Објављено 16.11. 2018. на:
http://standard.rs/2018/11/18/nebojsa-bakarec-podmetanje-fasizma-srbiji/
Подметање фашизма Србији
Уназад три године учестале су потпуно неутемељене оптужбе против власти Србије, за фашизам. Онима који износе ове бесрамне оптужбе, није ни мало стало до чињенице да тим лажним оптужбама вређају своју земљу Србију. Увреде су тим теже, уколико имамо у виду слободарску и антифашистичку традицију Србије, и огромне жртве Србије у другом светском рату. Да у Србији постоји и трунка фашизма, неминовно би реаговале европске институције у Србији, страни амбасадори итд. Поједини медији и политичари опозиције, шире говор мржње у заједничком подухвату, најгрубље вређајући грађане Србије, подметањем нељудских оптужби за фашизам, против Србије, њеног председника и функционера СНС. Скаредне оптужбе за фашизам долазе ове године у појачаном интензитету, у односу на претходне. Апсурдно је што оптужбе за фашизам, долазе од оних који би да вешају и силују, или од оних који то медијски подржавају (није ли то фашизам?). Нису ли управо немачки фашисти и љотићевци, вешали и силовали по Београду и Србији у доба окупације?
Сејачи измишљеног фашизма
Један од првих аутошовиниста који је изнео тезу о фашизму у Србији, је глодур НСПМ и посланик Ђорђе Вукадиновић. Заслепљен мржњом према Вучићу и СНС-у, Вукадиновић је у Мишковићевом листу „Време“ од 4. фебруара 2016. године, оптужио Вучића и СНС за фашизам. Обраћајући се замерком оној половини „Друге Србије“ која подржава Вучића, Вукадиновић је рекао: „А сада, када им је прави, структурни фашизам(…) закуцао на врата, у неверици окрећу главу и затварају очи.(…). И колико их је мало спремно да се том злу супротстави“. Вукадиновићу је пут утабао бивши колумниста НСПМ, несуђени академик Слободан Антонић (сада корифеј мисионарске интелигенције, против које је толико писао). Он је 28. августа 2015., за лист„Сведок“ написао текст у коме каже: „И какав је, уопште, резултат размештања напредњачке хорде штеточина по свим институцијама ове земље – од основних школа и домова здравља до министарства енергетике и образовања? Јер, пазите, и ‘жути’ су запошљавали своју партијску пешадију. Али, ова провала некомпетентности у установе система, ова и оволика провала, вероватно није забележена од како су Вандали демолирали Римско царство, или од како су фанатизовани Арапи спалили Александријску библиотеку“. Као што видимо кратак је пут од „напредњачке хорде штеточина, Вандала и фанатика“ до „правог, структурног фашизма“. Од тада се тај вирус фатаморгана фашизма шири све више међу антивучићевским шовинистима, да би ове године дошли до опште хистерије о фашизму, коју шире поједини медији и део опозиције.
Тако је тајкун Драган Ђилас, шеф СЗС, више пута оптуживао Вучића, СНС и Србију за фашизам, у интервјуима за Н1, Блиц, Данас, Истиномер и на предизборним трибинама (цитирам Ђиласа: „Ми смо данас у једном систему који личи на прави фашизам и ја то отворено кажем“,„Ми имамо земљу која улази у фашизам“,„Дан када променимо ову власт славићемо као још један дан победе над фашизмом“). У интервјуу за Истиномер , под насловом „Срушићемо ову фашистичку власт“ (5. септембар 2018.) тајкун Драган Ђилас каже:“Најважнији задатак новооснованог савеза је промена система, који иде у фашизам (…) Ова власт је, по мом мишљењу, фашистичка (…) На крају крајева, када смо имали фашизам у Европи, ујединили су се Черчил и Стаљин…“.Ђилас и његови медији, и његове судије за вешање из СЗС, безумно вређају целу Србију, приказујући је као фашистичку, са фашистичким системом и влашћу.
