Објављено 12.06.2018. на:
ЛИЦЕ ДОБРОТЕ
Народна мудрост каже да свакоме на лицу пише ко је и шта је. То важи за Зорана Радојичића. Када сам га први пут срео у јануару ове године, схватио сам да се такво лице ретко среће, и да то лице потпуно осликава интегритет и доброту човека чије је. То је лице које не лаже, детиње лице човека који није убио дете у себи. Поштено лице, љубазно, отворено и чисто. Током кампање, када сам мало више упознао Зорана Радојичића, схватио сам да се ради и о стрпљивом човеку скромног држања, који са пажњом слуша своје саговорнике, схватио сам да човек одише топлином и искреношћу. Уз то краси га заразна мирноћа. Размишљајући о људима на које ме подсећа, на памет су ми дошле само горостасне старине попут Гојка Стојчевића, Драгослава Аврамовића или Хорхеа Бергоља. И то много говори. А када свему томе прикључите остале чињенице о Зорану Радојичићу – да је живот посветио лечењу деце, да је породични човек, да је професор универзитета и успешан директор дечије клинике, схватите да се ради о човеку који може једног дана постати светац или академик, уколико то буде пожелео и уколико га то не буде ометало у посвећености здрављу деце. Размишљајући даље о његовом позиву хирурга, а срећући га из недеље у недељу у кампањи, увидео сам да се ради о једном од психички најстабилнијих људи које сам икада срео. Неминовно ми на памет падају речи Ф.С. Фицџералда: „Човеково држање може бити одраз чврстих стена или влажних мочвара карактера“. Чврст као стена, а делује мек као памук.
Када све ово знамо, утолико је нејасније због чега добри доктор није добио подршку ни једне опозиционе странке. Уместо тога стрпљиво је сатима слушао злобу и мржњу представника опозиције на рачун СНС, али и на свој рачун. Додуше, напади на њега су били блажи него на друге личности, и постранични, али отворено увредљиви. Својим противљењем избору Зорана Радојичића, и значењу и порукама које носи његов избор, опозиција је показала да се она и даље руководи себичним партијским интересима, а не интересима грађана. У сваком случају сада видимо колику захвалност дугујемо Александру Вучићу који је одлучио да Зоран Радојичић буде први на листи и да постане градоначелник. Бољи поклон грађанима Београда, Вучић није могао да дарује. И видимо да дугујемо захвалност Српској напредној странци, што је страначки интерес оставила по страни, и одабрала најбоље решење за град Београд. То је несебичност, то је отклон од партијског интереса.
Ни једној опозиционој странци то никада не би, и није пало на памет – да кандидују човека беспрекорног интегритета, карактера и стручности, човека који није и неће ни бити, члан ни једне странке, нити политичар. Поготовo им то није пало на памет онда када су 13 несрећних година владали Београдом. Део опозиције је помињао и потребу за директним изборима за градоначелника. Управо су ти који то помињу били у странци (Г17) која је заједно са ДС, укинула непосредан избор градоначелника 2008. године, због тога што су истраживања показала да Ђилас не може да победи на таквим изборима. А није тешко погодити да би Зоран Радојичић, такав какав је, на непосредним изборима освојио преко 50 одсто гласова у првом кругу.
Зоран Радојичић неће имати лак задатак да надмаши огроман успех својих претходника предвођених Синишом Малим и Гораном Весићем. Срећом, он ома беспрекорну биографију, огромну подршку грађана, председника Републике, Владе Србије, целог СНС-а и осталих коалиционих партнера, и има свог заменика, и свој тим, а сви они ће му пружати неподељену подршку својим знањем и искуством. За крај, сетимо се речи једног великог човека: “Неки људи нас понижавају својом добротом. Одвикли смо се од доброте. Не разумемо зашто нам неко нешто чини, ако не тражи никакву противуслугу. Доброта се не може вратити, јер се и не даје. Добри људи су добри због себе, а не због других.” ― Душан Радовић
Бакарец. Политика 