбијају заснивање било какве породице, одбијају родитељство. Држава Србија мора да пружи значајну и неодустајну подршку племенитим друштвеним вредностима – а то су, између осталог, породица, родитељство и потомство. То би била права подршка поштовању предачког наслеђа, које омогућава здраву и неометану демографску обнову Србије.
Гласна најава председника владе и других званичника, из априла 2018.,о неопходности спровођења позитивних демографских и наталитетних мера је дочекана на нож од утицајних НВО и дела медија. Реакције су биле неуобичајено оштре и натопљене мржњом аутошовинизма. Занимљиво је да су сви ти медији и све те НВО, под контролом западних кругова и да су од запада обилато финасирани. Агенде САД и ЕУ не предвиђају повећање наталитета Срба. Стога, њихова пета колона на помен потребе рађања деце, на помен речи породица, родитељство, наталитет, прираштај, реагује као вампир на крст.

Ако не спроведемо наталитетне мере, не само да нећемо моћи да повратимо Косово и Метохију, него ћемо до краја овог века доћи на праг биолошког опстанка.

Албанци

Старији облик речи Албанац у српском језику је гласио Арбанас. Поред тога, раније се за Албанце користио и турски назив Арнаут. Албанско становништво сe од 1948. до 1981.,несразмерно увећавало не само захваљујући свом високом наталитету, него и неконтролисаном, али масовном имиграцијом из Албаније. Што се тиче садашњег броја становника Косова и Метохије, то питање је подложно манипулацијама. Највише се манипулише бројем Албанаца. Не може се сакрити чињеница да Албанци масовно одлазе у иностранство, нарочито од 1999.године. Званични подаци пописа говоре да је на КиМ, 1981., живело 209.497 Срба и 1.226.736 Албанаца. Званични подаци пописа говоре да је на КиМ, 1991., живело 194.190 Срба, и 1.596.072 Албанаца (број Албанаца је процењен од Завода за статистику, због тога што су бојкотовали попис). Званични подаци такође кажу да се 1999.године, са КиМ иселило око 200.000 становника (углавном Срба). По званичним проценама од 1999., до данас на КиМ се вратило око 10.000 Срба. По Косовском попису из 2011., који су Срби бојкотовали, Косово има 1.739.825 становника (у тај број су урачунали 25.532 пописаних Срба). Дакле, том броју треба додати још око 85.000 непописаних Срба – и добија се број од 1.825.000 становника, по албанскком попису. Међутим, у тај број су убројани и многи Албанци који су емигрирали у иностранство, тако да на КиМ живи нешто мало преко милион људи свих националности (900.000 Албанаца, 100.000 Срба, плус остали).

На парламентарним и локалним изборима одржаним на Косову 2017., право гласа имало је 1,87 милона грађана, по подацима власти у Приштини. На сајту Централне изборне комисије Косова, и у медијима у Србији, објављено је да је на парламентарним изборима гласало 41,40 одсто бирача, односно 758.941 бирача, и да је на локалним изборима гласало 43,85 одсто, односно 809.637 бирача. Процена је је да је на те изборе изашло око 50.000 Срба. Српска листа је освојила 44,578 гласова (6.12%) и свих десет 10 српских посланичких места предвиђених за српску мањину, од укупно 120 места у парламенту Косова. Што се тиче броја уписаних у бирачке спискове Косова, важи исто што и за Србију. У спискове приштинских власти уписани су многи који су емигрирали у иностранство. То исто важи и за попис на Косову. Број становника, Албанаца, је значајно мањи од 1.617.000, колико је установљено пописом из 2011. Масовне су миграције Албанаца са КиМ, у последњих 20 година (и из Албаније). То значи да је број Албанаца у Албанији, КиМ и Македонији значајно мањи него што кажу пописи становништва.

Процењени број Албанаца у следећим земљама: Албанија 2,753,174 (попис 2011.)- стварно око 2,3 милиона, Косово и Метохија око 1.617.000 (по попису 2011.)- стварно око 900.000, Србија без КиМ – 61.647 (попис 2002.), Македонија 500.000 – стварно око 300.000, Грчка- 480.851, Црна Гора- 30.000, Турска- 500.000, Италија – 450.000, Немачка – 300.000, Швајцарска – 250,000, САД- 200.000, Аустрија – 30.000. Да је ово заиста тако како сам навео у овим подацима, потврђују неспорни подаци које сам пронашао у званичној статистици Грчке. Наравно то показују, на првом месту масовна исељавања Албанаца са КиМ, и из Албаније и Македоније.Такође познато је да је број Албанаца у Грчкој и већи од 480.000, због тога што су тамо и илегално бораве. Када се сабере број Албанаца у земљама окружења (Црна Гора, Македонија, Грчка) са реалним бројем Албанаца у Албанији, КиМ и у Србији без КиМ – добијамо број Албанаца који живи на наведеним просторима који се тичу Србије. То је – 4.070.000 Албанаца који живе на просторима Балкана. До 1988.године стопа наталитета Албанаца на КиМ, је била изнад 30%,и од тада опада и данас се креће око 16%. По подацима УН прираштај у Албанији је сличан прираштају Албанаца на КиМ.