Слично говори и бахати мародер Вук Јеремић на КЗШ, 20. марта 2018.:“Све више је јасно да се у Србији више не налазимо у предворју фашизма, ми смо практично загазили у фашизам“, и у „Данасу“ 11.августа 2018.:“Разграничење” представља и учвршћивање диктатуре у Србији која закономерно води у фашизам“.
Једна финансијски и морално посрнула дневна новина – „Данас“ (тираж мањи од 5.000 – нпр. септембар 2016., тираж 3.966 – непродато – ремитенда 76,53%) је четири дана узастопно објављивала монструозну насловну страну која вређа председника Србије Александра Вучића, председника Посланичког клуба СНС у Скупштини Србије, Александра Мартиновића и његовог заменика, Владимира Орлића. Насловне стране, текстом и сликом, приказују (пореде и изједначују) Вучића, Мартиновића и Орлића као нацисте Хитлера и Гебелса, или њихове потомке. По извештају Савета за борбу против корупције тај исти лист је од 2011. до 2014. године, из буџета добио око 244 милиона динара (од тога су три године Вучићеве власти, коју тај лист оптужује за фашизам!). Гнусне оптужбе за фашизам објављују и многи други медији (Н1, ТВ Шабац, НИН, Време, Таблоид, НСПМ, Пешчаник итд.).
Фатаморгане фашизма
Где у Србији они виде фашизам? Да ли неко прогања или убија Јевреје, Роме, мигранте, припаднике мањина, или припаднике опозиције? Не, Србија добија похвале из целог света у погледу односа према мањинама и мигрантима. Да ли неко доноси законе којима одузима имовину Јеврејима, Ромима, осталим припадницима мањина или мигрантима? Не, наравно. Јеврејској заједници се враћа сва имовина, која је одузета током и после другог светског рата. Да ли неко забрањује политичке странке и окупљања? Опозиција и лева и десна, се годинама јавно окупља најчешће мимо закона, испред седишта институција и медија. Да ли неко забрањује медије? Свакако, не. Већина медија је против Вучића и СНС. Да ли је у Србији угрожено било које грађанско право? Није. Да ли неко у Србији прогања људе на основу расне, верске, националне, сексуалне, политичке или неке друге припадности? Не, никако. Па где онда сви они виде „ФАШИЗАМ“ у Србији? Само у својој машти.
Никада ни у једној фашистичкој земљи не би било могуће да Владу предводи жена. Још мање би било могуће да у некој фашистичкој земљи Владу предводи жена која се декларише као ЛГБТ особа. У којој то фашистичкој земљи је икад било могуће да туце жандара некажњено претуче и вођиног брата, и брата градоначелника главног града, и двојицу припадника специјалних војних јединица? У којој то фашистичкој земљи могу да раде медији налик Н1, „Данасу“,“НИН-у“, „Времену“,„Таблоиду“,“Недељнику“,ТВ Шапцу, КТВ-у, Б92, итд.? У којој то фашистичкој земљи новинари држе лекције вођи? У којој то фашистичкој земљи страни амбасадори желе да воде главну реч и постројавају министре? Која је то фашистичка земља икада добијала највиша признања из иностранства за постигнуте економске и друге реформе? У којој се то фашистичкој земљи стално одржавају ЛГБТ параде? У којој то фашистичкој земљи могу да нападну председницу Скупштине у њеном кабинету? У којој то фашистичкој земљи, опозиционари могу некажњено да претуку две новинарке главне режимске телевизије? У којој то фашистичкој земљи можете некажњено ударити у лице вођиног шефа посланика? У којој то фашистичкој земљи можете стално по медијима бестијално развлачити чланове вођине породице? У којој то фашистичкој земљи можете некажњено и слободно вређати и понижавати функционере и припаднике вођине партије? У којој се то фашистичкој земљи стално одржавају слободни избори сваке две године? Који је то фашистички систем икада задржао позитивно наслеђе својих претходника? И тако у бескрај.
