Допринос решавању проблема на Косову и Метохији

ПРВО ПОГЛАВЉЕ – УВОД

За српски народ, Косово и Метохија су колевка духовности, државности и историјског памћења.
Суштину вековних процеса на Косову и Метохији чине, по српски народ, неповољни историјски и демографски токови и географски положај. Да бисмо разумели шта нам се догодило на Косову и Метохији, морамо кратко да се вратимо кроз историју и да сагледамо демографске токове и чињенице.

Право српског народа да живи на својој земљи оспорено je најпре дуготрајним насиљем у условима турског ропства, нарочито у 18. и 19. веку, насиљем које по свим својим обележјима, размерама и последицама има карактер геноцида. На Косову и Метохији је спровођена политика насиља над Србима, коју данас препознајемо као „геноцид“ и „етничко чишћење“- од доласка Турака, па до 1912., и од 1941. до 1945., и коначно од 1999. па до данас. Политика „геноцида“ и „етничког чишћења“ је увек расистичке природе. Не треба заборавити ни злочине које су починиле српске снаге током 1999. над Албанцима. Те злочине не треба ни умањивати, али ни вишеструко преувеличавати, као што је то чинила западна пропагандна машинерија крајем 1998. и током целе 1999.године. Немогуће је заборавити злочине НАТО-а, над Србима на Косову и Метохији, и над остатком Србије. Немогуће је заборавити и злочине Албанаца над Србима у последњих 20 година – то је злочин који траје и дан данас.

Однос Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије према Косову и Метохији треба похвалити. То није случај са комунистичким властима које су владале од 1945. до 1989. године. Комунисти су током деценија повукли низ потеза штетних по Србију и Косово и Метохију. Између 1974. и 1989. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ. Тиме су створене све претпоставке за ескалацију будућих проблема на Косову и Метохији. Основано можемо тврдити да су пре свега хрватски, словеначки и албански функционери СФРЈ, уз срамну сарадњу српских, намерно задали кључне ударце будућим српским напорима.

Истицањем садашњег демографског стања на Косову и Метохији и тврдњом да су у питању албанске земље зато што их данас великим бројем насељава албанска народност, игнорише сe чињеница да на тој земљи живи и српски народ, и то на својој матичној историјској земљи. Нема прекида у односу Србије према Косову и Метохији као српској националној територији, нити прекида у борби за ослобођење косовскометохијских Срба и њихов заједнички живот са другим деловима српског народа. Без уважавања стварних историјских околности могло би сe десити да буду озакоњене последице геноцида. У име „права“ албанске националне мањине на „самоопредељење до отцепљења“ било би легализовано насиље над српским народом и погажено његово право на самоопредељење, право да живи слободно и суверено у својоj држави Србији, на својој земљи.

Не треба заборавити основно – Албанци имају своју матичну државу, Албанију. Матичне државе Албанцима нису ни Косово и Метохија, нити Македонија. Запад у случају КиМ крши све принципе међународног права. Када им одговара они подржавају противправно или насилно отцепљење делова суверених држава (Косово, Словенија, Хрватска), а када им не одговара онда не признају ни мирне тежње за самосталношћу (Каталонија, Фландрија, Шкотска). Обмањујући став запада гласи да је „Косово, sui generis – посебан и јединствен случај“ у свету, иако је таквих случајева небројено. У случају Косова , нема ничег посебног, јединственог или уникатног у било ком погледу. Ако би свим мањинама дали таква права, настао би хаос у свету. Онда би отцепљењу могли да приступе: Мађари у Србији, Румунији и Словачкој, Албанци у Грчкој, Курди у Турској, Копти у Египту, поменути Каталонци, Фламанци и Шкоти, али и Велшани и Северни Ирци, Руси у Летонији (27%), Корзиканци, Инуити у Канади, те остали Јужно и Северно амерички староседеоци, и староседеоци Аустралије и Новог Зеланда – Абориџини и Маори. Уосталом, тако су поступили кипарски Турци, које признаје само Турска. Тако су поступили и Руси у Молдавији и Украјини (признаје их свега неколико држава). О афричким и азијским државама да и не говоримо.

Западне државе које су признале Косово у случају Косова и Метохије, масовно крше светске повеље на којима почивају темељи савремене демократије, међународног права и људских права. На првом месту крше међународне одредбе о правима суверених држава и о праву на самоопредељење. Између осталог крше „Универзалну декларацију о правима човека“ („Universal Declaration of Human Rights“ ) Генералне скупштине УН, од 10. децембра 1948., и „Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода“ („Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms“) Савета Европе, од 4. новембра 1950. Кршећи све међународне норме, САД и ЕУ, показују да владају на основу права јачег, на основу права силе и моћи, а да узвишене декларације и конвенције имају улогу смоквиног листа.

Што се самих САД тиче, осим што се њихови интереси поклапају са интересима Албанаца, постоји још једна тачка у којој су Американци вероватно пронашли блискост са Албанцима, а то је део увода у „Декларацију независности“ САД који каже:„Када током људских догађаја постане неопходно за један народ да раскине политичке спреге које су га повезивале са другим, и преузме одвојено и равноправно место међу моћнима на земљи, на које му закони природе и Природног Бога дају право, дужно поштовање мишљења човечанства од њега захтева да објави разлоге који га нагоне на одвајање“. Наравно, не постоје било какве паралеле између настанка САД и лажне државе Косово.

Када познајемо историјски, демографски и политички контекст, укључујући и садашње односе снага, очекивања од најављеног и наметнутог решења за Косово и Метохију морају бити минимална. То не значи да треба да се предамо, да будемо малодушни, или са друге стране аутошовинисти. Исто тако не треба да се гушимо у митоманији или у утопијској идеји о „Светој Земљи“ и „Небеској Србији“. Светом и небеском, смисао дају живи људи земље Србије, Косова и Метохије. САД и ЕУ желе Србији да наметну решење које највише одговара интересима САД, а ти интереси се поклапају са интересима Албанаца, које Американци, као некада Турци, виде као своје верне сараднике и савезнике. ЕУ слепо прати ту политику, иако је она штетна за интересе Европе. Нажалост, остало је мало тога што Србија може да уради. ЕУ се понаша као некада Турска – у овом погледу најбоље је звати их Евроосманлије. Даћу два примера на основу којих се види тај безосећајни антисрпски став ЕУ и САД (не могу да употребим израз пристрасан став, због тога што је нетачан). У августу 2003., Албанци су зверски убили двоје деце у Гораждевцу, а четворо тешко ранили. Нико није одговарао за тај злочин, а реакције међународне заједнице су биле млаке. ЕУ и САД су толерисали убиство и рањавање српске деце. У марту 2004. Албанци су извршили погром над Србима, убили најмање осморо Срба, ранили, повредили или претукли око 900, 4.000 људи изгнали из домова, уништили 19 споменика културе и још 16 православних цркава. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Све то су немо посматрале снаге међународне заједнице, пре свега ЕУ и САД. Они малобројни Албанци (четворо) којима је суђено за погром, су ослобођени. Ова два примера су докази шта можемо очекивати од ЕУ и САД у преговорима. Преговори су мачији кашаљ у односу на српска страдања. И на сва та страдања Срба и на све те злочине Албанаца, ЕУ и САД су остали неми. Они су те злочине толерисали, што значи да су их подржали. Можете замислити колико ће тек ЕУ и САД бити немилосрдни, дволични и непоуздани за зеленим столом. То су показали у Рамбујеу, на тзв. Ахтисари преговорима у Бечу, али и у Бриселу.

Понашање власти СРЈ од 2000. до 2004. било је двојако. ДСС и Коштуница су чинили што су могли за Косово и Метохију. Остатак ДОС-а и Ђинђић су били равнодушни према Косову и Метохији. Од 2004. ДСС и Коштуница су уздигли проблем Косова и Метохије на ниво који заслужује. Када није хтео да учествује у штеточинској политици ДС, Тадића, Јеремића и осталих, Коштуница је вратио мандат. ЕУ и САД су се побринули да он изгуби изборе и да више никада не дође на власт. Од 2008. до 2012. године, ДС и Г17, пре свега Тадић, Јеремић, Стефановић и Ђелић, су по Косово и Метохију водили тако неодговорну и штетну политику, да су практично признање независности Косова довели до нивоа од 99 одсто. Они су Вучићу и СНС-у оставили рачун на наплату. Такође, велики терет су представљале и Милошевићеве грешке које је починио 1998. и 1999. године. Он је прво, из патротских и државних разлога, неопрезно ушао у клопку сукоба са НАТО и Албанцима на Косову и Метохији, сукоба у коме није могао да победи. Околности су биле драстично неповољније него 1945. када су се власти ФНРЈ жестоко војно обрачунале са албанским фашистима и балистима – и тај метод није било могуће применити 1998. и 1999., али су власти СРЈ и Србије, погрешно процениле тренутак. Из данашње перпективе се чини да је било боље, по интересе Србије, да су прихваћени захтеви из Рамбујеа, без обзира на њихову дубоку неправедност (војно присуство НАТО снага на КиМ и аутономија КиМ која се граничила са независношћу – предвиђен је био референдум о независности, три године након Рамбујеа). Прво, Србија не би доживела НАТО злочине 1999. Не би погинуло је 2500 цивила и 754 припадника ВЈ и МУП-а. Не би било 6.000 повређених. Срби би били у много бољем положају на Косову и Метохији, него данас, јер се не би догодио егзодус 200.000 Срба. Србији не би била нанета огромна материјална штета од 100 милијарди долара. Наша војска би била много јача него данас. Не би имали епидемију малигних болести. И данас су НАТО снаге на Косову и Метохији, а САД имају и базу Бондстил. Косово је прогласило независност коју данас признаје 98 чланица УН (96 држава није признало Косово или је повукло признање). Косово би и у случају прихваћеног Рамбујеа, прогласило независност на референдуму. САД и ЕУ су желели и желе, пуну независност Косова и даће све од себе да то остваре.

Кључне чињенице и пресудни догађаји по питању КиМ

Размишљање о проблему Косова и Метохије, најчешће залази свега две деценије у прошлост. Све пре тога се сматра подразумевајућом историјом без утицаја. Ствар је управо обрнута – готово сви најважнији догађаји у вези са Косовом и Метохијом су се догодили давно пре 2000. године (само један се догодио 1999. године – све остало вековима уназад). Већина то нехотице превиђа, што је резултат непосредне историоцентричности. Они који то намерно превиђају, најчешће то чине да би очували митове и илузије, у складу са својим политичким или верским циљевима. Ова група је склона да говори о „историји“ Косова и Метохије, али готово увек у функцији ширења митова и илузија. Никако рационално, логично, уз прожимање историјских чињеница са аргументима из осталих научних области (демографија, статистика, економија итд.). Постоји више актуелних научних студија које разматрају проблем КиМ до 2060. године. Те студије разматрају демографске, економске и социјалне сценарије – сценарио у коме се решава питање КиМ, и сценарио замрзнутог конфликта. Из свих студија се јасно, научно доказано види да је сценарио решавања питања КиМ, много повољнији у демографском, економском и социјалном погледу, него сценарио замрзнутог конфликта. Сценарио замрзнутог конфликта донео би дугорочне негативне ефекте. Демографски изгледи Србије би били крајње песимистични и неперспективни. Укупан број становника Србије био би смањен за 44% до 2060. године, уз огромно смањење становништва радног узраста и уз просечно веома старо становништво. Данас проценат старијих од 65 износи око 19 одсто. Ако остане замрзнут конфликт на КиМ, проценат старијих од 65 година у Србији, 2060. године износиће чак 30 одсто. Просечна старост становништва у Србији је сада 43 године. Просечна старост становника Србије 2060. године, уз замрзнути конфликт на КиМ, ће износити чак 50 година.

Последњи веома важан, а негативан низ историјских догађаја или историјски догађај су изазивање распада СФРЈ од стране САД и ЕУ, и пре свега рат који су САД и ЕУ (НАТО) водили против Србије 1999. године. Тај рат је довео до губитка фактичког поседа Србије над територијом КиМ. Векови пре тога су довели до демографског губитка Косова и Метохије. Демографски губитак је неминовно водио губитку поседа и контроле државе Србије над КиМ. Стога је све што се догађало од 2000. године, наовамо, од другоразредног значаја. Нико није могао да уради ништа битно, а прворазредно у последњих 19 година. То је ван моћи било кога у Србији. А шта је то прворазредно? Већ сам навео три ствари. Од прворазредног значаја су демографски и физички губитак КиМ, и као треће, распад СФРЈ, ратови деведесетих, и пораз у рату против НАТО 1999. године. Међутим, постоје неке неспорно лоше ствари које су учињене у периоду од 1945. до 2012. године. Касније ћемо се бавити и тиме.

Кривицу, или ако вам више одговара – одговорност за губитак територије Косова и Метохије не сноси ни један појединац (појединци из различитих власти од 1945. до 2012., сносе кривицу за то што су губитак КиМ, чинили све непоправљивијим). Уз то, јасно је да ни садашња власт неће никада формално признати Косово, и тиме довести до трајног губитка КиМ. Можемо поставити питање – Да ли одговорност сноси српски народ? На пример, због демографског губитка? И ту је, без подилажења, одговор негативан. Српски народ, као целина, као нација, није крив. Па ко је крив, запитаће неко? Прво, не мора нико да буде крив. Друго, у конкретном случају КиМ одговорност лежи у историјским околностима током пет векова уназад.

Овде је потребно да мало подробније објаснимо све те прворазредне негативне процесе или догађаје. Постоје важне историјске и демографске чињенице које често губимо из вида. Прва чињеница је демографски губитак КиМ. Први узрок демографског губитка је 500 година ропства под Турцима. Други узрок су губици Србије у два светска рата (процене- од 1,7 до 2,1 милиона мртвих Срба).

Прво, и незаобилазно, исход битке на Косову, 1389. године, је био неповољан, и по далекосежним последицама представља отоманску победу. Косовска битка је успела да само привремено заустави османско ширење, и одложи га за неких пола века. Турци ће до 1459. коначно заузети целу тадашњу Србију, укључујући и Косово и Метохију. Српски народ је од краја 14. века, око 500 година копнио и опадао у ропству под Турцима. Ти несрећни векови су били још гори по Србе на КиМ. Тамо су Турци имали и сараднике у погромима над Србима – Албанце. Научници се слажу да су у 18. и 19. веку турски погроми над Србима попримили карактер геноцида. Српски народ је средином 15. века, од убедљиве већине од 98 одсто, за 550 година, данас сведен на убедљиву мањину становништва КиМ (мање од 10 одсто).
Друго, трагични су губици Србије у два светска рата – 1.100.000 становника у првом, и између 600.000 и милион у другом. Српски народ је био жртва геноцида у усташкој НДХ. То су били огромни ударци демографској виталности, од којих се српски народ није опоравио. Додатни ударац су били ратови деведесетих година, људски губици и егзодуси, и посебно НАТО злочини 1999. године. Демографском опадању допринео је и вишедеценијски пад наталитета узрокован огромним бројем намерних прекида трудноће (130.000 – 200.000 годишње), исељавањем, сиромаштвом, телесним болестима и и социјално-психолошким „болестима“ „врлог новог света“.
Треће. Када набрајамо значајне негативне догађаје или процесе, не треба заборавити оно што смо већ поменули – укључивање САД и ЕУ у збивања у Југославији 1990. године. То је било погубно по народе у бившој СФРЈ. САД су ради остваривања својих интереса у овом региону, одлучиле, уз асистирање ЕУ, да отворе процес растакања СФРЈ, подстичући шовинизме у Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини, али и у Србији (и на КиМ). Уз то САД и поједине земље ЕУ, су наоружале Хрвате, муслимане у БиХ, а касније и Албанце, и пружиле им медијску и политичку подршку у свету. Било је прилично јасно какве ће бити последице овог мешања САД. То се дешавало више пута у целом свету, до данас. Ратови на подручју бивше Југославије су више деценија економски уназадили бивше републике СФРЈ. Највише Србију, додатно због рата и злочина НАТО. Да није било ратова деведесетих, и НАТО злочина, Србија би данас била економски добростојећа, попут рецимо Мађарске или Чешке. За све то кривицу сносе САД и ЕУ (жалосно је што је ЕУ по питању СФРЈ и Србије, мимо својих интереса, само слепо следила политику САД, од 1990. до данас).

Већина критичара садашње власти и Александра Вучића намерно превиђа важне демографске чињенице од утицаја на решење проблема Косова и Метохије. На Балкану тренутно живи око 7,5 милиона Срба и око 4,4 милиона Албанаца. Срби имају негативан прираштај, Албанци позитиван. По проценама УН из 2015. Србија ће 2050. имати свега 5,5 милиона становника, а 2100. свега 3,5 милиона становника (то предвиђање се заснива само постојећим стопама наталитета и не обухвата двосмерне миграције и остале неповољне факторе). Ако израчунамо број становника до 2050. и 2100. године, по постојећим стопама прираштаја Албанаца и Срба, долазимо до следећих података за Балкан. Године 2050. Албанаца ће бити око 1,9 милиона више него сада. Укупно, биће их око 6,2 милиона. Срба ће бити 1,2 милиона мање него сада. Укупно, биће нас око 6,4 милиона. Дакле, 2050. број Срба и Албанаца на Балкану ће бити готово изједначен! Године 2100., Албанаца ће бити 4,9 милиона више него сада. Укупно, биће их око 9,2 милиона. Срба ће бити 3,1 милиона мање него сада. Укупно, биће нас око 4,5 милиона. Дакле, 2100. године, на Балкану ће бити двоструко више Албанаца него Срба!
Додајмо томе и непредвидиве, али извесне велике миграције из Азије и Африке, ка просторима Европе и Балкана, који се показао као једна од главних рута миграната. Већина миграната јесу и биће, муслимани. Све то ће Србе ставити у још неповољнији положај. Да би остварили позитиван прираштај Срба у наредних 30 година, неопходно је да жене рађају троје до четворо деце. Ако не спроведемо наталитетне мере, не само да нећемо моћи да повратимо КиМ, него ћемо постати мањина у Србији.

О свему овоме подробније ћемо говорити у наредним поглављима.