Демографске процене

Подсетимо се да укупно 7,46 милиона Срба живи на просторима Балкана. Срби имају негативан прираштај, Албанци позитиван.

КиМ бр.ст. 2011.: 1.825.000, наталитет 34.000, морталитет 7.000, прираштај, плус +27.000
Србија бр.ст. 2017.: 7.040.272, наталитет 64.734, морталитет 100.834, прираштај, минус -36.100

Подсетимо се процене РЗС да ће Република Србија 2041.године имати само 6.5 милиона становника, односно пола милиона (500.000) мање него тренутно. По проценама УН (World population prospects 2015.) Србија ће 2050. имати 5,5 милиона становника, а 2100. свега 3,5 милиона становника.

Ако извршимо процену броја становника до 2050. и 2100. године, по постојећим апроксимативним стопама прираштаја за тренутни албански (4,07 милиона) и српски етнички корпус (7,46 милиона), долазимо до следећих података за део простора Балкана (Србија без КиМ, Албанија, КиМ, Црна Гора, Македонија, Грчка, БиХ, Хрватска).

Година 2050.
Албанаца ће бити 1.926.400 више него сада. Укупно, биће 5.996.400 Албанаца.
Срба ће бити 1.222.400 мање него сада. Укупно, биће 6.237.600 Срба.
Година 2100.
Албанаца ће бити 4.936.400 више него сада. Укупно, биће 9.006.400 Албанаца.
Срба ће бити 3.132.400 мање него сада. Укупно, биће 4.327.600 Срба.

Ако је некоме 2100.година предалеко, 2050., сигурно није. Као што видимо те године број Срба и Албанаца на простору Балкана ће бити прилично изједначен. Процене УН су лошије по Србију од ових које сам изнео, з6ог тога што пад или пораст броја становника не иду линеарном пројекцијом, већ аритметичком или геометријском пројекцијом.

Закључак: Чињенице о негативним процесима миграција из Азије и Африке, ка Европи и неминовно- Балкану, дају још више разлога за узбуну. Као што видимо садашњи процеси миграција су узроковани ратовима и економским разлозима. Овоме треба прикључити и климатске разлоге миграција који ће постајати све јачи (клима у тим подручјима Африке и Азије ће се изразито мењати нагоре). Уз то као што видимо, већина избеглица је исламске вероисповести. То не значи да ће број становника у Србији бити онолики колико кажу предвиђања. Предвиђања кажу да ће се постојећа популација смањити уз постојећу негативну стопу прираштаја. У Србији ће 2100., вероватно живети нешто већи број становника. Рецимо, осам милиона. Међутим, више од половине становника Србије биће нови становници – Албанци, муслимани мигранти и други муслимани, Роми, Мађари и њихови са Србима измешани потомци. Све заједно то даје једну мрачну слику будућности за српски народ на овим просторима.

Генетика – Хапло групе

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Косова и Метохије су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа R (26,7%), Хаплогрупа E (25,2%), Хаплогрупа I‎ (23,4%), Хаплогрупа J (22,5%). Проценат заступљености ових хаплогрупа ДНК се разликује код Срба и Албанаца, али не тако упадљиво. То је и нормално због тога што Срби и Албанци живе на истом простору од 6-7. века, те је било многобројних мешања гена. У то убрајам и чињеницу да барем трећина садашњег албанског етничког корпуса (ако не и читавих 50 одсто), има српско порекло.Подручје Балкана спада у генетски најразноврснија и најизмешанија подручја у свету, што и није тако чудно када се погледа географски положај Балкана на мапи Европе и Медитеранског подручја. Током више миленијума, мноштво народа се насељавало или је прелазило преко Балкана, остављајући ту своје генетске и језичке трагове.

ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ – ИМОВИНА И ФИНАНСИЈЕ СРБИЈЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Вредност српске имовине на Косову и Метохији је огромна. Србија је од 1945. па до данас, знатно допринела економском развоју једног од најнеразвијенијих делова Европе.
Након НАТО злочина, 1999. године и протеривања већине српског становништва, на КиМ је остала вредна српска имовина. Српске куће и манастири су срушени, спаљени и оскрнављени, виногради, воћњаци, њиве и ливаде закоровљени, а имовина српских предузећа се распродаје, да се што пре затре сваки траг о постојању Срба на косовско-метохијским просторима. До тога ће заиста и доћи ако свету не скренемо пажњу на то да је Србија у последњих пола века водила снажну политику смањивања великих регионалних разлика, несебично улажући огромна средства за бржи развој КиМ, упркос чињеници да су и југоисточни делови Србије исто тако били неразвијени.