Анализа тезе о фашизму у Србији
Они који проносе неистине о фашизму у Србији, намерно превиђају да су друштвене науке одавно дефинисале појам фашизма. Површно се надају да нико неће подвргнути њихове лажне тврдње анализи. А то је врло лако учинити.
Ево како Википедија одређује фашизам : „Фашизам је државно уређење радикалног ауторитативног национализма који карактерише моћ диктатора, насилна контрола опозиције и контрола индустрије и трговине. Фашизам се противи комунизму, конзервативизму, демократији, индивидуализму, либерализму, материјализму, пацифизму и политичком плурализму. Назив потиче од италијанске речи fascio – свежањ прућа са секиром у средини, симбол власти у Римском царству. Фашизам је генерички појам који означава идеологије, политичке покрете и организације као и владајуће покрете који су по својој функцији, те методама политичког деловања сродни италијанском фашизму. Посебно се користи као синоним са изразом нацизам.Фашизам се често описује као екстремни облик национализма, с обзиром да су већина држава у којима се појавио биле националне државе. У вишеетничким срединама се фашизам често манифестирао кроз етничку, расну и верску нетолеранцију, чији је крајњи израз био Холокауст. Права појединца у фашизму су скроз укинута, а насиље је било институционализирано као оруђе унутрашње, па и спољашње политике. Била је дозвољена само једна странка, а слобода штампе и изражавања нису постојале“.
Из овлашног читања, сасвим се јасно види да Србија нема никаквих заједничких тачака са фашизмом.
Хајде да упоредној анализи подвргнемо стање у Србији и карактеристике фашизма, наведене у два позната текста. У првом реду мислим на текст Умберта Ека „Вечни фашизам“ (Ур-фашизам) (Umberto Eco „Il fascismo eterno“) и на текст Лоренса Брита „Фашизам, Ико?“, (Laurence W. Britt “Fascism, Anyone?”). Еков текст је првобитно објављен 22. јуна 1995., у часопису „Њујорк ривју оф букс“ („New York Review of Books”), а Бритов је објављен у пролећном двоброју 2003., часописа „Фри инквајери“ („Free Inquiry“). Оба часописа су несумњиво угледна ( у издавачком одбору „Free Inquiry“ седи велики Ричард Докинс). Брит је пензионисани пословни човек, угледни политички коментатор и писац (1998.,написао је политички трилер „Јун, 2004“ („June, 2004“)).
Потребно је поменути да оба аутора поседују неспоран угледа, а то важи и за публикације у којима су објавили своје радове. Међутим то не значи да су њихови ставови о фашизму апсолутно тачни, опште прихваћени и без замерки. И поред тога определићемо се да извршимо упоредну анализу користећи њихове текстове.
Упоредна анализа – Умберто Еко
Пишући своју студију о фашизму Еко је највише у виду имао европска искуства са фашизмом, на првом месту искуство своје Италије.
Кренимо тачку по тачку, да упоредимо 14 Екових карактеристика фашизма са стањем у Србији.
„1. Култ традиције“. У Србији се поштују тековине традиције, али никако у форми култа, или наметања.
„2. Одбацивање модернизма“. Вучићева власт сасвим супротно наведеном, модернизује државу и друштво. Модернизам и осавремењивање друштва су упадљиве одлике које пропагирају и Вучић и Влада Србије, предвођена Аном Брнабић, која је фанатична модернизаторка.
„3. Ирационализам“. Ту Еко говори о потискивању слободне мисли и критике, о подсмевању интелектуалцима и култури. Прво, Вучић и његова власт су веома рационални. Ирационалност је остављена радикалима и опозицији. У Србији су слобода мисли и критике, чак доведени до нивоа анархије (често се оспоравају и најбољи потези власти). СНС је странка која привлачи највише јавних личности и интектуалаца (Апел 500, Апел 1000).
„4. Неслагање као издаја“. У Србији се толеришу чак и сасвим ирационални изрази неслагања и противљења. За издају националних интереса је најчешће оптуживан управо Вучић (углавном поводом Косова и Метохије).