На крају увода рећи ћу да ме као човека брине равнодушност према српском народу. Свет брине и говори о судбини Јевреја, о геноциду у Другом светском рату. То је хумано. Свет брине и о судбини Курда, Палестинаца. И то је у реду. Свет брине и о геноциду Турака над Јерменима, пре више од сто година. И та брига је оправдана. Одавно се говори о геноциду над Северно и Јужноамеричким староседеоцима. То је племенита брига. Већ пола века и више, свет брине и треба да брине, због геноцида, погрома и глади у Африци. Свет брине и о народима за које смо тек јуче чули да постоје – о Рохинџама у Бурми тј. Мјанмару. Цео свет се страшно насекирао због судбине Албанаца, пре 20 година. Све ове бриге су хвалевредне, и треба да буду и наше бриге.

Можда ми је промакло, мада сам у шестој деценији живота, али нисам приметио светску бригу за судбину српског народа? Нисам приметио светски бол (Weltschmerz) због Срба. Није да нисмо страдали. Страдали смо 500 година под Турцима. У 18. и 19. веку турски погроми су попримили карактер геноцида. Страдали смо у Првом светском рату, на страни слободе – преко милион мртвих. Страдали смо у Другом светском рату , на страни слободе и антифашизма – преко пола милиона мртвих. Страдали смо у Јасеновцу – који званично није проглашен за геноцид. Страдали смо у новоусташкој Хрватској деведесетих. Страдали смо под НАТО бомбама, прекјуче. Нико се у свету, част изузецима (нпр. нобеловац Петер Хандке), није много потресао над нашом судбином. Ми смо, уназад 20 година жртве западне пропагандне машинерије, спиновања, стереотипа, предрасуда, демонизације. Уз Русе и муслимане, ми смо идеални негативци у холивудским и белосветским филмовима. Себе и свет, морамо да упитамо, због чега смо као народ жртве двоструких аршина? Да ли наша крв није црвена? Да ли нисмо довољно лепи, добри и пожељни? Да ли наша деца нису деца овог света? Да ли смо, и шта смо свету скривили? Да ли смо разапели Христа? Убили Гандија, Мартина Лутера Кинга, Кенедије? Измислили концлогоре и гасне коморе? Можда свет мисли да смо ми бацили атомске бомбе на Јапан? Можда свет сматра да смо побили милионе душа у Кореји, Вијетнаму, Ираку, Авганистану? Због чега наше жртве и страдања изазивају равнодушност?

Да закључим увод. Што се Косова и Метохије тиче, главе су нам дошли 500 година ропства, милионске жртве у два рата и рат 1999.године. У то ћете се уверити у даљим поглављима.

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ – ИСТОРИЈА

Античко доба

Историјски извори не помињу Албанце пре 11. века. Преци Албанаца нису представљали ни снажну етничку групу, нити племенски савез који би сe наметнуо као значајан историјски чинилац. Били су исувише малобројни да би сe римска или византијска власт, или досељени Словени, морали сукобљавати или усклађивати са њима. Албански етнос су у време досељавања Словена (6. и 7. век), чиниле мале, патријархалне, покретљиве, полуномадске затворене сточарске заједнице. Данашњи Албанци су делом потомци тих раних Албанаца и једним значајним делом потомци касније исламизованих и поарбанашених Срба, који су до доласка Турака и дуго после тога, били апсолутно већинско становништво.

Долазак Срба и успон српских династија

Такав распоред народа на посматраним просторима (Црна Гора, Албанија, КиМ, западна Македонија, северна Грчка) даје основа за реконструкцију етнографске карте од 7. до 15. века. Та територија је била простор измешаног становништва, где је апсолутно већински словенски (српски) етнос запосео аграрне области, а мањински албански, сточарско-планинске области. У то доба, али и касније, значајно је присутан и влашки, грчки и цинцарски етнос.

До 13. века дошло je до поступног и чврстог поседања Косова и Метохије и неких територија јужно од Проклетија од стране српске државе. Родоначелник династије и ујединитељ српских земаља, Стефан Немања објединио je под својом влашћу веома широка подручја на југу и истоку Србије у раздобљу од 1180. до 1190. Током средњовековне владавине српске државе у овој области, поред Срба се помињу и Власи, затим Ш(ћ)иптари, нарочито у Метохији и околини Призрена и Дреници. Повеље српских владара помињу Влахе и Арбанасе, као изразито мањинске етничке и социјалне групе у области која je потпуно покривена српским насељима. Наука процењује да сe укупан проценат демографске заступљености несрпског елемента креће око 2 одсто, па и то претежно у западним деловима косовско-метохијске области, у планинској зони и нешто мало у градовима. То потврђује и турски попис (дефтер) из 1455.(2% несрпског становништва).

Посебан процват и ширење српска држава је доживела у време Цара Душана (званично – Стефан Урош IV Душан Немањић) од 1331. до 1355. године. Од пада Цариграда 1204. па до пада Србије под османску власт 1459., осам деценија после Косовске битке, подручје Косова и Метохије израста у средиште средњовековне Србије, као културни, духовни и политички центар, премрежен стотинама цркава, владарских и властелинских задужбина, већег броја утврда и двораца. Неко време је град Призрен, најчешће у традицији, помињан као престоница српских владара Душана и Уроша. У непосредној близини града Пећи било је најпре седиште Архиепископије пећке, од средине 13. века, а затим и средиште Пећке патријаршије (1346—1457. и поново 1557—1766). Пре доласка Османлија, подручје се привредно убрзано развијало.

Турско доба

Доласком Турака, постепено све више слаби положај српског народа. Мрачна је слика положаја српског народа под Турцима. Утицај турске владавине је био апсолутно негативан. Убиства, пљачке, исламизација, данак у крви и други зулуми. Пет стотина година српски народ је копнио и опадао. Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од 15. до почетка 20. века. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. године проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Након великих аустријско-турских ратова, крајем 17. века дошло је до велике сеобе Срба на север, у страху од турске и татарске одмазде. Главну струју избеглица предводио је патријарх пећки Арсеније III Чарнојевић. Губећи наду да ће сe ускоро вратити на своја огњишта, Срби сe селе на аустријску -угарску територију између Тисе и Дунава, затим у Славонију и Барању, али je главни ток с патријархом и моштима кнеза Лазара из Раванице отишао до Баје, Будима, Сент-Андреје и Коморана у Северној Угарској. По најпоузданијим историјским подацима том приликом je у Аустро-угарску прешло око 37.000 српских породица, што значи најмање 185.000 људи.

Сеобом ипак није покренута сва маса српског становништва из „југозападних српских крајева“, тако да је било мање сеобе из Метохије, али јесте из Санџака, Косова са горњим Поморављем и из целе Србије у границама до балканског рата. У следећим ратовима доћи ће до даљег слабљења и смањивања ове још никако не мале српске етничке масе, али Албанци ни тада не силазе у испражњен, напуштен простор. Уместо тога колонизација Албанаца тећи ће у 18. веку најпре споро, инфилтрацијом у постојећа насеља и истискивањем српског становништва, а не насељавањем празног простора. Следећи ударац Србима такође су задали Турци. Пећка патријаршија je укинута 1766. а наредне године je укинута и охридска архиепископија. Укидањем Пећке патријаршије je олакшана политика дезинтеграције и слабљења српског народа. У преосталим деценијама 18. века, све до устанка 1804. јавља сe нов отежавајући чинилац положаја српског народа – исламизирани албански елеменат. Тај сe елеменат, захваљујући своме привилегованом положају у османлијској држави незадрживо шири и суровим насиљем своди српски народ на мањину у српској матичној области. Установљено je да je, уз изузетак занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско и македонско становништво које je подлегло исламизацији, потурчено у зони изложеној албанској експанзији – од Скадра до Охрида. То су тзв. „Арнауташи“, чији je број био врло велики. Пошто су преко Албанаца, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су сe потурчени Срби и Македонци за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. По прорачунима научника, почетком 19. века, било је око 100.000 Арнауташа у целој „Јужној Србији“ (Македонији и деловима Старе Србије). Као што je чест случај са конвертитима, чин примања ислама стварао je ново непријатељство према својој старој средини; исламизовани и албанизовани Срби били су потом најборбенији, ударни део албанске народности. У тим временима Срби су се арнаутили постепено. У првом кораку су примили ислам. У другом су престали да себе сматрају Србима, већ Арнаутима (Арбансима), и у трећем кораку су прелазили на албански језик и обичаје. У току тих корака обавезно је долазило и до промене породичног имена (презимена) и давања албанских имена потомству.

Постоје веродостојни подаци за три вароши – Пећ, Призрен и Ђаковицу, који говоре о верској и језичкој припадности. У Пећи je од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога je 2108 кућа муслиманских (српског матерњег језика, дакле исламизованих, али још не и албанизованих Срба!), према 102 хришћанске српске куће (тј. 95,4% према 4,6%). Албанаца католика и албанаца муслимана заједно, у Пећи je свега 4,17%. У Призрену je Албанаца католика и албанаца муслимана заједно, свега једна шестина (4150 Албанаца од 24.950 становника), Срба хришћана и Срба муслимана око 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара je 1/12, а Турака Османлија свега 1/60. Ђаковица je тада претежно албанска варош: Албанаца муслимана и албанаца католика je 80,76% (17.000), а Срба хришћана и неалбанизованих муслимана, тј. муслимана српског језика, 18,05% (3800). Срби су 1838. године чинили већину сеоског становништва у пећком округу (56,6%).
Крај турског доба

Последњих двадесет година 19. века и првих година двадесетог – до ослобођења 1912. за Србе на Косову и Метохији значе време најтежих прогона, физичког уништавања и расељавања, у коме се огледа не само стање безвлашћа него и план за стварање „етнички чистог“ Косова као „албанске земље“ у духу програма Призренске лиге. Проучавањима САНУ је утврђено да је током 18. и 19. века исељено из Старе Србије и насељено у Краљевини Србији односно на територији Србије око пола милиона људи. Исламизација је била масовна и читаве области су на тај начин однарођене (Гора, Дреница, Прекорупље, Међуводе итд). Добар део Албанаца на Косову и Метохији је, у ствари, српског порекла. Велики Јован Цвијић је утврдио да и поред исељавања и исламизовања у Старој Србији (Рашка област, КиМ, Вардарска Србија – Македонија) има знатан број Срба. Његове процене кажу: на 900.000 Срба, од којих је 300.000 муслиманске вере, „Арнауташа“ (поарнаућених Срба) има до 200.000, а око 300.000-400.000 су прави албански колонисти. Поновимо да ови подаци још једном потврђују чињеницу да је добар део Албанаца на Косову и Метохији, српског порекла.

Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог и Другог српског устанка, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Од 1896. до 1908. кључну улогу у стварању албанске нације је имала Аустро-угарска. О томе у својој књизи „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908“, научно утемељено, пише бугарска научница Теодора Толева. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова). Део Албанаца и Турака напушта Косово и Метохију заједно са пораженом османском војском. Косово је 1913. године одлуком Народне скупштине било интегрисано у Краљевину Србију, а Метохија у Краљевину Црну Гору.

Косово и Метохија у Првом и Другом светском рату

У Првом светском рату, поразом српске војске 1915. која се повлачила ка Јадрану преко Албаније, аустроугарске јединице окупирају северни део Косова, а бугарске јужни, где заводе веома окрутан окупациони систем. Аустроугари отварају школе на албанском језику да придобију становништво. После пробоја Солунског фронта 1918., Косово поново ослобађају француске савезничке снаге заједно са јединицама српске 2. армије у октобру 1918, и реинтегришу га у Краљевину Србију. Читаво Косово, а после сједињења Србије и Црне Горе и Метохија, као делови Србије, били су после 1. децембра 1918. у саставу новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Косово и Метохија су 1929. подељени између три бановине: Зетске, Моравске и Вардарске.

Априлским сломом Југославије 1941. године почиње ново раздобље албанског терора и геноцида над српским народом. Највећи део територије са албанском националном мањином анектиран je од стране италијанских вазала у Тирани, па je тако начињена, под фашистичким окриљем и за рачун Италије, „Велика Албанија“. Припадници албанске мањине дочекали су окупацију југословенске земље као своје ослобођење. „Друга призренска лига“ (1943) спроводила je под немачком окупацијом, после капитулације Италије, систематски терор над Србима, са масовним и појединачним убиствима, депортовањем и исељавањем. Никада није утврђен тачан број тада протераних Срба са Косова и Метохије, али сe рачуна да je за време рата 1941.-1944. Косово напустило око 100.000 Срба. Срби на Косову окупацију доживљавају као губитак слободе, док Албанци слом Краљевине Југославије примају као олакшање свог положаја. Због терора окупатора и албанских квислиншких банди, већи део Срба се сели у Црну Гору и Србију убрзо по почетку окупације. Подручје Косова и Метохије је ослобођено после повлачења Немаца у новембру 1944. Међутим, у децембру 1944. долази до масовне побуне Албанаца против НОВ и Југославије у већем делу Косова. Врховни штаб НОВ и ПОЈ уводи војну управу за подручје Косова и Метохије. Побуна албанских балиста и фашиста је сломљена тек у марту 1945. Од 1945. до 1952. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста (остатака албанских фашиста).

Косово и Метохија у СФРЈ

После завршетка рата, Косово и Метохија су враћени Југославији и улазе у састав Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. Нова комунистичка власт 6. марта 1945. забрањује повратак протераним Србима и Црногорцима на територију КиМ. Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 1945. године. Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Уставне промене из 1971. и коначно 1974., значиле су уздизање покрајина на ниво републике, са обележјима државности. Између 1974. и 1989. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ, иако је формално и даље било део Србије. Као што видимо комунистичке власти су низом по Србију штетних потеза, створиле све претпоставке за ескалацију будућих проблема на Косову и Метохији. Основано можемо тврдити да су пре свега, хрватски, словеначки и албански функционери СФРЈ, уз срамно саслуживање српских, намерно задали кључне ударце будућим српским напорима.

Сукоби на Косову и Метохији

После пораза 1952., албански балисти и фашисти су мировали до 1968. Из масовних и организованих албанских демонстрација на Косову и у СР Македонији новембра 1968. нису извучене никакве поуке. Косовски догађаји 1981., побуна и демонстрације далеко већих размера него 1968. и бујање албанског сепаратизма на Косову и Метохији, у неким општинама јужне Србије, у Македонији и у делу Црне Горе – показали су сву опасност од затварања очију пред злокобним политичким догађајима. Сва ова збивања пропраћена су и обележена све већим прогоном српског народа Косова и Метохије. Применом истих злочиначких албанских и турских метода које региструју документи из 18. и 19. века: убиствима, силовањима, тучама, психолошким и моралним злостављањем, противправним присвајањем, отимачином земље, уништавањем усева, стоке, шуме, социјалном и правном дискриминацијом, мајоризацијом и коришћењем повлашћеног положаја, нападима на цркве, скрнављењем гробаља, споменика и симбола националног идентитета српског народа – организовани албански терор је методично стварао психозу несигурности и страха, и нагонио све већу масу Срба на исељавање. Српски народ je у једном делу своје републике тако сведен на мањину, а проценат његове заступљености у етничкој структури покрајине рапидно сe смањио – са 27,4% према попису становништва 1948. године, на 14,9% у 1981. години (са Црногорцима).

Албанска терористичка организација ОВК, започиње 1996. године, сукобе са полицијом Србије, нападима из заседе на патроле или мање полицијске станице. Ово се 1998. претвара у прави рат, када су се терористички напади на регуларне снаге безбедности проширили на целу Покрајину. Ово је довело до жестоке реакције полиције и укључивања војске у сукоб. У овом рату почињени су многи злочини и на српској и на албанској страни. И поред свих напора Србије, терористички напади ОВК се настављају. Након исконструисаног случаја Рачак у јануару 1999. долази до нових претњи бомбардовањем од стране НАТО-а и западних земаља. У фебруару 1999. одржана је мировна конференција позната као Преговори у Рамбујеу. Након три недеље преговора није постигнут никакав споразум. САД и ЕУ су упутили отворени ултиматум властима СРЈ да ће доћи до НАТО бомбардовања уколико не прихвате предлог споразума из Рамбујеа. Након што је СРЈ ово одбила, 24. марта уследило је НАТО бомбардовање, противно међународном праву (без сагласности Савета безбедности ОУН). Бомбардовање је окончано након 78 дана Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН. Након спровођења овог споразума, преко 200.000 Срба и других неалбанаца напустило је Косово и Метохију у страху од албанског насиља. ОВК је и након окончања сукоба наставила да чини злочине над српским цивилима.

Албанска терористичка организација ОВК, починила је силне злочине од 1996. до 1999. године. Када говоримо о злочинима, не смемо заборавити да су српске снаге на Косову и Метохији, током 1998. и 1999., такође починиле злочине. Ово последње је веома непопуларна и незахвална тема у Србији. Као извор информација за ову тему користићемо одредницу на Википедији, која потиче од српских званичних извора. Тај текст под називом „Рат на Косову и Метохији“, је очигледно српски поглед на сукобе на КиМ, између 1996. и 1999. Ипак, ту можемо наћи и наводе о злочинима обе стране.

У том тексту између осталог стоји:
-„током оружаног сукоба са терористичком групом Адема Јашарија, полиција је, поред 38 терориста убила и 20-ак цивила. Међу њима је било и жена и деце“.
-„Деблокада Дечана је изведена почетком јуна 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим разговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији“.
-„Коначан број цивилних жртава званично није саопштен. Према подацима из Косовске књиге памћења, коју је објавио Фонд за хуманитарно право (невладина организација из Србије), у току и непосредно након рата на Косову и Метохији, убијено је и нестало 10.317 цивила, а од тога 8.676 Албанаца, 1.196 Срба и 445 Рома, Горанаца, Бошњака и припадника других националности“.