Колика је вредност српске имовине на Косову и Метохији? Некадашњи шеф Економског тима за КиМ, а данас министар Ненад Поповић својевремено је износио податке да су укупна улагања Србије на Косово од 1960 до 1990. године износила око 17 милијарди долара. Према проценама Владе Србије, само преко одговарајућег Фонда, Србија је у од 1945. до данас, издвојила најмање 6 милијарди долара. Наравно много улагања је било и мимо Фонда.

После другог светског рата ФНРЈ је основала Фонд за подстицање бржег развоја неразвијених република и покрајине Косово. До 1963. средства за КиМ су директно трансферисана из државног буџета. Према подацима ресорног Министарства, од 1966. године. до 1990. године кроз тај фонд на Косово је инвестирано око 4,37 милијарди долара, до чега је учешће Србије око 40 одсто, односно 1,75 милијарди долара. Наравно Србија је улагала огромна средства на КиМ и после 1990.,па до дана данашњег. На Косово и Метохију је из тог Фонда пласирано између 33 и 38 одсто укупних средстава. „Држава Србија по основу имовине својих грађана и предузећа, средстава уплаћених бившем Фонду за кредитирање бржег развоја недовољно развијених република и покрајине Косово и косовског спољног дуга, потражује најмање 11,6 милијарди долара“ (извор др. Љубодраг Савић 03.03.2007.).

Држава Србија је под притиском међународне заједнице, преузела косовски дуг у укупном износу од једне милијарде и 182 милиона долара. У последњих неколико година по основу камата за косовски дуг, Србија је већ платила 350 милиона долара.

Земљиште у власништву Републике Србије износи 29 одсто укупног земљишта на КиМ (према подацима Републичког геодетског завода). У власништву државе Србије је 24.500 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта. Када је о објектима реч ради се о 1.240.992 квадратна метра службених зграда, 145.202 квадратна метра пословних зграда, 24.688 квадратних метара стамбених зграда, 3.973 квадратна метра објеката посебне намене, 753.916 квадратних метара других грађевинских објеката, ресторана, одмаралишта, спортских објеката и другог. Укупна процењена вредност тог дела државне имовине је пре неколико година процењена на 220 милиона евра.

Веома вредан ресурс на Косову су изузетни енергетски потенцијали, међу којима најзначајније место има лигнит, чије резерве се процењују на 14,7 милијарди тона и по обиму су на петом месту у свету. Резерве олова и цинка на подручју Косова и Метохије процењене су на 51 милион тона, што представља три четвртине билансних резерви Србије. По важећим ценама метала на светском тржишту, залихе олово-цинкове руде у тој покрајини са просечним садржајем 3,5 одсто олова, 2,5 одсто цинка и 60 до 70 грама сребра по тони, вреде око осам милијарди евра. УНМИК и Србија баратају различитим вредностима укупног рудног богатства, па је тако привремена администрација на Косову изашла са проценом по критеријумима Светске банке од 13,5 милијарди евра, док су домаће процене и знатно веће. Вредност угља лигнита је по УНМИК-у шест и по милијарди евра.

Према подацима Привредне коморе Београда, предузећа из Србије на Косову и Метохији имају 1.358 објеката, при чему само ПТТ има 130, ЖТП 55, ЕПС 18, а Србијашуме 45. Имовина ових 1.358 предузећа се процењује на једну и по милијарду долара. Имовина коју приштинске власти присвајају су и државна предузећа и њихова инфраструктура – Железница Србије, Електропривреда ( Површински копови, ЈП Термоелектране Обилић, ЈП Електромрежа Србије, ЈП Електрокосмет, ЈП Зубин Поток) , ЈП ПТТ Србија, ЈП Србија шуме, НИС Петрол – Југопетрол, ЈП Аеродром Приштина, ЈП Национални парк Шара. На списку те имовине су и предузећа са државним уделом: Трепча, Ски-центар Брезовица д.о.о., Лола Лешак, Космет превоз.

Само имовина ЕПС-а вреди око три милијарде евра, а процене су да би њеним отуђењем то јавно предузеће претрпело губитак од најмање 1,5 милијарди евра. ЕПС је до сада годишње губио око 200 милиона евра јер је био спречен да користи капацитете на Косову, а од 1999. године ЕПС сваке године само за накнаде радницима који су остали без посла, из цене струје издваја 20 милиона евра. На Косову послују три јавна предузећа која су званично још увек део ЕПС. Ради се о предузећима Копови, Термоелектране и Електрокосово дистрибуција, над којима ЕПС нема никаквих ингеренција.

Што се тиче Железнице, књиговодствена вредност њене имовине на Косову, рачунајући инфраструктуру и возила, премашује 206 милиона евра, док је тржишна вредност вероватно вишеструко већа. Састоји се од 330 километара пруга, 33 железничке станице, 19 дизел-локомотива, 15 дизел-моторних возова, 570 теретних и 45 путничких вагона.

