Светоназор** Српске напредне странке

Српска напредна странка је прославила једанаестогодишњицу постојања. СНС је постала широки народни покрет сличан руској „Јединственој Русији“ и владајућој кинеској партији (КПК). То доказује вишегодишња подршка грађана СНС-у и Вучићу која износи преко 55 одсто. То су показали избори 2014., 2016.,2017., и 2018. године. Тај државотворни народни покрет који представља СНС, односно нови модел политичког организовања, подразумева два важна предуслова. Први, стабилна вишегодишња подршка половине бирачког тела. Други, заузимање позиције политичког центра, али и позиција непосредно са леве и десне стране центра. СНС можемо описати као странку десног центра. Међутим, СНС је више од тога. СНС унутар себе окупља и људе умерено левих и умерено десних погледа. СНС унутар своје коалиције, окупља умерену десницу (СНП, СПО, ПОКС, ПСС) и умерену левицу (СДПС, ПС, ПУПС). Не треба заборавити да СНС добија подршку странака мањина, удружења и синдиката.

СНС – Златни пресек српског друштва

Готово 700.000 грађана, препознало је СНС не само као гаранта стабилности, већ и као нешто своје, блиско. То су чланови СНС. На изборима 2014.,2016. 2017. и 2018. године, као некога ко заслужује поверење, СНС и Вучића је препознало, на републичким изборима 1.740.000 (48,3%), 1.820.000 (48,2%), на председничким 2.012.000 (55,08%) и на београдским изборима 367.000 (45%) грађана. То је знак да је СНС постао широки народни покрет који надилази важност једне политичке странке.

СНС је заступник оне велике већине обичних грађана, а не лажне елите. Стотине хиљада некадашњих транзиционих губитника је добило заслужену прилику да буде део система. Поменули смо колико чланова има СНС. Тиме што су чланови СНС, они нису изгубили грађанска или људска права – право на рад и достојанствен живот (а део медија, НВО и „елитних“ опозиционих странака, управо то подразумева). Пре СНС, више од половине тих грађана нису били чланови ни једне странке. Барем половина чланства СНС су млађи људи. Нема ничег спорног у њиховом праву на рад, праву да доприносе друштву, да буду укључени у друштвене токове. Ово је позитивна социолошка појава. Колико знамо демократија подразумева, и буквално значи – владавина народа. Ево, владавине народа, уз помоћ СНС. Све главне странке бившег ДОС-а, нису заступале обичан народ већ тајкуне и лажну елиту, а и саме су настале као елитистичке странке – од „елите“, за „елиту“ (ДС, ДСС, Г17, ЛДП, ГСС…). СНС, СПС и СРС су странке које заступају обичан свет, а обичан народ је со ове земље. Грађани које ове три странке заступају су 12 година били грађани другог реда. То се променило доласком СНС на власт – нема више грађана другог реда.

И Александар Вучић и СНС се мењају набоље. Опозиција назадује у хаосу. Вучић води стратешки и тактички добру политику. Уравнотежену политику. То је политика неутралности у пракси, а не само у теорији. То је политика по којој Србија сама доноси своје одлуке. То је политика сарадње са балканским народима, који такође сами, али и заједно, треба да одлучују о судбини Балкана. Сходно тој уравнотеженој и помирљивој политици било је могуће потписати „мини Шенген“ са Албанијом и Македонијом. Србија одлично сарађује и са ЕУ, посебно са Немачком, и са Русијом, и са САД, и са Кином. Вучић се труди да развија пријатељске односе са свим суседима, упркос провокацијама Хрвата, Бошњака и Албанаца. Вучић је заслужан што је питање КиМ довео у фокус унутрашње и спољне пажње. Мигрантска политика Србије је за похвалу. Влада добија позитивне оцене свих међународних финансијских институција. Економска ситуација је стабилна и много боља него она до 2012. Поделе у друштву су сведене на најмању могућу меру. Води се борба против корупције. Доводе се страни инвеститори широм Србије, који отварају нова радна места. Примања расту (плате и пензије). Медији су ослобођени притиска власти, и заправо само мањи део медија директно или индиректно подржава власт, док је већи део медија, под контролом западних кругова. Не постоје „свете краве“ у СНС-у, и смене или хапшења корумпираних функционера нису ретка појава. Власт ДС, никада није смењивала, а камоли хапсила ни своје корумпиране функционере, а камоли оне који погреше на неки други начин.

