Већина нас очекује да се политичке размирице, напади и спорови, ставе у страну у тренуцима када смо сви угрожени. Ових недеља другачије размишљају Ђилас и његови, СзС, ССП, Двери, НС, Н1, Данас, Време, НИН итд. Нажалост, овом друштву се прикључио и Слободан Антонић, уз један ексклузивитет – он је одлучио да нападне особу за коју зна да је оболела опасне болести, која широм света, и код нас, коси животе. Кризе, ратови, катастрофе и епидемије из људи извлаче оно најбоље и оно најгоре. То потврђује Слободан Антонић. Он је 25. марта 2020., објавио текст на читаном сајту „Искра“ (одредница 1), и 27. марта 2020., тај исти текст је објавио на сајту „НСПМ“ (одредница 2). Централно место у тексту представља напад на Биљану Србљановић, која је оболела од Ковида 19, и хоспитализована на Инфективној клиници. Антонић напада Биљану Србљановић због текста који је 15. марта 2020. објавила у својој колумни у листу „Блиц“. У свом тексту Антонић, који је професор универзитета, педагог дакле, сам признаје да му је познато да је Биљана Србљановић оболела: „Током писања овог текста стигла је вест да је и Биљана Србљановић оболела од вируса. Жао ми је због тога и волео бих да ова криза доиста допринесе да сви из ње, (…) изађемо паметнији – схвативши, између осталог, и шта значи заједница“ (да ли Антонић у заједницу убраја и Биљану Србљановић?). Антонић каже да му је жао, али прави доказ емпатије према људском бићу оболелом од опасне болести би био да не напада то људско биће, бар док се оно не опорави. Дакле, да је Антонићу заиста било жао Биљане Србљановић, у себи би јој пожелео брз опоравак, односно не би објавио тај нечасни текст, или би из њега изоставио оболелу Биљану Србљановић. Овде основано можемо поставити питање, да ли је Антонићу уопште жао било ког оболелог од Короне, или му само није стало до Биљане Србљановић? Одговор на оба питања је поразан. Антонић воли да оставља утисак како је саосећајан, емпатичан, солидаран. Да је заиста такав његова саосећајност, емпатија и солидарност би неминовно обухватили и Биљану Србљановић. А нису. Слободан Антонић има 61 годину, хоћу да кажем да је човек старог кова, коме је познато шта значи бити господин, џентлмен, шта је чојство (штитити друге од себе). Уз то је професор социологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, доктор наука, дакле, етика и морал су за њега отворене књиге. Али… Тешко је (а можда и није?) схватити како самом Антонићу у тренуцима док је писао свој текст, и када је сазнао да је Биљана Србљановић оболела од потенцијално смртоносне болести, није одмах пало на памет да из свог текста МОРА да изостави Биљану Србљановић. Господину, џентлмену, Педагогу (са великим „П“), саосећајном и емпатичном човеку би то одмах пало на памет, па би тако и поступио. Антонић није. Заказао му је морални компас. Уз све што сам навео, Слободан Антонић у свом тексту ставља со на рану и каже: „А Биљана и њено друштво, пак данас, изгледа да сматрају да пензионери, како год да их коси корона, само добијају оно што су заслужили. То је тек мало закаснела инстант карма и космичка правда“. Неодољиво се чини да Антонић поручује да је Биљана Србљановић добила то што је залужила и да је то тек мало закаснела инстант карма и космичка правда? Употреба курзива у Антонићевом тексту само потцртава тај утисак (ја сам те речи зацрнио и подвукао). Мржња према Биљани Србљановић је заслепила Антонића.
