На албанској телевизији „Топ канал“, која се може пратити и на КиМ и у Северној Македонији, 30. маја је у ударном термину приказан високобуџетни документарни филм „Велика српска историјска обмана – како су Срби украли албанску историју“, у којем се фалсификују историјске чињенице с циљем промовисања великоалбанске политике. У филму се безочно фалсификују историјске чињенице, а српске цркве, манастири и споменичка и духовна традиција на КиМ проглашавају албанским, са јасним циљем промовисања великоалбанске погромашке политике, на штету Србије и српског народа. Истина је сасвим супротна од онога што албански аутори филма тврде. Званична албанска историја је велика обмана – Албанци су вековима крали српско културно историјско наслеђе.

И пре овог комичног филма се догодило више скандала у којима представници других народа присвајају српско наслеђе или српске великане. Мноштво случајева се тиче Косова и Метохије, односно ради се о албанском својатању српског наслеђа. У једном од многих случајева албанског присвајања, радило се о изјавама косовског удружења историчара које је саопштило: „Неистина је да манастир Дечани припада српској цркви, већ је то храм православних Албанаца, који је обновљен на темељима илирског храма – Дардан, а манастир је саградио Фра Вита Кучи на земљи Хака Кучија из Дечана“. У другим случајевима ради се о присвајању српске тврђаве Ново Брдо и остатака српског храма Св. Николе у Новом Брду. Бискуп Косовске римокатоличке цркве, Дод Ђерђи, служио је мису на остацима тог православног српског храма. У случају Новог Брда даљем присвајању и отимању српског наслеђа придружио се и заменик премијера Косова у оставци, Енвер Хоџај, који је изјавио: „(…)па је присвајање (цркве) као српске, смешно. Цркве, џамије, други објекти културног, историјског и верског наслеђа Косова припадају Косову и његовим грађанима! Политизација културе, науке, историје данас је смешна и апсурдна игра коју Србија игра!“. Албанци су трајно поставили заставу Косова, на средњовековну српску тврђаву Ново Брдо, а на локалитету су распоредили полицију и поставили војне шаторе у циљу представљања српског средњовековног града као етничке албанске локације под неисторијским именом „Артана“. Председник скупштине Косова Кадри Весељи изјавио је да је „поносан“ због заставе, а Ново Брдо назива „драгуљ наше културне баштинеВероватно је излишно рећи да сви научни извори и докази, недвосмислено говоре само једно, да су и Дечани и Ново Брдо, српско културно наслеђе. Изградили су их српски владари, у српској средњовековној држави, онда када су Албанци чинили један одсто становништва. Једна од последица замрзнутог конфликта на КиМ јесте и биће, све чешћи и жешћи покушаји да Албанци, српско наслеђе представе као  „косовско“ (албанско). Поред наведених недавних примера албанског присвајања српске културне баштине, ноторни су стари примери отимања свега што је српско.

Србин Ђурађ, албански херој!

Као што Хрвати својатају српске великане Андрића, Теслу и друге, тако Албанци присвајају српског владара, Ђурађа Кастриота, познатијег као Скендербег. О Скендербегу ћемо опширније говорити због тога што је његово српско порекло историјски доказано, и због тога што Албанци немају ни једну другу историјску личност из прошлости, са којом би могли да покушају да успоставе везу и тиме докажу свој историјски континуитет. После српског владара Скендербега, следе векови празнине. Да су могли Албанци би на светски ниво уздигли и Леку Дукађинија (савезника Скендербеговог) , или Ису Бољетинија (1864.-1916.), али те две личности напросто немају довољан „калибар“. Мајку Терезу јесу присвојили, али је она личност 20. века, неупотребљива због своје савремености. Следећи албански „херој“ је Адем Јашари, убијени злочинац и први вођа ОВК. Он је још већи савременик од Мајке Терезе. И то је то. Албанци су Скендербега „открили“ и присвојили тек крајем 19. века. У недостатку опипљиве историје (државност, владари…), албански националисти су на прелазу из 19. у 20. век, за свој симбол одабрали Скендербега, чији живот има све елементе који су потребни за изградњу мита. Митови су важан део утопизовања историје и „слободне“ реконструкције прошлости, као неодвојивог дела свих процеса који претварају одређену популацију у нацију. По провереним историјским изворима,Ђурађ Кастриот, познатији као Скендербег (1405.-1468.), био је борац против отоманских и млетачких освајача, српског порекла, којег су Албанци присвојили као свог националног хероја (упутница 2). Према научним изворима, Ђурађева породица Кастриот води порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете. Ново презиме је изведено од латинске речи „castrum” и од грчке речи „κάστρο” (срп. замак). До промене презимена, из Браниловић у Кастриот, дошло је вероватно из опортунистичких разлога, у доба Скендербеговог прадеде. Скендербегов деда, Павле Кастриот, доселио се у Јањину у Епиру као српски кефалија (управитељ области). Скендербегов отац, Иван Кастриот, био је кнез Епира (како се звала област која обухвата део данашње Албаније и Грчке). Његова мајка, Воислава, била је српског порекла. Ђурађ је имао три старија брата, Станишу, Репоша и Костадина и пет сестара, Мару, Јелену, Анђелију, Влајку и Мамицу. Популарно име – Скендербег, наденули су му Турци (од. тур. İskender Bey – што значи „Господар Александар”). Ђурађу Кастриоти матерњи језик је био српски, писао је ћирилицом, на (старо)српском језику, а говорио је и латински, турски и албански. У Скендербеговом писму Дубровчанима из 1450. године, које је написано на српском језику и на ћирилици, он се потписао као „Скедерь бегь“, а 1459. године као „Скендьрь бегь“. Скендербег се од 1425. до 1443. борио на страни Османлија, а од 1443. до 1468. против њих. Рођен као православац, ту веру је задржао до краја тинејџерских година, када је постао договорни талац код Турака и завршио војну школу за јаничаре у Једренама. Током тог „турског“ периода, Ђурађ је постао муслиман, и вишеструко је награђиван титулама (спахија, валија, санџак бег). У православље се вратио око 1444. Изгледа  је током свог деценијског савезништва са владарима Напуља и са папама, у периоду после 1450. постао католик.