„5. Страх од разлике“. Политика Србије према дошљацима (мигрантима) је хумана и за сваку похвалу. У Србији нема ксенофобије, нити расизма. Сама власт пропагира прихватање разлика и другости. Има ли бољег доказа за то, од популарне премијерке која је припадник ЛГБТ популације и чији је деда по оцу Хрватске националности.
„6. Индивидуална или социјална фрустрација“. Ова ставка је у Србији углавном превазиђена. У Србији су индивидуално или групно фрустрирани углавном припадници малобројне опозиције и бившег режима. Нека посебна озловољеност или разочарање код обичних грађана не постоји.
„7. Опсесија завером“. Слично као у претходној тачки, осећај да им је одузет њихов друштвени идентитет (па су стога опседнути заверама), показују само припадници малобројне опозиције и бившег режима. Тако у коренима њихове психологије лежи опсесија наводном завером коју стално кује власт (изборне завере, завере са странцима, економске завере итд.). Сама власт са своје стране није опседнута ни међународним ни унутрашњим теоријама завере.
„8. Осећај понижења због моћи непријатеља“. Нити народ, нити власт Србије не производе непријатеље. Непријатељски настројене суседне земље (Хрватска, Албанија, Црна гора, Бошњачка федерација) се не доживљавају као моћне или богате, јер то и нису. После покушаја убиства у Сребреници, ни Вучић ни било ко није осећао понижење. Вучић је био изразито помирљив. У Србији и међу њеном влашћу не превладава осећај понижења, већ обрнуто – осећај поноса.
„9. Живот је перманентно ратовање“. Ту Еко говори о антипацифизму фашизма. Србија и њена власт су окренути миру по сваку цену, што се најбоље види у политици према суседима, те у политици поводом проблема на КиМ.
„10. Презир према слабијем“. Еко каже да је у корену фашизма, елитизам, који подразумева презир према слабијем и потчињенима. Елитизам су неговали претходни режим и „Друга Србија“. Они су осећали потпун презир према странкама које заступају обичан народ (СНС, СПС, СРС). Власт Србије је склона отпору лажном елитизму.
„11. Култ хероизма и херојска смрт“. Кратко – у Србији не постоје култ смрти и хероизма. Власт Србије не жели да ратује, и да шаље грађане у смрт (макар и херојску). У Србији се пропагира миротворство.
„12. Мачизам“. У Србији мачизам има слабу прођу. Жене постају, као и у остатку Европе „јачи пол“, и предмет су позитивне дискриминације. Пре би могли рећи да је у Србији присутан феминизам. Такође права жена и сексуалне мањине се поштују, па су жене председнице владе и скупштине. Сама премијерка не крије своју припадност сексуалној мањини.
„13. Селективни/квалитативни популизам“. У Србији су индивидуална и колективна права у равнотежи. Власт не даје примат ни једном ни другом. У Србији власт ужива подршку око 70 одсто грађана (СНС,СПС,ПУПС,СДПС, ЈС,ПС,СНП,СВМ…). Политичко устројство све више подсећа на оно у Кини, Русији, Мађарској, Турској итд., али нити су те власти и државе фашистичке, нити је то власт у Србији. Такође, Еко говори да се фашисти противе парламентаризму. Власти Србије су посвећене парламентаризму.
„14. Ур-фашизам говори новоговором“. Ту Еко подразумева новоговор који је дефинисао Орвел у књизи „1984“. У Србији не постоји новоговор. Србија поштује свој језик и штити своје ћирилично писмо. Што се тиче сиромашења вокабулара, то је глобална појава узрокована површношћу коју изазивају интернет, друштвене мреже и нестајање обичаја читања књига. Такође, у Србији је видна употреба англосаксонских туђица (узрок-малопређашњи), што је противно духу фашизма.
Као што видимо Србија и њена власт немају ни једну додирну тачку са карактеристикама фашизма које је дефинисао Умберто Еко.