Наравно, ни Вучић ни СНС не тврде да су савршени (а ко јесте?) и праве грешке (ко ради, тај и греши). У Србији се и даље тешко живи. То је истина. Али се живи много боље него до 2012. године. Претходне власти су оставиле Српској напредној странци тешке терете. Јако је тешко осовити Србију на ноге, после ратова, криза, пљачке и слабљења Србије.

Српска напредна странка, функционери, чланство и симпатизери, су изложени организованој сатанизацији у медијима, некултури подсмеха и понижавања. Изложени су негативним стереотипима, предрасудама, дискредитацији. Жртве су лицемерја, двоструких стандарда, недоследности и специфичног вида расизма. Они који демонизују СНС – део опозиције, медија и НВО, показују примитивну агресију која је оличена у непрекинутом низу физичког и вербалног насиља против СНС.

• Крајем септембра 2014., претучени су Андреј Вучић и Предраг Мали.
• У јулу 2015., Вучић је једва избегао покушај убиства током посете Сребреници.
• Током избора 2016., лидер и два функционера Двери су физички насрнули на чланицу РИК-а, Мају Пејчић.
• У септембру 2017., активисти Двери су тукли две новинарке ТВ Пинк-а, Гордану Узелац и Мару Драговић.
• У октобру 2017., лидер Двери је на силу упао у кабинет председнице Скупштине, Маја Гојковић, грубо је вређао и нанео јој лаке телесне повреде.
• У новембру 2017., у Скупштини Србије, лидер Двери, Бошко Обрадовић је физички напао шефа посланика СНС, Александра Мартиновића.
• У фебруару 2018., председница општине Савски венац, Ирена Вујовић вербално је нападнута од стране истакнутих опозиционара. Један од њих је позвао на њено силовање.
• У мају 2018., Драган Ђилас је физички насрнуо на шефа одборника СНС, Александра Мирковића, док је овај био за говорницом Скупштине града Београда.
• У јуну 2018., посланик и лидер НПС “Отаџбина“, Славиша Ристић упутио је претњу убиством Александру Вучићу.
• У августу 2018., лидер Двери је позвао на војни пуч и на хапшење Александра Вучића.
• У септембру 2018., један од лидера СЗС је позвао на силовање председнице владе Ане Брнабић.
• У октобру 2018., посланик Двери, Срђан Ного јавно је позвао на убиство Ане Брнабић и Александра Вучића.
• Током протеста дела опозиције СЗС- „Један од пет милиона“ током 2019., више политичких и јавних личности (Бошко Обрадовић, Јово Бакић, Горан Марковић, Драган Великић, Снежана Чонградин…) је више пута упутило јавне позиве на насилно рушење власти на улици.
• У новембру 2019. године, испред свог дома претучен је функционер СНС и члан Градског већа Београда, Гаврило Ковачевић, коме су нанете вишеструке повреде – потрес мозга, повреде левог рамена, лакта леве руке и леве потколенице. За разлику од напада на Борка Стефановића, ни један опозициони медиј није известио о овом насиљу, нити је било ко из опозиције осудио напад на Ковачевића. А председник Србије је одмах осудио напад на Борка Стефановића.
• Крајем новембра 2019., на насловним странама „НИН“-а и „Данаса“, су објављене три насловнице које подстичу на терор и таргетирају председника Србије. Те три насловнице као да позивају на одстрељивање председника Србије. Исто тако су поједини медији таргетирали Зорана Ђинђића, који је касније убијен у атентату.
• Председнику Србије, Александру Вучићу и члановима његове породице, и многобројним другим функционерима СНС-а, стално се упућују претње смрћу, путем друштвених мрежа.