У делу у коме се говори о последицама и људским жртвама стоје и подаци о масакрима над Албанцима и Србима. Прегледом одредница установљава се податак о броју жртава (број у загради):
-„Масакри над албанским цивилима; Масакр у Горњем Обрињу (21); Масакр у Сувој Реци (48);
Масакр у Великој Круши (42); Масакр у Избици (89); Масакр у Меји (нема одреднице и података); Масакр у Ћушкој (41); Масакр у Вучитрну (нема одреднице и података);
Масакри над српским цивилима; Масакр у Клечки (22); Напад на Ораховац (54); Масакр на Радоњићком језеру (34 српске и албанске жртве); Напад на кафић у Пећи (6); Масакр на Волујаку (нема одреднице и података); Масакр у Старом Грацком (14)“.
По овим непотпуним подацима у овим појединачним масакрима страдао је 241 Албанац, и 130 Срба.
-„Избеглице – У пролеће и лето 1998. у време највећих сукоба Полиције Србије и Војске Југославије са ОВК, неколико десетина хиљада цивила избегло је од својих домова. Избеглице су биле искључиво из сеоских подручја, која су била поприште сукоба. Међу њима је било највише Албанаца, који су се склањали по шумама или суседним селима, када је војска и полиција вршила офанзиве на положаје ОВК, али и Срба који су били угрожени нападима ОВК.
У току НАТО бомбардовања СРЈ, са Косова и Метохије избегло је око 800.000 Албанаца. Највећи део албанских избеглица отишао је у Албанију, а мањи део у Црну Гору. Албанске избеглице вратиле су се својим кућама, убрзо након завршетка рата. Према подацима Комесаријата за избеглица Републике Србије и УНХЦР-а, после окончања НАТО бомбардовања и стационирања међународних снага на Косову и Метохији, са овог подручја је до 2000. године расељено 187.129 лица (углавном Срба оп.аут.), на друге територије Југославије. Највећи интензитет расељавања догодио се у јуну 1999. године. Према подацима Владе Србије регистрација расељених лица са Косова и Метохије обављена 2000. године показала је да их је у Србији било више од 200.000“. Аутор овог текста сматра да је било неопходно изнети податке о злочинима обе стране, због тога што се најчешће износе једнострани подаци, у зависности од извора (српски, албански, западни). Жртве су жртве, без обзира на етничко порекло, и заслужују једнак пијетет.

Злочини НАТО у Србији 1999.

Број цивилних жртава у НАТО бомбардовању СРЈ још увек није прецизно утврђен, а досадашње процене варирају у зависности од извора. Према званичним подацима од последица НАТО бомбардовања погинуло је око 2500 цивила. Од последица бомбардовања је теже и лакше је повређено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце.У периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. године погинуло је 754 припадника ВЈ и МУП-а Србије.

Процењена материјална штета током НАТО бомбардовања износи (по званичним проценама) 100 милијарди америчких долара. Штета на војној имовини је процењена на 4,3 милијарде долара. У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 км путева и 595 км пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Треба посебно напоменути уништење две рафинерије нафте (у Панчеву и Новом Саду), рушење Авалског торња, зграде Радио-телевизије Србије и зграде Радио-телевизије Војводине, петрохемије у Панчеву, бомбардовање мостова у Новом Саду, фабрике аутомобила Застава из Крагујевца, Дуванске индустрије у Нишу, амбасаде Народне Републике Кине.
У Србији је до 1999. регистровано између 15.000 и 20.000 нових случајева рака, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника. 2015. године објављено је да је Србија прва земља у Европи по смртности од малигних тумора. Стручњаци сматрају да је пораст броја оболелих и умрлих од рака последица НАТО бомбардовања, током којег је на Србију бачено 15 тона осиромашеног уранијума.Четири локације на територији Републике Србије (без Косова и Метохије, где је број локација знатно већи) су контаминиране осиромашеним ураном након НАТО бомбардовања 1999, а деконтимиране су тек 2007.

Нове албанске методе нечовечности – трговина органима отетих и убијених

Албанци су после векова асимилације, злочина и убистава, присвајања и отимања српског наслеђа, коначно 1999.,2000. и вероватно 2001. године, пронашли и нове методе нечовечности – присвајање и отимање српских органа и живота (упутница 14). Прве тврдње о трговини људским органима, изнела је у јавност бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, у својој књизи „Лов: Ја и ратни злочинци”, коју је објавила по одласку са дужности. Карла дел Понте је изнела податке да је 1999. године сазнала од новинара да је велики број Срба и других неалбанаца био отет и транспортован у Албанију, где су им вађени органи и где су убијени. Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила је 25. јануара 2011., Извештај специјалног известиоца Дика Мартија и Резолуцију о трговини људским органима на КиМ и у Албанији -„Истрага оптужби о нехуманом третману људи и нелегалној трговини људским органима на Косову“. Према Извештају, главни организатор отимања људи и трговине људским органима била је Дреничка група ОВК, на челу са ХашимомТачијем, Џавитом Халитијем, Кадри Весељијем, Аземом Суљом и Фатмиром Љимајем. Из злочина нису изузети ни други делови ОВК, или други лидери ОВК попут др. Шаипа Мује, који је био задужен за медицинске аспекте овог злочина.

У делу Извештаја који говори о несталима, могу се наслутити размере (број жртава којима су извађени органи и које су убијене). Ту се помиње 6000 несталих, од чега је за 1400 установљено да су живи, док је пронађено 2500 лешева који су идентификовани и не спадају у жртве којима су узиети органи. Дакле, о судбини око 2100 особа ништа се не зна и у Извештају се каже да су две трећине њих Албанци, а трећина Срби. Потом се каже да том броју несталих треба додати и 500 особа које су нестале после одласка српских трупа, тј. после доласка међународних трупа. Ту је наведено да су од тог броја 400 Срби, а 100 Албанци (које је ОВК означила као наводне издајнике и сараднике српских власти оп.аут.). Узмимо трећину од оних 2100 несталих који су Срби – 700 њих. Њих су Албанци или убили одмах, или су их заробили, па им касније вадили органе. Од тих 700 несталих Срба, треба претпоставити да око 500 није одмах убијено.Томе додајмо и ових 500 несталих после доласка међународних снага. Тај број Срба и Албанаца које је ОВК убила, највероватније узимајући им органе, износи приближно 1000 (од тога је 900 Срба и 100 Албанаца). У Мартијевом , тј. Извештају Савета Европе, стоји да је ОВК чинећи наведени злочин, сарађивала са државом Албанијом, где се већи део злочина и догодио, да је сарађивала са албанском мафијом, без чије помоћи цео злочин не би успео. У Извештају се јасно каже да је и сама ОВК деловала као косовска мафија, због тога што се осим борбеним акцијама, бавила и криминалом којим се бави и албанска мафија. Нико од главних организатора злочина које помиње Мартијев извештај није изведен пред лице правде!

Период после 2000. године

Албанци су 13. августа 2003. године напали српску децу и омладину у Гораждевцу. Српска деца убијена су из аутоматског оружја, рафалом, док су се купала у сеоској реци Бистрици. На лицу места, 2003. године убијен је Иван Јововић (19). Пантелија Дакић (12) је повредама подлегао у Пећкој болници. Богдан Букумирић (14), Ђорђе Угреновић (20), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) тешко су рањени. Убице нису пронађене, а истрага је обустављена 2010. године. Средином и крајем 2015. године, на ово село извршена су још два готово идентична напада, срећом без жртава.

Мартовски погром (17.-19. март 2004.). У тим данима Албанци су починили организовани погром над српским цивилним становништвом на Косову и Метохији. Изговор за погром је било објављивање лажне вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, за чију су смрт албански и светски медији лажно окривили Србе. Од 17. до 19. марта 2004. године, убијен је и протеран је велики број Срба, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, процењује се да је погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није желела да осујети или спречи нападе. И поред (млаке) осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу. Убијени Срби у Мартовском погрому (списак није коначан). Спасојевић Боривоје (1941), Јана Тачев (1968), Ненад Весић (1950), Добривоје Столић (1954), Борко Столић (1982), Слободан Перић (1952), Златибор Трајковић (1951), Драган Недељковић (55).

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ – КУЛТУРА – СРПСКО ДУХОВНО НАСЛЕЂЕ

У долинама српских краљева, на Косову и Метохији, некада је, у Средњем веку, скоро у сваком месту било српских црква и манастира, тврђава и градова као и двораца српске властеле. Моћној српској држави управо је Косово и Метохија био стожер и извор ширења српства и српске државе. Према подацима Републичког завода за заштиту споменика културе Србије, на Косову и Метохији је било 1.181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен-капела и спомен-костурница, затим 96 тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле, што представља укупно 1.353 црквена и историјска здања. Ако се на ово додају и 534 стара српска гробља, укупан број српских топонима износи 1.996. Са тако богатом баштином на једном простору српског народа, који обухвата 10.886 квадратних километара, мало ко се може похвалити у свету. Српски манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка су културна добра на територији Косова и Метохије која су уписана на Листу светске баштине УНЕСКО. И никако се ту не ради о „косовској“ или албанској баштини, већ о српској баштини на територији КиМ.

Цркве и манастири који постоје. Налазе се у следећим селима или градовима: Село Бабин Мост код Приштине. Црква Богородичиног Покрова. Село Бање код Косовске Митровице. Српска црква и налази старо и ново гробље. Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану. Село Белица – црква Лазарица. Село Беривојце – Крива река – црква Светог Јована. Црква Богородице Љевишке је катедрална црква града Призрена и седиште призренске епископије. Село Богошевци – Призрен – Црква Светог Николе. Село Борчане – Лепосавић. Црква на брегу изнад села. Село Бостане – Ново Брдо. Црква у селу посвећена Богородици. Село Брњача – Ораховац -црква Св. Недеље из 14. века. У Хвосну код Пећи, налази се село Будисавци, Манастир Будисавци са црквом Св. Преображења. Село Ваганеш код Косовске Каменице – манастир и црква посвећена
Светој Богородици. Село Велика Хоча, Ораховац – Црква Св. Николе, Црква Св. Јована и црква Св. Стефана. У селу се налазе и три цркве из новијег времена, а очувани су остаци још пет цркава. Село Витина Косовска – Косовско поморавље – црква брвнара из 1785. године и камена црква из 1865. године. Село Врачево код Лепосавића – црква Св. врача Кузмана и Дамјана. Српско село Врбовац код Витине – црква Св. Димитрија. Град Вучитрн – црква Св. Илије. Град Гњилане – црква Св. Николе. Село Гојбуља – црква Св. Петке. Гораждевац – Пећ-црква брвнара посвећена је Св. Јеремији, и нова црква посвећена Покрову Св. Богородице. Манастир Гориоч – Исток. Усред насеља су остаци старе српске цркве и хришћанског гробља. Нова црква, посвећена Св. Апостолу Петру и Павлу. Изнад Истока, на месту Бела стена, налази се манастир Гориоч, који је метох манастира Дечана – црква Св. Николе. Село Горња Битиња, код Урошевца – црква посвећена Светом Ђорђу. Горње Село – Призрен – црква Светог Ђорђа. Село Готовуша – Урошевац – црква Светог Николе, црква Успења Богородице. Манастир Девич – Дреница -црква Ваведења Пресвете Богородице. Село Долац – Клина – црква Ваведења Богородице – Света Пречиста. Доња Битиња – Урошевац – Црква Светог Теодора Тирона и Црква Светог Димитрија.
Село Доње Кормињане – Гњилане – стара српска црква. Српско село Драганац – Гњилане -манастир и црква Св. арханђела Гаврила. Драјчићи – Средачка жупа – црква Св. Николе. У Дубоком Потоку код Ибарског Колашина – Богородичина црква. Ђаковица – црква Успења Богородице. Тврђава Звечан – остаци тврђаве и нова црква Светог Ђорђа. Зочиште – Манастир Зочиште или Манастир Светих врача Козме и Дамјана, црква Ваведења Свете Пречисте и цркве Светог Јована. Зупче је српско село у Ибарском Колашину – црква која је обновљена 1939. године. Варошица Ораховац – црква Успења Св. Богородице. Село Пограђе – Клина. Црква Светих Врача или Доња црква. Изнад Пограђа се налазе рушевине Горње цркве, коју мештани зову Свети Врачи. Подујево је средиште жупе Лаб на Косову – црква посвећена Св. Илији. Село Поповљане – Сува река – црква Светог Николе. Село Ракитница се налази у Лабу код Подујева -стара црква посвећена Св. Арханђелу Михаилу летњем. Албанци из села је зову „Киша Лазарит“ – Лазарева црква. Сува Река , село Речане – црква Св. Ђорђа. Село Родељ ,Лепосавић – у селу постоји мала црква и веома старо српско гробље. Село Свињаре. У селу постоји црква и остаци два црквишта. Село Сига налази се у Метохијском подгору – црква Св. Димитрија. Соколица је назив за брдо и цркву Покрова Св. Богородице у селу Бољетину. Манастир са црквом је подигнут у 14. или 15. веку. Село Сочаница – Лепосавић – црква Усековања Св. Јована Претече. Урошевац – црква Св. краља Уроша. Село Црепуља – Ибарски Колашин, црква Св. Николе. Село Црколез у Метохијском подгору – црква Св. Јована . Црнобрег се налази јужно од села Дечана – црква Св. Николе и црква Св. Георгија. Село Чечево у Ибарском Колашину – црква посвећена Светој Петки. Чпиље је заселак села Бање у Ибарском Колашину. Црква је вероватно саграђена у 13. или 14. веку, а састојала се од нартекса, егзонартекса, звоника и гробља. Зидови куле -звоника очувани су местимично и до висине седам – осам метара. На црквеном гробљу је око 150 старих монолитних надгробних споменика, због чега оно представља једну од највећих и најочуванијих средњовековних некропола не само на Косову и Метохији него и у Србији. Штимље – Црква Светог Арханђела Михаила. Штрпце је велико село на десној страни Лепенца. Сеоска црква Св. Николе и црква Св. Јована Крститеља.

Цркве и манастири који данас не постоје или постоје као срушени остаци. Налазе се у следећим селима или градовима: Ајкобила, Ајновце, Бабљак код Урошевца, Бања (Малишево), Бање- Пећ, Бањица – Глоговац, Баране – Пећ, Батусе, Батуша – Ђаковица, Бела Црква – Ораховац, Бело Поље – Исток, Бело Поље – Пећ, Белуће – Лепосавић, Бинач код Витине, Бистражин – Ђаковица, Бистрица – Лепосавић, Боб, Качник, Богошевци – Призрен. Бостане – Ново Брдо. Брадаш, код Подујева. Браина код Подујева. Брњак код Ибарског Колашина. Шарпланинско село Брод, Црква Св. Николе. Брод код Урошевца. Бродосавице код Драгаша. Брут код Драгаша. У Ибарском Колашину, село Бубе. Село Вележа. Недалеко од манастира Грачанице у 14. веку је саграђен Манастир Војсиловица. Враниште код Драгаша. Врела код Истока. Глобочица код Качаника. Горња Неродимља је старо и велико село. У селу се налазило неколико храмова и црквишта. Манастир и црква Светих Арханђела потичу из 14. Века. Изнад Горње Неродимље, у једном засеоку, налазила се црква Успења Свете Богородице и манастир Светог Уроша. Са доласком америчких снага, албански терористи су све цркве и манастире у Неродимљу демолирали, запалили и минирали. Грамочел. Село Дабишевце Косовска Каменица. Десивојце – Косовска Каменица. Диканце Драгаш. Добродољане – Сува река. Село Дрсник – Клина. Дрен код Лепосавића. Дуље код Суве Реке. Дунаво код Гњилана.
Ђаковица. Саборни храм посвећен Светој Тројици докрајчен 2004. Ђураковац Исток. Житиње Витина. Затрич – Ораховац. Слатина ,Лепосавић. Јабука Ибарски Колашин. Јелакце на Ибру.
Јошаница, Лепосавић. Село Кабаш Коришки – Призрен. Каменица, Лепосавић. У селу се налазе остаци старе српске цркве са конаком, звоником и бунаром. Очувана су два масивна довратника и камена крстионица. Кметовце – Манастир и црква Свете Варваре – Гњилане. Кориша у Призренском подгору. Село Накло у Хвосну, у Пећком пољу. Село Нец код Ђаковице. Огоште Косовска Каменица. Орлане на обали реке Батлаве. Остраће Лепосавић. Пантина -Вучитрн. Пећане Сува Река. Помазатин – Приштина. Пустеник Качаник. Радавац Пећ. Рачак Урошевац . Ругово – Пећ. Самодрежа. Црква Светог Јована Претече у Самодрежи је крајем јуна 1999. године демолирана и запаљена изнутра, од стране албанских екстремиста. Самодрежа се и током Мартовског погрома над Србима 2004. године, нашла на удару албанских екстремиста, а данас је претворена у јавну депонију и тоалет за људе и стоку. Средска у Средачкој жупи. Сува Река у Призренском подгору. Године 1938. подигнута је нова српска црква са кубетом и звоником. Крај ње је данашње гробље. Црква Светих Апостола Петра и Павла у Сувој Реци је 19. јула 1999. Године, јаким експлозивом срушена до темеља. Локални Албанци су у порти цркве изградили паркинг. Суво Грло Исток. Добра Вода Клина. Чабићи – Клина.

Списак цркава и манастира порушених или тешко оштећених у Мартовском погрому: Храм Богородице Љевишке, Призрен; Храм Христа Спаса,Призрен; Саборни храм Св. Георгија, Призрен; Црква Светог Николе, Призрен; Црква Светог Георгија, Руновића црква, Призрен;
Црква Светих врача Козме и Дамјана, Призрен; Црква Свете Недеље, Призрен; Црква Светог Пантелејмона, Призрен; Црква Свете Недеље, Призрен; Манастир Светих Архангела, са црквом Св. Арханђела, Јабланица (Призрен); Црква Свете Недеље Ораховац, Брњача; Црква Успења Пресвете Богородице, Ђаковица; Саборна црква Свете Тројице, Ђаковица; Црква Светог Лазара Ђаковица, Пискоте; Црква Светог Илије, Ђаковица, Бистражин; Манастир Девич, са црквом Ваведења Пресвете Богородице, Лауша (Општина Србица); Црква Светог Јована Претече, Пећ;
Црква Богородичног Ваведења Пећ, Бело Поље; Саборни Храм Цара Уроша, Урошевац ; Црква Светог Илије Урошевац, Некодим; Црква Светог Петра и Павла Урошевац, Талиновац; Црква Пресвете Богородице Урошевац, Софтовић; Црква Светог Пантелејмона Косовска Каменица, Д. Слапашница; Црква Светог Архангела Михаила, Штимље; Црква Светог Николе,Приштина; Црква Светог Николе, Косово Поље; Црква Свете Катарине, Косово Поље, Бресје; Црква Светог Илије, Вучитрн; Црква Светог Михаила, Обилић; Црква Светог Саве, Косовска Митровица; Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево; Црква Св. Петра и Павла, Исток.