Упоредна анализа – Лоренс Брит
Урадимо исто поређење са 14 карактеристика фашизма које је дефинисао Лоренс Брит. Сам Брит је своју студију написао имајући у виду прилике у својој земљи- САД (Бушова власт) и истражујући фашистичке режиме у Немачкој (Хитлер), Италији (Мусолини), Шпанији (Франко), Португалу (Салазар), Чилеу (Пиноче), Грчкој (Пападопулос) и Индонезији (Сухарто).
Кренимо тачку по тачку, да упоредимо Бритове карактеристике фашизма са стањем у Србији.
„1. Снажно и континуирано изражавање национализма“. Брит говори о претераном истицању симбола државе и о ксенофобији. Вучићева власт је национализам напустила и оставила радикалној странци још 2008. Агенда ове власти је проевропски политички мејнстрим, економске реформе, борба за КиМ, борба против корупције итд. Истицање симбола нације као култ, не постоји у Србији, али постоји у САД, од Другог светског рата. У Србији не постоји изражен страх од странаца.
„2. Омаловажавање људских права“. Људска и мањинска права се у Србији негују као највиша вредност. То се управо види у поштовању права маргиналних и мањинских група – миграната, Рома, Јевреја, ЛГБТ популације. Председница Владе Србије припада ЛГБТ популацији, и то у Србији не представља никакав проблем.
„3. Идентификација непријатеља/жртвених јагањаца са циљем мобилизације маса“.
Брит говори о немилосрдној пропаганди према жртвама и подстицању „спонтаних“ излива гнева против циљних група, таргетирању и етикетирању „издајника“. Тога у Србији има, не много, али има. Међутим то карактерише агресивну опозицију. Један од лидера главне опозиционе групације – СЗС, јавно позива на вешање председника и премијерке Србије. Други лидер СЗС позива на силовање премијерке. Као „издајник“ и „педер“, најчешће је таргетиран и етикетиран председник Србије. На тај начин слаба опозиција покушава да „мобилише масе“ против власти.
„4. Превласт војске/пасионирани милитаризам“. Милитаризам никада није био изражен у Србији, па није ни сада. Војно индустријска инфраструктура Србије је слаба. Издвајања за војску су била испод потребног нивоа. У 2014. години издвајање за Министарство одбране и Војску Србије је било око 1,51% БДП, у 2016. 1,36 БДП, у 2017. 1,2 одсто БДП. Стручњаци кажу да је стандард коме Србија треба да тежи – око 2 одсто БДП-а. Хрватска издваја 1,6 одсто, Бугарска 1,4, Македонија 1,1 одсто БДП. После сукоба у последњој деценији прошлог века на овим просторима, власт Србије је сконцентрисана на одржавање мира. Најбољи доказ је помирљив однос према суседима и према проблему на КиМ.
„5. Осиони сексизам“. Сходно глобалним трендовима, жене све више постају грађани првог реда и подвргнуте су позитивној дискриминацији. Мачизам и сексизам у Србији постоје само у траговима. Председница Владе је жена, припадница ЛГБТ популације. Председница националног парламента је жена. Брит говори и о потпуној спрези Цркве и државе, као елементу фашизма. Србија је секуларна држава, а државна власт и Црква имају супротстављене ставове у погледу решавања многих државних питања.
„6. Контролисани медији“. Већина медија у Србији је изван досега власти, у приватном власништву, најчешће западних странаца. Сходно европским нормама држава је изашла из власништва над медијима (изузев дозвољеног стандарда- јавни сервиси). Директор РТС-а је личност коју је опозиција раније поставила за главног уредника најугледнијег листа -„Политике“. Супруга једног од лидера опозиције је један од најважнијих уредника РТС. Опозиција има равноправан положај у медијима, сходно рејтингу и утицају. Највећи притисак на медије врши опозиција, протестујући испред седишта медија , уз неприхватљиве захтеве. Припадници опозиције су претукли две новинарке ТВ Пинк, за време протеста. Шеф опозиције, олигарх Драган Ђилас је поднео око 40 тужби против медија, новинара, политичара и критичара. То је удар на медије и има за циљ гушење јавне речи, слободе изражавања и сваке критике.
