Уставни суд је 21.05.2020. одбацио све иницијативе за покретање поступка за оцену

уставности и законитости Одлуке о проглашењу ванредног стања, и све захтеве за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу оспорене одлуке. Једноставно речено Уставни суд је одлучио да је ванредно стање уведено на законит и уставан начин. Одлука је донета једногласно – свих осам судија Великог већа гласало је да се ове иницијативе одбаце (председник Снежана Марковић и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец, др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан). Капа доле судијама. Одолели су притисцима и претњама Ђилсовог СзС.

Својим образложењем Уставни суд је одржао дивну лекцију из уставног права незналицама које су иницијативе поднеле. А те незналице су: Драган Ђилас, Бошко Обрадовић, Вук Јеремић, Јанко Веселиновић, Слободан Самарџић, Зоран Лутовац. У суштини, Уставни суд је језиком правне науке оборио све неистине које су месецима износили Ђилас, Обрадовић, Јеремић и остали из СзС (да власт није исправно проценила тежину ситуације, да је требала да уведе „ванредну ситуацију“, да нису били испуњени услови за увођење внредног стања, да је нарушена подела власти, да је уведена диктатура, да је Скупштина морала да се састане, да су председник Републике, председница Народне скупштине, председница Владе и министар одбране злоупотребили функције, да је одлука о ванредном стању морала да садржи образложење, итд.

Својом пресудом, Уставни суд је у свему дао за право надлежнима који су увели ванредно стање. Суд је утврдио да су приликом увођења вандредног стања били испуњени сви конститутивни елементи и обележја ванредног стања: 1) уставни услов – „јавна опасност која угрожава опстанак државе или грађана“; 2) заштитни објекат – „држава или грађани“; 3) средства или механизми заштите – „мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права“; 4) циљ – делотворност у превазилажењу јавне опасности и хитност повратка у редовно уставно стање; 5) његов привремени карактер; 6) уставни елементи поступка за проглашење ванредног стања (државни орган, односно државни органи који проглашавају ванредно стање и одлука о проглашењу ванредног стања).

У свом образложењу Уставни суд је потврдио да су надлежни исправно проценили тежину опасности и у складу  са тим донели праве мере: „Уставни суд налази да се појава заразне болести (…) могла сматрати опасношћу која значајно угрожава здравље шире популације становништва, а тиме доводи у питање нормално одвијање живота у држави, укључујући и функционисање њених институција, јавних служби и привреде, а нарочито здравственог система“.

Уставни суд је истакао да ванредна ситуација није делотворна мера, а да ванредно стање јесте: „По мишљењу Уставног суда, правни „капацитет“ ванреднe ситуације ни приближно не гарантује такву делотворност реаговања државних органа и служби као што то чини ванредно стање“.

Уставни суд је потврдио да су били испуњени сви услови за увођење ванредног стања и да нико не може тврдити другачије: „Уставни суд оцењује да би се заразна болест COVID-19 могла сматрати „јавном опасношћу која угрожава опстанак државе или грађана“, у смислу члана 200. става 1. Устава. Стога, Уставни суд истиче да се не може закључити да није био испуњен уставни услов за проглашење ванредног стања“.

Уставни суд је констатовао да ванредним стањем није нарушена подела власти, да поремећај надлежности јесте привремена и нормална одлика ванредног стања и да то иде у корист грађана: „Уставни суд указује на то да поремећај надлежности, јесте опште обележје ванредног стања и да то није доказ да је подела власти нарушена, нити да су контролни механизми правне државе престали да функционишу (…) у ванредном стању, без обзира на поремећај надлежности највиших државних органа, то не иде на штету грађана, него њима у корист“.

Уставни суд је у вези са тим истакао привременост ванредног стања:„Институт одступања од људских права везује се за ванредно стање и привременог је карактера, јер ова одступања трају највише колико и ванредно стање. Једно од битних обележја ванредног стања јесте и његово временски ограничено трајање, тј. привременост“.

Уставни суд је потврдио уставност спроведеног начина одлучивања о проглашењу ванредног стања: „Устав је предвидео алтернативни начин одлучивања о проглашењу ванредног стања. У том случају, уколико хитност и озбиљност ситуације то намећу, одлуку о ванредном стању заједно доносе председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе, чиме је према мишљењу Уставног суда, оваквим алтернативним одлучивањем сачуван „дух“ равнотеже који одликује сваки, у основи, парламентарни систем, односно овакво решење је у складу са захтевом „равнотеже и узајамне контроле“ из члана 4. став 3. Устава, па се тиме онемогућава и евентуална злоупотреба ванредног стања“.

Уставни суд је констатовао да образложење као прилог одлуци о увођењу ванредног стања није било неопходно, због тога што је деценијска пракса да се не објављују образложења било ког општег правног акта:„У погледу навода иницијатива да оспорена Одлука не садржи образложење, и то стриктно и формално правно образложење за доношење одлуке о ванредном стању као саставном делу те одлуке, Уставни суд истиче да се приликом објављивања одлуке о проглашењу ванредног стања не објављује образложење, као што се не објављује образложење било ког општег правног акта“.

