Објављено 29.1.2020. на:
Отимање српског наслеђа у Црној Гори
Доношењем „Закона о слободи вјероисповијести“ (упутница 1) режим у Црној Гори жури да заокружи процесе отимања српског наслеђа у Црној Гори, уништења СПЦ у Црној Гори, одузимања имовине СПЦ, стварања црногорске цркве, расрбљавања Црне Горе, конвертовања Срба у Црногорце, довршетак процеса креирања новог црногорског етноса и идентитета, претапања српског језика у „црногорски“ језик, ширења србофобије и антисрпства, и уздизања нарцизма малих разлика до неслућених размера. Све то је омогућено стицањем независности Црне Горе (у питању је новостечена, а не о обновљена државност), и чланством у НАТО.
Научне чињенице кажу да становници Црне Горе говоре српским језиком. Православни Црногорци су етнички Срби. Православна црква у Црној Гори је одувек била српска. Режим Црне Горе, као независне државе, има формално право да успостави нови етнички, лингвистички и верски идентитет. Једини начин на који то може да учини је насиљем и принудом, етничким, лингвистичким и верским инжењерингом. Нешто слично Србима и Српству су радиле и раде, Албанија, „Kosova“, Македонија, Хрватска и Федерација БиХ, а у прошлости Османлије, НДХ и послератни комунисти. Нешто слично су ДОС, ДС и ЛСВ припремали у Војводини од 2000. до 2016. („република Војводина, Војвођани, војвођанска знамења, ВАНУ, а касније би на ред вероватно дошли и војвођански језик и војвођанска црква). Како буде протицало време, и уколико се не промени режим, Црна Гора ће све више успостављати своје идентитете. Сада су ти идентитети конвертитски, вештачки и натегнути, али наука показује да истрајавање на једном, макар вештачком идентитету, временом прераста у стварни етнојезички и верски идентитет.
Ко и због чега подржава етнички и верски инжењеринг у Црној Гори?
Одговоримо прво на питање због чега. Један од релативно нових стратешких циљева САД, НАТО, ЕУ и Ватикана који се односи на простор Балкана, јесте смањити или спречити утицаје Русије и СПЦ. То је и део одговора ко подржава и подстиче то што ради режим у Подгорици. Друго, кроз процесе растакања Југославије се види да су од тога највише штете имали Србија и СПЦ. То није био једини циљ разбијања СФРЈ, али је био један од циљева. Треће, раније у прошлости, исте циљеве против Србије и СПЦ, имало је Османско царство, Аустроугарска, Немачки рајх, НДХ, комунисти Југославије, муслимани из БиХ и албански сепаратисти. Сада је у току покушај довршетка тог процеса, барем на територији Црне Горе. Црна Гора је самостална држава, па може неометано обављати прљаве послове на својој територији. Црна Гора је члан НАТО, па има и моћне заштитнике у процесу расрбљавања и отимања имовине СПЦ.
Одговор на питање због чега црногорски режим поступа тако како поступа, даје из једног другог угла и председник „Атлас Групе“ Душко Кнежевић, деценијски сарадник Мила Ђукановића, а сада његов љути противник. Он је 30.12.2019. у једном интервјуу оценио да режим Мила Ђукановића жели да од Цркве отме вредну имовину, између осталог у виду огромних површина земљишта које поседује СПЦ, на пример у Буљарици (упутница 2). Кнежевић је истакао и да се већ 10 година ради на томе да се од Српске православне цркве отме земљиште у Буљарици. „Мислим да Црква има око 1.000.000 квадрата. Инвеститор из Катара је требао то да купи, али није могао да се договори са мањинским акционарима и Црквом. Сада хоће да то отму“, рекао је Кнежевић.„Мило Ђукановић може све, њему је само циљ да опљачка државу Црну Гору и како све да заврше до краја, а сада је циљ приватизација Цркве и црквене имовине. То је њима главни циљ, зато се све ово и ради“, рекао је он. „Из порука које добијам од људи из полиције и војске – људи ће му отказати послушност и супротставиће се свему ономе што он ради и покушава све да затрпа, све оне афере и оно што је било у 2019. години око његове корупције. Покушава сада све то да затвори са овом темом у вези Цркве, како би скренуо пажњу са свега онога што се дешавало у 2019. години. Мислим да ће Мило Ђукановић ићи до краја, познајући њега, неће дозволити као 1989. године, када су срушили оне комунисте црногорске, да на такав начин и њега почисте са власти, и сигурно ће он бити бруталан и ићи до краја“, рекао је Кнежевић. Кнежевић је рекао да Црна Гора улази у све дубљу кризу и плаши се да ће сами избори и одржавање избора ући у једну велику радикализацију свега онога што се дешава. „Мислим да је за такав амбијент и такво убијање свега онога што се зове правни амбијент заслужан Ђукановић, који је са својим манипулацијама и свим оним што му је требало да би опстао на власти и увек измишља неке кризе и неке непријатеље“, истакао је на крају Душко Кнежевић.