Мир у српском друштву

У шестој години владавине, Вучић и СНС су показали да Србији нуде стабилност, будућност, развој. Успех, и на унутрашњем и на спољно политичком плану. Вучић и СНС граде мостове у друштву, а не нове поделе. Напетости и поделе у српском друштву су сведене на најмању могућу меру. Сам Вучић већ шест година пружа руку сарадње и левици и десници, и „Патриотској“ и „Другој“ Србији. Вучићева сложна, моћна и стабилна власт ту слогу, моћ и стабилност преноси на цело друштво. Власти до 2012. године (ДС и ДСС), су сасвим супротно, својим унутрашњим сукобима слабили и дестабилизовали цело друштво. Четири примера из прошлости су најбољи доказ за то.

Први пример. Сукоби у Београду и Нишу, 17. марта 2004. Сукобљена одлазећа власт ДС, и долазећа власт ДСС (4. марта 2004. изабрана влада ДСС) су се показале неспособним да контролишу протесте у Београду, поводом Погрома на КиМ. Нарушен ланац команде у београдској полицији (кривица ДСС и ДС) је довео до тога да у сукобима у Београду десет полицајаца буде повређено, од којих три теже. Том приликом Бајракли џамија је запаљена и начињена је већа штета. У све то сам се лично уверио, због тога што сам као становник Јевремове и као председник Извршног одбора СО Стари град, бранио џамију од уништења. У Нишу је џамија потпуно уништена.

Други пример. Сукобљена коалициона власт ДС и ДСС се показала неспособном да организује и контролише оправдане протесте у Београду 21. фебруара 2008, поводом проглашења лажне државе Косово. Због сукоба ДСС и ДС (председник Тадић је побегао у „посету“ Румунији) и непостојања ланца команде између Владе, министарства и врха полиције, после мирног протеста и молебана, дошло је до великих нереда. Тужни биланс је био – један мртав грађанин, 200 повређених, од којих 35 полицајаца, спаљене и демолиране амбасаде, и опљачкан и демолиран велики број продавница, и других јавних објеката. Паљење америчке и немачке амбасаде оставило је велике терете Србији, до дана данашњег.

последице насиља у Београду и Нишу, 17. марта 2004.

Трећи пример. Најбољи доказ о помирљивости СНС и Вучићеве власти је чињеница да не постоји разорна напетост и могућност настајања било каквих нереда, поводом одржавања Параде ЛГБТ особа. Слагали се са овом Парадом, или не, морамо констатовати да су Вучић и СНС заслужни због тога што су потпуно уклонили напетости овим поводом. Сама Вучићева власт је својим мудрим и помирљивим понашањем, потпуно смирила поделе и тензије. Тадићев режим је својим бахатим и арогантним понашањем и пропагандним наметањем онога што не подржава већина грађана, 10. октобра. 2010., створио услове за грађански рат на улицама Београда. Неспособни и штеточински Тадићев режим је главни кривац што се на улицама Београда сукобило 12000 хетеросексуалаца – са једне стране 6000 полицајаца и са друге стране 6000 противника Параде. Тадићев режим је главни кривац за све последице и штету која је настала (повређена су 132 полицајца и 25 грађана, демолирани многи објекти…). Наредне године Парада није одржана због недостатка безбедносних услова. Као што видимо Тадићев режим је радио и против интереса ЛГБТ особа. Једноставно речено, Тадићев режим је био неспособан да створи услове за мир у друштву. Уназад шест година Вучић и СНС су створили све услове за мир у српском друштву.

Четврти пример је потпуно супротан претходним. Ради се о протестима против Вучићеве победе на председничким изборима (април, мај 2017.) и протестима СЗС „Један од пет милиона“ (крајем 2018. и током 2019.). Ти протести уопште нису имали повода, за разлику од претходна три случаја. И још важније, Вучићева власт се показала апсолутно способном да каналише те неоправдане протесте, пре свега толеранцијом и помирљивошћу, а затим и снагом и јединством. Због тога је бројност протеста била веома ниска (у првом случају само једном се окупило 10.000 грађана – 8. априла 2017., а у другом око 7.500 грађана на „великом“ митингу СЗС).

сукоб полиције и протестаната 10. октобар. 2010.