Предузеће Телеком Србија претрпело је велике материјалне губитке због противзаконитог искључивања и уништавања радио-базних станица и друге телекомуникационе опреме крајем октобра 2006. године. Укупна штета тог предузећа у последњих седам година по основу одузете имовине, изгубљене добити, одузетих права и обавезе исплаћивања зарада расељеним бившим радницима износи око 1,4 милијарде долара.

Каква је судбина српске имовине на Косову и Метохији? Имовином државе и њених правних лица практично управљају власти Косова. Већ неколико година УНМИК, преко Косовске поверилачке агенције (КПА), распродаје српска предузећа, без било каквог знања и учешћа њихових власника и радника. КПА, супротно европским стандардима о приватизацији, формира нова предузећа, на која преноси имовину, док обавезе остају ранијим предузећима. Имовина тих новоформираних предузећа се продаје у виђеном стању, без прецизног утврђивања њене вредности и власника. Приходи од приватизације одлазе у косовски буџет. Само мали број радника приватизованих предузећа, које одабере Косовска поверилачка агенција, стиче право да учествују у расподели 20 одсто оствареног приватизационог прихода. КПА, са знањем УНМИК незаконито распродаје и крчми српску имовину, а да њени стварни власници практично не могу да учине ништа. Одлуку о коначном присвајању српске имовине је донела Влада Косова 01.03.2017.

У формалном смислу, нешто је извеснија судбина приватне имовине, јер се од косовских власти очекује да обезбеде повратак расељених и протераних лица са Косова и Метохије. До сада се вратио мали број грађана, а судећи по броју инцидената и општој клими коју организовано стварају милитантне групе Албанаца, не треба ни очекивати да ће се на КИМ вратити значајнији број протераних Срба. Суштински, највећи део личне имовине Срба ће бесправно – пре или касније – почети да уживају локални Албанци. Само мањи део ће бити продат, али далеко испод реалне тржишне цене. Вредност објеката и имовине 200.000 грађана избеглих са КиМ се процењује на најмање 4 милијарде долара.

СЕДМО ПОГЛАВЉЕ – ПРЕДЛОЗИ ЗА РЕШЕЊЕ ПРОБЛЕМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Европска унија мора да покаже спремност да допринесе праведнијем решењу, које би умањило тензије и нестабилности. Компромис не подразумева само компромис Срба и Албанаца, већ и компромис са трећом страном – ЕУ. И ЕУ мора да да свој активан и мерљив допринос компромису – без пристрасности у било чију корист. За ЕУ мора да буде неспорно право Србије да заштити своје интересе и права српског народа који живи на Косову и Метохији. Уназад 19 година нису Албанци обесправљени и угрожени на Косову и Метохији – већ Срби. Без решавања тих проблема је немогућ живот Срба на Косову и Метохији. Решење мора да буде праведно, целовито и одрживо. У складу са хуманим и цивилизацијским стандардима које примењује ЕУ. Решење мора да обезбеди трајни историјски компромис између Срба и Албанаца и политичку стабилност на дуги рок. То је циљ.

Србија мора да подсети да Резолуција 1244 не прејудицира коначно решење на Косову и Метохији. У Резолуцији 1244 се експлицитно говори , цитирам:
Преамбула-„(…) за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово(…)“
„10. (…)народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије(…)“
„11. Одлучује да ће главне одговорности међународног цивилног присуства укључивати:
„а“ унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову);“
„Анекс 1 (…) “ обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону, и демилитаризацију ОВК;“
„Анекс 2 (…) 5.(…)“ ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије о чему ће одлуку донети Савет безбедности УН“.
8.“ обезбедити суштинску самоуправу за Косово, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља региона, као и демилитаризацију ОВК“.

Резолуција 1244, како видимо, предвиђа „широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово“, „у оквиру СР Југославије“ (односно Србије као сукцесора), „узимајући у потпуности у обзир принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије“ (односно Србије као сукцесора). Једнострано проглашена независност Косова је супротна Резолуцији 1244. УН.
Ни под којим условима не треба признати независност Косова. Предуслов за разматрање питања сагласности Србије у вези са чланством Косова у УН, је да органи Косова морају да спроведу све што је договорено и потписано у вези са Заједницом српских општина (ЗСО).
Ако Косово жели да Србија да сагласност да Косово постане члан УН, мора прихватити следећих шест захтеве Србије.

Шест захтева Србије

Поред свега што је до сада постигнуто и договорено у преговорима у Бриселу, Србија мора инсистирати и на следећим захтевима (предлозима) упућеним ЕУ и косовским властима.

ПРВИ ЗАХТЕВ – Спровођење следећих делова или тачака Резолуције 1244 Савета безбедности Ун, усвојене 10. јуна 1999.