Одговор на питање ко све то чини Србима и Српству је сложенији од безличне одреднице „режим у Црној Гори“ или „лидер Црне Горе“, чак и када би то сузили на ДПС, СДП или Мило Ђукановић. Одговор на то питање указује на тужну и трагичну чињеницу да „то“ Србима и Српству чине они етнички Срби који не сматрају да су Срби, већ Црногорци. Расрбљени Срби. Монтенегринизовани Срби. Милогорци. Натогорци. То је одговор на питање „ко“ у Црној Гори. Већ смо рекли да режим у Црној Гори има подршку САД, ЕУ, НАТО и Ватикана за то што чини. Има подршку и Хрватске, Федерације БиХ, „Kosove“, Албаније и Македоније. Од већине њих, режим у Црној Гори има активну, делатну подршку, што медијску, што дипломатску, што теренску. Нажалост, црногорски режим има подршку утицајних кругова у Србији – НВО, појединих странака, медија. Када све ово знамо, разлога за песимизам има и превише. Да је песимизам реалнији од оптимизма, показују нам слични етнички, лингвистички и верски процеси који су се одиграли у даљој или ближој прошлости на КиМ, у Албанији, Македонији, БиХ и Хрватској. И свуда су се ови процеси збили или се одвијају на штету Срба и Српства. Због чега би онда у Црној Гори било другачије? То не значи да треба клонути духом или одустати од противљења процесу у Црној Гори. Само је потребно реално сагледати ситуацију и проценити супротстављене снаге.
САД – НАТО
Пензионисани (2017.), али изузетно политички активни амерички генерал Фредерик Бенџамин (Бен) Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, је 20. јула 2019. године, дао интервју Српском сервису Гласа Америке (упутница 3). Он је тада изрекао стратешки циљ и став САД и НАТО, који се односи на простор Балкана – смањити или спречити утицаје Русије и СПЦ у региону. Хоџис је тада поручио да председници Србије и Косова треба да буду заштићени од притисака Русије и СПЦ, цитирамо Хоџиса:„Help protect them from pressures from Russia, as well as allow them to deal with internal pressures they have, from the Orthodox Church for example“ (упутница 4). Бен Хоџис је 2017. постао један од два председавајућа америчког владиног института „ЦЕПА“ (The Center for European Policy Analysis – CEPA) (упутница 5). ЦЕПА се бави стратешким војно политичким студијама и анализама централне и источне Европе. Седиште ЦЕПА је у Вашингтону, а у Европи у Варшави. Од настанка 2005., ЦЕПА је по америчким изворима, „рапидно нарасла и постала водећа снага за јачање безбедности и демократије у посткомунистичким земљама Европе. Мисија Института је да обезбеди економски живу, стратешки безбедну и политички слободну централну и источну Европу, уз блиске и трајне везе са САД“. ЦЕПА уско сарађује са НАТО, и са америчким безбедносним структурама. Један од циљева ЦЕПА је јачање НАТО. Хоџис је, између осталог, задужен да обезбеди војни увид у области геостратегије, одвраћања, територијалне одбране и европске војне равнотеже. Као што видимо један од најутицајнијих САД и НАТО лобиста и лидера, је указао ко су главне препреке у Србији, али и у Црној Гори – Русија и СПЦ. Стога не треба да чуде тврдње угледних медија (лист „Политика“) да се напад на СПЦ, у Црној Гори спроводи по диктату НАТО, тј. САД.
Крајем јануара, амбасадор САД у Београду, Ентони Годфри, је у једном интервјуу, по питању „Закона о слободи вјероисповести“ потпуно ослободио сваке сумње и кривице режим у Црној Гори. Амбасадор је дао интервју ФоНет-у, у коме је о спорном црногорском закону рекао:“Начин на који ми видимо овај нови закон је да нико нема намеру да утиче на право људи да верују онако како желе да верују и да нико не жели да одузима ничију имовину од било кога“ (упутница 6). Господин Годфри јасно исказује став САД – режим у Црној Гори је толерантан, има најбоље намере, и не жели да одузима имовину СПЦ. Ту се онда намеће једно питање. Због чега је онда режим у Црној Гори уопште донео поменути Закон, после толико времена од стицања независности?
Ватикан
Што се Ватикана тиче не треба бити уљуљкан пристојним речима Папе Фрање, изреченим у одговору на писмо српског Патријарха, поводом доношења спорног закона у Црној Гори (упутница 7). Папин одговор је куртоазан, уопштен и оставља могућност различитог тумачења. Пример за то је Папина реченица:„Захваљујем Вам што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску православну цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку цркви“. На пример, Папа каже:„Предложени закон који се тиче верских слобода мора бити донет на демократским принципима“. Та реченица не значи ништа. После Папиног писма, тај закон је донет у парламенту Црне Горе, на формално демократски начин – усвојила га је неспорна већина. Папа даље каже:„У супротном, и ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих верских заједница у Црној Гори неће бити потврђен“. Ни ова реченица нема значаја. Није постигнута ни најмања могућа сагласност. Закон је усвојен и потврђен, потписао га је председник Црне Горе. Католичка црква у Црној Гори се није огласила. Није и неће, због тога што је тај закон неће ни дотаћи.
Католичка црква размишља у размерама векова и миленијума. Као САД и НАТО, и она има своје циљеве. Стварни циљеви се готово никада не износе јавно. Римокатоличка црква делује. У БиХ, у Хрватској, у Албанији, на Косову и Метохији, у Црној Гори. У Украјини је најочигледнији малигни утицај Ватикана, већ вековима. Циљеви Ватикана су потпуно супротстављени циљевима Руске православне цркве и Српске православне цркве. На пример, Ватикан већ пола века подржава екуменизацију (упутница 8). У коначници,то значи успоставу власти Ватикана над свима осталима и губљење идентитета свих оних који прогутају удицу екуменизма (православци, протестанти…). Финансијска и политичка моћ Ватикана је толика да би он у себе усисао све остале хришћанске цркве које пристану на екуменизам. И Руска и Српска православна црква, учествују у екуменском дијалогу и у раду Светског савета цркава, међународне екуменске организације. Само учешће није спорно, када се не би губио из вида коначни циљ Римокатоличке цркве. Стога нису без основа оптужбе чак и неких католичких теолога да је такав екуменизам у ствари покушај увођења других хришћана на мала врата у Католичку цркву, односно да је дотадашњи крути став (до 1962.) само замењен другачијим речима које изражавају исту веру – да је Римокатоличка Црква једина Црква Христова. Кроз ту призму јасно је да је циљ Римокатоличке цркве, да се ослаби утицај СПЦ у Црној Гори, као што је то циљ САД, НАТО и самог режима у Црној Гори.