У време Ивана Кастриоте и касније Ђурађа Кастриоте, Османлије су већ увелико продирале и освајале делове јужног Балкана. Већ је Скендербегов отац Иван, мудро и опортуно, своју вероисповест мењао у односу на политичке околности. То исто је касније радио и Скендербег. У периодима савезништва са Млетачком републиком, Напуљем и папама, били су католици, у периодима савезништва са Србијом, православци. Неки извори тврде да је Скендербег умро као католик (родио се као православац, постао муслиман, вратио се у православље, а умро као католик). Данас, нама то може да изгледа као мењање вере за вечеру, али у средњем веку, било је много теже преживети него данас. Такође, подручје којим су владали Кастриоти се налазило на размеђи истока и запада, севера и југа. Ту су се стицали турски, српски, млетачки, напуљски, грчки, дубровачки и албански утицаји и интереси. Не само Кастриоти, већ и Бранковићи, и други српски владари, али и обична раја, морали су да буду велики верски и етнички опортунисти, да би преживели, напредовали или владали. То је било доба када су Турци преузели примат на Балкану. Пример самог Скендербега  и његових непосредних предака је интересантан због тога што представља почетни, рани пример, како су чистокрвни Срби, полако мењали етничку и верску припадност. Све ово потврђују албанолог и балканолог др Каплан Буровић, македонски историчар др Петар Поповски, и швајцарски научник Оливер Јенс Шмит.

Преверавање и турчење најбоље описује народна песма „Женидба Максима Црнојевића“. У тој песми сукоб Обреновића и Црнојевића на свадби Црнојевића, исходовао је турчењем носилаца обе „династије“. Представници обе куће потурчили су се да би спречили своје супарнике да уздизањем у турској административној хијерархији стекну моћ кују би искористили да затру ону другу породицу и савезнике: „па их царе једва дочекао, дочекао, оба потурчио, и турска им имена нађео: Јовану су име нађенули – Мамут-беже Обренбеговићу; а Максиму име нађедоше – Скендер-беже Иванбеговићу. Дворе цара за девет година, издворише девет зијамета, свијех девет даше за пашалук, цар им даде бијеле тугове и везирство на те земље двије без промјене вазда довијека: Мамут-бегу Обренбеговићу даде земљу равна Дукађина, ђено роди изобила вина, доста вина, више урметина, доста има бијеле вшенице, красну земљу, што је љепше нема; а он даде сину Иванову – грдну земљу Скадар на Бојани, а у коме никад ништа нема, но се легу жабе и биволи и имаше соли суторине“.

Као и „Македонци“ који данас подижу споменике античким личностима које нису повезане са њима, тако су Албанци, у Тирани подигли споменик Србину Скендербегу (1968.), споменик у Приштини (2002.) и споменик у Скопљу (2006.) итд.! То је врхунски доказ како фактичко испољавање заблуда и митова, изазива апсурдне ситуације. Албанци су споменик Скендербегу подигли у част највећег „албанског“ хероја, и најзначајније „албанске“ историјске личности. И то је доказ каква је историја Албаније и Албанаца. Да би лакше присвојили историјске личности, Албанци обавезно примењују своју неправилну транскрипцију, а за продукте те транскрипције (имена, презимена, топоними…) касније тврде да су оригинални, албански називи. Тако су Албанци, Ивану Кастриоти, оцу Ђурађа Кастриоте, подметнули име: у почетку Јан, а касније, видећи да и то није албанско, у „Gjon“. Његовом сину – Ђурађу, променили су име у „Gjergj“. Мајци славног Скендербега, Воислави, Албанци су подметнули име „Vojsë“.

Албанци би имали некакав основ да својатају Скендербега, када би он потицао из мешовитог брака као нпр. племић Јанош Хуњади или песник Шандор Петефи. Јанош Хуњади је у нашем народу познатији под именом Сибињанин Јанко (жупан, бан, војвода од Ердеља и капетан Београда). Рођен је као друго дете у браку Србина Војка и Мађарице Ержебет Моржинај. Јанош-Јанко- Хуњади- Сибињанин је отац Матије Корвина (Хуњадија), који је био један од најпознатијих угарских краљева. Презимена Хуњади и Сибињанин су извдена из назива топонима. Корвин је изведено из латинске речи за гаврана (corvus). Шандор Петефи, рођен је као Александар Петровић, и био је познати мађарски песник. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Сибињанин Јанко и Шандор Петефи су личности које са разлогом једнако припадају двaма народима. То са Скендербегом није случај. Оба родитеља су му били Срби, рођен је као православац, матерњи му је био српски, и писао је ћирилицом.

