Боже мили, ков’да великога!

Кад се ковид по Србији шири,

Да Србију земљу преврне,

И да смртни постане судија,

Ту љекари нису ради кавзи,

Нит’ је рада заражена раја,

Која гине од вирус кијамета,

А не трпи ћеиф ковидовски,

Нит су ради Божји угодници,

Ал’ су раде црне ковдахије.

Ми ковдахије када устанемо,

Устанемо на ноге лагане,

А магазе с вирус’ма отворимо,

Просућемо вирус по калдрми,

На дукате покупити ковојску,

Нас осам великих ковдахија,

Нас осморо к’о осморица браће.

Дочека их кризније штабе,

Заточници Хипократа рабе,

На пољу Корони, на Корони равној.

Ако Бог да, те се оно стече,

Што смо данас радит’ наумили,

Честите ће нас бој узнијети,

Јер смо ради и умријети,

За слободу нашег рода.

Обуц’мо заштитна одијела,

С маскама чистога филтера,

Каљачама и рукав’цама силним.

Сви јунаци једва дочекаше,

Пак оправу навукоше,

И у силни бој пођоше.

Њих даванајс, ко дванаест апостола!

Први пође разумни Кон Пеца,

Што га раја гледа као свеца,

Друга пође Дарија сунчана,

Од народа највише слушана,

Трећи бијеше Стевановић Горан,

Да лијечи рају вазда Богом дан,

Четврти крену Несторовић Брана,

Што је раји ко душевна храна,

Пета пође Милошевић Ива,

Поуздана и од знања дива,

Шести бијеше Јанковић Срђа,

Од ког бијежи сва вирусна рђа,

Седма дође Јовановић Верица,

Свакој раји права узданица,

Осми пође Лончар Злаја,

Ког безбели много воли раја,

После њега крену Карличић Ивана,

Тајнама ума добро поткована,

Десети јурну Тиодоровић Бране,

Што вирусима задаје тешке ране,

Након њега Стокић Едита била,

Војвођанска здравствена вила,

Дванаести бијеше Гојковића Зоран,

За мегдан с вирусима увек оран.

Ту се нађе још јунака доста,

То ј’ билахи истина проста.

Ударише видари кано Божја стрела,

Јер је крвца из земље проврела,

Земан дош’о ваља војевати,

За вакцин часни крвцу сачувати.

На мах штаб викну по медији,

Те сакупи јоште више друштва,

Све по трагу вирус поћераше,

До Короне равне доћераше,

Ту ковдахије начас побјегоше,

Ками мајци да остати могу!

Ту их љекар опколи са друштвом,

Пак штаб викну по земљи Србији,

Сви му Србљи долећеше,

ту се саста милион јунака.

На све стране штаб глас посла:

„Сваки свога убијте вируса“.

Сви скочише на ноге лагане,

Закачише бијеле маске,

Сваки свога убише вируса.

Боже мили и Богородице!

У по поља штаб сад вакцин вади,

Вирусима одсијеца главе.

А кад штабе вирусе исијече,

Исијече вирус зулумћаре,

Онда штаб у градове уђе,

Што би вирус по градов’ма б’јелим,

Што би вирус за сјече, ис‘јече,

За предаје што би, то предаде,

За вакцину што би, то вакцини.

Такој’ штаб Србијом завлад’о,

И Србију вакцином прекрстио,

И својијем крилом закрилио,

Од Видина пак до воде Дрине,

Од Косова те до Биограда.