Европска унија
Европска унија се од свих фактора држи најдистанцираније у односу на цео проблем, што је јако необично. У поплави реакција на црногорски закон, уназад пола године, готово да и нема реакција из ЕУ. У заједничком саопштењу које су 19. децембра 2019., издали портпаролка комесара за проширење Ана Писонеро и портпарол шефа европске дипломатије Петер Стано, поводом различитих политичких питања у Црној Гори, они су се успут осврнули и на предлог нацрта „Закона о слободи вероисповести“, и поручили:„да је регулисање верских заједница национална надлежност, али да се то треба учинити на инклузиван начин, окупљајући све релевантне учеснике, и у складу са релевантним међународним и европским стандардима о људским правима, посебно са свим препорукама мишљења Венецијанске комисије од 24. јуна 2019. године“ (упутница 9). Упрошћено речено, ради се о ставу у стилу „смути, па проспи“, о ставу који понавља општа места и који не значи ништа.
Слично Ватикану и портпаролима функционера ЕУ, наступио је, 24. јануара 2020., и известилац Европског парламента за Црну Гору, Тонино Пицула, социјалдемократски посланик из Хрватске (упутница 10). Он је за Радио Црне Горе рекао:„Спор у Црној Гори због Закона о слободи вероисповести мора се решити договором. Свака даља поларизација друштва може само штетити неким другим процесима унутар Црне Горе.У политици, апсолутно, дијалог је основни инструмент. Мени се чини – без жеље да улазим детаљно у односе на црногорској сцени – да је тај закон донет у итекако поларизованој друштвеној и политичкој атмосфери. Сада је питање на који начин учинити дијалог о том закону и његовој примени могућим“. Испразно и уопштено. Истог дана Пицула се састао и са председником Црне Горе, и у извештајима медија нема ни речи о томе да су Пицула и Ђукановић разговарали о спорном закону. „Вијести“ на пример, надугачко извештавају да је у разговору било речи о путу Црне Горе у ЕУ, и о сјајним односима ЕУ и Црне Горе. Том приликом Пицула је изјавио:„Делимо исти базични циљ, а то је европска Црна Гора, Црна Гора која напредује на свом европском путу и Црна Гора која ће постати чланица ЕУ“ (упутница 11).
Много јаснија од ових немуштих ставова била је амбасадорка Велике Британије у Црној Гори Алисон Кемп, која је недавно изјавила, у разговору са председником Црне Горе „да је Подгорица апсолутно имала суверено право да донесе Закон о слободи вероисповести, а да је сада фокус на његовој имплементацији“. Британска амбасадорка је дала високе оцене за „уздржаност коју је полиција показала током недавних протеста“.„Црна Гора може рачунати на подршку Уједињеног Краљевства у борби против малигних утицаја“, истакла је британска амбасадорка (упутница 12).
Мило Ђукановић (режим Црне Горе)
Председник Црне Горе, је 12.07.2019. дао интервју за „РТЦГ“ (упутница 13). У том интервјуу он је дао јасне назнаке шта ће његов режим предузимати против СПЦ и православних верника те цркве. „СПЦ се не бави пастирским послом у Црној Гори, већ покушава да од вјерника створи поклонике националних интереса државе Србије и то врло често ради на непримјерен начин, бруталним рушењем правног система државе Црне Горе и мјешањем у оно што су стратешка опредјељења државне политике Црне Горе“, рекао је Ђукановић. Председник Црне Горе модел за превазилажење подела види у формирању Православне цркве Црне Горе, која ће „отворити врата за све верујуће људе православне вероисповјести, а која ће допринети даљој друштвеној кохезији Црне Горе“. Указао је да је „неупитно да је постојала аутокефална Црногорска православна црква, коју је основао тадашњи господар Црне Горе Иван Црнојевић“. „Аутокефална православна црква у Црној Гори има своју историју и традицију и заиста је неупитно право актуелне Црне Горе да, бавећи се идентитетским питањима и темељећи своју духовност, крене у операцију обнове Црногорске православне цркве“, рекао је Ђукановић.„Нисмо ни државу обновили за годину дана, нећемо ни аутокефалну цркву обновити за годину дана. Потребно је направити јасну стратегију, мислим да су сви аргументи на нашој страни. Немам дилему какав ће бити исход ове борбе. Црна Гора ће несумњиво имати своју аутокефалну православну цркву“, казао је Ђукановић.
„Моја политичка мотивација је јасна: да помогнем да изађемо из стања дубоког раскола унутар православног бића Црне Горе. Из тог пројекта ни најмање не искључујем ни Црногорско приморску митрополију ни друге епархије СПЦ у ЦГ, као ни њихово свештенство. Врата су им отворена да буду део овог решења, а не да остану, традиционално, део проблема“, рекао је Ђукановић.
Црногорци – Илири или „Милири“?