Божанствена комедија

Других примера албанских присвајања има много. Често су комични. Албански историчари тврде да су Немањићи заправо албанско племе Нимани. Албанци тврде да је Дечане градило племе Гаши за потребе династије Нимани. Албанци такође тврде да полажу право на стару српску светињу – мермерни престо Цара Душана у Високим Дечанима, а ову тврдњу темеље на основу амблема двоглавог орла на светом трону (иначе једином аутентичном и потпуно сачуваном српском престолу из средњег века), који по њима представља “јасно обележје Албаније”! Албанци тврде како је Црква Богородице Љевишке „најстарија албанска црква на овим просторима“, као и да ће Грачаница ускоро бити преименована у албанску цркву Улпијану. Већ извесно време у косовском парламенту спреман је и закон који Манастир Дечани треба да прогласи имовином Косова. По једном албанском миту, Милош Обилић је Албанац Милуш Копилићи (алб. Milush Kopiliqi ), рођен у околини Охрида, а наводно је био син албанског православног свештеника из породице Блошми. Други мит о Милушу Копилићу је мит дреничких Арбанаса, који у другој половини 19. века наводе  (а многи наводе и данас), да је Милош Обилић из дреничког села Копилића, и о њему су често певали уз гусле описујући његов успон од стицања војводског звања па до убиства Мурата у Косовском боју. По Арбанасима Дреничанима, главне личности боја на Косову су Мурат и Албанац Милуш Копилић, а не Мурат и Лазар. Карађорђе Петровић, по Албанцима потиче од албанског племена Клименти, по његовом рођеном деди који се наводно звао Јован Мршин Климента. Поред Скендербега, друга најславнија личност коју присвајају Албанци је Мајка Тереза, нобеловка и католичка хуманитарка. Рођена је 1910., у Скопљу, у цинцарској породици, као Агнеса Гонџа Бојаџи. Отац и мајка су јој били Цинцари (Власи), Никола Бојаџи и Дрона Бојаџи (Бернај). Имала је брата Лазара и сестру Агушу. Ова тема детаљно је обрађена у књизи „Мајка Тереза – младост у Скопљу“ („Mutter Teresa – Die Jugend in Skopje”), угледног немачког научника и публицисте Волфа Ошлиса (Wolf Oschlies) који важи за једног од најбољих немачких стручњака за Југоисточну Европу. Поменули смо комичне примере албанских присвајања туђег наслеђа и личности. Има их још. Гезим Алпиoн, енглески социолог албанског порекла (рођен у Албанији) у својој књизи о Мајци Терези, наводи да су осим ње, албанског порекла били чак шесторица папа, 17 турских султана и 43 везира! Алпион помиње да су албанског порекла и Хомер, Александар Велики, Наполеон, Ататурк и Мусолини. Најсмешнији је, ипак, Алпионов навод по коме је Албанац и Фидел Кастро за кога се каже да је рођен као Фадиљ Краснићи! Са овим Алпионовим тврдњама се у својој књизи обрачунава Волф Ошлис.

Као што Северни Македонци, као израз незадовољства својим наслеђем, Грцима отимају македонско античко наслеђе и ките се се псеудоантичким знамењима,тако су и Албанци, извор за своја знамења, заставу и грб, пронашли у српском наслеђу и хералдици Ђурађа Кастриота. Скендербегова хералдика је изведена из византијске и немањићке. Према албанским изворима, грб Албаније је начињен према печату Ђурађа Кастриоте. Албанска застава је изведена из тог грба. Грб је штит са приказом црног двоглавог орла раширених крила, крунисаног скендербеговим бронзаним шлемом на црвеном пољу. Само основно албанско знамење, двоглави црни орао, је формиран као комбинација Скендербегове хералдике, са аустроугарском и немачком  хералдиком (црни двоглави орао са раширеним крилима), на прелазу из 19. у 20. век. У то доба аустроугарска је одиграла кључну улогу у стварању албанске нације.То не значи да су албанска знамења, српска, већ само да су им извори византијски, српски, и нешто мало германски.

Албанска етнолингвистичка генеза

Историја, лигвистика и друге науке добро познају Хрватску и Хрвате. То мање важи за Албанце. Када говоримо о покушајима отимања српског наслеђа, многи се питају – ко су Албанци? Одакле потиче њихов језик? Каква је њихова историја и култура? Трудећи се да одговори на нека од ових питања аутор овог текста је користио више кредибилних извора за наводе који следе. Један од главних је ремек дело историјске науке, „Књига о Косову“ (1986.), покојног академика Димитрија Богдановића. Други извори су истраживања др Каплана Буровића, Јована Цвијића и страних и домаћих путописаца  из 19. века, Амија Буеа, Јозефа Милера, Милоша Милојевића и Тихомира Ђорђевића. Сви они су оставили приличан број података о преверавању или српском пореклу муслиманских заједница у косовским и метохијским градовима и селима, па и читавим областима. Истакнимо једну ствар, Албанија као држава, постоји тек од 1913.! Историјски извори не помињу Албанце пре 11. века. Преци Албанаца нису представљали ни снажну етничку групу, нити племенски савез који би сe наметнуо као значајан историјски чинилац.  Били су исувише малобројни да би сe византијска власт, или Словени (Срби, Бугари…), морали сукобљавати или усклађивати са њима. У званичним научним круговима данас постоје две теорије у вези са етничким пореклом Албанаца. Једна, „кавкаска” теорија о пореклу Албанаца, иако за постојбину Албанаца неосновано одређује Кавказ (данашњи Дагестан), преко многих других аргумената потврђује да Албанци нису потомци Илира, или Пелазга и да нису аутохтони на Балкану. Албанске тврдње да Албанци потичу од Илира, нису теорија, због тога што нису засноване ни на једном једином историјском извору, већ искључиво на албанским митовима и утопијама. Илирско порекло је и теза Албанске академије наука, и та теза постоји да би Албанци „доказали“ су „најстарији народ на Балкану“.