Ове листе сачуваног и уништеног српског духовног наслеђа говоре о томе да је цело Косово и Метохија било премрежено српском баштином, српским селима и градовима, српским топонимима. Сами називи села и градова, духовне баштине сведоче о лепоти српског језика.

Албанско отимање српског наслеђа

Многобројни су случајеви присвајања српског наслеђа од стране Албанаца. Све то је потребно сместити у много шири контекст, чиме се заокружује целина проблема. Стога ћемо се бавити историјом и лингвистиком Албанаца. Намера није да прецењујемо или потцењујемо било чију историју, етничку припадност или језик.

Недавно се догодило више скандала у којима представници других народа присвајају српско наслеђе или српске великане. Мноштво случајева се тиче Косова и Метохије, односно ради се о албанском својатању српског наслеђа. У једном од многих случајева албанског присвајања, радило се о изјавама косовског удружења историчара које је саопштило: „Неистина је да манастир Дечани припада српској цркви, већ је то храм православних Албанаца, који је обновљен на темељима илирског храма – Дардан, а манастир је саградио Фра Вита Кучи на земљи Хака Кучија из Дечана“. У другим случајевима ради се о присвајању српске тврђаве Ново Брдо и остатака српског храма Св. Николе у Новом Брду. Бискуп Косовске римокатоличке цркве, Дод Ђерђи, служио је мису на остацима тог православног српског храма. У случају Новог Брда даљем присвајању и отимању српског наслеђа придружио се и заменик премијера Косова у оставци, Енвер Хоџај, који је изјавио: „(…)па је присвајање (цркве) као српске, смешно. Цркве, џамије, други објекти културног, историјског и верског наслеђа Косова припадају Косову и његовим грађанима! Политизација културе, науке, историје данас је смешна и апсурдна игра коју Србија игра!“. Албанци су трајно поставили заставу Косова, на средњовековну српску тврђаву Ново Брдо, а на локалитету су распоредили полицију и поставили војне шаторе у циљу представљања српског средњовековног града као етничке албанске локације под неисторијским именом „Артана“. Председник скупштине Косова Кадри Весељи изјавио је да је „поносан“ због заставе, а Ново Брдо назива „драгуљ наше културне баштине“. Вероватно је излишно рећи да сви научни извори и докази, недвосмислено говоре само једно, да су и Дечани и Ново Брдо, српско културно наслеђе. Изградили су их српски владари, у српској средњовековној држави, онда када су Албанци чинили један одсто становништва. Једна од последица замрзнутог конфликта на КиМ јесте и биће, све чешћи и жешћи покушаји да Албанци, српско наслеђе представе као „косовско“ (албанско). Поред наведених недавних примера албанског присвајања српске културне баштине, ноторни су стари примери отимања свега што је српско.

Србин Ђурађ, албански херој!

Као што Хрвати својатају српске великане Андрића, Теслу и друге, тако Албанци присвајају српског владара, Ђурађа Кастриота, познатијег као Скендербег. О Скендербегу ћемо опширније говорити због тога што је његово српско порекло историјски доказано, и због тога што Албанци немају ни једну другу историјску личност из прошлости, са којом би могли да покушају да успоставе везу и тиме докажу свој историјски континуитет. После српског владара Скендербега, следе векови празнине. Да су могли Албанци би на светски ниво уздигли и Леку Дукађинија (савезника Скендербеговог) , или Ису Бољетинија (1864.-1916.), али те две личности напросто немају довољан „калибар“. Мајку Терезу јесу присвојили, али је она личност 20. века, неупотребљива због своје савремености. Следећи албански „херој“ је Адем Јашари, убијени злочинац и први вођа ОВК. Он је још већи савременик од Мајке Терезе. И то је то. Албанци су Скендербега „открили“ и присвојили тек крајем 19. века. У недостатку опипљиве историје (државност, владари…), албански националисти су на прелазу из 19. у 20. век, за свој симбол одабрали Скендербега, чији живот има све елементе који су потребни за изградњу мита. Митови су важан део утопизовања историје и „слободне“ реконструкције прошлости, као неодвојивог дела свих процеса који претварају одређену популацију у нацију. По провереним историјским изворима,Ђурађ Кастриот, познатији као Скендербег (1405.-1468.), био је борац против отоманских и млетачких освајача, српског порекла, којег су Албанци присвојили као свог националног хероја. Према научним изворима, Ђурађева породица Кастриот води порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете. Ново презиме је изведено од латинске речи „castrum” и од грчке речи „κάστρο” (срп. замак). До промене презимена, из Браниловић у Кастриот, дошло је вероватно из опортунистичких разлога, у доба Скендербеговог прадеде. Скендербегов деда, Павле Кастриот, доселио се у Јањину у Епиру као српски кефалија (управитељ области). Скендербегов отац, Иван Кастриот, био је кнез Епира (како се звала област која обухвата део данашње Албаније и Грчке). Његова мајка, Воислава, била је српског порекла. Ђурађ је имао три старија брата, Станишу, Репоша и Костадина и пет сестара, Мару, Јелену, Анђелију, Влајку и Мамицу. Популарно име – Скендербег, наденули су му Турци (од. тур. İskender Bey – што значи „Господар Александар”). Ђурађу Кастриоти матерњи језик је био српски, писао је ћирилицом, на (старо)српском језику, а говорио је и латински, турски и албански. У Скендербеговом писму Дубровчанима из 1450. године, које је написано на српском језику и на ћирилици, он се потписао као „Скедерь бегь“, а 1459. године као „Скендьрь бегь“. Скендербег се од 1425. до 1443. борио на страни Османлија, а од 1443. до 1468. против њих. Рођен као православац, ту веру је задржао до краја тинејџерских година, када је постао договорни талац код Турака и завршио војну школу за јаничаре у Једренама. Током тог „турског“ периода, Ђурађ је постао муслиман, и вишеструко је награђиван титулама (спахија, валија, санџак бег). У православље се вратио око 1444. Изгледа је током свог деценијског савезништва са владарима Напуља и са папама, у периоду после 1450. постао католик.

У време Ивана Кастриоте и касније Ђурађа Кастриоте, Османлије су већ увелико продирале и освајале делове јужног Балкана. Већ је Скендербегов отац Иван, мудро и опортуно, своју вероисповест мењао у односу на политичке околности. То исто је касније радио и Скендербег. У периодима савезништва са Млетачком републиком, Напуљем и папама, били су католици, у периодима савезништва са Србијом, православци. Неки извори тврде да је Скендербег умро као католик (родио се као православац, постао муслиман, вратио се у православље, а умро као католик). Данас, нама то може да изгледа као мењање вере за вечеру, али у средњем веку, било је много теже преживети него данас. Такође, подручје којим су владали Кастриоти се налазило на размеђи истока и запада, севера и југа. Ту су се стицали турски, српски, млетачки, напуљски, грчки, дубровачки и албански утицаји и интереси. Не само Кастриоти, већ и Бранковићи, и други српски владари, али и обична раја, морали су да буду велики верски и етнички опортунисти, да би преживели, напредовали или владали. То је било доба када су Турци преузели примат на Балкану. Пример самог Скендербега и његових непосредних предака је интересантан због тога што представља почетни, рани пример, како су чистокрвни Срби, полако мењали етничку и верску припадност. Све ово потврђују албанолог и балканолог др Каплан Буровић, македонски историчар др Петар Поповски, и швајцарски научник Оливер Јенс Шмит.

Преверавање и турчење најбоље описује народна песма „Женидба Максима Црнојевића“. У тој песми сукоб Обреновића и Црнојевића на свадби Црнојевића, исходовао је турчењем носилаца обе „династије“. Представници обе куће потурчили су се да би спречили своје супарнике да уздизањем у турској административној хијерархији стекну моћ кују би искористили да затру ону другу породицу и савезнике: „па их царе једва дочекао, дочекао, оба потурчио, и турска им имена нађео: Јовану су име нађенули – Мамут-беже Обренбеговићу; а Максиму име нађедоше – Скендер-беже Иванбеговићу. Дворе цара за девет година, издворише девет зијамета, свијех девет даше за пашалук, цар им даде бијеле тугове и везирство на те земље двије без промјене вазда довијека: Мамут-бегу Обренбеговићу даде земљу равна Дукађина, ђено роди изобила вина, доста вина, више урметина, доста има бијеле вшенице, красну земљу, што је љепше нема; а он даде сину Иванову – грдну земљу Скадар на Бојани, а у коме никад ништа нема, но се легу жабе и биволи и имаше соли суторине“.

Као и „Македонци“ који данас подижу споменике античким личностима које нису повезане са њима, тако су Албанци, у Тирани подигли споменик Србину Скендербегу (1968.), споменик у Приштини (2002.) и споменик у Скопљу (2006.) итд.! То је врхунски доказ како фактичко испољавање заблуда и митова, изазива апсурдне ситуације. Албанци су споменик Скендербегу подигли у част највећег „албанског“ хероја, и најзначајније „албанске“ историјске личности. И то је доказ каква је историја Албаније и Албанаца. Да би лакше присвојили историјске личности, Албанци обавезно примењују своју неправилну транскрипцију, а за продукте те транскрипције (имена, презимена, топоними…) касније тврде да су оригинални, албански називи. Тако су Албанци, Ивану Кастриоти, оцу Ђурађа Кастриоте, подметнули име: у почетку Јан, а касније, видећи да и то није албанско, у „Gjon“. Његовом сину – Ђурађу, променили су име у „Gjergj“. Мајци славног Скендербега, Воислави, Албанци су подметнули име „Vojsë“.

Албанци би имали некакав основ да својатају Скендербега, када би он потицао из мешовитог брака као нпр. племић Јанош Хуњади или песник Шандор Петефи. Јанош Хуњади је у нашем народу познатији под именом Сибињанин Јанко (жупан, бан, војвода од Ердеља и капетан Београда). Рођен је као друго дете у браку Србина Војка и Мађарице Ержебет Моржинај. Јанош-Јанко- Хуњади- Сибињанин је отац Матије Корвина (Хуњадија), који је био један од најпознатијих угарских краљева. Презимена Хуњади и Сибињанин су извдена из назива топонима. Корвин је изведено из латинске речи за гаврана (corvus). Шандор Петефи, рођен је као Александар Петровић, и био је познати мађарски песник. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Сибињанин Јанко и Шандор Петефи су личности које са разлогом једнако припадају двaма народима. То са Скендербегом није случај. Оба родитеља су му били Срби, рођен је као православац, матерњи му је био српски, и писао је ћирилицом.

Божанствена комедија

Других примера албанских присвајања има много. Често су комични. Албански историчари тврде да су Немањићи заправо албанско племе Нимани. Албанци тврде да је Дечане градило племе Гаши за потребе династије Нимани. Албанци такође тврде да полажу право на стару српску светињу – мермерни престо Цара Душана у Високим Дечанима, а ову тврдњу темеље на основу амблема двоглавог орла на светом трону (иначе једином аутентичном и потпуно сачуваном српском престолу из средњег века), који по њима представља “јасно обележје Албаније”! Албанци тврде како је Црква Богородице Љевишке „најстарија албанска црква на овим просторима“, као и да ће Грачаница ускоро бити преименована у албанску цркву Улпијану. Већ извесно време у косовском парламенту спреман је и закон који Манастир Дечани треба да прогласи имовином Косова. По једном албанском миту, Милош Обилић је Албанац Милуш Копилићи (алб. Milush Kopiliqi ), рођен у околини Охрида, а наводно је био син албанског православног свештеника из породице Блошми. Други мит о Милушу Копилићу је мит дреничких Арбанаса, који у другој половини 19. века наводе (а многи наводе и данас), да је Милош Обилић из дреничког села Копилића, и о њему су често певали уз гусле описујући његов успон од стицања војводског звања па до убиства Мурата у Косовском боју. По Арбанасима Дреничанима, главне личности боја на Косову су Мурат и Албанац Милуш Копилић, а не Мурат и Лазар. Карађорђе Петровић, по Албанцима потиче од албанског племена Клименти, по његовом рођеном деди који се наводно звао Јован Мршин Климента. Поред Скендербега, друга најславнија личност коју присвајају Албанци је Мајка Тереза, нобеловка и католичка хуманитарка. Рођена је 1910., у Скопљу, у цинцарској породици, као Агнеса Гонџа Бојаџи. Отац и мајка су јој били Цинцари (Власи), Никола Бојаџи и Дрона Бојаџи (Бернај). Имала је брата Лазара и сестру Агушу. Ова тема детаљно је обрађена у књизи „Мајка Тереза – младост у Скопљу“ („Mutter Teresa – Die Jugend in Skopje”), угледног немачког научника и публицисте Волфа Ошлиса (Wolf Oschlies) који важи за једног од најбољих немачких стручњака за Југоисточну Европу. Поменули смо комичне примере албанских присвајања туђег наслеђа и личности. Има их још. Гезим Алпиoн, енглески социолог албанског порекла (рођен у Албанији) у својој књизи о Мајци Терези, наводи да су осим ње, албанског порекла били чак шесторица папа, 17 турских султана и 43 везира! Алпион помиње да су албанског порекла и Хомер, Александар Велики, Наполеон, Ататурк и Мусолини. Најсмешнији је, ипак, Алпионов навод по коме је Албанац и Фидел Кастро за кога се каже да је рођен као Фадиљ Краснићи! Са овим Алпионовим тврдњама се у својој књизи обрачунава Волф Ошлис.

Као што Северни Македонци, као израз незадовољства својим наслеђем, Грцима отимају македонско античко наслеђе и ките се се псеудоантичким знамењима,тако су и Албанци, извор за своја знамења, заставу и грб, пронашли у српском наслеђу и хералдици Ђурађа Кастриота. Скендербегова хералдика је изведена из византијске и немањићке. Према албанским изворима, грб Албаније је начињен према печату Ђурађа Кастриоте. Албанска застава је изведена из тог грба. Грб је штит са приказом црног двоглавог орла раширених крила, крунисаног скендербеговим бронзаним шлемом на црвеном пољу. Само основно албанско знамење, двоглави црни орао, је формиран као комбинација Скендербегове хералдике, са аустроугарском и немачком хералдиком (црни двоглави орао са раширеним крилима), на прелазу из 19. у 20. век. У то доба аустроугарска је одиграла кључну улогу у стварању албанске нације.То не значи да су албанска знамења, српска, већ само да су им извори византијски, српски, и нешто мало германски.

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ – ДЕМОГРАФИЈА И ГЕНЕТИКА

Демографија Срба

Када говоромо о демографији неминовно је поменути неколико пресудних историјских догађаја који су тешко погодили српски народ, његову демографску виталност и онемогућили здраву и неометану смену генерација. Пресудан негативан догађај у трајању од пола миленијума је наравно турска владавина на овим просторима. Толико трајање неслободе, и злочина су изазвали несагледиве последице по српски народ. На просторима Старе Србије је било још горе. Турци су ту имали и сараднике, Албанце – тада малобројни народ, који се показао као спреман да служи Турцима и да, ради својих интереса, тлачи српски народ. Албанци су се показали као компатибилни са Турцима, за разлику од Срба. Били су знатно спремнији да прихватају ислам и да се повинују закону јачег. Били су „паметни“ да виде да је боље да скоро сав притисак Турака буде пренет на Србе. Да би то остварили, верно су служили Турцима. Јесу, повремено и Албанци дизали устанке. Али, после тих периода, опет су налазили заједнички језик са Османлијама. Јесу се Срби потурчивали и арбанасили, али је то било разумљиво када знамо са каквим тешкоћама су се сретали током пет векова ропства. И важно је рећи да је велики део исламизације Срба, ишао путем насиља, нпр. – данком у крви- отимањем потомака.

Ни балкански ратови нису били милосрдни према Србима. Према званичним подацима, Србија је у Првом балканском рату имала директни губитак од 22.000 војних лица, а у Другом, губитак од 14.500 војника.

Два велика светска рата су, други и трећи пресудни негативни историјски догађај. Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, око 1.100.000 становника што је чинило више од четвртине популације. Годину 1918. није дочекало више од половине (58 одсто) мушкараца. Иако никада није било могуће прецизно пребројати жртве, процењује се да је страдало преко 26 одсто укупног становништва Краљевине Србије: 450.000 војника и 650.000 цивила.

Број жртава Другог светског рата на простору читаве Југославије, по проценама историчара се креће од милион до 1,8 милиона: Долфе Вогелник – 1.814.000, Владимир Стипетић – 1.700.000, Пол Мејер и Артур Кембел – 1.067.000, Владимир Жерјавић – 1.027.000 и Богољуб Кочовић – 1.014.000. Поуздане процене говоре да су 60 одсто жртава чинили Срби. Број жртава у овом рату теже је проценити из више разлога. Почињен је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у многобројним НДХ логорима и стратиштима, пре свега у Јасеновцу. Историчари и држава, од рата наовамо нису били у могућности да утврде тачан број страдалих, пре свега у геноциду. Починиоци геноцида и злочина су се жестоко трудили да затру трагове својих злочина. На руку су им ишле и комунистичке послератне власти.

Ова два рата су задала коначан ударац српској демографској супстанци. Од тих удараца српски народ се није опоравио ни дан данас. Кад се посматрају оба светска рата, ниједан народ на свету није тако тешко страдао као Срби – пропорционално укупном броју. То се наравно одразило и на српски демографски корпус на Косову и Метохији.

Подаци о демографским кретањима на КиМ током векова (Објашњење наведених бројки: Први податак је година. Други, број Албанаца. Трећи, број Срба. Четврти податак је број осталих народности).