Као што Албанци присвајају српско наслеђе, на пример српског владара Ђурађа Кастриоту, због тога што у историји нису имали своје владаре (изузев краља Зогуа од 1928. до 1939. и Енвера Хоџе од 1945. до 1985.), тако и председник Црне Горе, негира историју и измишља „аутокефалну Црногорску православну цркву, коју је основао тадашњи господар Црне Горе Иван Црнојевић“. Изгледа је Мило Ђукановић имао јединицу из историје у основној школи. Да је учио историју знао би да Црна Гора није постојала, чак ни као појам у 15. веку, у доба Ивана Црнојевића. Да је учио историју знао би да је Иван Црнојевић био владар српске средњовековне државе Зете. Иван Црнојевић је на Цетињу подигао и катедрални манастир Свете Богородице и у њега пренео седиште Зетске митрополије 1483. У то доба (али и никада касније) није постојала „аутокефална Црногорска православна црква“, већ Зетска митрополија, Пећке патријаршије. Да је учио историју Ђукановић би знао би да је Свети Сава – Растко Немањић, донео аутокефалност српској црквио (1219.), и основао Зетску епископију (1219. или 1220.) претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Фалсификована, измишљена историја, чије делове понавља председник Црне Горе, само је део процеса креирања црногорског идентитета, и конверзије свега српског у црногорско. Наравно да је Мило Ђукановић учио историју, и вероватно био добар ђак, и да савршено добро познаје историјске чињенице. Он свесно говори неистину, због тога што је то у интересу његовог пројекта креирања црногорског идентитета. Председник Црне Горе, најављује да ће његов режим силом државе, ломити сваки отпор, и током година спроводити зацртано. На крају он измишља и некакав дубоки раскол у православљу у Црној Гори. Тако нешто не постоји. Неканонску и комичну ЦПЦ, подржава највише 5000 верника. Црна Гора има око 625.000 становника, а православци чине 72 одсто становништва (446.858). Дакле, Мирашеву и Милову ЦПЦ, подржава 1,1 одсто православног становништва, док 98,9 одсто православног становништва подржава Српску православну цркву! Где ту председник Црне Горе види „дубоки раскол унутар православног бића Црне Горе“? Изгледа да је председник Црне Горе, осим јединице из историје, имао и јединицу из математике?
Као што Албанци фалсификују историју тврдећи да потичу од Илира, тако и Милови Монтенегрини тврде то исто. Предажем им, да би се разликовали од Албанаца, да своје „претке“ називају „Милирима“. Ови Дукљани Милогорци, тренутно лутају у лимбу, у пургаторијуму – чистилишту, на путу креирања своје нације. Ускоро ће Илирска теорија постати званични став Црне Горе, ако већ није. Тај став, ту бајку и фалсификат износе многи „историчари“ и провладини аналитичари. На „угледном“ провладином порталу „Аналитика“, извесни Мирослав Ћосовић, публициста, пише неистине о Ивану Црнојевићу, сличне онима које је изнео председник Црне Горе (упутница 14).Ћосовић, пише 18. 12. 2019., у тексту о Ивану Црнојевићу, следеће: “Иван Црнојевић није био словенског поријекла: Црногорци су мјешавина староседјелачких балканских група међу којима су били Власи, Илири/Албанци, Келти… а у свом колективном етничком бићу имају и словенску етничку примјесу. Наши преци су примили словенски језик у средњем вијеку, у вријеме бројчане, политичке и културне доминације Словена, Словене су Турци крајем средњег вијека на Илирику разбили и углавном уништили. Тако су и Црнојевићи поријеклом од предсловенског становништва Илирика и не постоји ниједан историјски извор из њиховог и каснијих времена, који их наводи као Словене. Они су у неким романтичарским (ново)српским бајкама у 19. вијеку проглашени за Србе, али то је разумљиво, цио српски идентитет почива на колекцији бајки које су измаштане у 19. и 20. вијеку. Иван Црнојевић је оснивач града Цетиња и Цетињског манастира, оснивач Црногорске цркве, оснивач Старе Црне Горе…“. Написа и остаде жив. Дични „публициста“ на порталу „Аналитика“ објављује углавном текстове који се тичу етногенезе и идентитета Црногораца и других народа западног Балкана. И форма и суштина писања Ћосовића су новокомпоновани и антинаучни. Ћосовић пише углавном латиницом покушавајући да користи црногорски новоговор, употребљавајући новокомпонована црногорска слова ś и ź. Објављене су и три књиге под његовим именом, а њихови наслови указују на безумност овог „публицисте“ – „Његош је измислио српску народност Црногораца“ (2013.), „Бизарни свеци српске цркве“ (2014.) и „Тесла се изјашњавао као Црногорац“ (2016.).
Језичка беспућа црногорског режима
Историјска и лингвистичка наука су јасне. Црногорски језик је субдијалект српског језика (упутница 15). Сви говори српског језика на подручју Црне Горе припадају штокавском наречју и ијекавском изговору. Почевши од 2007. године, црногорски језик има статус службеног језика у Црној Гори. Међународно је признат 2017. године, када је добио свој „ISO“ код. Пре 2007. године, посебан црногорски језик није постојао, пошто је службени језик у Црној Гори до тада био српски језик (ијекавског изговора), што је било назначено у 9. члану Устава Републике Црне Горе из 1992. године, који је гласио: „У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора“. Усвајањем новог Устава Црне Горе од 19. октобра 2007. године, црногорски језик је озваничен као службени језик. Дакле, црногорски језик постоји од 2007., односно од 2017. године. Ради се о српском језику, који је вољом режима у Црној Гори, преименован у „црногорски“ језик. Што се правописа тиче, 10. јула 2009. године представљен је први „правопис“ црногорског језика чији су аутори Миленко Перовић, професор из Новог Сада, Људмила Васиљева, професор универзитета у Лавову, Украјина, и Јосип Силић, пензионисани професор из Загреба. Индикативно, нема шта. Овај правопис је црногорском алфабету додао два нова слова – с́ и з́ у ћириличкој и ś и ź у латиничкој верзији – тако да црногорски језик сад има укупно 32 слова. Године 2004., влада Црне Горе је променила име обавезног предмета „Српски језик“ у „Матерњи језик “. Од школске 2010/11. назив тог предмета је промењен у „Црногорски језик“. Пре две године у Црној Гори је из лектире избачена већина српских књижевника, али и писци других, неподобних нација: Алекса Шантић, Јован Јовановић Змај, Бранко Радичевић, Десанка Максимовић, Сергеј Јесењин, Добрица Ћосић, Мира Алечковић, Љубивоје Ршумовић, Михаило Лалић, Оскар Давичо, Борислав Пекић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Љубомир Ненадовић, и многи други великани књижевности, а уместо њих убачени су неважни или анонимни аутори: Андреј Николаидис, Јеврем Брковић, Хусеин Башић, Авдо Међедовић, Есад Мекули, Муса Ћазим Ћатовић, Сунчана Шкрињарић, Кемал Цоцо, Шимо Ешић, Војислав Вулановић, Бранко Бањевић, Драгана Кршенковић, Шукрија Панџо, Блага Журић, Кемал Мусић, Хаснија Муратагић-Туна, Сафет Хадровић, Ибрахим Хаџић, Азем Заимовић, Назми Рахмани, Зувдија Хоџић, Фехим Кајевић.