Најутемељенија је теорија највећег живог албанолога и балканолога, др Каплана Буровића. Каплан Буровић (Ресулбеговић), (Улцињ 1934.) (85), највећи живи албанолог и балканолог, провео је две године у затворима СФРЈ, и потом двадесет година у затворима Енвера Хоџе (1970. до 1990.), као политички затвореник. Пре десет година, у Тирани, албанске власти су Буровићу  спалиле читав тираж тек објављена четири дела. Др Каплан Буровић је аутор преко 100 научних и прозних дела и низ деценија живи у Швајцарској. Његова теорија доказује да су се преци Албанаца, током велике сеобе народа, доселили са прибалтичког подручја, на делове подручја Албаније, али не директно. Пут их је водио преко Карпата, у Румунији, где су дуго живели уз ране Румуне и Влахе. По наиласку Бугара, Албанци су се опет покренули, и прешли преко Дунава у Тракију, са Бугарским племенима, где су живели поред њих. Албанци су уз Бугаре у десетом веку избили на обале Јадранског мора. Научници Буровић, Чабеј, Пушцариу и Барић се слажу у томе да су преци Албанаца били малобројни и да су их у овим првобитним лутањима по Балкану, држали за неко бугарско племе. Бугарски освајачи сместили су претке Албанаца у брдско планинску област Мат, погодну за гајење стоке. На том подручју преци Албанаца су наишли на нешто мало Срба и Влаха, и на малобројне остатке келтског племена Албанои и присвојили њихово име (Келти су тој области дали име Албанон). Како су били нешто бројнији, преци Албанаца су (само) на овој територији асимиловали малобројне припаднике поменутих народа. У једанаестом веку, преци Албанаца почињу да се шире из ове области ка драчком пољу и пољу Тиране, у почетку, а касније на све четири стране данашње Албаније. После ових првобитних  сеоба, ови рани Албанци су имали још сеоба, пре свега преко река Дрим  и Шкумба, а касније и у делове јужне Италије (у 15.веку).

У индоевропском језичком стаблу албански језик заузима засебну грану у групи“сатем” заједно с индо-иранским језицима,трачким, јерменским и балто-словенским језицима, за разлику од илирског језика који припада групи “кентум”. Албански је потпуно несродан илирском. Албански је мешавина неименованог језика (неименованог и непознатог стога што је имао мало говорника и био потпуно маргиналан) досељеника са прибалтичког подручја, који чини његов основ, и затим – хронолошким редоследом, следе наноси старолитванског, румунског (влашког), јужно словенских језика, турског, новогрчког итд. У научном истраживању које је спроведено током 60-их година прошлог века, установљено је да се од 1424 речи које се најчешће користе у албанском језику, 667 сматрају албанским речима (оног непознатог језика), а 757 (преко половине) се убраја у позајмљенице. На основу сабраних новијих истраживања великог броја лингвиста (које се може пронаћи на сајту Филолошког факултета, у научном раду под називом „Порекло албанског језика“)(упутница 7), о етимолошком пореклу 5335 речи албанског језика, изведен је следећи апроксимативни статистички закључак: да 2000 албанских речи потиче од оног неименованог језика (мање од половине), да је 1180 речи турског порекла, да је око 840 речи новогрчког порекла, да је око 600 речи латинског порекла, да је око 540 речи позамљено из балто-словенских језика и српског, да око 60 речи потиче из старословенског језика, да око 40 речи потиче из старогрчког -дорског дијалекта, да је око 30 речи илирског порекла, да се око 30 речи може довести у везу с језицима Месапа, Венета и Етрураца, да је око 15 речи трачког порекла. Данашњи албански је класификован као посебан језик, изолат, усамљена грана на стаблу индоевропских језика.

Демографија Албанаца

Процењени број Албанаца у земљама  Балкана је: Албанија 2,753,174 (попис 2011.)-процена стварног броја је 2,3 милиона, Косово и Метохија око 1.700.000 (по попису 2011.) – процена-1.100.000, Србија без КиМ – 61.647 (попис 2002.), Македонија, по процени – 300.000, Грчка – 480.851 (стварно око 600.000), Црна Гора – 30.000. (упутница 8). Да су ови бројеви тачни, доказују, на првом месту масовна исељавања Албанаца са КиМ, из Албаније и Македоније.