Целовита политичка агенда СНС

СНС је изградила репутацију и стекла поверење бирача управо на економским реформама, борби за КиМ, на политици неутралности, програмском инсистирању да је корупција највећи проблем, и на хватању укоштац с тајкунима и злоупотребама јавних финансија и државних функција. Стање демократије у Србији указује на слободу медија, на снажне и стабилне институције, независно правосуђе и значајне резултате у борби против корупције. Упечатљив утисак је да су уласком СНС у проевропски политички мејнстрим, опозиционе странке остале без препознатљиве политичке агенде.
Проблем опозиције је стална радикализација ставова (пречеста и екстремна – одбијање сваког решења за КиМ, нереални изборни захтеви, оптужбе на рачун ЕУ и ММФ, критика ради критике, нпр. отпор уређивању Београда, вербално и физичко насиље) чиме се удаљавају од мејнстрим политике коју је потпуно преузео СНС. Опозиција жели да повећа своју видљивост радикалним и екстремним ставовима – деструкцијом, уместо квалитеним политичким идејама, конструктивним делањем и проналажењем некомпромитованог лидера (а то нису Ђилас, Јеремић, Обрадовић или Трифуновић).

Логично и очекивано, бројно и сложено бирачко тело СНС одликује пре свега натпросечно поверење у председника и Владу. Након преузимања странке, позиције премијера и сада председника Републике, помирљиви и харизматични лидер данас је неспорно Александар Вучић. На основу степена поверења у њега и СНС, и заузете медијалне позиције власти, види се да СНС може на дужи рок да интегрише веома разуђено милионско бирачко тело владајуће коалиције.

привођење Мирослава Мишковића

У мери у којој нису показали минималну отпорност на искушења власти (корупција, патрократија, клијентелизам, лажни елитизам…), у којој су се грчевито држали за све мањи комадић власти, већина странака опозиције (ДОС-а, ДС-а, ДСС-а и њихових деривата) мора да схвати да су превазиђени и да је дошло време за одлазак са политичке сцене.

Доказ успешности СНС – економија

После 12 година пљачкашке, бећарске и буразерске економије бивших странака ДОС-а, која је разорила српске финансије, СНС је преузела финансијски „спаљену земљу“. Последице разарања буџета од 2008. до 2012., највише су се осетиле 2014., када је нова власт била принуђена да уведе неопходне и болне мере смањења пензија и замрзавања плата, зарад одрживости пензионог система, буџета Србије и макроекономске стабилности земље. Тај период је иза нас и пензије и плате расту.

Уназад 4 године већина макроекономских кретања у Србији је позитивна. Власт Александра Вучића и СНС, успешно одржава макроекономску стабилност. Стабилизоване су јавне финасије. Србија се за шест година трансформисала из економије коју је карактерисала стагнација раста и висока стопа незапослености – у растућу економију са ниском инфлацијом, елиминисаним фискалним дефицитом, опадајућим јавним дугом, смањеном екстерном неравнотежом и опоравком тржишта рада.
• Ниска и стабилна инфлација је постала нормалност у Србији и креће се око 2% у просеку, за последњих пет година.
• Буџет државе је у 2017. прешао у суфицит и овај тренд се наставио и у 2018. и 2019.
• Ти резултати су потврђени побољшањем кредитног рејтинга (S&P, Fitch и Moody’s)
• Стабилност банкарског сектора је очувана и додатно ојачана.
• Убрзан је раст БДП-а у 2018. и 2019. , услед снажне инвестиционе активности и опоравка тржишта рада.
• Очувана макроекономска стабилност, поправљање укупног пословног окружења, растућа профитабилност, процес приступања ЕУ и екстерни фактори деловаће повољно на приватне инвестиције и у наредним годинама.
• Поред приватних инвестиција, опоравак од 2015. наовамо, бележе и државне инвестиције, чији је раст нарочито убрзан у 2018. и 2019.
• Поправљање пословног окружења довело је до снажног прилива страних директних инвестиција (СДИ) – foreign direct investment (FDI).
• И током 2020. се очекује наставак снажног нето прилива СДИ
• Поправљање пословног окружења потврђено је на Doing Business листи. Србија је са 91. (2015.) напредовала на 44. место (октобар 2019.).
• Према Фајненшенел тајмсу, (август 2017), Србија има најбољи глобални индекс ефикасности за greenfield СДИ у свету.
• Током последњих пет година, највећи део СДИ је био усмерен ка извозно-оријентисаним секторима.