„ (…)слободан повратак свих избеглица и расељених лица њиховим домовима, (…) поново потврђујући право свих избеглица и расељених лица да се врате својим домовима у безбедности (…)
4. Потврђује да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са анексом 2;
9. Одлучује да ће одговорности међународног безбедносног присуства које ће бити распоређено и деловати на Косову укључивати:
„ц“. Успостављање сигурног окружења, у којем избеглице и расељена лица могу безбедно да се врате домовима,(…);
11. Одлучује да ће главне одговорности међународног цивилног присуства укључивати:
„ј“ заштиту и унапређење људских права;
„к“ осигурање безбедног и неометаног повратка свих избеглица и расељених лица у њихове домове на Косову;
13. Подстиче све државе чланице и међународне организације да дају допринос економској и социјалној обнови као и безбедном повратку избеглица и расељених лица,(…);
Анекс 1
Министри Групе 8 су усвојили доле наведене опште принципе о политичком решењу кризе на Косову:(…) безбедан и слободан повратак свих избеглица и расељених лица (…)
Анекс 2
4. (…)да успостави безбедно окружење за све људе на Косову, као и да олакша безбедан повратак свих расељених лица и избеглица њиховим домовима.
6.Након повлачења, договореном броју југословенског и српског особља ће бити дозвољено да се врати и обавља следеће функције: везу са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством; обележавање/чишћење минских поља; одржавање присуства на местима српске културне баштине; одржавање присуства на главним граничним прелазима.
7.Безбедан и слободан повратак свих избеглица и расељених лица (…).
Затим ће бити хитно закључен војно-технички споразум који ће, између осталог, прецизирати дадатне модалитете укључујући улоге и функције југословенског-српског особља на Косову:
Особље које се враћа (Опрема особља које се враћа; Оквир за функције које ће обављати; Распоред њиховог враћања; Географско разграничење области у којима ће они деловати;
Правила која ће регулисати њихов однос са међународним безбедносним присуством и међународном цивилном мисијом).
Други тражени елементи:(…) Повратак особља за четири горе наведене функције обавиће се уз надзор међународног безбедносног присуства и биће ограничено на мали договорени број (стотине, не хиљаде);

ДРУГИ ЗАХТЕВ – Повратак избеглица на КиМ у складу са основним људским правима и
Резолуцијом 1244.

Овај предлог проистиче из првог, односно из Резолуције 1244. Међународна заједница, ЕУ и органи Косова, морају да обезбеде све услове и већи део материјалних средства за повратак око 200 хиљада избеглица на Косово и Метохију. Сва права су на страни тих избеглих грађана. Ако Србија и ми Срби не желимо да изгубимо Косово и Метохију, тј. ако желимо да повратимо Косово и Метохију, прво то треба да тражимо и желимо. Овај оправдан захтев мора бити подржан од ЕУ, УН, али прво од власти и народа Србије. И најважније од стране тих 200.000 људи. Ако не постоји њихова воља и свест, ако не постоји воља у Србији за повратак прогнаних на Косово и Метохију, о чему уопште говоримо? О каквом праву на КиМ говоримо? Само о хипотетичком праву, моралном праву – али не и практичном, остваривом праву. Повраћај Косова и Метохије неће ићи без жртвовања (не мислим на људске жртве у рату или сукобу), говорим о жртвовању у миру, говорим о упорности, одрицању и посвећености, о делима, а не речима. Ако тих 200.000 људи не желе да се врате, ако их не подржи држава – онда ми својатамо Косово и Метохију само на речима, али не и на делу. Са друге стране, како међународна заједница, ЕУ или власти Косова могу оспорити право грађанима Косова и Метохије да се врате у своје домове? Никако. Није Србија извршила прогон Срба с Косова и Метохије, нити погром од 17.марта 2004. Две стотине хиљада Срба није самовољно и неоправдано избегло са КиМ, 1999.године. Погром над Србима из 2004., је показао да је 200.000 Срба оправдано избегло са КиМ, 1999. Цитирам још једном званичне податке:„Од 1999.године, наовамо (…) протерано је преко 200.000 Срба или 60 одсто од броја оних који су тамо живели пре 1999., преко 1000 је убијено, уништено је или оштећено преко 150 српских цркава и манастира“- извор: Војислав Коштуница , књига „Одбрана Косова“, стр. 51.- Обраћање председника Владе Републике Србије, Савету безбедности Уједињених нација, 13. 07.2006. године. У складу са хуманитарним правом, ЕУ и међународна заједница треба материјално да помогну повратак избеглица на КиМ, онако како то и каже Резолуција 1244. То ће бити добро и за Косово и за Србе. Пре 12 година, 06.06.2006., шеф УНМИКа Сорен Јесен Петерсен и представници Приштине и Србије су потписали „Протокол о добровољном и одрживом повратку расељених лица на Косово“. Протокол никад није реализован од стране Албанаца. На предлог Потпредседника Владе Косова и министра за заједнице и повратак Далибора Јевтића, Влада Косова је 04.01.2018.,усвојила „Уредбу о повратку расељених“. Да ли ће ова Уредба доживети судбину Протокола и навода из Резолуције 1244 о повратку расељених

ТРЕЋИ ЗАХТЕВ – Повратак српског „особља“ на КиМ, у складу са Резолуцијом 1244.