1455. 1 %, 98 %, 1 %; 1871. 32 %, 64 %, 4 %; 1899. 48 %, 44 %, 8 %; 1921. 66 %, 26 %, 8 %;
1939. 60 %, 34 %, 5 %; 1948. 68 %, 27 %, 5 %; 1953. 65 %, 27 %, 6 %; 1961. 67 %, 27 %, 6 %;
1971. 74 %, 21 %, 5 %; 1981. 77 %, 15 %, 8 %; 1991. 82 %, 11 %, 7 %; 2000. 86 %, 9 %, 5 %;
2019. 87 %, 10%, 3 %

Тако је српски народ од убедљиве већине у 15. веку, од 98 одсто становништва КиМ, за 554 године, сведен на убедљиву мањину од 8-10 одсто становништва КиМ, а Албанци су од 1 одсто становништва, скочили на готово 90 одсто.

Утицај Првог светског рата показују подаци о националној структури косовско-метохијског становништва из 1939: српско становништво износи 34% а албанско 60%.

Утицај Другог светског рата показују подаци о процентуалној структури косовско-метохијског становништва из 1948: српско становништво износи 27%, а албанско 68%.

У Републици Србији по попису из 2011., је живело око 6 милиона Срба (5.988.093) а 7.186.862 становника свих националности, у тај број није укључено 100.000 Срба који живе на Косову и Метохији. Дакле, у Србији је 2011., живело око 6,1 милион Срба. У Босни и Херцеговини (Република Српска и остатак БиХ) је по попису из 2013. живело око 1,09 милиона Срба. У Црној Гори живи око 180.000 Срба. По попису становништва из 2011., у Хрватској живи око 190.000 Срба. То је укупно 7,56 милиона Срба на просторима Балкана. По званичним подацима природни прираштај Срба је свуда негативан. Важно је рећи да се зна да је у бирачки списак у Србији, уписано до милион грађана који су се одселили у иностранство током деценија (не рачунајући Албанце са КиМ).

Републички завод за Статистику већ годинама износи забрињавајуће податке, који су одавно познати. Негативан прираштај бележимо већ четврт века. Србија ће до средине овог века изгубити 15 одсто становништва, што значи да ће имати чак 1,34 милиона мање становника, по проценама Уједињених нација. Према званичним подацима УН, Србија је на осмом месту у свету по негативном наталитету. Морталитет у Србији је виши за пет промила у односу на друге европске земље.

Држава мора да покуша да повећа наталитет у периоду од наредних 20 до 30 година. Да би остварили позитивне наталитетне токове, неопходно да жене у Србији рађају троје до четворо деце. Искуства у свету су различита. Стимулативне мере, на пример, у скандинавским земљама нису дале резултате, док у Русији и Француској јесу. У Турској, са друге стране, без икаквих мера, постоји стални пораст броја становника. Рађање у великој мери зависи и од вероисповести становништва, традиционалних вредности и од односа према породици. Све то потврђују Републички завод за статистику, у својим публикацијама и изјавама званичника и Институт друштвених наука.

Шта су узроци депопулације? Разликују се од земље до земље, од поднебља до поднебља. Не треба изгубити из вида огромне људске жртве Србије у два светска рата (1.700.000) и демографске губитке, који још увек утичу на нашу (мало)бројност. Велики негативан утицај су оставили ратови деведесетих, што због жртава, што због појачаног исељавања. Код нас је сиромаштво само један од узрока депопулације. Број прекида трудноће је не мање важан разлог. Процене о годишњем броју побачаја се крећу између 130.000 и 200.000. На свако рођено дете, дођу 2 или 3 абортуса. Исељавање је битан разлог. Процена је да из Србије (без КиМ) оде 150.000 грађана сваких 5 година (углавном млађа, најфертилнија популација). Још један, општи разлог су телесне болести које носи модерно друштво. У Србији, посебно, повећани узрок смртности, изазивају последице бомбардовања радиоактивним уранијумом 1999. Број оболелих од малигних болести је дуплиран већ до 2004. Пре три године је објављено да је Србија прва земља у Европи по смртности од малигних тумора.

Велики узрок пада наталитета су и социјално-психолошке „болести“ које носи „врли нови свет“: 1.Демотивисаност и деморализованост; 2.Нарушавање традиционалних породичних вредности и разградња породице (један од показатеља тога је права епидемија развода); 3.Нарастајући узрок су негативни, токсични утицаји, погрешних модела понашања које намећу свемоћни медији и утицајни делови друштва (НВО), под контролом запада. Ти токсични утицаји су насиље, порнографија и нетрадиционални полни односи и пропагирање свега тога. То деструктивно делује, пре свега на децу и малолетнике и на њихов полни идентитет; 4.Утицај потрошачког- материјалистичког друштва у коме је суштина- „имати“, уместо „бити“.
Све побројано већ деценијама има већу промоцију од залагања за хумано, образовано и продуховљено друштво. Стога није чудо да млади нараштаји одбијају не само брак, него много важније, одбијају заснивање било какве породице, одбијају родитељство. Држава Србија мора да пружи значајну и неодустајну подршку племенитим друштвеним вредностима – а то су, између осталог, породица, родитељство и потомство. То би била права подршка поштовању предачког наслеђа, које омогућава здраву и неометану демографску обнову Србије. Гласна најава председника и других званичника, из априла 2018., о неопходности спровођења позитивних демографских и наталитетних мера је дочекана на нож од дела утицајних НВО и дела медија. Реакције су биле неуобичајено оштре и натопљене мржњом аутошовинизма. Занимљиво је да су сви ти медији и све те НВО, под контролом западних кругова и да су од запада обилато финасирани. Агенде САД и ЕУ не предвиђају повећање наталитета Срба. Стога, њихови агенти утицаја на помен потребе рађања деце, на помен речи породица, родитељство, наталитет, прираштај, реагују као вампир на крст. Ако не спроведемо наталитетне мере, не само да нећемо моћи да повратимо Косово и Метохију, него ћемо до краја овог века доћи на праг биолошког опстанка.

Демографија Албанаца

Процењени број Албанаца у земљама Балкана је: Албанија 2,753,174 (попис 2011.)-процена стварног броја је 2,3 милиона, Косово и Метохија око 1.700.000 (по попису 2011.) – процена-1.000.000, Србија без КиМ – 61.647 (попис 2002.), Македонија, по процени – 300.000, Грчка – 480.851 (стварно око 600.000), Црна Гора – 30.000. (упутница 8). Да су ови бројеви тачни, доказују, на првом месту масовна исељавања Албанаца са КиМ, из Албаније и Македоније.
Познато је да је број Албанаца у Грчкој већи од 480.000 (по грчком попису), због тога што тамо илегално бораве. Када се сабере број Албанаца у земљама окружења (Црна Гора, Македонија, Грчка) са реалним бројем Албанаца у Албанији, на КиМ, и у Србији без КиМ – добијамо број од 4,3 милиона Албанаца који живе на просторима Балкана. До 1988. стопа наталитета Албанаца на КиМ, је била изнад 30%, и од тада опада,а данас је приближно 16%. По подацима УН прираштај у Албанији је сличан прираштају Албанаца на КиМ. О демографији Албанаца са Балкана, говоримо и због тога што ће по свим статистичким проценама њихов број расти у наредним деценијама, док ће број Срба значајно опадати.

Етничка структура државе Албаније је тема о којој постоји доста спорења. Различити извори дају податке који се значајно разликују. Мањинске групе, пре свега грчка, али и сама држава Грчка, тврде да је бар 30% становништва Албаније неалбанског порекла, што је у складу са сазнањима и историјским подацима које о Косову и Метохији износи Димитрије Богдановић у „Књизи о Косову“ (говоримо о поклапању две паралале које говоре о етничком пореклу Албанаца на КиМ и у Албанији). Савет Европе је као једну од озбиљних замерки албанским властима, навео и проблеме везане за попис и закон о попису 2011. год. Овај закон је предвиђао новчану казну у износу од 1.000 америчких долара у случају да се појединац на попису изјасни о својој етничкој припадности другачије него што му пише у изводу из матичне књиге! О лошој вишедеценијској албанској политици према националним мањинама, и мањкавости пописа, вероватно најбоље говори то да се 98,8% становништва изјаснило да говори искључиво албанским језиком, иако се само 82,6% становништва изјаснило као Албанци у етничком смислу! Према процени из 2011. 82,6% становништва чине Албанци, уз грчку мањину 1%, остали 1%, неизјашњених 15,5% (грчки извори тврде да се број Грка у Албанији креће око 12%). Огроман број Албанаца је емигрирао на запад (укључујући и у Грчку) од 1990. Према подацима пописа из 2011. године, верска структура Албаније је: Муслимани 59%, одбило да се изјасни 16,2%, Хришћани 17% (римокатолици 10%, православци 7%),остали 5,7%, атеисти 2,5%.

О томе колико је данашњих становника Албаније аутентичног, арбанашког порекла, а колико је оних који су православног, српског порекла, албанолог Каплан Буровић каже: „Албанске статистике су фалсификоване, као и све друго, возачке дозволе, дипломе, пасоши. Навешћу податке из хрватске Википедије доноси, који су доста, тачни, али и њих треба узети са резервом: „Геге 605.000; Тоске 1.741.000; Срби 301.000; Власи 302.000; Грци 101.000; Роми 86.000; Македонци 35.000; Црногорци 11.000; Јевреји 500; Остали 1.000. Колико познајем Албанију, тамо живи око 60 одсто Албанаца, подељених у четири вере: две муслиманске (сунити и бекташи) и две хришћанске (православци и католици). Око 40 одсто су неалбанци, у првом реду Власи, затим Словени (Србо-Црногорци, Македонци), па Грци, Роми,Турци…Треба знати да Срби, Црногорци и Македонци Албаније нису само православне вере, већ и муслиманске, па и католичке“.

Етничка структура Косова и Метохије је такође тема о којој постоји много спорења. Различити извори дају податке који се значајно разликују. Највише се манипулише бројем Албанаца. Не може се сакрити чињеница да Албанци масовно одлазе у иностранство, нарочито од 1999.,
тако да реалне процене (које не морају бити тачне) говоре да на Ким живи око 1,1 милион
грађана (1.000.000 Албанаца, 100.000 Срба, плус остали). Број становника, Албанаца, је значајно мањи од 1.739.825, колико је установљено пописом из 2011. Тај попис је изузетно лоше организован, а уз то бојкотовали су га Срби. По том попису Срба је било свега 1,47 одсто, што сведочи о потпуној непоузданости података из тог пописа. То значи да је број Албанаца у Албанији, КиМ и Македонији значајно мањи него што кажу пописи становништва. Процењени етнички састав Косова и Метохије је 86-88% Албанци , 8-10% Срби и 3% друге етничке групе (Бошњаци, Горанци, Роми…). Научни подаци говоре да је између 30% и 50% становништва
Косова и Метохије, неалбанског – српског порекла. Процењена верска структура Косова и Метохије је: Муслимани 86-88,6%, Хришћани 10,7-12,7% (Православни 8,5-10,5%, католици 2,2%). Дати су процењени подаци, због тога што је попис на Косову из 2011., још лошије организован него онај у Албанији, а попис на Косову су бојкотовали Срби.
Подаци о демографским кретањима на КиМ током векова. (Објашњење наведених бројки: Први податак је година. Други, број Албанаца. Трећи, број Срба. Четврти податак је број осталих народности).

1455. 1 %, 98 %, 1 %; 1871. 32 %, 64 %, 4 %; 1899. 48 %, 44 %, 8 %; 1921. 66 %, 26 %, 8 %;
1939. 60 %, 34 %, 5 %; 1948. 68 %, 27 %, 5 %; 1953. 65 %, 27 %, 6 %; 1961. 67 %, 27 %, 6 %;
1971. 74 %, 21 %, 5 %; 1981. 77 %, 15 %, 8 %; 1991. 82 %, 11 %, 7 %; 2000. 86 %, 9 %, 5 %;
2019. 87 %, 10%, 3 %

Тако је српски народ од убедљиве већине у 15. веку, од 98 одсто становништва КиМ, за 554 године, сведен на убедљиву мањину од 8-10 одсто становништва КиМ, а Албанци су од 1 одсто становништва, скочили на готово 90 одсто. Подаци потичу из турског дефтера-пописа из 1455., који је обављен на територији Бранковића, која је обухватала данашње КиМ. Копије тог турског дефтера – општег катастарског пореског пописа, се чувају у архивима „Оријенталног института“ у Сарајеву, а оригинали наравно у Турској. У том попису се детаљно говори о становништву, селима, презименима, топонимима итд. Турски попис констатује да у земљама Бранковића (практично КиМ) има: 12.985 српских кућа присутних у свих 480 села и свим градовима (98,89%), 75 влашких кућа у 34 села (0,56%), 46 арбанашких кућа у 23 села (0,34%), 17 бугарских кућа у 10 села, 5 грчких кућа у селу Лауша код Вучитрна, 1 јеврејска кућа у Вучитрну и 1 хрватска кућа. Из пописа имена по пореклу, турски попис каже да је: српско-словенског порекла 17.997 (72,58 %), српско-хришћанског порекла 5.777 (23,30 %), романског (влашког) порекла 470 (1,90 %), нејасног порекла 386 (1,56 %), албанског порекла 65 (0,26 %), грчког порекла 61 (0,25 %), германског порекла 18 (0,07 %), мађарског порекла 12 (0,05 %), келтског порекла 4 (0,02 %), персијског порекла 4 (0,02 %), арапског порекла 1 (0,004 %). Из чега се може закључити да је српског порекла 23.774 имена (95,88%), односно да је српског порекла око 95,88 одсто становништва.

Демографске процене

Подсетимо се да укупно 7,46 милиона Срба живи на просторима Балкана. Срби имају негативан прираштај, Албанци позитиван.

КиМ бр.ст. 2018.: 1.000.000, наталитет 34.000, морталитет 7.000, прираштај, плус +27.000
Србија бр.ст. 2018.: 6.982.604, наталитет 63.975, морталитет 101.655, прираштај, минус -37.690

Подсетимо се процене РЗС да ће Република Србија 2041.године имати само 6.5 милиона становника, односно пола милиона (500.000) мање него тренутно. По проценама УН (World population prospects 2015.) Србија ће 2050. имати 5,5 милиона становника, а 2100. свега 3,5 милиона становника.

Ако извршимо процену броја становника до 2050. и 2100. године, по постојећим апроксимативним стопама прираштаја за тренутни албански (4,3 милиона) и српски етнички корпус (7,56 милиона), долазимо до следећих података за део простора Балкана (Србија без КиМ, Албанија, КиМ, Црна Гора, Македонија, Грчка, БиХ, Хрватска).

Година 2050.
Албанаца ће бити приближно 1.900.000 више него сада. Укупно, биће 6.200.000 Албанаца.
Срба ће бити приближно 1.200.000 мање него сада. Укупно, биће 6.360.000 Срба.

Година 2100.
Албанаца ће бити 4.900.000 више него сада. Укупно, биће 9.200.000 Албанаца.
Срба ће бити 3.100.000 мање него сада. Укупно, биће 4.460.000 Срба.
Ако је некоме 2100. година предалеко, 2050., сигурно није. Као што видимо те године број Срба и Албанаца на простору Балкана ће бити прилично изједначен. Процене УН су лошије по Србију од ових које сам изнео, з6ог тога што пад или пораст броја становника не иду линеарном пројекцијом, већ аритметичком или геометријском пројекцијом.

Чињенице о негативним процесима миграција из Азије и Африке, ка Европи и неминовно- Балкану, дају још више разлога за узбуну. Као што видимо садашњи процеси миграција су узроковани ратовима и економским разлозима. Овоме треба прикључити и климатске узроке миграција који ће постајати све изразитији (клима у одређеним подручјима Африке и Азије ће се изразито мењати нагоре). Уз то као што видимо, већина избеглица је исламске вероисповести. То не значи да ће број становника у Србији бити онолики колико кажу предвиђања. Предвиђања кажу да ће се постојећа популација смањити уз постојећу негативну стопу прираштаја. У Србији ће 2100., вероватно живети нешто већи број становника. Рецимо, осам милиона. Међутим, више од половине становника Србије биће нови становници – Албанци, муслимани мигранти и други муслимани, Роми, Мађари и њихови са Србима измешани потомци. Све заједно то даје једну мрачну слику будућности за српски народ на овим просторима.

Генетика – Хапло групе

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Косова и Метохије су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа Е1б1б (47,5), Хаплогрупа Р1б (21%), Хаплогрупа Ј2 (16,5%), Хаплогрупа И1 (5,5%) и Хаплогрупа Р1а (4,5%) . Mеђу становништвом Албаније су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа Е1б1б (27,5%), Хаплогрупа Ј2 (19,5%), Хаплогрупа Р1б (16%), Хаплогрупа И2а2 (22,5%) и Р1а (9%). Mеђу становништвом Србије су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа И2а2 (34%), Хаплогрупа Р1а (18%), Хаплогрупа Е1б1б (15%), Хаплогрупа J2 (9%), Хаплогрупа И1 (8%) и Хаплогрупа Р1б (6%). Проценат заступљености ових хаплогрупа ДНК се поклапа у свим главним групама гена када се групе Косова и Албаније посматрају заједно (6 главних група) у односу на генетске групе Срба(6 главних група). Када се погледа карта са погачама, види се велика сличност погача Србије, Бугарске, Албаније и Румуније. То је и нормално због тога што ти народи живе на простору Балкана од 6 -7. века, те је било многобројних мешања гена. У то убрајам и чињеницу да барем трећина садашњег албанског етничког корпуса (ако не и читавих 50 одсто), има српско порекло. Подручје Балкана спада у генетски најразноврснија и најизмешанија подручја у свету, што и није тако чудно када се погледа географски положај Балкана на мапи Евроазије и Медитеранског подручја. Током више миленијума, мноштво народа се насељавало на Балкану или је прелазило преко Балкана, остављајући ту своје генетске и језичке трагове. Да су Албанци потомци Илира њихова погача би се значајно разликовала од погаче Србије, Бугарске или Румуније. Ови подаци о типовима гена и генетска карта Европе, само потврђују податке о пореклу Албанаца које је су изнели научници Јован Цвијић, Димитрије Богдановић, Каплан Буровић, али и многи други.