Кључне реформске области у претходне 3 године:

• сектор грађевинарства,
• тржиште рада,
• пореска управа,
• финансијски сектор,
• спровођење уговора и стечајни поступак.

Кључни резултати:

• Раст плата и пензија
• Закон о планирању и изградњи (2014.) и Закон о улагањима (2015.) – омогућили су брже издавање грађевинских дозвола (јединствен шалтер и електронске дозволе), што је довело до удвостручења броја издатих дозвола и раста удела грађевинарства у БДП-у.
• Нови Закон о раду (2014.) – већа флексибилност тржишта рада и отварање нових радних места. Реформе су довеле до раста броја запослених у приватном сектору за преко 190 хиљада лица (14,5%).
• Реформа пореске управе – довела је до раста наплате прихода и надмашивања планираних фискалних резултата.
• Увођење система јавних нотара (2014.) и приватних извршитеља (2013.), нови Закон о стечају (2014.).
• У марту 2017. агенција Moody’s повећала је кредитни рејтинг Србије са „Б1“ на „Ба3“ до данас. У децембру 2017, S&P и Fitch повећали су кредитни рејтинг Србије са „ББ-„ на „ББ“ и на „ББ+“ са позитивним стабилним изгледима за даљи раст кредитног рејтинга и потврдиле га у јуну 2019.
• У другом кварталу 2019. године број запослених достигао је 2 916 500. Стопа запослености, од 49,2%, највиша је у периоду 2014–2019. Стопа незапослености износи је 10,3%. У односу на трећи квартал 2018., укупна регистрована запосленост у трећем кварталу 2019. је повећана за 1,6%, односно за 33 578 лица. (извор: РЗС)
• Повољни трендови на формалном тржишту рада долазе од приватног сектора где је запосленост порасла за 14,5%.
Има ли убедљивијих доказа о успешности Вучића и СНС од ових података?

кинеска држава увек чује глас свог народа

Кинески модел

Кина је само привидно једнопартијска држава, али је стварност много сложенија од тога. Доминација једне партије је само помогла Кини да постане економски најмоћнија држава на свету. Мало је познато да у Кини постоји још осам политичких партија (не рачунајући Хонгконг, Макао и Тајван), поред КПК и свих девет чине „Уједињени фронт“, којим доминира КПК. Само у западној, стереотипној визури Кина је једнопартијска држава. Осам политичких партија су у систему вишепартијске сарадње и политичких консултација под вођством КП Кине. Тих осам кинеских демократских странака никако нису декоративна икебана, већ су много више од тога. Оне су добронамерне и сарађују са КПК, због добробити народа и не подмећу клипове у точкове напретка. Ту видимо још једну разлику у односу на превазиђени западни модел, где опозиција углавном минира власт, што доводи до слабог напретка и до сукоба у друштву. Део опозиције у Србији је екстремнији и деструктивнији него било која опозиција на западу.

Осам демократских политичких странака (ван КПК) препознаје и кинески устав. Тих осам кинеских демократских странака су: Револуционарни комитет Куоминтанга, Кинеска сељачка и радничка демократска странка, Тајвански демократски савез, Кинеска демократска лига, Кинеска демократска национална асоцијација, Кинеска асоцијација за унапређење демократије, Партија „Џигунг“ и Удружење трећег септембра. На Тајвану, који је део Кине, у Хонгконгу и у Макау, делује још низ странака ван ових побројаних осам. Питање кинеског вишестраначја немогуће је посматрати ван контекста формуле „једна земља – два система“. Тако у специјалном аутономном региону Хонгконг има седамдесетак политичких организација или група, међу којима су најважније Демократска алијанса за побољшање и напредак Хонгконга, Демократска партија и Пословна и професионална алијанса за Хонгконг. У Макау делује тридесетак политичких организација. Острво Тајван је традиционално упориште партије Куоминтанг, а поред ње делује још најмање десетак странака, међу којима се по утицају истиче Демократска напредна партија.