Познато је да је број Албанаца у Грчкој већи од 480.000 (по грчком попису), због тога што тамо илегално бораве. Када се сабере број Албанаца у земљама окружења (Црна Гора, Македонија, Грчка) са реалним бројем Албанаца у Албанији, на КиМ, и у Србији без КиМ – добијамо број од 4,4 милиона Албанаца који живе на просторима Балкана. До 1988. стопа наталитета Албанаца на КиМ, је била изнад 30%, и од тада опада,а данас је приближно 16%. По подацима УН прираштај у Албанији је сличан прираштају Албанаца на КиМ. О демографији Албанаца са Балкана, говоримо и због тога што ће по свим статистичким проценама њихов број расти у наредним деценијама, док ће број Срба значајно опадати.

Етничка структура државе Албаније је тема о којој постоји доста спорења. Различити извори дају податке који се значајно разликују. Мањинске групе, пре свега грчка, али и сама држава Грчка, тврде да је бар 30% становништва Албаније неалбанског порекла, што је у складу са сазнањима и историјским подацима које о Косову и Метохији износи Димитрије Богдановић у „Књизи о Косову“ (говоримо о поклапању две паралале које говоре о етничком пореклу Албанаца на КиМ и у Албанији). Савет Европе је као једну од озбиљних замерки албанским властима, навео и проблеме везане за попис и закон о попису 2011. год. Овај закон је предвиђао новчану казну у износу од 1.000 америчких долара у случају да се појединац на попису изјасни о својој етничкој припадности другачије него што му пише у изводу из матичне књиге! О лошој вишедеценијској албанској политици према националним мањинама, и мањкавости пописа, вероватно најбоље говори то да се 98,8% становништва изјаснило да говори искључиво албанским језиком, иако се само 82,6% становништва изјаснило као Албанци у етничком смислу! Према процени из 2011. 82,6% становништва чине Албанци, уз грчку мањину 1%, остали 1%, неизјашњених 15,5% (грчки извори тврде да се број Грка у Албанији  креће око 12%). Огроман број Албанаца је емигрирао на запад (укључујући и у Грчку) од 1990. Према подацима пописа из 2011. године, верска структура Албаније је: Муслимани 59%, одбило да се изјасни 16,2%, Хришћани 17% (римокатолици 10%, православци 7%),остали 5,7%, атеисти 2,5%.

О томе колико је данашњих становника Албаније аутентичног, арбанашког порекла, а колико је оних који су православног, српског порекла, албанолог Каплан Буровић каже: „Албанске статистике су фалсификоване, као и све друго, возачке дозволе, дипломе, пасоши. Навешћу податке из хрватске Википедије доноси, који су доста, тачни, али и њих треба узети са резервом: „Геге 605.000; Тоске 1.741.000; Срби 301.000; Власи 302.000; Грци 101.000; Роми 86.000; Македонци 35.000; Црногорци 11.000; Јевреји 500; Остали 1.000. Колико познајем Албанију, тамо живи око 60 одсто Албанаца, подељених у четири вере: две муслиманске (сунити и бекташи) и две хришћанске (православци и католици). Око 40 одсто су неалбанци, у првом реду Власи, затим Словени (Србо-Црногорци, Македонци), па Грци, Роми,Турци…Треба знати да Срби, Црногорци и Македонци Албаније нису само православне вере, већ и муслиманске, па и католичке“ (упутница 9).

Етничка структура Косова и Метохије је такође тема о којој постоји много спорења. Различити извори дају податке који се значајно разликују. Највише се манипулише бројем Албанаца. Не може се сакрити чињеница да Албанци масовно одлазе у иностранство, нарочито од 1999., 

тако да реалне процене говоре да на КиМ живи око 1,1 милион грађана (1.000.000 Албанаца, 100.000 Срба, плус остали). Број становника, Албанаца, је значајно мањи од 1.700.000, колико је установљено пописом из 2011. То значи да је број Албанаца у Албанији, КиМ и Македонији значајно мањи него што кажу пописи становништва. Процењени етнички састав Косова и

Метохије је 86-88% Албанци , 8-10% Срби и 3% друге етничке групе (Бошњаци, Горанци, Роми…). Научни подаци говоре да је између 30% и 50% становништва Косова и Метохије, неалбанског – српског порекла. Процењена верска структура Косова и Метохије је: Муслимани 86-88,6%, Хришћани  10,7-12,7% (Православни 8,5-10,5%, католици 2,2%). Дати су процењени подаци, због тога што је попис на Косову из 2011., још лошије организован него онај у Албанији, а попис на Косову су бојкотовали Срби.

Подаци о демографским кретањима на КиМ током векова. (Објашњење наведених бројки:  Први податак је година. Други, број Албанаца. Трећи, број Срба. Четврти податак је број осталих народности).