„7. Опсесија националном безбедношћу“. У овој тачки се види да Брит има у виду прилике у САД и власт млађег Буша. Таква опсесија не постоји у Србији, чија безбедност је прошупљена деценијским деловањем западних и суседних обавештајних фактора. Сам Вучић је опседнут економијом и модернизацијом.
„8. Тесна повезаност религије и власти“.
Србија је секуларна држава, а државна власт и Црква су супротстављене у погледу решавања питања КиМ, које Црква проглашава као најважније питање, изнад свих. Власт Србије поштује институцију СПЦ и помаже јој колико може, али су држава и Црква раздвојене. Припадници врха Цркве, износе тешке оптужбе против власти Србије, нарочито против председника Србије.
„9. Заштита моћи корпорација“. И овде Брит мисли на САД, пре свега. Вучић је највећу популарност стекао баш борбом против корупције и тајкуна. Власник највеће српске приватне компаније је хапшен пре неколико година и суђење још увек траје. Један други олигарх је шеф опозиције, и док је био на власти пре Вучића, за 9 година, волшебно је стекао стотине милиона евра. Он је Вучићев највећи противник. Сам председник Србије се за 25 година бављења политиком није обогатио.
„10. Снага радника је ограничена или елиминисана“. Власт Србије одлично сарађује са већином синдиката. Радници и сиромашнији грађани, су у највећем броју бирачи владајуће странке и у њој виде заштитника и наду.
„11. Омаловажавање и сузбијање интелектуалаца и уметника“. Владајућа странка привлачи највише јавних личности и интектуалаца (Апел 500, Апел 1000). Србија је држава у којој су изражене интелектуалне и академске слободе. И државни и приватни универзитети су потпуно слободни. Мноштво лидера опозиције или критичара власти ради на државним или приватним факултетима. У Србији су слобода мисли и критике, чак доведени до нивоа анархије (често се оспоравају и најбољи потези власти). Култура и уметност у Србији су често антинационално или анационално профилисани, док је у фашизму то немогуће.
„12. Опсесија криминалом и кажњавањем“. Брит наводи да фашистички режими имају
драконски правосудни систем и огромну затворску популацију. То важи за САД, али не и за Србију. Србија примењује европске правосудне норме. Брит помиње неограничену моћ полиције и монтиране политичке процесе против политичких противника. У Србији се у области унутрашњих послова примењују норме Европске уније. Што се тиче политичких судских процеса, поменули смо да је томе склон шеф опозиције, олигарх Драган Ђилас, који је поднео око 40 тужби против медија, новинара, политичара и критичара. То је удар на медије и има за циљ гушење јавне речи, слободе изражавања и сваке критике.
„13. Неспутана корупција“.То је била одлика претходних српских режима. Припадници тих власти су се енормно обогатили и опљачкали Србију. Већ смо рекли да је председник Србије највећу популарност стекао баш борбом против корупције и тајкуна. Олигарх Драган Ђилас, шеф опозиције, је за 9 година власти, волшебно стекао стотине милиона евра. Сам председник Србије се за 25 година бављења политиком није обогатио.