Овај предлог такође проистиче из првог, односно из Резолуције 1244.
Тачка 4.каже: „Потврђује да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са анексом 2;“
Тачка 6. Анекса 2. каже:“Након повлачења, договореном броју југословенског и српског особља ће бити дозвољено да се врати и обавља следеће функције: везу са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством; обележавање/чишћење минских поља;
одржавање присуства на местима српске културне баштине; одржавање присуства на главним граничним прелазима.“
После Анекса 2., на крају Резолуције 1244 каже се:„Други тражени елементи: (…)Повратак особља за четири горе наведене функције обавиће се уз надзор међународног безбедносног присуства и биће ограничено на мали договорени број (стотине, не хиљаде);“.
Очигледне су две ствари. Да Србија може да тражи да њено војно и полицијско особље буде на КиМ и да обавља наведене послове. Друго, да је број који задовољава услов „стотине, не хиљаде“, до хиљаду, односно 999 чланова „особља“.

ЧЕТВРТИ ЗАХТЕВ – Да се још јасније дефинишу и гарантују права српског народа на КиМ.

Србија треба да захтева да се на преговорима у Бриселу још боље дефинише, а потом и потврди одговарајућим споразумом, да се Србима на Косову и Метохији гарантују одређени национални положај и права, која неће моћи да се мењају локалним прописима. То се односи на политичка права представљања без мајоризације већинског народа; право на своју власт у срединама где српски народ чини већину; право организовања народних представника на целој територији Косова и Метохије и остваривање сарадње са Србијом; право употребе матерњег језика и избора својих кандидата у државним установама као што су судство, полиција и слично, у срединама где живе. У општинама са већинским српским становништвом, где треба да имају и своју локалну власт, Срби треба да имају право одлучивања о свим животним питањима из привреде, образовања, културе, информисања и слично. Личне слободе, којих досад није било или их је било јако мало, морају бити гарантоване од стране ЕУ и међународне заједнице. (Ова питања су делимично обухваћена досадашњим споразумима).

ПЕТИ ЗАХТЕВ- Аутономија српских манастира и слобода деловања Српске православне цркве.

Србија мора да тражи посебно дефинисану заштићену аутономију за српске манастире: Високи Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница итд. (посебно, поименце набројати све манастире), слично као што има Хиландар у Грчкој. Затим, да се СПЦ-у врати сва одузета имовина на КиМ, да би Црква могла материјално да функционише и опстане; и, на крају, да се гарантује несметан долазак верника у манастире, не само са Косова и Метохије, него и из Србије и других држава где живе православни српски верници.

ШЕСТИ ЗАХТЕВ – Остваривање финансијских и имовинских права државе и српских правних и физичких лица.

Сходно свим међународним стандардима и законима, држава Србија и друга српска правна и физичка лица имају право на повраћај имовине и/или право на одговарајућу компензацију или обештећење, по основу власништва над имовином на КиМ. Србија има право и на компензацију или обештећење, на основу вишедеценијских улагања Србије на КиМ као неразвијено подручје (најкасније од 1966. до данас). Трајно решење српско-албанских односа подразумева и уважавање материјалних интереса обе стране. Једнострано отцепљење Косова не даје право косовској власти да остварује још једно насиље – да узурпира било чију имовину, што они масовно чине. Србија мора да захтева да ЕУ и међународна заједница онемогуће сваку противправну узурпацију имовине било физичких, било правних лица, и државе Србије, и да гарантује да под међународним надзором свако може да ужива своје власништво.

Закључак поглавља. Србија мора да буде јасна и јединствена у својим захтевима. Мора да буде спремна и на компромис који ће трајно решити односе Срба и Албанаца, и уклонити политичке проблеме који отежавају живот људи. Задржавање стања „замрзнутог конфликта“, или само делимично и привремено решење проблема није добро за Србију, јер води ка трајном одржавању стања које ће све више ићи на штету њених интереса.

