Препевао – Небојша Бакарец

Боже мили, ков’да великога!

Кад се ковид по Србији шири,

Да Србију земљу преврне,

И да смртни постане судија,

Ту Вучићи нису ради кавзи,

Ал’ су ради црни ђиласовци,

Нит’ је рада заражена раја,

Која гине од вирус кијамета,

А не трпи ћеиф ђиласовски,

Нит су ради Божји угодници,

Јер је крвца из земље проврела,

Земан дош’о ваља војевати,

За вакцин часни крвцу сачувати,

Сваки своје да учува старе.

То гледају црни ђиласовци,

Биоградских сви седам ђилдахија:

Ђилас Аганлија и Обрад-Алија,

И два брата, два Трифуна млада,

Сергеј-ага и шњиме Бранис-ага,

Мула Шолак велики дахија,

Поздерац Јерем-ага, УН-таинџија,

Старац Дутеодор од стотине љета.

Све седам се састало ђилдахија;

Биограду на Стамбол-капији,

Огрнули маске скерлетне,

Сузе роне, а прилике гледе:

„Ала кардаш! Добријех прилика“

„Ал’, јолдаш, по нас добро није,

Књаз Вучић сву спашава рају“

Па од јада сви седам ђилдахија

Начинише од ковида тепсију,

Заграбише воде из Дунава,

На Мишкову кулу изнесоше,

Наврх куле вргоше тепсију,

У тепсију трач и зјала поваташе,

Да гледају ковидне прилике,

Што ће њима бити до пошљетка.

Око ње се састаше ђилдахије,

Над тепсијом лице огледаше,

Кад ђилдахије лице огледаше,

Све ђилдахије очима виђеше,

Ни на једном главе не бијаше.

Кад то виђе све седам ђилдахија,

Потегоше наџак од челика,

Те разбише од ковида тепсију,

Бацише је низ бијелу кулу,

Низ бијелу кулу у Дунаво ладно,

Од тепсије нек потрошка нема.

Па од јада сви седам ђилдахија,

Пошеташе брижни невесели,

Низ Мишкову кулу Мирославку,

Одшеташе у кахвић Врачарски,

Пак сједоше по кахвићу великом,

Све сједоше по кахвићу великом,

Све сједоше један до другога,

Намртво да се испозаразе.

Старца Дутеодора вргли у зачеље,

Бијела му пјена до појаса,

Пак повика све седам ђилдахија:

К нама брже, хоџе и ‘ваизи!

Понесите ковид инџијеле,

Те гледајте, што вам ковиди кажу,

Што ће нама бити до пошљетка.

Потекоше хоџе и ‘ваизи,

Донесоше ковид инџијеле,

Ковид гледе, грозне сузе роне,

Ђилдахијама овако говоре:

„Ђиласовци, браћо, све седам ђилдахија“

‘Вако нама инџијели кажу:

„Кад су ‘наке бивале заразе

Виш’ Србије по небу ведроме,

Него ово мене послушајте,

Да вам власт брзо дође:

Ви немојте раји горки бити,

Веће раји као добри буд’те;

Пријетворно се умил’те раји,

Нека раја слободно шета,

Нека шета што више кучета,  

Да се стари Србљи понајвише шећу,

Да с‘ ми ђилдахије уздамо у срећу,

Да их вирус што више покоси,

Јер се Вучић њима силно поноси,

Бор’те се против ванреднога стања,

И правите ђутуре у махали срања,

И ширите кара абере,

Да се раја ич не сабере,

На базаре панађуре похрлили,

На наш мерак тазе измајкали.

Хећиме, аскере и ђаур улеме зулумите,

Да инсан’ма џехенем омилите,

Кнежеве опањкајте ко јарамазе,

Да код раје по трњу пролазе.

Не може се власт задобити,

На миндеру шишу дувајући,

Ви немојте рају разгонити,

По кућама, да с’ улице бега,

Већ да луња раја тражећ’ којечега,

Од сабаха ви ујдурму чините,

Да џенет Сорабима у џехенем претворите.

Тако ће вам дуго бити царство,

Ако л’ мене то не послушате,

Већ почнете добро чинит’ раји,

Ви ћет’ онда изгубити царство“.