„14. Намештени избори“. Све постојеће изборне услове је створила садашња опозиција док је била власт. Чак је и Пословник у Скупштини Србије непромењен. Изузетак је само промена изузетно лошег покрајинског мешовитог изборног система, у пропорционални, што је опозиција прихватила. Пред изборе 2012., ондашња власт, а садашња опозиција је тврдила „да је поносна на историјски посао израде уређеног и пречишћеног, међусобно упоредивог јединственог бирачког списка“. Од 2012.,сви избори су од стране иностраних и домаћих посматрача и организација оцењени као фер, демократски и слободни, без значајнијих неоправилности. Доказ да опозиција износи измишљотине о лошим изборним условима, је чињеница да су се неистинитим показале тврдње опозиције о намери власти да у Београду лажно пријави 100.000 симпатизера (Јанковић – октобар 2017.), и да ће власт покрасти чак 300.000 гласова (Ђилас – март 2018.). На изборима 2014., 2016. ,2017. и 2018. године, као некога ко заслужује поверење, СНС и Вучића је препознало, на републичким изборима 1.740.000 (48,3%) и 1.820.000 (48,2%), на председничким изборима 2.012.000 (55,08%) и на београдским изборима 367.000 (45%) грађана.
Као што видимо Србија и њена власт немају ни једну додирну тачку са карактеристикама фашизма које је дефинисао Лоренс Брит.
WR – Мистерије орга(ни)зма
Поред претходне две анализе изнећемо и краће наводе великог психијатра Вилхелма Рајха, дате у делу -“Масовна психологија фашизма“ (Wilhelm Reich -Die Massenpsychologie des Faschismus, 1933). Овде треба имати у виду да је Рајх у своју књигу објављену пре скоро 90 година, унео Немачка искуства из друге и треће деценије прошлог века, тако да постоје разумљиви одређени елементи превазиђености и застарелости, који не постоје код Ека и Брита. “Масовна психологија фашизма“ је дело у коме Рајх истражује начин доласка нациста на власт, и објашњава њихов успон, између осталог као симптом сексуалног угњетавања и уопште потискивања полности (сексуалности). Рајх у књизи тврди и да је комунизам (мислећи на Стаљинов СССР) својеврсни „црвени фашизам“. Због тога је избачен из комунистичке партије Немачке. Ову књигу су забрањивали и нацисти и комунисти. За Рајха, борба против фашизма је прво значила да фашизам мора да буде научно објашњен помоћу психоаналитичких метода. Веровао је да је разум сам по себи способан да утврди ирационалне силе и да попусти стисак мистицизма, и да је разум способан да одигра своју улогу у развоју оригиналног вида политичке акције, темељећи се на дубоком поштовању живота, промовисању уравнотеженог усмеравања либида и оргастичке моћи. Рајх је предлагао “демократију рада“, самовласни вид друштвеног уређења који треба да очува слободе јединке, независност и одговорност, и утемељи се на њима. По Рајху, фашизам ,између осталог, одликују сузбијена полност (сексуална репресија), забрана побачаја и негативан однос према контрацепцији.
Овде морамо да приметимо да је Србија једна од најлибералнијих држава у погледу побачаја, и да у Србији постоји проблем због огромног броја абортуса. Такође држава и здравствени систем имају позитиван однос према контрацепцији, али то нажалост не утиче на смањење високе стопе прекида трудноће. Да ли је уопште потребно рећи да у Србији не постоји било каква сексуална репресија.
Закључак
Сасвим смо јасно доказали, упоредном анализом, да у Србији је постоје ни назнаке фашизма.
Чини се као да се делу опозиције жедном крви и власти, и њеним медијима привиђају фатаморгане фашизма. Да је бар тако. Права истина је да та опозиција жели да надомести своју безидејност, немоћ, беду и јад, да повећа своју видљивост у медијима, бесрамним оптужбама против своје домовине – „имамо систем који личи на прави фашизам“ и „имамо земљу која улази у фашизам“, „ова власт је фашистичка“, скандалима, и лажним сензацијама. О претњама вешањем и силовањем, да и не говоримо. Сталним неистинама о фашизму у Србији, опозиција и део медија обесмишљавају појам фашизма. Тиме фашизам постаје све и ништа. Можда управо желе да јавност отупи? За сада само прете вешањем и силовањем. Ако буду прешли са речи на дела, рачунаће на неосетљивост друштва, чију савест желе да убију. Варају се – Србија је здрава, пристојна, поносна, солидарна и слободарска. Њена савест је неуништива.
Бакарец. Политика 