ОСМО ПОГЛАВЉЕ – ПОЛИТИЧКИ ОСВРТ

Нажалост, питање Косова и Метохије је за већину опозиционих странака само предмет политичке демагогије. То је за њих само још једна тема за политички обрачун с влашћу. Косово и Метохија им изван тога, не значе ништа. Они показују посебну неодговорност –лишени терета одговорности власти. Њихови ставови немају за циљ да помогну решавању проблема, већ имају искључив циљ да отежају положај власти. То што тиме отежавају и положај државе, није их брига. Зашто би данас жути картел бринуо о КиМ, када то нису радили ни када су били на власти? Већи део опозиције показује злобу и зловољу. Доказ за то су аутошовинистичке реакције већег дела опозиције поводом зверског напада албанских специјалаца на Србе у Митровици. ПСГ, ДСС, Двери, НС и ДС (Јанковић, М. Јовановић, Обрадовић, Јеремић и Шутановац) су оптужили Председника Владе Србије и Шефа Канцеларије за Косово и Метохију, Вучића и Ђурића, да су све изрежирали у сарадњи са приштинским властима. ПСГ заступа другосрбијанску антисрпску политику. ДСС и Двери заступају идеју замрзнутог конфликта. Јеремић и Шутановац су као министри жутог картела били највећи гробари српских интереса на КиМ. Када би бирали личност најодговорнију за процес признања КиМ, то би неминовно био Вук Јеремић. За време његовог токсичног министровања, независност КиМ је признала 91 држава. Вук Јеремић је у злој намери, неспорно питање суверенитета Србије пред Генералним комитетом Генералне скупштине ОУН, учинио спорним – Предлогом резолуције којом се тражи мишљење Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности Косова. Тај Суд је стао на страну Косова, и тиме је Јеремић задао кључни ударац будућим српским напорима. Када би бирали странку најодговорнију за процес признања КиМ, то би неминовно био ДС. Та странка је у последњих 18 година, 12 година владала Србијом, Војводином 16, а Београдом 13 година. ДС је политички и економски разорила Србију, а прихватање независности лажне државе Косово, довела до коте 99%. Шутановац је као министар одбране углавном заступао западне војне интересе. Опозиционари, као кибицери чекају да Вучић реши косовски Гордијев чвор и надају се да ће се кола сломити на њему. Како год да проблем буде решен (а знамо да нема много наде да може бити решен повољно по Србију- како сам образложио у уводу) они ће за све окривити Вучића и СНС. Издајником и кривцем ће га називати управо они који су Косову и Метохији нанели највећу штету док су били на власти. Баш они за чијег вакта је КиМ признало преко 90 држава, баш они који су намерно непотребно тражили мишљење Међународног суда правде и тиме трајно осујетили будуће напоре државе. Или они за чије владавине је Косово прогласило независност, док су они пре тога, уговорили са западом да се независност прогласи после њиховог избора за председника државе, који им је био важнији од КиМ.

Замрзнути ум замрзнутог конфликта

Напашће Вучића и они јалови апелаши који „мудро“ предлажу замрзнути конфликт. Политика „замрзнутог конфликта“ је политика јалове неспособности да се понуди решење проблема. Замрзнути конфликт значи жртвовање 100.000 Срба на КиМ, утопијској идеји о „Светој Земљи“ и „Небеској Србији“. Светом и небеском, смисао дају баш живи људи земље Србије. „Мудрост“ теорије замрзнутог конфликта каже да треба да сачекамо боља времена. О „бољим временима“ сам детаљно говорио у поглављу „Демографија“. Из демографских токова се јасно види да је за Србију најбоља позиција садашњост. Од 15. века, наовамо околности се само погоршавају, а не обрнуто. То потврђују и историја и демографија. Албанци су народ у успону, а ми Срби смо народ у опадању. Ми немамо војну снагу и моћ – они иза себе имају моћ САД и ЕУ. Ми немамо демографску виталност – они имају. Ми немамо адекватну подршку – они имају. Теоретски гледано, ствари се могу преокренути само ратом. Како је то изгледало видели смо 1999. Немамо снаге за рат, а и да имамо, рат је зло. Вратимо се замрнутом конфликту. Шта демантује, разобличава теорију замрзнутог конфликта? Демографија, пре свега. Поред тога, постоје и друге слабости те теорије. Секундарна а краткорочна слабост замрзнутог конфликта је то што неминовно подразумева застој или прекид преговора. То ће убрзо донети више последица. И од стране ЕУ и још горе, од албанске стране. Последице ће на својој кожи највише осетити Срби на КиМ. Албанци ће у том случају поновити погром из 2004., и покушаће да натерају преостале Србе да се иселе. Албанци себи могу да приуште то насиље – видели смо то у мају 2003., и у марту 2004. Имају подршку од САД и ЕУ, а имали би и изговор, прекид преговора. Примарна слабост замрзнутог конфликта је она дугорочна. По свим демографским показатељима и пројекцијама, и домаћим и страним, број Срба ће бити преполовљен до 2100.године, а и број становника Србије се процењује на 3.5 милиона. Већ 2050.године демографска слика ће бити ужасна. Уз то миграциони токови и насељавања јесу непредвидиви, али су извесни. Мигранти из Азије и Африке су већином муслимани. Миграције ће бити узроковане и климатским променама. Српски народ има низак наталитет и висок морталитет. Код Албанаца ствар је обрнута. Све то упућује на закључак да проблем на Косову
и Метохији треба решити што пре. Албанцима одговара одуговлачење (због тога су 5 година стопирали ЗСО) и замрзнути конфликт. И њима су познате демографске чињенице, и још важније имају моћне покровитеље и заштитнике- САД и ЕУ. О повратку прогнаних на КиМ сам већ говорио.