Као Хрватска и Федерација БиХ, и Црна гора чини све да језик којим говоре њени становници, а који је са научног, лингвистичког становишта исти језик којим говоре и Срби, учини посебним црногорским језиком. Хрватски, бошњачки и црногорски језик, представљају варијетете једног језика – српског. То је научна чињеница. Хрвати јесу посебан народ. Међутим Бошњаци и Црногорци суштински нису. Формално гледано свет сматра да јесу, због тога што Бошњаци имају своју полудржаву (ентитет) која је део некадашње БиХ, и због тога што је Црна Гора независна, међународно призната држава. Међутим, по свом пореклу Бошњаци су поглавито Срби, док су православни Црногорци, сто одсто Срби.
Када говоримо о варијетету српског језика, рецимо да Немци, Аустријанци, и велики део Швајцараца, говоре један те исти језик – немачки. Као што Французи, један део Швајцараца и Белгијанаца, говоре један те исти језик – француски. Исти принцип важи и за енглески, шпански и португалски језик. Видимо да је у ових пет језичких случајева главни критеријум бројност или доминантан положај једног народа (у прошлости или сада). Никада Аустријанци нису тврдили да говоре „аустријски“, нити је икада моћним Американцима пало на памет да свој језик називају „америчким“. Бразилци никада нису тврдили да говоре други језик осим португалског. Остали народи Јужне и Централне Америке, се изјашњавају да говоре шпански. Примера који се тичу ових пет језика, има још много. Ако би, тај опште прихваћени принцип применили на ове просторе, несумњиво би закључили да Хрвати, Бошњаци и Црногорци говоре српски језик. Тај критеријум није прихватљив Хрватима, Бошњацима и Црногорцима, и они не прихватају да свој (српски) језик називају српским.
Кључну улогу у томе игра мржња према свему српском (етнос, језик, црква…), али и чувени „нарцизам малих разлика“. Такође, Хрватска и Црна Гора безуспешно покушавају да створе Хрватску православну цркву и Црногорску православну цркву. Постоји нешто што би ваш аутор назвао „терором малих разлика“, као парафразу Фројдовог израза „нарцизам малих разлика“(der Narzißmus der kleinen Differenzen). Израз „нарцизам малих разлика“ се може примењивати на супротстављене појединце или на супротстављене групе (етничке групе, делове народа, народе, нације, али и на навијачке групе, на становнике супротстављених насеља или делова насеља једног града…). Једноставно речено, када се чланови две групе тешко разликују (због тога што међу њима великих разлика и нема) прибегава се вештачком успостављању идентитетских граница. У том процесу, неретко се прибегава манипулацијама, вербалном или физичком насиљу. Код нарцизма малих разлика је увек присутан и апсурд. Апсурдно је то што се истомишљеници или сличномишљеници, или припадници сродних група, често међусобно много жешће обрачунавају и нападају, него што то чине са потпуним неистомишљеницима или припадницима група које се евидентно разликују од њихове. Сукоби на простору Балкана у последњој деценији прошлог века, најбоље објашњавају о чему говоримо. Ту тезу потврђује и успостављање нових, раније непостојећих лингвистичких
правила и језика, на овим просторима. Важну улогу игра и чињеница да су Хрватска, Федерација БиХ и Црна Гора, тек недавно успоставиле државност (1991.,1995.,2006.).
Државност Црне Горе је постојала само од 1878. до 1918. (40 година). Битно је рећи да је та кнежевина, касније краљевина Црна Гора, сматрала саму себе државом Срба у Црној Гори. Одредница „Црногорац“ тада је означавала Србе који живе у Црној Гори. Тадашње православно становништво Црне Горе је сматрало да говори српски језик. То је било тачно, с обзиром на то да је православно становништво Црне Горе, српско становништво (Срби из Црне Горе, исто као и Срби из БиХ). Различито од званичне Црне Горе, на пример, данашњи Срби из Босне, и Републике Српске, не сматрају да су Бошњаци, и не сматрају да говоре бошњачки или босански, и поред тога што имају своју државу, Републику Српску. Они су Срби и говоре варијетет српског. Ако сами себе некада и називају Босанцима или Херцеговцима, тиме само означавају да су Срби из Босне, или Срби из Херцеговине.