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ – ЕТНОЛИНГВИСТИКА – Албанска етнолингвистичка генеза

Албанци су до 1999., цео миленијум, били углавном историјски незанимљиви и неприметни, и о њима се мало зна. Томе је допринео и период комунизма у Албанији од 1945., до његовог пада 1991., када је Албанија била потпуно изолована и скрајнута. Албанија и Албанци су били слепо црево историје и лингвистике. Многи се питају – ко су Албанци? Одакле потиче њихов језик? Каква је њихова историја и култура? Трудећи се да одговорим на нека од ових питања користио сам више кредибилних извора за наводе који следе. Један од главних је ремек дело историјске науке, „Књига о Косову“ (1986.), покојног академика Димитрија Богдановића. Други извори су истраживања др Каплана Буровића (упутница 2), Јована Цвијића и страних и домаћих путописаца из 19. века, Амија Буеа, Јозефа Милера, Милоша Милојевића и Тихомира Ђорђевића. Сви они су оставили приличан број података о преверавању или српском пореклу муслиманских заједница у косовским и метохијским градовима и селима, па и читавим областима. Истакнимо једну ствар, Албанија као држава, постоји тек од 1913.! Историјски извори не помињу Албанце пре 11. века. Преци Албанаца нису представљали ни снажну етничку групу, нити племенски савез који би сe наметнуо као значајан историјски чинилац. Били су исувише малобројни да би сe византијска власт, или Словени (Срби, Бугари…), морали сукобљавати или усклађивати са њима. У званичним научним круговима данас постоје две теорије у вези са етничким пореклом Албанаца. Једна, „кавкаска” теорија о пореклу Албанаца, иако за постојбину Албанаца неосновано одређује Кавказ (данашњи Дагестан), преко многих других аргумената потврђује да Албанци нису потомци Илира, или Пелазга и да нису аутохтони на Балкану. Албанске тврдње да Албанци потичу од Илира, нису теорија, због тога што нису засноване ни на једном једином историјском извору, већ искључиво на албанским митовима и утопијама.

Најутемељенија је теорија највећег живог албанолога и балканолога, др Каплана Буровића. Каплан Буровић (Ресулбеговић), (Улцињ 1934.) (85), највећи живи албанолог и балканолог, провео је две године у затворима СФРЈ, и потом двадесет година у затворима Енвера Хоџе (1970. до 1990.), као политички затвореник. Пре десет година, у Тирани, албанске власти су Буровићу спалиле читав тираж тек објављена четири дела. Др Каплан Буровић је аутор преко 100 научних и прозних дела и низ деценија живи у Швајцарској. Његова теорија доказује да су се преци Албанаца, током велике сеобе народа, доселили са прибалтичког подручја, на делове подручја Албаније, али не директно. Пут их је водио преко Карпата, у Румунији, где су дуго живели уз ране Румуне и Влахе. По наиласку Бугара, Албанци су се опет покренули, и прешли преко Дунава у Тракију, са Бугарским племенима, где су живели поред њих. Албанци су уз Бугаре у десетом веку избили на обале Јадранског мора. Научници Буровић, Чабеј, Пушцариу и Барић се слажу у томе да су преци Албанаца били малобројни и да су их у овим првобитним лутањима по Балкану, држали за неко бугарско племе. Бугарски освајачи сместили су претке Албанаца у брдско планинску област Мат, погодну за гајење стоке. На том подручју преци Албанаца су наишли на нешто мало Срба и Влаха, и на малобројне остатке келтског племена Албанои и присвојили њихово име (Келти су тој области дали име Албанон). Како су били нешто бројнији, преци Албанаца су (само) на овој територији асимиловали малобројне припаднике поменутих народа. У једанаестом веку, преци Албанаца почињу да се шире из ове области ка драчком пољу и пољу Тиране, у почетку, а касније на све четири стране данашње Албаније. После ових првобитних сеоба, ови рани Албанци су имали још сеоба, пре свега преко река Дрим и Шкумба, а касније и у делове јужне Италије (у 15.веку).

У индоевропском језичком стаблу албански језик заузима засебну грану у групи“сатем” заједно с индо-иранским језицима, трачким, јерменским и балто-словенским језицима, за разлику од
илирског језика који припада групи “кентум”. Албански је потпуно несродан илирском. Албански је мешавина неименованог језика (неименованог и непознатог стога што је имао мало говорника и био потпуно маргиналан) досељеника са прибалтичког подручја, који чини његов основ, и затим – хронолошким редоследом, следе наноси старолитванског, румунског (влашког), јужно словенских језика, турског, новогрчког итд. У научном истраживању које је спроведено током 60-их година прошлог века, установљено је да се од 1424 речи које се најчешће користе у албанском језику, 667 сматрају албанским речима (оног непознатог језика), а 757 (преко половине) се убраја у позајмљенице. На основу сабраних новијих истраживања великог броја лингвиста (које се може пронаћи на сајту Филолошког факултета, у научном раду под називом „Порекло албанског језика“), о етимолошком пореклу 5335 речи албанског језика, изведен је следећи апроксимативни статистички закључак: да 2000 албанских речи потиче од оног неименованог језика (мање од половине), да је 1180 речи турског порекла, да је око 840 речи новогрчког порекла, да је око 600 речи латинског порекла, да је око 540 речи позамљено из балто-словенских језика и српског, да око 60 речи потиче из старословенског језика, да око 40 речи потиче из старогрчког – дорског дијалекта, да је око 30 речи илирског порекла, да се око 30 речи може довести у везу с језицима Месапа, Венета и Етрураца, да је око 15 речи трачког порекла. Данашњи албански је класификован као посебан језик, изолат, усамљена грана на стаблу индоевропских језика.

ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ – ЕКОНОМИЈА
Финансијске и економске последице нерешавања проблема КиМ

Вредност српске имовине (државе и физичких лица) и улагања на КиМ су огромни и процењују се на 37 милијарди евра. Вредност имовине СПЦ је највећим делом од непроцењиве вредности, због тога што се ради о српској и светској културној баштини. Одлагањем решавања проблема КиМ, српска имовина ће, што се већ увелико дешава, различитим махинацијама прелазити у власништво лажне државе Косово. Што се тиче српске културне баштине и имовине СПЦ, са протоком времена, драстично ће расти шансе да Албанци отму имовину СПЦ, и да већи део српске културне баштине прикажу као своју, или је униште у погромима попут оног 2004. године.

Економске последице нерешавања проблема КиМ ће бити све веће како време тече. Уколико Србија одлучи да прекине преговоре и прихвати „замрзнути конфликт“, „замрзнути статус“ или статус кво, није искључено да нас чекају нове санкције и изопштење из међународне заједнице. Одговор на питање колико би то коштало дају економски подаци о штети насталој због санкција уведених 1992. године. Та штета је процењена на 125 милијарди долара!

Политичка цена нерешавања косовског питања били би стални неспоразуми или сукоби са ЕУ као кључним економским партнером Србије, у погледу опште сарадње и чланства у ЕУ. И сада је нерешавање питања КиМ један од битних разлога заостајања Србије. Највећа штета ће почети да настаје за 7 до 10 година, и надаље ће расти. У економском смислу може се очекивати значајно кашњење у развоју у односу на све земље Европе, а нарочито у односу на суседе. Док се чланство у ЕУ у том периоду може очекивати за Црну Гору и Македонију, то је мало теже очекивати за БиХ и Косово, а за Србију ће бити немогуће. У најбољем случају, у периоду од 2018. до 2028. године, може нас очекивати укупан нулти или негативан раст у односу на 2017. годину. То би заправо значило драстично заостајање Србије по свим економским параметрима и Србија би се вратила на почетак циклуса, дакле негде на 2001.-2003. годину у односу на земље окружења. Просечна зарада у 2028. години би тешко могла да пређе 400 евра, док би просечна пензија била на нивоу од 220 евра и тиме би Србија највероватније постала најсиромашнија земља Европе. Друштвени производ по глави становника не би прелазио 7.500 евра и Србија би у односу на развијене земље ЕУ, али чак и у односу на блиско окружење значајно заостајала по свим социјално економским параметрима. У случају још снажнијег пада инвестиција и, са тим у вези, падом потрошње, где учешће инвестиција у БДП пада на око 15% БДП-а на крају периода, сви ови показатељи ће бити још израженије негативни. На крају тог периода, после 2028. године, Србија ће бити нестабилна држава, незаокружена, сиромашна, напуштена, бесперспективна, девастирана, заостала. Нова хиперинфлација, пропаст привреде, девастирање инфраструктуре, општа криминализација, огромна незапосленост, стрмоглави пад стандарда, масовно осиромашење, урушавање, пропадање здравства, школства, социјале, биће сасвим стваран исход уколико не решимо проблем на КиМ.

Постоји једна немачка пословица која гласи: “Боље ужасан крај, него ужас без краја” (Besser ein Ende mit Schrecken als ein Schrecken ohne Ende). Србија, у последње 4 године по први пут у последњих неколико деценија бележи напредак, у готово свим пољима, од економије преко инфраструктуре, туризма, саобраћаја, културе, до безбедности. Зато ће заустављање ових економских процеса, узрокованих заустављањем или још једним одлагањем, решавања питања КиМ, не само задржати Србију у месту, него је и вратити далеко у назад.

Србија је од 1945. па до данас, знатно допринела економском развоју једног од најнеразвијенијих делова Европе. Након НАТО злочина, 1999. године и протеривања већине српског становништва, на КиМ је остала вредна српска имовина. Српске куће и манастири су срушени, спаљени и оскрнављени, виногради, воћњаци, њиве и ливаде закоровљени, а имовина српских предузећа се распродаје, да се што пре затре сваки траг о постојању Срба на косовско-метохијским просторима. До тога ће заиста и доћи ако свету не скренемо пажњу на то да је Србија у последњих пола века водила снажну политику смањивања великих регионалних разлика, несебично улажући огромна средства за бржи развој КиМ, упркос чињеници да су и југоисточни делови Србије исто тако били неразвијени.

После другог светског рата ФНРЈ је основала Фонд за подстицање бржег развоја неразвијених република и покрајине Косово. До 1963. средства за КиМ су директно трансферисана из државног буџета. Према подацима ресорног Министарства, од 1966. године. до 1990. године кроз тај фонд на Косово је инвестирано око 4,37 милијарди долара, до чега је учешће Србије око 40 одсто, односно 1,75 милијарди долара. Наравно Србија је улагала огромна средства на КиМ и после 1990.,па до дана данашњег. На Косово и Метохију је из тог Фонда пласирано између 33 и 38 одсто укупних средстава. „Држава Србија по основу имовине својих грађана и предузећа, средстава уплаћених бившем Фонду за кредитирање бржег развоја недовољно развијених република и покрајине Косово и косовског спољног дуга, потражује најмање 11,6 милијарди долара“ (извор др. Љубодраг Савић 03.03.2007.).

Држава Србија је под притиском међународне заједнице, преузела косовски дуг у укупном износу од једне милијарде и 182 милиона долара. У последњих неколико година по основу камата за косовски дуг, Србија је већ платила 350 милиона долара.

Земљиште у власништву Републике Србије износи 29 одсто укупног земљишта на КиМ (према подацима Републичког геодетског завода). У власништву државе Србије је 24.500 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта. Када је о објектима реч ради се о 1.240.992 квадратна метра службених зграда, 145.202 квадратна метра пословних зграда, 24.688 квадратних метара стамбених зграда, 3.973 квадратна метра објеката посебне намене, 753.916 квадратних метара других грађевинских објеката, ресторана, одмаралишта, спортских објеката и другог. Укупна процењена вредност тог дела државне имовине је пре неколико година процењена на 220 милиона евра.

Веома вредан ресурс на Косову су изузетни енергетски потенцијали, међу којима најзначајније место има лигнит, чије резерве се процењују на 14,7 милијарди тона и по обиму су на петом месту у свету. Резерве олова и цинка на подручју Косова и Метохије процењене су на 51 милион тона, што представља три четвртине билансних резерви Србије. По важећим ценама метала на светском тржишту, залихе олово-цинкове руде у тој покрајини са просечним садржајем 3,5 одсто олова, 2,5 одсто цинка и 60 до 70 грама сребра по тони, вреде око осам милијарди евра. УНМИК и Србија баратају различитим вредностима укупног рудног богатства, па је тако привремена администрација на Косову изашла са проценом по критеријумима Светске банке од 13,5 милијарди евра, док су домаће процене и знатно веће. Вредност угља лигнита је по УНМИК-у шест и по милијарди евра.

Према подацима Привредне коморе Београда, предузећа из Србије на Косову и Метохији имају 1.358 објеката, при чему само ПТТ има 130, ЖТП 55, ЕПС 18, а Србијашуме 45. Имовина ових 1.358 предузећа се процењује на једну и по милијарду долара. Имовина коју приштинске власти присвајају су и државна предузећа и њихова инфраструктура – Железница Србије, Електропривреда ( Површински копови, ЈП Термоелектране Обилић, ЈП Електромрежа Србије, ЈП Електрокосмет, ЈП Зубин Поток) , ЈП ПТТ Србија, ЈП Србија шуме, НИС Петрол – Југопетрол, ЈП Аеродром Приштина, ЈП Национални парк Шара. На списку те имовине су и предузећа са државним уделом: Трепча, Ски-центар Брезовица д.о.о., Лола Лешак, Космет превоз.

Само имовина ЕПС-а вреди око три милијарде евра, а процене су да би њеним отуђењем то јавно предузеће претрпело губитак од најмање 1,5 милијарди евра. ЕПС је до сада годишње губио око 200 милиона евра јер је био спречен да користи капацитете на Косову, а од 1999. године ЕПС сваке године само за накнаде радницима који су остали без посла, из цене струје издваја 20 милиона евра. На Косову послују три јавна предузећа која су званично још увек део ЕПС. Ради се о предузећима Копови, Термоелектране и Електрокосово дистрибуција, над којима ЕПС нема никаквих ингеренција.

Што се тиче Железнице, књиговодствена вредност њене имовине на Косову, рачунајући инфраструктуру и возила, премашује 206 милиона евра, док је тржишна вредност вероватно вишеструко већа. Састоји се од 330 километара пруга, 33 железничке станице, 19 дизел-локомотива, 15 дизел-моторних возова, 570 теретних и 45 путничких вагона.

Предузеће Телеком Србија претрпело је велике материјалне губитке због противзаконитог искључивања и уништавања радио-базних станица и друге телекомуникационе опреме крајем октобра 2006. године. Укупна штета тог предузећа у последњих седам година по основу одузете имовине, изгубљене добити, одузетих права и обавезе исплаћивања зарада расељеним бившим радницима износи око 1,4 милијарде долара.

Каква је судбина српске имовине на Косову и Метохији? Имовином државе и њених правних лица практично управљају власти Косова. Већ неколико година УНМИК, преко Косовске поверилачке агенције (КПА), распродаје српска предузећа, без било каквог знања и учешћа њихових власника и радника. КПА, супротно европским стандардима о приватизацији, формира нова предузећа, на која преноси имовину, док обавезе остају ранијим предузећима. Имовина тих новоформираних предузећа се продаје у виђеном стању, без прецизног утврђивања њене вредности и власника. Приходи од приватизације одлазе у косовски буџет. Само мали број радника приватизованих предузећа, које одабере Косовска поверилачка агенција, стиче право да учествују у расподели 20 одсто оствареног приватизационог прихода. КПА, са знањем УНМИК незаконито распродаје и крчми српску имовину, а да њени стварни власници практично не могу да учине ништа. Одлуку о коначном присвајању српске имовине је донела Влада Косова 01.03.2017.

У формалном смислу, нешто је извеснија судбина приватне имовине, јер се од косовских власти очекује да обезбеде повратак расељених и протераних лица са Косова и Метохије. До сада се вратио мали број грађана, а судећи по броју инцидената и општој клими коју организовано стварају милитантне групе Албанаца, не треба ни очекивати да ће се на КИМ вратити значајнији број протераних Срба. Суштински, највећи део личне имовине Срба ће бесправно – пре или касније – почети да уживају локални Албанци. Само мањи део ће бити продат, али далеко испод реалне тржишне цене. Вредност објеката и имовине 200.000 грађана избеглих са КиМ се процењује на најмање 4 милијарде долара.

СЕДМО ПОГЛАВЉЕ – ПРЕДЛОЗИ ЗА РЕШЕЊЕ ПРОБЛЕМА НА КиМ

Компромис не подразумева само компромис Срба и Албанаца, већ и компромис са трећом страном – ЕУ (САД). И ЕУ мора да да свој активан и мерљив допринос компромису – без пристрасности у било чију корист. Европска унија, мора и да стане иза до сада потписаних споразума и да гарантује спровођење оног што је потписано. Све то ЕУ не чини. За ЕУ мора да буде неспорно право Србије да заштити своје интересе и права српског народа који живи на Косову и Метохији. Уназад 19 година нису Албанци обесправљени и угрожени на Косову и Метохији – већ Срби. Без решавања тих проблема је немогућ живот Срба на Косову и Метохији. Решење мора да буде праведно, целовито и одрживо. У складу са хуманим и цивилизацијским стандардима за које ЕУ тврди да примењује. Решење мора да обезбеди трајни историјски компромис између Срба и Албанаца и политичку стабилност на дуги рок. То је циљ.

Конкретни предлози

1.Поштовање и спровођење Резолуције 1244. Резолуција 1244 не прејудицира коначно решење на Косову и Метохији. У Резолуцији 1244 се експлицитно говори само о широкој аутономији и суштинској самоуправи за Косово у оквиру СР Југославије (Србије као наследника), узимајући у потпуности у обзир принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије (односно Србије као сукцесора). Проблем је у томе што је после 19 година јасно да међународна заједница (УН, ЕУ и САД…) не жели да поштује Резолуцију 1244, па ни територијални интегритет Србије.

2. Повратак избеглица на КиМ у складу са основним људским правима и Резолуцијом 1244.
Резолуција 1244 се опширно бави и питањем повратка свих избеглица и расељених лица њиховим домовима. Међународна заједница, ЕУ и органи Косова, прво морају да обезбеде услове за повратак око 200 хиљада избеглица на Косово и Метохију (оних који желе да се врате). Проблем је у томе што је после 19 година јасно да међународна заједница не жели повратак српских избеглица на КиМ (оних који желе да се врате).