1455. 1 %, 98 %, 1 %;   1871. 32 %, 64 %, 4 %; 1899. 48 %, 44 %, 8 %; 1921. 66 %, 26 %, 8 %;

1939. 60 %, 34 %, 5 %; 1948. 68 %, 27 %, 5 %; 1953. 65 %, 27 %, 6 %; 1961. 67 %, 27 %, 6 %;

1971. 74 %, 21 %, 5 %; 1981. 77 %, 15 %, 8 %; 1991. 82 %, 11 %, 7 %; 2000. 86 %, 9 %, 5 %;

2019. 87 %, 10%, 3 %

Тако је српски народ од убедљиве већине у 15. веку, од 98 одсто становништва КиМ, за 554 године, сведен на убедљиву мањину од 8-10 одсто становништва КиМ, а Албанци су од 1 одсто становништва, скочили на готово 90 одсто. Подаци потичу из турског дефтера-пописа из 1455., који је обављен на територији Бранковића, која је обухватала данашње КиМ (упутница 10). Тај турски дефтер – општи катастарски порески попис, се чува у архивима „Оријенталног института“ у Сарајеву. У том попису се детаљно говори о становништву, селима, презименима, топонимима итд. Турски попис констатује да у земљама Бранковића (практично КиМ) има: 12.985 српских кућа присутних у свих 480 села и свим градовима (98,89%), 75 влашких кућа у 34 села(0,56%), 46 арбанашких кућа у 23 села (0,34%), 17 бугарских кућа у 10 села, 5 грчких кућа у селу Лауша код Вучитрна, 1 јеврејска кућа у Вучитрну и 1 хрватска кућа. Из пописа имена по пореклу, турски попис каже да је: српско-словенског порекла 17.997 (72,58 %), српско-хришћанског порекла 5.777 (23,30 %), романског(влашког) порекла 470 (1,90 %), нејасног порекла 386 (1,56 %), албанског порекла 65 (0,26 %), грчког порекла 61 (0,25 %), германског порекла 18 (0,07 %), мађарског порекла 12 (0,05 %), келтског порекла 4 (0,02 %), персијског порекла 4 (0,02 %), арапског порекла 1 (0,004 %). Из чега се може закључити да је српског порекла 23.774 имена (95,88%), односно да је српског порекла 95,88 одсто становништва (упутнице 11 и 12).

Историјске чињенице

Прадавни распоред  народа на просторима Србије, Старе Србије (Стара Србија је обухватала Рашку област, Косово и Метохију, и Вардарску Србију, односно Вардарску Македонију), Црне Горе и Албаније, даје основа за реконструкцију етнографске карте од 7. до 15. века. Територије које је населила српска словенска популација од краја 6. века су биле простор измешаног становништва, где је апсолутно већински словенски (српски) етнос запосео аграрне области, а мањински албански, касније, сточарско-планинске области. Повеље српских владара помињу Влахе и Арбанасе, као изразито мањинске (2 одсто) етничке и социјалне групе у области која je потпуно покривена српским насељима. То потврђује и турски попис становништва из 1455.(2% несрпског становништва).

Доласком  Турака, постепено све више слаби положај српског народа. Мрачна је слика српског

народа под Турцима. Утицај турске владавине је био апсолутно негативан. Убиства, пљачке, исламизација, данак у крви и други зулуми. Пет стотина година српски народ је копнио и опадао. Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од 15. до почетка 20. века. Током велике сеобе Срба у 17. веку, према историјским подацима, у Аустро-угарску се иселило око 185.000 људи. Сеобом  ипак није покренута сва маса српског становништва из „југозападних српских крајева“, тако да је било само мање сеобе из Метохије, али јесте веће, из Санџака, Косова и горњег Поморавља, и из целе Србије у границама до балканског рата. У следећим ратовима доћи ће до даљег слабљења и смањивања ове још никако не мале српске етничке масе, али Албанци ни тада не силазе у испражњен, напуштен простор. Уместо тога колонизација Албанаца тећи ће у 18. веку најпре споро, инфилтрацијом у постојећа насеља и истискивањем српског становништва, а не насељавањем празног простора. У преосталим деценијама 18. века, све до устанка 1804., јавља сe нов отежавајући чинилац положаја српског народа – исламизирани албански фактор. Тај сe чинилац, захваљујући своме привилегованом положају у османлијској држави незадрживо шири и суровим насиљем своди српски народ на мањину у српској матичној области. Установљено je да je, уз изузетак занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско становништво које je подлегло исламизацији, потурчено у зони изложеној албанској експанзији – од Скадра до Охрида. То су тзв. „Арнауташи“, чији je број био врло велики. Пошто су преко Албанаца, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су сe Срби за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. По прорачунима научника, почетком 19. века, било је око 100.000 Арнауташа у целој „Јужној Србији“. Као што je чест случај са конвертитима, чин примања ислама стварао je ново непријатељство према старој средини; исламизовани и албанизовани Срби били су потом најборбенији, ударни део албанске народности. Постоје веродостојни подаци из 1838. за вароши Пећ и Призрен, који говоре о верској и језичкој припадности. На пример, по наводима Милера и Буеа, тридесетих година 19. века, огромну већину становништва градова Пећи и Призрена чинили су Срби муслиманске или православне вере. У граду Пећи je од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога je 2108 кућа муслиманских (српског матерњег језика, дакле исламизованих, али још не и албанизованих Срба!), према 102 хришћанске српске куће (тј. 95,4% према 4,6%). Албанаца католика и албанаца муслимана заједно, у Пећи je свега 4,17%. У Призрену je Албанаца католика и албанаца муслимана заједно, свега једна шестина (4150 Албанаца од 24.950 становника), Срба хришћана и Срба муслимана око 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара je 1/12, а Турака Османлија свега 1/60. Укупно je 6000 кућа и 24.950 становника. Ови подаци уверљиво говоре о поступности асимилације Срба. Асимилација Срба је ишла у три корака- први, прихватање ислама, други, одрицање од српства и арнаућење, и трећи, прелазак са српског на албански језик. Последњих двадесет година 19. века и првих година 20. века, до ослобођења 1912., за Србе на Косову и Метохији значе време најтежих прогона, физичког уништавања и расељавања, у коме се огледа не само стање безвлашћа него и план за стварање „етнички чистог“ Косова као „албанске земље“ у духу програма Призренске лиге. САНУ је утврдила да је током  18. и 19. века исељено из Старе Србије и насељено у Краљевини Србији око пола милиона људи. Велики Јован Цвијић је утврдио да и поред исељавања и исламизовања у Старој Србији има знатан број Срба. Његове процене кажу: на 900.000 Срба, од којих је 300.000 муслиманске вере, „Арнауташа“ (поарнаућених Срба) има до 200.000, а око 300.000-400.000 су прави албански колонисти. Поновимо да ови подаци још једном потврђују чињеницу да је добар део Албанаца на Косову и Метохији, српског порекла.