Нажалост, Хрватска, Федерација БиХ и Црна Гора, своју свежу и крхку државност, настоје да ојачају вештачким поступцима, креирањем нових језика, и у случају Црне Горе и Федерације БиХ, креирањем нових етноса и ширењем нарцизма малих разлика. Црна Гора се уз то труди да креира и свој посебан верски идентитет, који никада није постојао (за разлику од државности, која је постојала, али се ради о државности Срба у Црној Гори, као што смо већ поменули). Како буде протицало време, Федерација БиХ и Црна Гора, ће све више успостављати своје идентитете. Најбољи пример прерастања вештачког – конвертитског идентитета у стварни, су већ поменута Федерација БиХ и Црна Гора, али и Северна Македонија. Наведимо само чињеницу да први попис становништва Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 31. јануара 1921. године, није препознавао Црногорце, Бошњаке и Македонце као народ, због тога што они нису ни постојали као посебан народ. Такође, „црногорски“ језик није постојао, чак ни као појам. О бошњачком да и не говоримо.
Етничка беспућа црногорског режима
Историјска и етнолошка наука одређују Црногорце као етничке Србе. То потврђују сви историјски и етнолошки извори, као и сви пописи становништва до 1948. године (упутница 16).
Комунистичке власти ФНРЈ су административно- политичком одлуком, у име „братства и јединства“, преименовале већину Срба из Црне Горе у црногорску „народност“. Комунисти су тако после 1945. створили две нове „народности“, односно лажне нације – Црногорску и Македонску, и ударили темеље за стварање треће лажне нације – Бошњачке. Пописи становништва у Црној Гори то потврђују.
Попис становништва 1909. године. Језички састав: српски – 95%. Књажевина и краљевина Црна Гора нису сматрале за потребно да у попису имају одредницу о етничком саставу становништва, будући да се сматрало да су сви Црногорци Срби.
Попис становништва 1921. године. Језички састав: српски – 92,14%. Краљевина СХС није сматрала за потребно да у попису има одредницу о етничком саставу становништва у Црној Гори, будући да се сматрало да су сви Црногорци Срби. Црна Гора је у то доба имала статус покрајине, а до 1929. статус Зетске области.
Попис становништва 1931. године. Језички састав: српски – 94,42%. Краљевина Југославија није сматрала за потребно да у попису има одредницу о етничком саставу становништва у Црној Гори, будући да се сматрало да су сви Црногорци Срби. Црна Гора је тада била део Зетске бановине.
Попис становништва 1948. године. Етнички састав (по „народности“): Црногорци – 90,67%, Срби – 1,78%, Хрвати – 1,8%. Комунистичке власти ФНРЈ су административно- политичком одлуком, преименовале већину Срба из Црне Горе у црногорску „народност“. Тако је настала комична ситуација да у Црној Гори 1948. године, има мање Срба, него Хрвата.
Попис становништва 2003. године. Државна заједница СЦГ. Етнички састав: Црногорци – 43,16%, Срби – 31,99%. Језички састав: српски – 63,49%, црногорски – 21,96%. Видимо да 2003. половина Црногораца говори српски, а не црногорски.
Према резултатима пописа становништва у независној Црној Гори, из 2011. године (навешћемо неке податке само за две најбројније етничке групе), становништво Црне Горе по етничкој припадности чине Црногорци – 45 одсто и Срби – 29 одсто. Становништво Црне Горе по матерњем језику гледано, говори српски језик – 43 одсто и црногорски језик – 37 одсто. Становништво Црне Горе по верској опредељености чини 72 одсто православаца (упутница 17).
Шта ту пада у очи? Прво, Срба по попису има 29 одсто, а српски говори 43 одсто становништва! Дакле део „Црногораца“ не говори „црногорски“ већ српски. То доказује и чињеница да по попису Црногораца има 45 одсто, а да само 37 одсто становништва говори „црногорски“ језик.
Као што видимо, осам година после пописа 2003., по попису из 2011. године, број Црногораца је порастао за два одсто, а број Срба је опао за три одсто. Још упадљивије, број говорника српског је опао за 20 одсто, а број говорника црногорског је порастао за 15 одсто. Данас, готово десет година после последњег пописа у ЦГ, ти трендови су још израженији. То нам говори да је у току процес конвертовања једног етноса у други, и да је у току процес конвертовања једног језика у други. И да се процес етничког конвертовања брже одвија, а процес лингвистичког конвертовања спорије. Процес верског конвертовања практично није ни почео због тога што НВО „Црногорска православна црква“ нема никаквог упоришта ни међу онима који су се изјаснили као Црногорци (до 5000). Да би тај процес верског преумљења био успешан, потребан је македонски сценарио. То је за сада немогуће. Црна Гора има формално право да протежира НВО ЦПЦ, или да створи своју државну цркву, ма како све то чудно звучало. У том случају би Црна Гора морала да финансира своју цркву. Она то неће или не може, стога је кренула преким путем, да конвертује осам стотина година стару имовину СПЦ у државну имовину. Режим у Црној Гори жели оно што је СПЦ-у већ урађено у Македонији 1967. Због тога је потребно да се подсетимо догађаја у Македонији.