А није први пут. Овде ћу се осврнути на још један пример те несрећне нетрпељивости професора Антонића, да би читаоци знали о чему говорим. Слободан Антонић је 28.08. 2015. написао текст за лист „Сведок“, а текст је објављен и на сајту НСПМ. Реч је о једном од његових најлошијих текстова, који је био препун нескривене мржње, елементарних неистина, увреда и произвољности. Цитираћу професора Антонића: „И какав је, уопште, резултат размештања напредњачке хорде штеточина по свим институцијама ове земље – од основних школа и домова здравља до министарства енергетике и образовања? (…) ова провала некомпетентности у установе система, ова и оволика провала, вероватно није забележена од како су Вандали демолирали Римско царство, или од како су фанатизовани Арапи спалили Александријску библиотеку“. Професор социологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, доктор наука, назвао је преко пола милиона чланова Српске напредне странке, „напредњачком хордом штеточина“ и вандалима.
Текстови и анализе Слободана Антонића су често испуњени чистом мржњом, и слепилом изазваним том мржњом. Неко ко је заслепљен, не може рационално да расуђује. Једноставно речено Слободан Антонић види ивер у туђем оку, а не види балван у свом. Аутор многобројних научних књига, у којима је писао о „мисионарској интелигенцији“ и „монтањарима“, полако је почео да се претвара у догматизованог „мисионара“ и „монтањара“. Сам Антонић наводи своје садашње симптоме и црте понашања у свом сјаном огледу о мисионарској интелигенцији (љутња и ирационално понашање, грдња саплеменика, све већа горљивост и нервоза у заступању својих идеја, фиксација на једну личност, догматизам, сазнајни ексклузивизам и речник нетрпељивости). Слободан Антонић је опседнут „Другом Србијом“ и њеним представницима, на првом месту Биљаном Србљановић. Она је предмет његове константне фиксације. Толика опседнутост Антонића Биљаном Србљановић потпуно компромитује његове идеје. Најбоље је подсетити се речи самог Антонића из његовог научног огледа „Мисионарска интелигенција у данашњој Србији“ из 2003., које се полако окрећу против њега, због тога што допушта да га заведе нетрпељивост: „Коначно, ваља упозорити да учинак деловања мисионарских идеолога на цело друштво може бити сасвим супротан од њихових намера. Фиксација на неку ствар, чак и ако се иза ње крију најбоље намере, увек ће донети више штете него користи, поготово самој ствари. Одржавање хигијене је добро, али ако се опсесивно баците на чишћење свега и свачега у вашој околини, резултат ће бити двоструко поразан. Прво, нећете имати времена ни снаге за било шта друго, јер ћете се претворити у роба хигијене. И друго, ваше опсесивно понашање компромитоваће саму идеју хигијене и дати аргументе заговорницима пребивања у прљавштини“.
У свом тексту о Биљани Србљановић, Слободан Антонић каже: „текст Биљане Србљановић, објављен у Блицу, у коме она шири отровну мржњу према пензионерима прилично ме је узнемирио“. Овде је разложно поставити питање, због чега вест о тешкој болести Биљане Србљановић није узнемирила Слободана Антонића, већ само њен текст?
Даље, Слободан Антонић нехотично још више укопава себе када каже: „Тачно знам тренутак у коме сам се и ја освестио у погледу хијерархије вредности и идентитета. То је било 23. априла 1999. године у 2:06“. Као што видимо Слободан Антонић се није ни тада, нити било када, освестио у погледу хијерархије вредности и идентитета. Да јесте, свест о „хијерархији вредности“ и идентитет саосећајног човека, би му рекли да барем из самилости не пише о оболелој Биљани Србљановић.
На крају свог текста Слободан Антонић је дотукао самог себе речима: „И не можете већину својих сународника да надмено третирате као нижу врсту, готово као марву, а да онда од њих тражите, чим се нађете у невољи, „солидарност“, „хуманост“ и „несебичност““. Преведено на његов случај то значи – не можете Антонићу ни једног свог сународника, па ни Биљану Србљановић да надмено третирате као нижу врсту, готово као марву, а да онда од било кога тражите, чим се нађете у невољи коју сте сами изазвали, „солидарност“, „хуманост“ и „несебичност““.
*Аутор је политички аналитичар и кандидат СНС за посланика
Одреднице:
1.https://iskra.co/kolumne/klasni-prezir-kao-princip-nasih-gradjanskih-selebritija/
Бакарец. Политика 