ДЕВЕТО ПОГЛАВЉЕ – ЗАКЉУЧЦИ

Не може било који појединац, па макар био и председник Србије, да исправи вековне неправде и терете у вези са Косовом и Метохијом. Не може Александар Вучић да анулира 500 година турске владавине. Не може Вучић да надокнади губитке милиона српских живота у два светска рата. Не може Вучић да исправи грешке југокомуниста. Не може Вучић да исправи последице НАТО злочина. Не може Вучић да насели 200.000 Срба на Косово. Не може Вучић да поништи терете које су му оставили Милошевић, Тадић, Јеремић и Стефановић. Не може Вучић да натера жене да рађају четворо деце у наредних 30 година. Вучић може оно што је у складу са стварношћу. Вучић може да не понови Милошевићеве грешке. Вучић може да покрене решавање проблема наталитета. Вучић може да сачува оних 100.000 Срба на Косову и Метохији. Вучић неће да нас лаже. Вучић хоће да нам отвори очи. Вучић жели да ово тешко питање наше данашњице, не буде узрок још теже сутрашњице, као што се десило почетком 1999.године. Вучић жели да у вези са овим тешким питањем изгради широку сагласност у друштву. Да сагласност донесе јединство, стабилност и напредак.

Ми, грађани Србије не треба да дозволимо да се кола сломе на једном човеку, коме су дошли туђи рачуни на наплату. Треба отворити и дијалог о одоворности за вођење антидржавне политике по питању Косова и Метохије. Највећи кривци за штетну политику вођену према Косову и Метохији , од живих политичара, су: Борис Тадић, бивши председник Србије, сада лидер СДС; Вук Јеремић, бивши министар спољних послова, сада лидер НС; и Борко Стафановић, бивши политички директор у министарству спољних послова и бивши шеф државног преговарачког тима Србије за дијалог са Приштином, сада лидер ЛС. Они су нас водили у „светлу будућност“, Александар Вучић мора да нас из ње изведе.

Наше достојанство не могу да одузму ни стране силе, ни лоши суседи. Наше достојанство и национални понос постоје и постојаће мимо сила и неправди. Ако желимо да повратимо Косово и Метохију, и да на крају овог столећа не изгубимо и Србију, односно да не дођемо на праг демографског изумирања, морамо повећати наталитет. Да би дошло до повећања наталитета, Србија мора да буде јединствена, економски јака, самостална и здрава.

„Време је иза нас, време је пред нама. Чим само почнеш да дуже мислиш о ономе што је било или о ономе што ће бити, одмах губиш оно што је главно: истински живот у садашњости.“
Лав Толстој

„Све што смо знали у прошлости, садашњости и будућности је ништа у поређењу са оним што никада нећемо сазнати.“
Константин Циолковски

Oбјашњење. Извори података су већим делом наведени у одредницама, и у тексту. Сваки податак је вишеструко проверен укрштањем информација из више извора. Извори који нису наведени углавном садрже статистичке, демографске и историјске појединости.

Одреднице:
1.Димитрије Богдановић „Књига о Косову“, 1986. –Издање САНУ
https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/index_c.html
2.Резолуција 1244.
http://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/?id=19944
3.Српске енклаве на КиМ
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B5_%D0%BD%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D1%83_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B8
4.Косово и Метохија
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BE_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0
5.Демографија Србије
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5
6.Демографија КиМ
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5
7.Мартовски погром
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%BC_2004.
8.Србија у првом светском рату
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%83_%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%BC_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83
9.„Порекло албанског језика“

Click to access jezik.pdf


10.https://sh.wikipedia.org/wiki/Demografija_Albanije
11.https://sh.wikipedia.org/wiki/Lista_dr%C5%BEava_po_stopi_nataliteta
12.https://en.wikipedia.org/wiki/Albanian_diaspora
13.https://en.wikipedia.org/wiki/Albanian_Americans
14.Званични Статистички подаци Грчке о броју Албанаца, страна 9. Пдф документа
http://www.statistics.gr/en/statistics?p_p_id=documents_WAR_publicationsportlet_INSTANCE_qDQ8fBKKo4lN&p_p_lifecycle=2&p_p_state=normal&p_p_mode=view&p_p_cacheability=cacheLevelPage&p_p_col_id=column-2&p_p_col_count=4&p_p_col_pos=1&_documents_WAR_publicationsportlet_INSTANCE_qDQ8fBKKo4lN_javax.faces.resource=document&_documents_WAR_publicationsportlet_INSTANCE_qDQ8fBKKo4lN_ln=downloadResources&_documents_WAR_publicationsportlet_INSTANCE_qDQ8fBKKo4lN_documentID=151627&_documents_WAR_publicationsportlet_INSTANCE_qDQ8fBKKo4lN_locale=en
15.https://www.youtube.com/watch?v=vpnXICZ3XrQ – Посета Срба селу Белици- општина Исток.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s