Проблеми СПЦ у Македонији (македонски сценарио)
Македонце као народност су креирали комунисти после 1945., административно политичким актима, у име „братства и јединства“. Протоком година „народност“ је прерасла у етницитет, у нацију. Проблеми по СПЦ су кулминирали 1967. када се Охридска архиепископија одвојила од СПЦ, без сагласности СПЦ, али уз подстицај и сагласност комунистичких власти. Македонска православна црква (МПЦ) је прогласила самосталност 1967. МПЦ је преузела сву имовину и већи део свештенства СПЦ. То је био огроман ударац за СПЦ. По стицању независности Македоније, постало је још јасније да независна држава Македонија, још више жели своју цркву, а не СПЦ. Македонцима нико не спори националност, нити право на државу, и њима је логично да желе своју националну, а не „српску“ цркву. Друго, независној Македонији је на руку ишла чињеница да се њихова црква и фактички одвојила још у доба комунизма, као и чињеница да у Македонији живи свега 36.000 Срба, по попису из 2002. Међутим, не треба крити ни чињеницу да је црква у Македонији, аутономију добила од СПЦ, као што је Митрополија црногорско приморска аутономна и самостална како то стално наглашава митрополит Црногорско приморски Амфилохије. Као што видимо мали је корак од аутономије и самосталности, до аутокефалности. Свети архијерејски сабор СПЦ је 1955. године донео начелну одлуку да се изађе у сусрет свим захтевима македонског свештенства који нису у супротности са канонима и Уставом СПЦ. На Светом архијерејском сабору СПЦ који је заседао од 3. до 19. јуна 1959. године у Београду, донета је одлука о начелном прихватању обласне црквене аутономије у Македонији. Обављен је и канонски избор владике Доситеја за охридско-скопског архиепископа. Након ових одлука, патријарх Герман је посетио Скопље и ту је обавио устоличење (хиротонисање) владике Доситеја. Данас је процес ка канонском осамостаљењу МПЦ далеко одмакао, а помоћ МПЦ-у пружају Бугарска православна црква и Васељенска (Цариградска) патријаршија. Због тога што македонска држава штити своју цркву, СПЦ противзаконито, није регистрована као верска заједница, што је пресудио и суд у Стразбуру. Свештеници СПЦ службу обављају по приватним објектима. Међутим Македонија не хаје за одлуку суда у Старзбуру. Дакле, СПЦ у Македонији нема било какав статус. Све то жели Мило Ђукановић у Црној Гори.
О „аутокефалности“ црногорске цркве
Као један од аргумената за своје тврдње да је имовина СПЦ, имовина државе Црне Горе (барем она од пре 1918.), режим у Црној Гори наводи да је црногорска црква некада била аутокефална (мисле на период четрдесетогодишње независности кнежевине, односно краљевине Црне Горе). То је само покушај да се бесрамно фалсификује историја. Овај фалсификат почива на томе да је Црногорска митрополија од средине 19. века, па до 1918., погрешно називана аутокефалном, из више опортунистичких разлога. Разлози су следећи.
Црногорска митрополија је деловала у оквиру Српске патријаршије у Пећи, коју је турски султан Мустафа III укинуо 1766. године. У раздобљу од 1766. до 1920. године, Митрополија је живела самостално и аутономно, али признање – аутокефалност – није добила, нити тражила. Други разлог је то што прича о аутокефалности одговарала политичким циљевима књаза Николе I Петровића. Трећи разлог је то што је у анале Руске цркве, Црногорска митрополија била уписана као аутокефална, због тога што је Руска црква хтела да помогне у доба када је била укинута Пећка патријаршија. Руска православна црква није адреса која је Црногорској митрополији могла дати аутокефалност. Аутокефалност црногорска црква никада није имала, нити је то икада тражила од Васељенске патријаршије у Цариграду или од СПЦ (тј. од Српске патријаршије у Пећи), а само од њих је могла тражити и добити аутокефалност.
Објаснимо још подробније генезу наводне аутокефалности Црногорске митрополије, због тога што ту чињеницу злоупотребљава режим у Црној Гори. Тај аргумент режима је нејак, неканонски по канонима православља, али је довољан режиму у ЦГ. Ради се о сложеном проблему који задире у црквено право и каноне православља. Ваш аутор ће као извор објашњења овог проблема навести цитате и чињенице које су изнете у књизи која се бави овим проблемом, књизи „Митрополија Црногорска никада није била аутокефална“, аутора др. Љубомира Дурковић Јакшића, а дело су издали удружени издавачи: Свети архијерејски синод Српске православне цркве и Митрополија Црногорско-приморска, Београд – Цетиње 1991 (упутница 19). Љубомир Дурковић Јакшић (1907 – 1997) је био угледни српски историчар. Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1937. године. Између осталог, управљао је Патријаршијском библиотеком у Београду од 1940. до 1947. године. Предавао је историју Српске цркве као доцент Богословског факултета у Београду од 1947. до 1954. године. Дурковић-Јакшић се бавио претежно културном и политичком историјом Срба у 19. и 20. веку, културним установама, историјом Српске православне цркве, појединим личностима које су обележиле политички, културни и верски живот српског народа у назначеном периоду.
Аутор Дурковић Јакшић у својој књизи о наводној аутокефалности Црногорске митрополије тврди да је у питању било „неканонско уношење Епархије Црне Горе у ранг листу аутокефалних цркава“ средином деветнаестог века и да је „Руска црква неканонски унела Епархију Црне Горе у своју листу аутокефалних цркава“, и да је „Епархија Црне Горе под влашћу самодржца кнеза Николе неканонски представљена као „аутокефална““. Такође аутор Дурковић тврди да у листи аутокефалних цркава Цариградске (Васељенске) патријаршије, нема ни помена о „аутокефалији“ Епархије у Црној Гори. Све ове тврдње аутор доказује у својој књизи. Из тог дела ми сазнајемо да је Руска црква, средином деветнаестог века унела Епархију Црне Горе у своју листу аутокефалних цркава. Царска Русија је тада несебично подржавала независност Црне Горе, а Петроградски Синод је прихватио рукопологање црногорских митрополита, носилаца аутокефалности Пећке Патријаршије у односу на Цариград. Онда је, пола века касније, те чињенице констатовао Преосвећени епископ Никодим Милаш, православни епископ далматински, који је на молбу црногорског митрополита госп. Митрофана, и књаза Николе, написао „Устав Св. синода 30. децембра 1903. године, а Устав консисторија 1. јануара 1904. године“. У суштини, данас би то назвали административном грешком.
