Објављено 5.12.2019. на:

Небојша Бакарец: Анархо тероризам у Србији


https://informer.rs/vesti/politika/476651/nebojsa-bakarec-anarho-terorizam-srbiji
https://www.pink.rs/politika/170846/nebojsa-bakarec-anarho-terorizam-u-srbiji

Анархо тероризам у Србији

Од београдских избора до данас, екстремизам дела опозиције коју предводе Ђилас, Обрадовић и Бастаћ, постаје све израженији и показује тенденцију трансформације у анархо тероризам. Некоме ова тврдња може звучати претераном, али када се посматра нарастање њиховог вербалног и физичког насиља, тврдња се чини тачном. Агресивни анархизам је раније показивао покрет „Не давимо Београд“, и врхунац је достигнут нападом на Скупштину града Београда, у лето 2017. Али, НДБГ није склизнуо у тероризам. Најекстремнији део опозиције данас је Ђиласова, наводно левичарска странка – ССП.

Негде уз бок су им Обрадовићеве Двери (десни анархисти и љотићевци). Обрадовић и Двери су до сада починили низ насилних аката (напали су и повредили две новинарке ТВ „Пинк“, Обрадовић је напао или повредио Мају Гојковић, Александра Мартиновића и Мају Пејчић, потпредседник Двери, Срђан Ного је на протестима носио огромна вешала и позвао је на убиство Ане Брнабић и Вучића, позивали су на насилну промену власти, претили су новинарима затвором и смрћу (Драгану Вучићевићу), вређали су новинаре…).

Најекстремнија је Бастаћева група, која је део ССП, док је вођа те екстремистичке групе потпредседник Ђиласове странке, председник градског одбора ССП и председник општине Стари град. Управо је Бастаћева група прешла праг пуког екстремизма и зашла у воде анархо тероризма. До сада је левичарски или десничарски анархизам и екстремизам заговарало више странака, покрета и појединаца – левичарски: ССП, СЗС као целина, НДБ, ПСГ, „1 од 5 милиона“, и наравно Ђилас, С. Трифуновић, Б. Стефановић, Мариника Тепић, челници „Не давимо Београд“(НДБ), група „Маркс 21“ и други; десничарски – Двери, Покрет „Отаџбина“.

Многобројне претње смрћу (нпр. вешањем) су са тих левих и десних анархо страна стизале Ани Брнабић, Александру Вучићу, Владимиру Ђукановићу, Срби Филиповићу и другима, док су многобројним женама које су део власти, стизале претње силовањем – Ани Брнабић, Ирени Вујовић и другима. Функционер Двери је недавно преко друштвених мрежа позвао на силовање свих „ћерки и супруга утицајних СНС лица“. Вређање жена из СНС или блиских СНС-у, од стране СЗС, ССП и ПСГ, је постало масовна појава на друштвеним мрежама и у опозиционим медијима. У вређању жена предњачи лидер ПСГ.

Претње насилном променом уставног поретка, на улици, и судовима револуције, такође су постале свакодневица (Б. Обрадовић, Јово Бакић, Горан Марковић, Драган Великић, Снежана Чонградин, С.Трифуновић). У априлу ове године Ђилас, Обрадовић и Бастаћ су предводили насилни упад у РТС, са циљем да заузму РТС и започну насилни преврат. Исто то су извели и испред председништва. Слаба подршка и реакција надлежних су их спречили у намерама. Потом су Обрадовић, Бастаћ и Н. Јовановић (НС) покушали да упадну у Скупштину града са истим циљем, али су их спречиле окупљене жене из СНС. Исти сценарио су припремили и за Скупштину Србије, али нису могли да га остваре.

СЗС организује дванаестомесечне протесте који су веома слабо посећени, и на тим протестима се догодио низ насилних инцидената које су изазвали протестанти и њихови лидери из СЗС. Истовремено Ђиласов ССП, предвођен Бастаћем, организовао је током пролећа више десетина инцидената чији су циљ и последица били спречавање реконструкције делова града, напади на градилишта, раднике и случајне пролазнике, вандализација урбаног мобилијара и саобраћајне сигнализације. Они су истовремено организовали праћење и прогањање градских челника и чланова њихових породица (пре свега Горана Весића). У октобру су Ђилас и Бастаћ организовали скандал испред галерије „Прогрес“, током промоције књиге Горана Весића. Поред низа инцидената, вандали и анархисти су улицама прогањали Весића и друге грађане, и јавно су спалили његову књигу испред галерије „Прогрес“. На крају, у јавност су путем сведочења двојице узбуњивача, продрле информације о осмочасовној телесној тортури коју је у просторијама Ђиласове странке организовао Марко Бастаћ са још двојицом Ђиласових функционера. Двојица узбуњивача су сведочила и о размерама корупције потпредседника Ђиласове странке, Марка Бастаћа. Против Бастаћа и чланова његове групе до сада је поднето десетак кривичних пријава и велики број прекршајних.