Ђилдахије инџијеле послушаше,

И велики зулум подигоше:

Преостало поштење погазише,

Свакојаке б’једе износише,

И гријоту Богу учинише,

Сад су ‘наке постале прилике,

Сад ће Ђилас изгубити царство.

Не бојте се тајкуна ни једнога,

Тајкун на књаза ударити не мре,

Нити може тајкунство на српство,

Јер је тако од Бога постало,

Чувајте се црни ђиласовци,

Чувајте се раје сиротиње,

Кад устане кука и мотика,

Биће ђилдахијам’ по Медији мука,

На Дедињу ће каде проплакати,

Јера ће их раја уцв’јелити.

Ђиласовци браћо све седам дахија,

Тако ваши инџијели кажу,

Да ће ваше куће погорети,

Ви ђилдахије главе погубити,

Из двораца пронић’ ће вам трава,

А чардаке попаст’ паучина,

Не ће имат’ ко језан учити,

Куд су наши друми и калдрме,

И куда су ђилдахије пролазиле,

И с коњскијем плочам’ задирале,

Из клина ће проникнути трава,

Друмови ће пожељет’ ђилдахија,

А дахија нигде бити неће,

Тако књиге инџијели кажу.

Кад то чуше сви’ седам ђилдахија,

Све дахије ником поникоше,

И преда се у земљу погледаше,

С ковидом не зна нико бесједити,

Ни како ће ковид одказати.

Не пониче Ђилас Аганлија,

Не пониче, већ поган покличе:

Дишер море, хоџе и ваизи!;

Мол’те Бога и језан учите

Сваки данак а све по пет пута,

Не брин’те се нама дахијама:

Док је мени здравља и зулума,

И док нам је Биоград елите,

Ми смо кадри управити нахијам’,

Око града сиротињом рајом.

Кад нас има у седам ђилдахија,

У свакога по магаза блага,

Каква блага? Све жута дуката,

А све пуста блага краденога,

У ме, браћо моја ђилдахије,

У ме има пуста блага вазда,

Небројених шестодеветнајст магаза,

Ми дахије када устанемо,

Устанемо на ноге лагане,

А магазе с благом отворимо,

Просућемо рушпе по калдрми,

На дукате покупити војску,

Нас седам великих ђилдахија,

Нас седморо к’о седморица браће,

Поћи ћемо из нашега града,

Кроз нашије седамн’ест нахија,

Исјећ’ ћемо све Српске кнезове,

Све кнезове, Српске поглавице,

И кметове, што су за потребе,

И попове Српске учитеље,

Само луду ђецу оставити,

Луду ђецу од седам година,

Пак ће она права бити раја,

И добро ће ђилдахије послужити.

Све ђилдахије на ноге скочише,

Ђилас-аги сви се поклонише:

Фала јолдаш, Ђилас-ага!

Твоја памет царевати може,

Ми ћемо те царем учинити,

Тебе ћемо свагђе послушати.

Чујете ли, моји лешинари!

Брзо добре коње посједните,

Пак трчите у Меркатор стари,

Не би л’ Вучић погубили Ацу:

Ако ли нам сад утече Аца,

Нека знате, добра бити неће.

Кад то чуше седам стрвинара,

Одмах добре коње посједоше,

Отидоше у Меркатор стари,

У суботу уочи неђеље,

На освитак неђељи дођоше,

Прије зоре и бијела дана,

И Ацине опколише дворе,

Ударише с обадвије стране,

А са двије стране повикаше:

„Изиђ’ амо, Вучићу Ацо!“

Тко ће љута змаја преварити?

Тко ли њега спаваћива наћи?

Ацо се је јунак научио

Прије зоре свагда уранити,

Умити се и Богу молити,

Бјеше Аца прије уранио,

И отиш’о у доње подруме.

Када виђе око двора ђиласовце,

Он се њима јавит не хте.

Када Вучић изброји ђилдахије,

Чаја попи, аргумент потпраши,

Узе доста факата истина,

Па изиђе својему кризноме штабу,

Међу своји’ много јунака,

А кад дође, јунаке узбуни,

И овако херојима рече:

Браћо и сестре моји, народни хероји!