Од 1896. до 1908. кључну улогу у стварању албанске нације је имала Аустро-угарска. О томе у својој књизи „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908“, научно утемељено, пише бугарска научница Теодора Толева. Косово је 1913. године одлуком Народне скупштине било интегрисано у Краљевину Србију, а Метохија у уклопљена у Краљевину Црну Гору. Читаво Косово и Метохија, као делови Србије, били су после 1. децембра 1918. у саставу новостворене Краљевине СХС. Априлским сломом Југославије 1941. године почиње ново раздобље албанског терора и геноцида над српским народом. Највећи део територије са албанском националном мањином анектиран je од стране италијанских вазала у Тирани, па je тако начињена, под фашистичким окриљем и за рачун Италије, „Велика Албанија“. Никада није утврђен тачан број тада протераних Срба са Косова и Метохије, али сe рачуна да je за време рата 1941-1944. морало да напусти Косово око 100.000 Срба. Подручје Косова и Метохије је ослобођено после повлачења Немаца у новембру 1944. Међутим, у децембру 1944. долази до масовне побуне Албанаца против НОВ и Југославије у већем делу Космета. Побуна албанских балиста и фашиста је сломљена тек у марту 1945. Од 1945. до 1952. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста (остатака албанских фашиста). После пораза 1952., албански балисти и фашисти су мировали, до масовних албанских демонстрација 1968. на Косову и у СР Македонији. Косовски догађаји 1981., побуна и демонстрације далеко већих размера него 1968. и бујање албанског сепаратизма на Косову и Метохији, у неким општинама јужне Србије, у Македонији и у делу Црне Горе – показали су сву опасност од затварања очију пред злокобним политичким догађајима. Сва ова збивања пропраћена су и обележена све већим прогоном српског народа Косова и Метохије. Применом истих злочиначких албанских и турских метода које региструју документи из  18. и 19. века: убиствима, силовањима, отимачином земље, уништавањем усева, стоке, шуме, мајоризацијом и коришћењем повлашћеног положаја, нападима на СПЦ, скрнављењем  историјског наслеђа српског народа. Српски народ je у једном делу своје републике тако сведен на мањину, а проценат његове заступљености у етничкој структури покрајине рапидно сe смањио – са 27,4% према попису становништва 1948. године, на 14,9% у 1981. години!

Албанска терористичка организација ОВК, починила је силне злочине од 1996. до 1999. године. Када говоримо о злочинима, не смемо заборавити да су српске снаге на Косову и Метохији, током 1998. и 1999., такође починиле злочине.

У марту 1999. уследило је злочиначко НАТО бомбардовање Србије, противно међународном праву (без сагласности Савета безбедности ОУН). Након спровођења Кумановског споразума, преко 200.000 Срба и других неалбанаца напустило је КиМ. ОВК је и након наставила да чини злочине над српским цивилима (убиства српске деце у Гораждевцу). У марту 2004. Албанци су извршили погром над Србима, убили најмање осморо Срба, ранили око 900, 4.000 људи изгнали из домова, уништили  19 споменика културе и још 16 православних цркава. Око 935 неалбанских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Све то су немо посматрале снаге међународне заједнице, пре свега ЕУ и САД. Они малобројни Албанци (четворо) којима је суђено за погром, су ослобођени.

Српско духовно наслеђе које желе да присвоје Албанци

У долинама српских краљева, на КиМ, некада је, у средњем веку, скоро у сваком месту било српских цркава и манастира, тврђава и градова, као и двораца српске властеле. Моћној српској држави управо је Косово и Метохија био стожер и извор ширења српства и српске државе. Према подацима Републичког завода за заштиту споменика, на Косову и Метохији је постојала 1.181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен-капела и спомен-костурница, затим 96 тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле, што представља укупно 1.460 здања. Ако се на ово додају и 534 стара српска гробља, број ових српских топонима износи 1.994. Са тако богатом баштином на једном простору српског народа, који обухвата 10.886 квадратних километара, мало ко се може похвалити у свету. Српски манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка су културна добра на територији Косова и Метохије која су уписана на Листу светске баштине УНЕСКО. И никако се ту не ради о „косовској“ или албанској баштини, већ о српској баштини на територији КиМ.