Још један тег на тас тврдњи о анархо тероризму, је скорашњи напад на функционера СНС и члана градског већа Београда, Гаврила Ковачевића, који се догодио испред његовог дома у Земуну. Већник Ковачевић није видео нападача или нападаче, због тога што су га напали с леђа, онесвестили га и нанели му вишеструке повреде – потрес мозга, повреде левог рамена, лакта леве руке и леве потколенице. Нападачи нису идентификовани, нити ухваћени. Ни један опозициони медиј није известио о овом насиљу. Нико из опозиције није осудио напад на градског већника Гаврила Ковачевића, па ни градски одборници Драган Ђилас и Борко Стефановић. Пада ми на памет вероватно излишно питање, због чега је крвава кошуља Борка Стефановића, постала симбол – лажни симбол, али ипак симбол, док крвава кошуља Гаврила Ковачевића не занима никога? Да парафразирам Орвела „Сви људи су једнаки, али неки људи су једнакији од других“!

Најсвежији пример подстицања на терор и таргетирања људи су скандали са насловним странама „НИН“-а и „Данаса“. Снајпер новинари и глодури Ћулибрк и Петровић, су објавили фотографију и две карикатуре којима позивају на одстрељивање председника Србије Александра Вучића. Те три атентат насловнице одсликавају убилачку мржњу према Вучићу. Исто тако и уз готово иста оправдања, поједини медији су таргетирали Зорана Ђинђића, који је касније убијен у атентату. Тако глодур „Данаса“ Драгољуб Дража Петровић каже, правдајући снајпер насловнице :“Како уопште коментарисати људе који не могу да схвате поруку једне сјајне карикатуре…“. Тако су уредници појединих таблоида говорили почетком 2003., таргетирајући Ђинђића.

Све што сам до сада навео заиста иде у прилог тврдњи да је део опозиције дубоко зашао у анархо тероризам. Заговорници застарелог академског приступа тероризму неће се сложити са мојим тврдњама. Рећи ће да, између осталог, терористи делују искључиво тајно, и покривају лица. Рећи ће да ако неко не делује тајно и не покрива лице док примењује насиље, да га онда у најгорем случају можемо назвати герилцем. На овакве тврдње бих одговорио тако што би их подсетио да су ИСИС и Ал Каида, деловали јавно и при извођењу терористичких напада и при каснијем преузимању одговорности за бомбашке нападе или бомбашке самоубилачке нападе. Слично су поступале многе друге терористичке организације. Оне су желеле да се зна ко је извео терористички чин, а нису желеле да делују тајно.

Уз то већина претњи смрћу упућених Александру Вучићу и члановима његове породице, и функционерима СНС-а (Ђукановићу, Филиповићу и многим другима), се изводи анонимно преко друштвених мрежа. На срећу, многе починиоце открије Одељење МУП-а за високотехнолошки криминал, па се испостави да су већина починилаца чланови или симпатизери СЗС. Дакле они делују и тајно или покушавају да делују тајно. Уз то приметићу да се савремени свет мења тако брзо да поједине дефиниције тероризма брзо застаревају. Погледајте само узлет сајбер тероризма.

Многобројне дефиниције тероризма иду у прилог мојим тврдњама:
-„Кривична дела почињена са намером да се изазове стање терора у целој јавности, групи људи или одређеним особама зарад политичких циљева“ (УН);
-„Незаконита употреба или претња силом или насиљем против лица и објеката у покушају принуде или застрашивања владе или друштва, зарад остваривања политичких, верских или идеолошких циљева“ (НАТО);
-„Организована примена насиља (или претња насиљем) од стране политички мотивисаних -извршилаца, који су одлучни да кроз страх, зебњу, дефетизам и панику намећу своју вољу органима власти и грађанима“ (др. Радослав Гаћиновић);
-„Сложени облик организованог групног, и ређе индивидуалног или институционалног политичког насиља обележен не само застрашујућим брахијално физичким и психолошким, већ и софистицирано технолошким методама политичке борбе којима се обично у време политичких и економских криза, а ретко и у условима остварене економске и политичке стабилности једног друштва, систематски покушавају остварити “велики циљеви” на морбидно спектакуларан начин, а непримерно датим условима, пре свега друштвеној ситуацији и историјским могућностима оних који га као политичку стратегију упражњавају“ (проф. др. Драган Симеуновић);
-„Акт физичког насиља чији је предмет изабран тако да изазива јаке психичке реакције, у првом реду страх, код ширег круга људи, у нади да ће оне помоћи да се одржи или промени понашање које је важно за постизање политичког циља, ако такав акт није оправдан општим интересима који су одређени независно од њега и ако није извршен по правилима која се уобичајено примењују на друштвене видове вршења власти“ (проф. др. Војин Димитријевић).

Као што видимо тероризам не подразумева само убиства, атентате и бомбе, већ и оно што раде Ђилас, Бастаћ и њихови следбеници. „Тиранија је навика која прелази у потребу“ рекао је Достојевски.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s