Уставни суд је дао за право председнику Републике, председници Народне скупштине, председници Владе и министру одбране у њиховом поступању: „предвиђено је да председник Народне скупштине, у случају ратног или ванредног стања, обавештава председника Републике и председника Владе да Народна скупштина није у могућности да се састане. Дакле, Уставни суд констатује да ни у једном од наведених аката није предвиђена обавеза председника Народне скупштине да сазове ово тело ради проглашења ванредног стања пре него што самостално процени да ли је Народна скупштина у могућности да се састане. Ако процени да Народна скупштина није у могућности да се састане, о томе обавештава председника Републике и председника Владе. Сагласно наведеном, у конкретном случају председник Народне скупштине је 15. марта 2020. године обавестио председника Републике и председника Владе о немогућности састајања Народне скупштине, чиме је био испуњен услов за примену члана 200. став 5. Устава, према коме одлуку о проглашењу ванредног стања доносе председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе“.(…) Уставни суд нема уставно, нити друго правно „мерило“ на основу којег би могао довести у питање обавештење председника Народне скупштине да парламент није био у могућности да се састане“.

Уставни суд је дао за право председнику Републике, председници Народне скупштине, председници Владе, када су проценили да је ефикасност важнија од репрезентативности, и да не треба да чекају да настану несагледиво штетне последице: „Дакле, репрезентативност, као критеријум којем Устав даје предност у односу на ефикасност одлучивања о ванредном стању, уступа, вољом Устава, а не противно тој вољи, место ефикасности, јер „чекање“ да се стекну услови за састајање народног представништва могу имати несагледиво штетне последице и спречити државу да делује хитно на отклањању узрока проглашења ванредног стања“.

На крају Уставни суд је констаовао да ни једна од 25 поднетих иницијативи није утемељена, и да их одбацује:„Сагласно свему изложеном, Уставни суд констатује да наводи подносилаца иницијатива нису уставноправно утемељени, односно да изнетим разлозима у иницијативама није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и законитости Одлуке о проглашењу ванредног стања, те је поднете иницијативе одбацио“.

Још на почетку ванредног стања, на ту тему се у листу „Политика“ 28.03.2020. огласио проф. др Зоран Р. Томић, редовни професор Управног права на Правном факултету Универзитета у Београду и експерт за уставно право. Он је непогрешиво истакао да је фактор „време“ од пресудног значаја у доношењу одлука током пандемије, да би скупштинска дебата о увођењу ванредног стања била „непотребно губљење веома цдрагоценог времена“ и да су председник Републике, председница Народне скупштине и председница Владе наступили „штитећи јавни поредак, од конкретне пошасти, с беспоговорном обавезом да поступају одлучно, а обазриво и легитимно, и политички и на темељу консутнтских респекрабилних медицинских знања. И bona fide и lege artis (…)“. И из остатка текста професора Томића се види да не сматра да су оцене о неуставности ванредног стања утемељене.

Подносилац жалбе Уставном суду, Бошко Обрадовић је у Скупштини Србије 10.05.2020., дакле и пре него што је Уставни суд донео одлуку, отворено претио судијама и Уставном суду у целини, када је изјавио:„Пасиван бојкот не води ничему а побуна против актуелне власти ће бити у свим видовима герилских акција против власти (… )Обавићу разговоре са свима који су спремни на побуну против ове власти (…) ми више Уставни суд немамо и да ћемо морати да се обрачунамо са антиуставним Уставним судом Србије“. Када и како угојени Обрадовић планира да се обрачуна са Уставним судом, то није објаснио. Можда жели да лупа главе судијама, о камено степениште суда, као што је лупао главу Марјана Ристичевића?

Претњама и увредама на рачун Уставног суда, придружили су се и остали представници СзС, 25.05.2020. Тако је председавајући СЗС, Јанко Веселиновић, изјавио да: „Образложење Уставног суда (…) представља политички дириговану одлуку којом се тај суд ставио на страну рушитеља уставног поретка и показао да није ништа друго него месни одбор СНС“. Веселиновић је одлуку суда назвао „срамним документом“. Председник удружења грађана „ДПС“, пензионер Слободан Самарџић је изјавио да: „после образложења Уставног суда, Устав Србије „више нема заштитника“ у тој институцији“.

Као што је Уставни суд одбацио низ великих лажи ђиласоваца које се тичу ванредног стања, исти случај ће бити и са осталим лажима које су Ђилас и његови сејали током ванредног стања. За те лажи не постоје судови, осим суда јавности. Највиши суд јавности заседаће 21. јуна. Тада ће грађани дефинитивно одбацити и остале лажи ђиласоваца.

*Аутор је политички аналитичар и кандидат СНС за посланика