3. Да се утврди постојећа етничка територија Срба на КиМ. Да се путем разграничења, општине са већинским српским становништвом врате под фактичку власт Србије.

4. Аутономија верских објеката СПЦ и њихова трајна заштита. Гарантована слобода деловања СПЦ.

5. Остваривање финансијских и имовинских права државе, СПЦ, српских правних и физичких лица.

Референдум о Косову и Метохији, у Србији је потребан. Потпуно је несхватљиво противљење том референдуму, односно изјашњавању народа. Због чега су се сви садашњи лицемерни противници референдума о КиМ, здушно залагали за референдум о једном мање важном питању – о потреби доношења новог Устава? Да су доследни, заложили би се и сада да се грађани на референдуму изјасне о једном важнијем питању, него што је питање Устава.

ОСМО ПОГЛАВЉЕ – ПОЛИТИЧКИ ОСВРТ

Дијалог о Косову и Метохији

Председник Србије Александар Вучић је покренуо дијалог у правом тренутку. Дијалог је био неопходан. Дијалог у вези са решавањем проблема Косова и Метохије је показао да та тема служи опозицији само за прикупљање јефтиних политичких поена, док појединим верским круговима углавном служи да шире митове. Ови последњи истичу завете и узвишене духовне вредности, али не говоре о својим нешто мање узвишеним мотивима, о томе да пре свега воде рачуна о имовини своје верске заједнице. Један део те имовине (културна баштина српског народа) јесте од непроцењиве вредности. Та имовина јесте формално у власништву једне верске заједнице, али она потиче од народа и државе, који су вековима улагали у ту најдоминантнију верску заједницу. Она је вољом народа и државе постала једна од најважнијих институција друштва и због тога је још трагичнија заслепљеност појединих верских великодостојника.

Противници садашње власти нису понудили било какав разуман предлог за решење проблема КиМ. У дијалогу су учествовали и опозиција и верски кругови. Учествовали су и противници дијалога, мимо својих намера. Сви они су изнели низ писаних ставова, најчешће у форми апела, прогласа, петиција или интервјуа, али без предлога решења. Они нису учествовали у оном официјелном делу дијалога који је организовала власт, али то не умањује чињеницу да су у дијалогу учествовали. И то је добро. То је и била намера покретача дијалога, председника Србије.

Нажалост, питање Косова и Метохије је за већину опозиционих странака само предмет политичке демагогије. То је за њих само још једна тема за политички обрачун с влашћу. Косово и Метохија им изван тога, не значе ништа. Они показују посебну неодговорност лишени терета одговорности власти. Њихови ставови немају за циљ да помогну решавању проблема, већ имају искључив циљ да отежају положај власти. То што тиме отежавају и положај државе, није их брига. Један део опозиције је по овом питању подељен на кибицере, саботере и заступнике страних интереса. Зашто би данас делови распале ДС бринули о КиМ, када то нису радили ни када су били на власти? Већи део опозиције (СЗС, ПСГ, ДСС, Двери, НС и ДС), али и део верских великодостојника, бомбардује медије лажним сценаријима и неутемељеним оптужбама на рачун власти, за заверу против свог народа. Они намећу једну врсту психозе и слабе преговарачки положај Србије. Тиме они делују против интереса своје државе и постају заступници (агенти) страног интереса. Путин је тај проблем лепо решио у Русији. Већи део опозиције саботира Србију и чека да Вучић реши косовски Гордијев чвор и нада се да ће се кола сломити на њему. Издајником и кривцем ће га називати управо они који су Србији и Косову нанели највећу штету док су били на власти.

Против могућег решења проблема КиМ, које је наговестио председник Србије (разграничење и компромис), сложно су се изјасниле и наводно патриотске странке (ДСС, Двери) и делови распале ДС (СЗС, Народна странка, СДП), НВО Друге Србије, албанске политичке партије и НВО са Косова, али и поједини верски великодостојници. То је огроман апсурд, да су се у истом строју против државе Србије, нашли сви они. Не повезује њих брига за српски народ на КиМ, већ мржња према Вучићу, и опортунизам, прилика коју виде у покушају рушења Вучића и СНС, на овој теми.

Заробљени ум замрзнутог конфликта

Расправа о теми КиМ је показала да критичари Вучића, уопште не желе да се овај проблем реши, поред тога што су неспособни да дају било какво сувисло решење. Они најчешће наводе да је „замрзнути конфликт“ најбоље решење. Политика „замрзнутог конфликта“ је политика јалове неспособности да се понуди решење проблема. Замрзнути конфликт није решење, то је одлагање решења за нека „боља времена“ по КиМ (чињенице кажу – неће их бити).

Политика замрзнутог конфликта дугорочно гледано је проалбанска политика.

Замрзнути конфликт значи жртвовање 100.000 Срба на КиМ, утопијским идејама о „Светој Земљи“ и „Небеској Србији“ или миту о „Косовском завету“. Светом и небеском, смисао и завет дају живи људи земље Србије, посебно Косова и Метохије. Из демографских токова се јасно види да је за Србију најбоља позиција садашњост. Од 15. века, наовамо, историјске и демографске околности се само погоршавају, а не обрнуто. Теоретски гледано, ствари се могу преокренути само ратом. Како је то изгледало видели смо 1999. године.

Вратимо се замрнутом конфликту. Суштински, ту политику су водили ДСС (активну) и ДС (пасивну), од 2000. до 2008. године. ДС се апсолутно није бавила проблемом КиМ до 2004., а ДСС је, и поред преговора (2006.) у доба своје прве владе, активно водила политику замрзнутог конфликта. Какве су последице, то смо видели по доласку ДСС-а на власт 4. марта 2004. године. Албанци су 17. марта 2004., две недеље после избора владе ДСС-а, извршили погром над Србима на КиМ, уз дозволу САД и ЕУ, чије су снаге мирно посматрале погром. Такође, у марту 2007., пропали су тринаестомесечни преговори о КиМ у Бечу. И коначно, у јануару 2008., за време друге владе ДСС, Косово је прогласило незивисност уз подршку САД и ЕУ. Одговорност пре свега лежи на САД, ЕУ и Албанцима, али немогуће је да део одговорности за све ово, не сносе и они који су тада били на власти, пре свега ДСС и ДС.

Проглашење независности Црне Горе у јуну 2006., ослабило је положај Србије у борби за очување КиМ. Део одговорности за то опет сносе и ДСС и ДС. ДС је мање више подржавала независност Црне Горе. Коалициони партнери ДСС, такође (СПО и Г17). ДСС се противила независности, и у то време је била одлучујући фактор у политици Србије. Међутим, ДСС и њени носиоци власти су сасвим погрешно одлучили да функционери Србије и српских странака не треба да учествују у кампањи за очување СЦГ. Такође, Русија се, из својих интереса, који се тичу тадашњих инвазивних улагања у некретнине и приватизацију у Црној Гори, није успротивила независности. Када знамо да је референдум о независности Црне Горе, успео за свега пола процента гласова (мање од 2100 гласова), онда је јасно да је одговорност ДСС и Русије, кључна. Да су се та два фактора најодлучније укључила у кампању против независности, тај референдум не би успео. Искрено речено, ни митрополија Црногорско – Приморска се није баш претргла противећи се независности Црне Горе. Тада су митрополит Црногорско – Приморски и председник Црне Горе, били у пријатељским односима и добро су сарађивали.

Шта демантује теорију замрзнутог конфликта? Демографија, пре свега. Поред тога, постоје и друге слабости те теорије. Краткорочна слабост замрзнутог конфликта је то што неминовно подразумева прекид преговора. То би убрзо изазвало више разорних последица. И од стране САД, ЕУ (санкције, уцене…) и још горе, од албанске стране (нови погром). Последице би на својој кожи највише осетили Срби на КиМ. Албанци би у случају прекида преговора, поновили погром из 2004. у покушају да натерају преостале Србе на егзодус. Албанци већ имају делимичну контролу на северу Косова, али је њима много важније да Србе уклоне из једначине. Албанци себи могу да приуште насиље и етничко чишћење – видели смо то у мају 2003. (покољ над српском децом у Гораждевцу), и у марту 2004. (погром). Имају подршку од САД, ЕУ и шире (Албанија, Босна, Хрватска, Црна Гора, Македонија), а имали би и изговор – прекид преговора. Примарна слабост замрзнутог конфликта је она дугорочна. По свим демографским показатељима и пројекцијама, и домаћим и страним, број Срба ће бити преполовљен до 2100. године. Већ 2050. године демографска слика ће бити ужасна по Србе. Уз то миграциони токови и насељавања јесу непредвидиви, али су извесни. Мигранти из Азије и Африке су већином муслимани. Миграције су и сада, осим ратовима и сиромаштвом, узроковане и климатским променама, а клима ће се драстично погоршавати, узрокујући миграције незамисливих размера, на север. Српски народ има низак наталитет и висок морталитет. Код Албанаца ствар је обрнута. Све то упућује на закључак да проблем на Косову и Метохији треба решити што пре. Албанцима одговара и одуговлачење и замрзнути конфликт.

Заговорници замрзнутог сукоба и статуса кво, често потежу четири примера како су се друге државе, наводно на начин сличан „замрзнутом конфликту“, избориле за своје територије. Сви ти примери су погрешни и неодговарајући. Помињу пример Крима – кажу, Руси су чекали 60 година, па су повратили Крим. Прво, на Криму живи 68 одсто Руса (попис 2014.). Друго, Крим је припао Украјини једним административним хиром Хрушчова, а Украјина ни током тих 60 година формалног поседа над Кримом, никада није имала контролу над њим. Треће, Русија је једна од три најмоћније државе на планети. Други пример који радо помињу је Хонг Конг. Британија је управљала Хонг Конгом 99 година на основу Уговора о најму. Уговор је истекао 1997., па је Кина повратила формалну управу над ХК. У Хонг Конгу одувек живи преко 95 одсто Кинеза. И коначно Кина је могла да чека не само 99, већ 999 година јер се ради о најмоћнијој сили на планети. Трећи пример који радо помињу присталице „замрзнутог конфликта“ је пример Јерусалима, односно генерално пример Израела – кажу- Јевреји су чекали 2000 година на своју државу, па су је дочекали. И тај пример има мало додирних тачака са КиМ. Прво, Јевреји су при оснивању Израела, иза себе имали сву огромну материјалну моћ јеврејске дијаспоре. Друго и важније, имали су подршку САД. Треће, САД данас и уназад више од пола века помажу Израел, као да је део САД. Четврто, 75 одсто становништва Израела чине Јевреји. Пето, становништво јеврејског порекла се досељава у Израел са разних меридијана и Израел нема проблем са наталитетом. Све три државе су нуклеарне и економске силе, а Србија није. И све три државе су демографски виталне и здраве, а Србија није. Сва три случаја имају једину сличност са КиМ и Србима, у томе што су и Руси и Кинези и Јевреји имали морално и историјско право на своје територије. Међутим, своје територије нису повратили због моралног права, већ због права јачег, и чињенице да су Русија, Кина и Израел војне и економске силе. Нешто бољи пример је Кипар, али и тај пример показује слабост „замрзнутог конфликта“. Турци суверено држе свој део Кипра. Одлагање проблема не иде у прилог кипарским Грцима. Основни проблем за Кипране је то што је Турска одавно постала регионална економска и војна сила (и још нараста), чије становништво се значајно умножава. Турци су народ у успону, а Грци и Кипрани су народ у опадању. Време ради за Турску, и кипарске Турке, а не за Кипране.
Један други пример много боље показује како су прошли неки народи. Ради се о примеру староседелаца Северне и Јужне Америке, Аустралије и Новог Зеланда. Задржимо се на староседеоцима Северне Америке. Процењује се да је број староседелаца Северне Америке бројао око 18 милиона 1500. године. Староседеоци и дан данас имају сва морално историјска права на Северну Америку. Они су били „власници“ Северне Америке, дакле, имају тзв. титулар. Међутим и сами знамо да им то није ништа значило, нити значи данас. Превагу је однело право јачег. Данас се процењује да у САД и Канади живи око 6 милиона староседелаца. Они углавном животаре по резерватима, у сиромаштву, демографски изумиру, или бивају асимиловани. Ништа им не вреде ни титулар, ни морално и историјско право над Северном Америком, у којој су живели хиљадама година. Ништа им не вреде ни митови о светој земљи и небеском Манитуовом народу, ни староседелачки завети или клетве. Северном Америком владају САД и Канада, и њихових 322 плус 34 милиона становника (одузето 4 плус 2 милиона староседелаца).

Размотримо укратко историјске чињенице везане за власт над територијом КиМ, укрштене са простом математиком. Размотримо то у погледу питања ко је и колико дуго кроз историју, владао територијом коју данас називамо Косово и Метохија (од првог века до данас). У првом веку Рим суверено влада овом територијом покоривши Илире и Далмате, који су мање више настањивали ову територију. Власт Рима – 400 година (од године 1. до 395.). После владавине Рима, територијом КиМ влада Византија, од 395. до 960. Године – око 550 година. Српска племена долазе на територију данашњег КиМ око 600.године. Срби дају име територији Косова и Метохије (по птици кос и речи метох- грч. metokhé – заједница ; заједничко добро – у ужем смислу црквени посед). Од 960. до 1080.године (120 година) над територијом КиМ за превласт се боре Византија и различити српски владари – узмимо грубо по 60 година за Византију и Србе. Српски владари владају над КиМ од 1080. до 1400.- 320 година. Турци владају над КиМ од 1400. до 1910.- 510 година. Срби владају над КиМ од 1910. до 1999. (краћи прекиди у два рата су неважни)- 90 година. Албанци владају над КиМ, од 1999. до данас- грубо-20 година. Дакле за посматраних 2020 година, Срби су владали Косовом и Метохијом око 470 година. Остали (Римљани, Византинци, Турци и Албанци) су владали Косовом и Метохијом 1550 година. Ако посматрамо само период од 960. године, Срби су владали над КиМ, 470 година, а остали 590 година. У светлу тих података, сасвим другачије изгледају тврдње о историјском праву на КиМ.

Титуларно право Србије на Косово и Метохију није спорно. Србија је правним језиком речено, неспорни књижни „власник“ КиМ. Стога једино Србија може ускратити Косову чланство у УН, и коначно, ускратити право на потпуно признање лажне државе Косово. Међутим, у стварности изван теорије права, ствари изгледају потпуно другачије. Деведесет и осам чланица УН је признало лажну државу Косово и њихову „државину“ (фактички посед). Албанци имају и физичку и демографску контролу над Косовом. Имају иза себе најмоћније земље запада. Имају 5000 тешко наоружаних припадника КФОР-а, америчку базу Бондстил, али и своје трупе. И имају потпуну подршку своје матичне државе, Албаније. Нажалост, током миленијума историје човечанства, показало се да ратом задобијене територије, на којима живи етнички компактно становништво, углавном припадну победницима у рату и етничкој већини. И сходно томе, готово увек се показало да право силе, надјача оно теоријско или морално право.

Ставови појединих верских кругова

Поред залагања за „замрзнути конфликт“, делови појединих религиозних кругова безразложно страхују да ће било какво компромисно решење косовског чвора угрозити вишевековну имовину СПЦ на КиМ. Исти тај страх, ти исти верски кругови, овај пут са разлогом показују и у Црној Гори. Имовина верских организација јесте важна, али није најважније питање. Верске организације често показују да су посвећеније стицању и очувању материјалног, него духовном уздизању својих верника, или народа уопште. Са једне стране, добро је да верске организације размишљају у размерама миленијума и векова, али са друге, то доводи до раскорака – губитка осећаја за живот и проблеме појединаца и генерације, који се одвија у размерама година или деценија. Јасно је наведено да ће део евентуалног споразума о Косову и Метохији бити својеврсна аутономија тј. посебан, заштићен статус свих храмова и манастира СПЦ, или споразума неће бити. Оно што даје наду јесу разложни и помирљиви ставови самог Српског Патријарха, господина Иринеја. Очигледно је да су ирационални страхови код дела јереја СПЦ, помешани са одсуством сагледавања стварности на КиМ и са вером у утопијске митове и завете, јачи од разложног и смиреног поступања и поверења у добре намере државних власти. Стога ставови појединих јереја постају све бројнији, жучнији и пунији оптужби за „издају“ „Свете земље“ и „Косовског завета“.

Одакле потичу ти страхови? Одговор на ово питање даје сагледавање положаја СПЦ, пола века уназад, у светлу негативног развоја историјских околности, у бившим републикама СФРЈ. Да не би ширили тему, задржимо се само на двема бившим републикама, садашњим самосталним државама – Македонији и Црној гори.

Македонија. Проблеми по СПЦ су кулминирали 1967. када се Македонска православна црква (МПЦ) одвојила од СПЦ, без сагласности СПЦ, али уз сагласност комунистичких власти. МПЦ је прогласила самосталност 1967. МПЦ је преузела сву имовину и већи део свештенства СПЦ. То је био огроман ударац за СПЦ. По стицању независности Македоније, постало је још јасније да независна држава Македонија, још више жели своју цркву, а не СПЦ. Македонцима нико не спори националност, нити право на државу, и њима је логично да желе своју националну цркву, а не „српску“ цркву. Друго, независној Македонији је на руку ишла чињеница да се њихова црква и фактички одвојила још у доба комунизма, као и чињеница да у Македонији живи свега 36.000 Срба, по попису из 2002. Међутим, не треба крити ни чињеницу да је црква у Македонији, аутономију добила од СПЦ. Свети архијерејски сабор СПЦ је 1955. године донео начелну одлуку да се изађе у сусрет свим захтевима македонског свештенства који нису у супротности са канонима и Уставом СПЦ. На Светом архијерејском сабору СПЦ који је заседао од 3. до 19. јуна 1959. године у Београду, донета је одлука о начелном прихватању обласне црквене аутономије у Македонији. Обављен је и канонски избор владике Доситеја за охридско-скопског архиепископа. Након ових одлука, патријарх Герман је посетио Скопље и ту је обавио устоличење (хиротонисање) владике Доситеја. Данас је процес ка канонском осамостаљењу МПЦ далеко одмакао, а помоћ МПЦ-у пружа Бугарска православна црква и делимично Васељенска патријаршија. Због тога што македонска држава штити своју цркву, СПЦ противзаконито, није регистрована као верска заједница, што је пресудио и суд у Стразбуру. Свештеници СПЦ службу обављају по приватним објектима. Нажалост, јасно је да је СПЦ изгубила битку за Македонију.