Осам кинеских демократских странака нису опозиционе у класичном смислу, већ заједно са КП Кине учествују у државним пословима, саветовањима о принципима државне политике и избору највишег руководства земље. Оне учествују у остварењу договорене државне политике и у примени закона и прописа. Оне учествују у органима власти Свекинеског народног конгреса, у његовом Сталном комитету и локалним народним конгресима са мандатом од пет година. Имају независан статус и свака ужива уговорене политичке слободе, право на организациону независност и равноправност пред законом и друга права одређена уставом.

Свекинеска народна саветодавна конференција представља најважнију организацију међустраначке сарадње у кинеском политичком систему. Чине је представници КП Кине и уједињеног фронта који окупља некомунистичке представнике, од представника демократских странака, до ванпартијских појединаца и људи из специјалних аутономних региона Хонгконг и Макао, као и Кинеза из расејања. Главне функције Свекинеске народне саветодавне конференције су политичке консулатације, демократски надзор и учешће у управљању државним пословима. На пример, чланови Револуционарног комитета Куоминтанга (тајванска партија) још од 1980. године, врло активно учествују у пројектима владе у региону Гуејџоу (Guìzhōu) који за циљ имају смањење сиромаштва, нарочито у пасивним планинским крајевима где помажу пројекте одрживог развоја. Све то је незамисливо и тешко разумљиво западњацима.

Кина поседује способну јавну администрацију, одговорну власт и владавину права. По истраживању Ипсоса из марта 2019., 94 одсто Кинеза исказује задовољство путем којим се земља креће. Кинеска КПК ужива висок степен уважавања и подршке становништва. Кинези су шампиони у погледу оптимизма у погледу будућности земље. Кинеска држава се одговорно понаша у погледу квалитета прописа, владавине права и борбе против корупције и стога поседује висок индекс ефикасности управљања. Подршка кинеског народа својим властима и свом систему заснована је на „легитимитету деловања“. Једноставно речено, кинеске власти испоручују народу очекиване добробити. Сама Комунистичка партија Кине – КПК, каже „ можемо управљати само док имамо економске резултате“. КПК поседује „везивно ткиво“ за додир за народом. КПК поседује институционална решења за постизање сагласја о националним приоритетима. У Кини влада меритократија***, концепт по коме су економска добра и политичка власт поверени појединцима на основу талента, прегалаштва и остварења. У Кини је пре готово 1500 година успостављен „кеђу“, „царски испит”, први у свету систем бирања и именовања моралних и најталентованијих појединаца на водеће положаје у држави. Сходно кинеској традицији меритократије чијим се зачетником сматра филозоф и политичар Конфучије (551–479. година пре нове ере), држава увек треба да тежи опцији „најбољи међу најбољима”. Критеријуми за напредовање функционера у Кини су искорењивање сиромаштва, стварање нових радних места, локални привредни и друштвени напредак, и све више, заштита природне средине. Политика реформи, стратегије развоја и меритократија су главни чиниоци успеха Кине.
Све ово о чему говоримо у овом пасусу, је све приметније у односу Србије и СНС. Да би оснажила меритократију, СНС је основала своју фондацију. И ето вас младих људи овде.

Нови политички модел

Идеја странака је компромитована глобално. Највише је компромитован модел западне парламентарне демократије. Он се претворио у своју супротност. Тај западни модел је суштински постао недемократски и једнопартијски и оличен је у две групације (левог и десног центра) које се ротирају на власти без резултата. Тај западни политички модел се урушава више од пола века. Уназад десетак година имамо пораст нових левих или десних протестних партија. Сада у САД, Британији, Француској, Италији, Шпанији, Немачкој и другим земљама ЕУ, имамо много сложенију политичку ситуацију и све је теже саставити владе, у све раздробљенијем страначју. Процеси растакања ЕУ су започели, о чему сведоче Брегзит и малигни процеси у Каталонији. Отклон од тог, и постепени прелазак на други, успешнији политички модел који примењују Кина и Русија, показују власти Мађарске, Пољске, Турске, Италије, али и Аустрије и Словачке. Када се посматрају недемократски процеси у САД и ЕУ, јасно је да се ради о кризи која ће трајати деценијама. Та криза ће вероватно довести до политичких промена и/или ломова. Да ли ће те промене бити позитивне или негативне, тешко је предвидети.