Сад ви мене лијепо послушајте,

И шарена факта потпрашите,

Ако Бог да, те се оно стече,

Што сам данас радит’ наумио,

Честите ћу вас све учинити,

Оковати у част и славу,

А у заштитна обућ’ одијела,

С маскама доброг филтера,

Каљачама и рукав’цама силним.

Сви јунаци једва дочекаше,

Пак шарено знање потпрашише,

На мах они са Ацом пођоше.

То би Боже јунак до јунака!

Прва орна јурну Ана Орлеана,

Која ј’ народу од зла брана,

Други пође разумни Кон Пеца,

Што га раја гледа као свеца,

Трећа пође Дарија сунчана,

Од народа највише слушана,

Четврти бијеше Стевановић Горан,

Да лијечи рају вазда Богом дан,

Пета би Чен Бо из Ћина далеког,

Што дође од Си Ђинпина великог,

Шести крену Несторовић Брана,

Што је раји ко душевна храна,

Седма пође Милошевић Ива,

Поуздана и од знања дива,

Осми бијеше Јанковић Срђа,

Од ког бијежи сва вирусна рђа,

Девета дође Јовановић Верица,

Свакој раји права узданица,

Десети пође Лончар Злаја,

Ког безбели много воли раја,

После њега крену Карличић Ивана,

Тајнама ума добро поткована,

Дванаести јурну Тиодоровић Бране,

Што вирусима задаје тешке ране,

Након њега Стокић Едита била,

Војвођанска здравствена вила,

Четрнајсти бијеше Гојковића Зоран,

За мегдан с вирусима увек оран.

Ту се нађе још јунака доста,

То ј’ билахи истина проста.

На мах Вучић викну по медији,

Те сакупи јоште више друштва,

Све по трагу вирусе поћераше,

До Врачара села доћераше,

Ту ковдахије у кахвић побјегоше,

Ками мајци да остати могу!

Ту их Вучић опколи са друштвом,

Па он викну по цијеломе граду,

Биограђани сви му долећеше,

ту се саста хиљаде јунака,

На мах Србљи кахвић запалише,

И тројица ковдахија изгорјеше,

А тројица пред њих истрчаше,

И Србини сва три погубише.

На све стране Аца књиге посла,

У свих градских седамн’ест нахија,

На кметове селске поглаваре:

Сваки свога убијте вируса,

Старце, ђецу у збјегове кријте.

Кад то чуле Српске поглавице,

На мах они послушаше Ацу:

Сви скочише на ноге лагане,

Закачише бијеле маске,

Сваки свога убише вируса,

Старце, ђецу у збјег одведоше.

Кад је Вучић Србље узбунио,

И с’ вирус’ма веће завадио,

Онда Вучић прође кроз нахије,

Па попали ковида карауле,

И обори вируса тефериче,

и удари на ковида паланке,

Све паланке он вирусне попали,

Све ковиде под мач удари,

Тешко Србље с вирус’ма завади.

Вируси мисле, да је раја шала,

Ал’ је раја градовима глава,

Уста раја к’о из земље трава.

У градове саћераше вирусе,

На градов’ма отворише врата,

Измеђ’ себе тјерају вирусе,

Зулумћаре ковид изјелице,

Предају их у Србињске руке.

Боже мили и Богородице!

Када Србљи докопаше вируса,

Зулумћаре у бијеле руке,

Па их сташе Србљи разводити

Преко поља без свијех хаљина,

Без ћурака и без антерија,

Без сарука, у малим капама,

Без чизама и без јеменија,

Голе, босе вакцинама туку:

„Море, баша! кам’ жртва наша'“

У по поља Вучић вакцин вади,

Вирусима одсијеца главе.

А кад Вучић вирусе исијече,

Исијече вирус зулумћаре,

Онда Вучић у градове уђе,

Што би вирус по градов’ма б’јелим,

Што би вирус за сјече, ис’јече,

За предаје што би, то предаде,

За вакцину што би, то вакцини.

Кад је Вучић Србијом завлад’о,

И Србију вакцином прекрстио,

И својијем крилом закрилио,

Од Видина пак до воде Дрине,

Од Косова те до Биограда,

‘Вако Вучић Дрини говорио:

„Дрина водо! племенита међо;

„Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!

„Наскоро ће и то време доћи,

„Када ћу ја и тебека прећи

„И честиту Босну полазити.“