Црна Гора. Ситуација по СПЦ и по све оне који се изјашњавају као Срби је све гора у Црној Гори. Држава Црна Гора, својата сву имовину СПЦ у ЦГ, и полако води правну битку за отимање имовине СПЦ у ЦГ. А код државе Црне Горе су и нож и погача. Кадија те тужи, кадија ти суди. Јасно је да Црна Гора жели македонски сценарио. Додуше, то не иде лако, због великог броја Срба у ЦГ. Такође, у Црној Гори се говори само један језик – српски. На страну чињеница да су сви православни Црногорци углавном српског порекла – без обзира на то, нико им не може оспорити право да се изјашњавају као Црногорци. Процес потискивања СПЦ не иде лако и због чињенице да је СПЦ у поседу своје имовине и да је свештенство верно, а да тзв. Црногорска православна црква (ЦПЦ) нема подршку у народу. Антисрпске активности државе Црне Горе уперене против СПЦ, су довеле до тешких али оправданих оптужби против власти у ЦГ, од стране Патријарха СПЦ. Међутим, на дужи рок гледано, СПЦ-у се не пише добро у ЦГ, због тога што је држава ЦГ ипак јача од СПЦ.

Кад сагледамо ова два примера, онда је мало јасније због чега неки високи јереји СПЦ имају такве ставове према проблему КиМ, и према властима Србије. Нису у питању само имовина или заслепљеност митовима, већ и чињеница да су Косово и Метохија за српски народ колевка духовности, државности и историјског памћења. Међутим ти јереји СПЦ, случајно или намерно превиђају кључне негативне чињенице по Србе, из историје, демографије и економије, који се тичу КиМ.

„Превелика моћ цркве је један од узрока дехристијанизације и обратно, што је црква сиромашнија и скромнија то је већи њен углед у јавности. Запажам такође да је скромнија црква мање склона реторици застрашивања у односу према хришћанима и нехришћанима“.
Жан Делимо

У одбрани од критика упућених из редова свештенства по питању Косова власт се не позива на принцип одвојености Цркве и државе. То је грешка. Свети архијерејски сабор изнео је недавно свој предлог обавезујућег српског националног становишта. Полазећи од тога да је косовско питање на првом месту „српско црквено“, а затим и „национално и државно питање првог реда“, сабор је изједначио политичку одговорност Цркве и државе у очувању Косова и Метохије „те наше историјске покрајине у границама Србије“. Када сабор епископа једне верске заједнице јавно стави до знања да има територијалне политичке циљеве, није тешко констатовати да је процес секуларизације црквене свести у СПЦ достигао неслућене размере. Епископи су Цркву поистоветили са нацијом и државом – односно спојили су теократско и секуларно: „Косово и Метохија, са нашег становишта, није питање ни националне идеологије или митологије нити, штавише, само територије већ представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације“. Признавање независности Косова „дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. Све би то убрзано довело до дезинтеграције православног хришћанског идентитета у целом српском народу“. По јерејима, суштина Цркве и вере више није непролазно царство небеско, нити Бог и Христ, него догма о територији Косова и Метохије која постаје срж и биће српске Цркве и народа, без којих и верном народу и свештенству прети нестанак и смрт.

Уместо да поједини острашћени јереји заузму искрене и промишљене хришћанске неселективне ставове о достојанству и слободи сваке људске личности (ма које вере и нације била), грађанским правима или борби против сиромаштва, они се мешају у државне послове и вређају државни врх Србије. Уз то шире утопијске митове о једној територији. Такође у средиште (српског) хришћанства стављају ту територију , цитирам : „Косово и Метохија, са нашег становишта, представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања“. До сада је важила догма да је срж црквеног бића, између осталог, хришћанска вера и Свето тројство, Бог – отац, Богочовек – син и Свети дух. Срж црквеног бића и црквеног постојања не може бити било која територија. У том случају шта је са територијом Македоније? Шта је са територијом Црне Горе? Због чега и територије Македоније и Црне Горе не представљају саму срж бића и постојања СПЦ?

Одговорност за стање на КиМ од 1945. године

На овом месту говорићемо о оним мање пресудним (другоразредним) разлозима за губитак Косова и Метохије (то су разлози изван оних историјско демографских). Овде ћемо говорити о одговорности ранијих власти Србије и Југославије од 1945. године до данас. О томе сам говорио у историјском поглављу, па ћу сада само кратко поновити кључне чињенице.

Комунистичке власти Југославије су од 1945. до 1989. године повукле низ потеза изузетно штетних по Србију, а посебно по Косово и Метохију. Од 1974. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ. Тиме су створене све претпоставке за ескалацију будућих проблема на Косову и Метохији.

Такође, велики терет су представљале и грешке власти Слободана Милошевића, посебно 1998. и 1999. године. Милошевићева власт је прво, из патротских и државних разлога, али ипак неопрезно, ушла у клопку сукоба са НАТО и Албанцима на Косову и Метохији. Околности су биле драстично неповољније него 1945. када су се власти ФНРЈ жестоко обрачунале са албанским фашистима и балистима. САД и ЕУ су желели и желе, пуну независност Косова и даће све од себе да то остваре. Кривицу за ратове деведесетих и за стање на КиМ, од 1990. до 2000.,не сноси Србија, односно Милошевић, већ САД, ЕУ и НАТО, због тога што су те ратове изазвали и водили.

О периоду од 2000. до 2008. године смо већ говорили у овом поглављу у делу текста који говори о „Замрзнутом конфликту“.

Од 2008. до 2012. године, ДС и Г17, пре свега Тадић, Јеремић и Б.Стефановић, су по Косово и Метохију водили тако неодговорну и штетну политику, да су практично признање независности Косова довели до нивоа од 99 одсто. Посебну штету по будуће напоре су Србији нанели Вук Јеремић и Борко Стефановић. Министар Вук Јеремић је успео да преговоре о КиМ пренесе из надлежне УН, у ненадлежну ЕУ. Јеремић је 2008. успешно потурио домаћој јавности мисију Еулекс, представивши је као мисију УН. Јеремић је пред Скупштином УН, неспорно питање суверенитета Србије учинио спорним, штеточинским предлогом Резолуције којом се тражи мишљење Међународног суда правде (ICJ) о легалности једнострано проглашене независности Косова. Тај суд је стао на страну Албанаца. У време Јеремићевог министарског мандата, преко 90 држава је признало Косово. Целокупна петогодишња активност Јеремића, као министра спољних послова је ишла на штету Србије.

Борко Стефановић је у Влади Мирка Цветковића био Политички директор у Министарству спољних послова Републике Србије и Шеф преговарачког тима за разговоре са такозваном Републиком Косовом. Сви споразуми које је он потписао су апсолутно ишли на штету Србије (Споразум о прихватању царинског печата, Споразум о катастру, Споразум о матичним књигама, Споразум о граничним прелазима…).

Деловање Тадића, Јеремића и Б.Стефановића је посебно штетно због тога што они нису остављали никакав маневарски простор будућој власти и што су практично приморали будућу власт да настави преговоре у Бриселу, али у апсолутно подређеном положају, што је терет који Тадићева власт није наследила 2008. године. Било ко други ко би дошао на власт после њих би морао да настави тамо где су они стали. Они су Вучићу и СНС-у оставили рачун на наплату.
Овде долазимо до питања одговорности садашње власти за стање на КиМ. Као што видимо из претходних поглавља јасно је да кривица Вучића и СНС за стање на КиМ, практично не постоји. Међутим, за разлику од претходних власти које су или водиле аутистичну губитничку политику, или су максимално излазиле у сусрет захтевима ЕУ и САД, Вучићева власт чини само оно што је неопходно да би се очувао опстанак Срба на КиМ, и да би се спречили нови погроми над Србима од стране Албанаца. Постоји и још једна битна разлика. Захваљујући политици Вучићеве власти, Срби на КиМ, живе знатно боље него до 2012. године.

ДЕВЕТО ПОГЛАВЉЕ- ЗАКЉУЧЦИ

Постоји неколико пресудних историјских догађаја који су тешко погодили српски народ, његову демографску виталност и онемогућили здраву и неометану смену генерација. Пресудан
негативан догађај у трајању од пола миленијума је турска окупација. Додајмо томе и два светска рата где је Србија изгубила огроман део популације. Толико трајање неслободе и злочина је изазвало несагледиве последице по српски народ.

Када познајемо историјски, демографски, економски и политички контекст, очекивања од најављеног решења за КиМ морају бити минимална. Због свега наведеног у претходним поглављима, јасно је да нико, па ни председник Србије, не може да исправи терете векова у вези КиМ. Не може Вучић да поништи 500 година ропства, да надокнади милионе српских живота, да исправи последице НАТО злочина, да насели 200.000 Срба на КиМ, да поништи терете које су му оставили претходници. Вучић може да не понови грешке претходника, да покрене решавање проблема наталитета, да сачува оних 100.000 Срба на КиМ. Вучић жели да ово тешко питање наше данашњице, не буде узрок још теже сутрашњице, као што се десило почетком 1999.године. Вучић жели да у вези са овим тешким питањем изгради широку сагласност у друштву. Да сагласност донесе јединство, стабилност и напредак.

Ми, грађани Србије не треба да дозволимо да се кола сломе на једном човеку, коме су дошли туђи рачуни на наплату. Треба отворити и питање одговорности за вођење антидржавне политике по питању Косова и Метохије. Највећи кривци за штетну политику вођену према Косову и Метохији, од живих политичара, су: Борис Тадић, бивши председник Србије, сада лидер СДС; Вук Јеремић, бивши министар спољних послова, сада лидер НС; и Борко Стафановић, бивши политички директор у министарству спољних послова и бивши шеф државног преговарачког тима Србије за дијалог са Приштином, сада потпредседник ССП. Они су нас водили у „светлу будућност“, Александар Вучић мора да нас из ње изведе.

Наше достојанство не могу да одузму ни стране силе, ни лоши суседи. Наше достојанство и национални понос постоје и постојаће мимо сила и неправди. Ако желимо да једног дана повратимо Косово и Метохију, и да на крају овог столећа не изгубимо и Србију, односно да не дођемо на праг демографског изумирања, морамо повећати наталитет. Да би дошло до повећања наталитета, Србија мора да буде јединствена, економски јака, самостална и здрава.

„Време је иза нас, време је пред нама. Чим само почнеш да дуже мислиш о ономе што је било или о ономе што ће бити, одмах губиш оно што је главно: истински живот у садашњости.“
Лав Толстој

„Све што смо знали у прошлости, садашњости и будућности је ништа у поређењу са оним што никада нећемо сазнати.“
Константин Циолковски

„Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих. Јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо.“
Борислав Пекић

Извори:

1.Димитрије Богдановић „Књига о Косову“, 1986. –Издање САНУ
https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/index_c.html
2.Резолуција 1244.
http://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/?id=19944
3.Српске енклаве на КиМ
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B5_%D0%BD%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D1%83_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B8
4.Косово и Метохија
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BE_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0
5.Демографија Србије
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5
6.Демографија КиМ
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5
7.Мартовски погром
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%BC_2004.
8.Србија у првом светском рату
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%83_%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%BC_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83
9.„Порекло албанског језика“

Click to access jezik.pdf

10. Demografija Albanije, Iz Wikipedije
https://sh.wikipedia.org/wiki/Demografija_Albanije
11. Lista država po stopi nataliteta, Iz Wikipedije
https://sh.wikipedia.org/wiki/Lista_dr%C5%BEava_po_stopi_nataliteta
12. Albanian diaspora, From Wikipedia
https://en.wikipedia.org/wiki/Albanian_diaspora
13. Albanian Americans, From Wikipedia
https://en.wikipedia.org/wiki/Albanian_Americans
14.Званични Статистички подаци Грчке о броју Албанаца, страна 9. Пдф документа
http://www.statistics.gr/en/statistics?p_p_id=documents_WAR_publicationsportlet_INSTANCE_qDQ8fBKKo4lN&p_p_lifecycle=2&p_p_state=normal&p_p_mode=view&p_p_cacheability=cacheLevelPage&p_p_col_id=column-2&p_p_col_count=4&p_p_col_pos=1&_documents_WAR_publicationsportlet_INSTANCE_qDQ8fBKKo4lN_javax.faces.resource=document&_documents_WAR_publicationsportlet_INSTANCE_qDQ8fBKKo4lN_ln=downloadResources&_documents_WAR_publicationsportlet_INSTANCE_qDQ8fBKKo4lN_documentID=151627&_documents_WAR_publicationsportlet_INSTANCE_qDQ8fBKKo4lN_locale=en

15. Ђурађ Кастриот Скендербег
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%82%D1%83%D1%80%D0%B0%D1%92_%D0%9A%D0%B0%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BE%D1%82_%D0%A1%D0%BA%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%B5%D0%B3
16.Мит о Скендербегу
https://sh.wikipedia.org/wiki/Mit_o_Skenderbegu
17. Slovenska simbioza porodice Đurđa Kastriota Skenderbega
https://www.rastko.rs/rastko-al/istorija/tvukanovic-kastriot_l.php
18. Rušenje mita o Skenderbegu
https://www.danas.rs/drustvo/rusenje-mita-o-skenderbegu/
19. Албанци „украли“ Мајку Терезу
http://www.politika.rs/scc/clanak/147343/Albanci-ukrali-Majku-Terezu
20.Грб Албаније
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%93%D1%80%D0%B1_%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5
21. Урош С. Шешум – Србија и Стара Србија(1804-1839)
http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/6718/Disertacija4834.pdf?sequence=1&isAllowed=y
22. АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Порекло Албанаца у Србији (Косово и Метохија), у Македонији, Црној Гори и Грчкој

АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Порекло Албанаца у Србији (Косово и Метохија), у Македонији, Црној Гори и Грчкој

23. Албанци – Википедија
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8
24. DANILO DANČETOVIĆ: POEMA BOJANA KAO DOKUMENT

DANILO DANČETOVIĆ: POEMA BOJANA KAO DOKUMENT

25. DISIDENT AKADEMIK BUROVIĆ – Povodom 65-godišnjice objavljivanja poeme BOJANA
https://dijaspora.wordpress.com/2017/10/20/disident-akademik-burovic-povodom-65-godisnjice-objavljivanja-poeme-bojana/
26. Dokumentirano poreklo Albanaca
http://www.novinar.de/2011/02/15/dokumentirano-poreklo-albanaca.html
27. POREKLO ALBANSKOG JEZIKA

Click to access jezik.pdf

28. Демографија Албаније, Из Википедије
https://sr.wikipedia.org/wiki/Демографија_Албаније
29. Интервју: Каплан Буровић
https://web.archive.org/web/20111031171636/http://www.slobodanjovanovic.org/2010/09/03/intervju-kaplan-burovic/
30. 1455 defter of the Branković lands
https://en.wikipedia.org/wiki/1455_defter_of_the_Brankovi%C4%87_lands
31. TURSKI KATASTARSKI POPISI iz 1455. godine za OBLAST VUKA BRANKOVIСA

Click to access brankovici_popis_pregled.pdf

32. Турски попис на Космету из 1455: 13 хиљада српских кућа, само 46 албанских
Новости онлине
http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:550711-Turski-popis-na-Kosmetu-iz-1455-13-hiljada-srpskih-kuca-samo-46-albanskih
33. Рат на Косову и Метохији, Из Википедије
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B0%D1%82_%D0%BD%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D1%83_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B8
34. Трговина људским органима на Косову и Метохији, Из Википедије
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%80%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D1%99%D1%83%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BC_%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0_%D0%BD%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D1%83_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B8
35. Committee on Legal Affairs and Human Rights, Inhuman treatment of people and illicit trafficking in human organs in Kosovo*, Draft report, Rapporteur: Mr Dick Marty, Switzerland, Alliance of Liberals and Democrats for Europe
http://assembly.coe.int/nw/xml/News/FeaturesManager-View-EN.asp?ID=964
36.Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine

Click to access studija-ekonomski-demografski-socijalni-efekti.pdf

37. Kosovo – cena nerešavanja

Kosovo – cena nerešavanja

38. Projekcije stanovništva Srbije od 2010. do 2060. godine, Goran Penev

Click to access studija-projekcije_stanovnistva_srbije_od_2010-2060-penev.pdf

39. НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ 1 – 6

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Први део

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Други део

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Трећи део

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Четврти део

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Пети део

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Шести део

40. Чињенице у вези с КиМ Аутор: Небојша Бакарец
http://www.politika.rs/scc/clanak/402577/Pogledi/Cinjenice-u-vezi-s-KiM
41. Замрзнути ум замрзнутог конфликта Аутор: Небојша Бакарец
http://www.politika.rs/scc/clanak/409029/Pogledi/Zamrznuti-um-zamrznutog-konflikta
42. Ко су Албанци 07.09.2019. Аутор: Небојша Бакарец
http://www.politika.rs/scc/clanak/437006/Pogledi/Ko-su-Albanci
43. КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? 1 – 4

НЕБОЈША БАКАРЕЦ : КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? – ПРВИ ДЕО

НЕБОЈША БАКАРЕЦ : КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? –ДРУГИ ДЕО

НЕБОЈША БАКАРЕЦ : КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? – ТРЕЋИ ДЕО

НЕБОЈША БАКАРЕЦ : КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? – ЧЕТВРТИ ДЕО

44. Отимање српског наслеђа 1- 2
https://www.standard.rs/2019/09/09/komsijsko-otimanje-srpskog-nasledja-1/
https://informer.rs/vesti/politika/458128/kradu-nam-andrica-teslu-skenderbega-nebojsa-bakarec-rasturio-albance-crnogorce-hrvate-objasnjenjem-otimanju-srpskog-nasledja
https://www.standard.rs/2019/09/13/komsijsko-otimanje-srpskog-nasledja-2/
https://informer.rs/vesti/politika/459356/albanci-kakva-njihova-istorija-zasto-hoce-prisvoje-srpsko-kulturno-nasledje-kim-nebojsa-bakarec-potpuno-razoblicio-podle-namere-arbanasa