Постоје јасне назнаке настајања новог политичког модела у Србији. Од када је СНС на власти, чини се да превазиђени неолиберални капитализам, све више бива замењен, много успешнијим обликом економског устројства, „капитализмом са људским лицем“.Тај модел са успехом, већ дуже време примењују и Кина и Русија. Уз мању или већу сагласност, данас се види да државе које воде и надзиру своју сопствену привреду, које спроводе етатизам, стоје далеко боље од оних привржених разобрученом неолибералном капитализму. Тај модел капитализма 21. века није крут или статичан. Способан је за промене, савитљив је и прилагодљив захтевима тржишта. И он је окренут повећању профита, али не по сваку цену, а поготово не по цену слабљења економије сопствене државе или разградње државе. Држава, срећом, има заштитне механизме – политичке, економске и социјалне. Етатизам није идеалан, али је много бољи од већ поменутог компромитованог неолибералног облика економије. Дакле, као добитна комбинација за две од три, најмоћније државе, показује се комбиновање „капитализма са људским лицем“ као економског устројства, и таквог политичког устројства, уз убедљиву доминацију једне „странке државе“ или „државотворне странке“.

У сваком случају, Кина и Русија, показују како један другачији политички модел може бити успешнији од западног. Тај нови и успешнији политички модел све више примењује Србија.
Нови модел поред онога што смо већ навели, подразумева:

1. Етатизам – јаку улогу државе.
2. Капитализам са људским лицем.
3. Једну доминантну партију.

Добро је за Србију што ће по свему судећи још дуго имати једну доминантну странку – СНС, која јача државу и даје јој стабилност. То је добро због тога што ће СНС и даље водити Србију у једном, најбољем правцу. Србија неће бити растрзана и подељена политичким несугласицама и неће стајати у месту – убедљива већина ће је водити путем развоја, стабилности и сарадње.

Ако остане чврста и јединствена, ако настави да развија нови политички модел, ако настави са досадашњом борбом против корупције, и уопште, ако настави да речи претаче у дела, као до сада, Српску напредну странку неће ништа моћи да угрози. Не постоји боља алтернатива. Доказ су досадашњи резултати власти Вучића и СНС. Путоказ су свакако и руски и кинески политички модел.

Чланови СНС, милиони бирача СНС, као и сви грађани су со ове земље. Чланови и бирачи СНС су просечни, нормални, обични грађани. Да цитирамо Тадеуша Ружевича: „Њихови синови откривају Америку, гину код Термопила, умиру на крстовима, освајају космос…“. Чини се да Вучић и СНС, стално имају на уму оно што је Оскар Давичо рекао о Србији: „Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи, гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију. Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси, ја знам твоја уста шта љубе, шта пију“.

*Аутор је политички аналитичар и члан Управног обора Фондације „За српски народ и државу“

**Светоназор или поглед на свет је појам сличан немачком термину „Weltanschauung“. Welt је немачка реч за „свет“, док Anschauung значи „поглед“ или „назор“. „Weltanschauung“ је један од темељних концепта немачке филозофије и епистемологије који се односи на начин опажања света у најширем смислу. Он указује на оквир идеја и веровања помоћу којих појединац тумачи свет око себе. Епистемологија – гносеологија тј. теорија сазнања, је област филозофије која истражује могућности, корене настанка и крајње домете људског сазнања.

*** Меритократија је вођство засновано на надарености, интелигенцији и другим битним вештинама, а не на наслеђу (аристократија), богатству (плутократија) или вољи већине (демократија).

Текст „Деценија Српске напредне странке“ на основу кога је настао овај текст је
објављен 25.10.2018. на веб страницама „Видовдана“, „Новог стандарда“ и „Информера“.

Небојша Бакарец*: Деценија Српске напредне странке


http://standard.rs/2018/10/25/nebojsa-bakarec-deset-godina-sns/
https://informer.rs/vesti/politika/405501/nebojsa-bakarec-decenija-srpske-napredne-stranke

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s