Дискриминација у Црној Гори
Срби су грађани другог реда у Хрватској, у Албанији, на већем делу Косова и Метохије, у Македонији, а од стицања независности 2006. године, све више и у Црној Гори. Срби су изложени притисцима да се изјашњавају као Црногорци, различитим облицима малтретирања и дискриминацији. У државним институцијама Црне Горе (председништво, министарства, судови…), је одавно присутна најцрња дискриминација према Србима (упутница 18). У 25 посматраних институција (Служба Предсједника Црне Горе, Заштитник људских права и слобода, Управа за кадрове, ДРИ, Генерални секретаријат владе, Секретаријат за законодавство, Министарство унутрашњих послова и Управа полиције, Министарство просвјете, Министарство правде, Министарство рада и социјалног старања, Министарство науке, Министарство културе, Министарство саобраћаја и поморства, Министарство одбране, Министарство вањских послова, Министарство за људска и мањинска права, Министарство здравља, Министарство економије, Министарство финансија, Судови Црне Горе (уставни, врховни, управни, апелациони, привредни и вијеће за прекршаје)), запослено је 3988 грађана. Број оних који се изјашњавају као Срби, запослених у тих 25 институција је 190! Проценат Срба запослених у овим институцијама је 4,76 одсто, а број „Црногораца“ износи 95,24 одсто. По последњем попису становништво Црне Горе по етничкој припадности чине Црногорци – 45 одсто и Срби – 29 одсто. У државним институцијама Црне Горе запослено је више него двоструко више Црногораца од процента Црногораца по попису. Они су позитивно дискриминисани, а Срби негативно. У државним институцијама Црне Горе запослено је више него шестоструко мање Срба од процента Срба установљеног пописом.
Турцима (уз помоћ Арнаута), комунистима и лажној држави „Kosova“ је било потребно 565 година да на Косову и Метохији, конвертују Србе у Арбанасе (од 98 одсто Срба и 1 одсто Арнаута, по турском дефтеру – попису из 1455., до 90 одсто Албанаца и 8 одсто Срба 2020.). Комунистима, од 1945. до 1989., и режиму у Црној Гори од 1989. до 2020. за сличан процес конверзије Срба у Црногорце, доведен на пола пута, је било потребно свега 75 година. Другу половину пута режим у Црној Гори ће изгледа прећи знатно брже. Колико брже, показаће следећи попис становништва у ЦГ. Режим у Црној Гори је на власти у континуитету од 1989. године. Наредни парламентарни избори у Црној Гори треба да се одрже у октобру ове, 2020. године. Мандат тренутног председника Црне Горе траје до маја 2023. године. Уколико се промени власт у Црној Гори ове године, СПЦ ће моћи да одахне. Уколико ДПС остане на власти уследиће мучне године по СПЦ.
„Не бојим се од вражјег кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“
(П. П. Његош, Горски вијенац, стих 528-530).
„Ко умије лагати, не умије вјеровати“.
(Његошева бележница, Цетиње 1956, 137).
Упутнице:
1.http://zakoni.skupstina.me/zakoni/web/dokumenta/zakoni-i-drugi-akti/884/2178-12812-23-3-19-7.pdf
2.https://rs.sputniknews.com/regioni/201912301121439541–dusko-knezevic-otkrio-sta-se-krije-iza-zakona-o-slobodi-veroispovesti/
3.https://emerging-europe.com/voices/a-new-approach-to-serbia-and-kosovo/
4.https://www.polygraph.info/a/sputnik-makes-false-claims-that-nato-counters-orthodoxy-fact-check/30086366.html
5.https://www.ceas-serbia.org/en/external/6275-lieutenant-general-frederick-benjamin-ben-hodges-to-join-cepa
6.http://www.nspm.rs/hronika/entoni-godfri-zakonom-o-slobodi-veroispovesti-u-crnoj-gori-niko-ne-zeli-da-oduzima-niciju-imovinu-od-bilo-koga-divim-se-pristupu-koji-vucic-i-brnabic-preduzimaju.html
7.http://www.politika.rs/scc/clanak/443831/Papa-Zakon-o-crkvama-doneti-demokratski-ili-nece-biti-potvrden
8.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%95%D0%BA%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0
9.https://www.slobodnaevropa.org/a/brisel-eu-%C5%BEali-zbog-nastavka-bojkota-skup%C5%A1tine-u-cg/30333680.html
10.http://rs.n1info.com/Region/a563512/Isvestilac-EP-za-Crnu-Goru-Dogovorom-resiti-spor-o-Zakonu-o-veroispovesti.html
11.https://www.vijesti.me/vijesti/politika/dukanovic-sa-piculom-vrijeme-da-se-ovaj-region-vrati-svojoj-evropskoj-kuci
12.https://www.alo.rs/vesti/region/velika-britanija-milo-dukanovic-spc-zakon-ambasadorka/282017/vest
13.http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3589938/djukanovic-spc-se-mesa-u-strateska-opredeljenja-politike-crne-gore.html
14.https://portalanalitika.me/clanak/354115/ivan-crnojevic-najznacajniji-crnogorac-u-istoriji
15.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA
16.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B5_%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B5
17.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B5_%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B5#%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81_%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%B0_2011
18.https://ssr.org.rs/goran-kikovic-imaju-li-srbi-danas-prava-u-crnoj-gori/
19.http://www.rastko.rs/istorija/durkovic-mitropolija_c.html#_Toc469564314
Бакарец. Политика 