Нове методе нечовечности – трговина органима отетих и убијених

Албанци су после векова асимилације, злочина и убистава, присвајања и отимања српског наслеђа, коначно 1999.,2000. и вероватно 2001. године, пронашли и нове методе нечовечности – присвајање и отимање српских органа и живота (упутница 14). Прве тврдње о трговини људским органима, изнела је у јавност бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, у својој књизи „Лов: Ја и ратни злочинци”, коју је објавила по одласку са дужности. Карла дел Понте је изнела податке да је 1999. године сазнала од новинара да је велики број Срба и других неалбанаца био отет и транспортован у Албанију, где су им вађени органи и где су убијени. Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила је 25. јануара 2011., Извештај специјалног известиоца Дика Мартија и Резолуцију о трговини људским органима на КиМ и у Албанији -„Истрага оптужби о нехуманом третману људи и нелегалној трговини људским органима на Косову“ (упутница 15). Према Извештају, главни организатор отимања људи и трговине људским органима била је Дреничка група ОВК, на челу са ХашимомТачијем, Џавитом Халитијем, Кадри Весељијем, Аземом Суљом и Фатмиром Љимајем. Из злочина нису изузети ни други делови ОВК, или други лидери ОВК попут др. Шаипа Мује, који је био задужен за медицинске аспекте овог злочина. У делу Извештаја који говори о несталима, могу се наслутити размере (број жртава којима су извађени органи и које су убијене). Ту се помиње 6000 несталих, од чега је за 1400 установљено да су живи, док је пронађено 2500 лешева који идентификовани и не спадају у жртве којима су узиети органи. Дакле, о судбини око 2100 особа ништа се не зна и у Извештају се каже да су две трећине њих Албанци, а трећина Срби. Потом се каже да том броју несталих треба додати и 500 особа које су нестале после одласка српских трупа, тј. после доласка међународних трупа.

Ту је наведено да су од тог броја 400 Срби, а 100 Албанци (које је ОВК означила као наводне издајнике и сараднике српских власти оп.аут.). Узмимо трећину од оних 2100 несталих који су Срби – 700 њих. Њих су Албанци или убили одмах, или су их заробили, па им касније вадили органе. Од тих 700 несталих Срба, треба претпоставити да око 500 није одмах убијено.Томе додајмо и ових 500 несталих после доласка међународних снага. Тај број Срба и Албанаца које је ОВК убила узимајући им органе износи приближно 1000 (од тога је 900 Срба и 100 Албанаца). У Мартијевом , тј. Извештају Савета Европе, стоји да је ОВК чинећи наведени злочин, сарађивала са државом Албанијом, где се већи део злочина и догодио, да је сарађивала са албанском мафијијом, без чије помоћи цео злочин не би успео. У Извештају се јасно каже да је и сама ОВК деловала као косовска мафија, због тога што се осим борбеним акцијама, бавила и криминалом којим се бави и албанска мафија. Нико од главних организатора злочина које помиње Мартијев извештај није изведен пред лице правде!

Закључак

Постоји неколико пресудних историјских догађаја који су тешко погодили српски народ, његову демографску виталност и онемогућили здраву и неометану смену генерација. Пресудан 

негативан догађај у трајању од пола миленијума је турска окупација. Додајмо томе и два светска рата где је Србија изгубила огроман део популације. Толико трајање неслободе и злочина је изазвало несагледиве последице по српски народ. Колаборацију са непријатељима Срба (Аустоугари, Немци, Италијани),  Албанци су поновили и у Првом и у Другом светском рату. Стали су на супротну страну од Срба – историјски гледано, поново су стали на страну зла. У првом светском рату су се борили у оквиру аустроугарских трупа, а у другом, на страни сила фашистичке осовине. Овај текст нема намеру да омаловажава Албанце, нити да неистинито прикаже њихову историју. Текст се бави Албанцима, због тога што су они до 1999., цео миленијум, били углавном историјски незанимљиви и неприметни, и због тога што се о њима мало зна. Томе је допринео и период комунизма у Албанији од 1945., до његовог пада 1991., када је Албанија била потпуно изолована и скрајнута. Албанија и Албанци су били слепо црево историје и лингвистике.

За све оне који размишљају о етничкој чистоти свог народа, наведимо само податке које износи Освалд Шпенглер, у другом тому свог дела „Пропаст запада“ (страна 134.):“Сваки човек који данас живи има у хиљадутристотој години један милион предака, а у хиљадитој години милијарду“. Ако је Шпенглер добро урадио математику, и ако хоће да каже да до 1300. године, свако има милион, а до 1000. године, милијарду предака, онда нам то говори колико је измешана постојећа популација планете, и говори нам да неког сувислог говора о етничкој чистоти било ког народа не може бити ни речи. То се односи на цео свет, али и на простор Балкана, за који научници кажу да спада у генетски најразноврснија и најизмешанија подручја у свету, што и није тако чудно када се погледа географски положај Балкана на мапи Европе и Медитеранског подручја. За сам крај оставимо реченицу Каплана Буровића, која није баш прихваћена међу Србима: „Ко је Србин – тај може бити и православан, и муслиман, и католик“. Да додамо да Србин може бити и онај ко је Давидове вере, припадник неке немонотеистичке вероисповести, као и онај ко није религиозан.

*Аутор је политички аналитичар и кандидат СНС за посланика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s