Протекла четири месеца су била испуњена великим бројем важних догађаја и тешким искушењима. То су протекли избори после којих је Вучић добио готово двотрећинску подршку, пропаст бојкота избора, успешна борба против епидемије и ванредно стање, најава преговора о Косову и Метохији, и тим поводом састанци са представником ЕУ, Лајчаком, састанак са Путином у Москви, будући разговори Вучића у Вашингтону (све у року од седам дана) – све то је довело до тога да се искристалисала једна ствар – Вучић више није политичар, Вучић је постепено израстао у Државника, и то је данас кристално јасно. То је био процес који је трајао осам година.

Држава је организована друштвена заједница уједињена под заједничким политичким системом. Сама реч Држава и њена дефиниција изискују потребу да на челу тако организоване заједнице буде Државник. Државник је појам који означава политичара, који је учинио, и који чини нешто корисно и значајно за Државу. Историја је забележила врло мало Државника, а много политичара медиокритета, владара, тирана, самодржаца. Бити Државник значи волети Државу и народ, чинити најбоље што можеш у датом времену. Државник је слуга народу и Држави. То је човек који интересе заједнице ставља испред сопствених интереса и испред интереса странака, који живи, дише и умире за идеју Државе и нације. Државник је израз који се користи за политичара који је имао дугу и успешну каријеру, и посебне квалитете – који је уздигао своју земљу, повјачио далековиде потезе, који је своје интересе подредио колективним. Шта чини некога Државником? На то питање нема једноставног одговора. Често се посеже за мистицизмом и езотеријом. Ради се о нечем неухватљивом. Многи с правом сматрају да су нпр. Рузвелт, Ганди, Де Гол, и Денг Сјаопинг велики државници двадесетог века, а Путин двадесет првог. Најважнији таленат Државника је његово осећање за реалност, реалност у историји, и лакоћа са којом раздваја илузије од реалног, пролазно од трајног. Обични политичари робују илузијама, жељама и амбицијама, не разликују важно и споредно.

Државник је неко ко у вртлогу историје шестим чулом осећа које су силе стварне, а које су илузије – макар изгледале свемоћне. Државник уједињује друштво, мења га, доводи на руб искушења, да би га повео правим путем. Кинеска изрека каже да је политика уметност да се одаберу право место и прави тренутак за акцију. То Вучић и ради, спрема и себе и Србију. Стрпљење је његова велика врлина. Вучић најчешће указује на сурову стварност. Политичари су углавном сујетни, воле фразе, лажи, ласкање, неподношљиви су чак и кад ћуте. Вучић никада не фразира, увек је једноставан и директан. Грађане Србије такав говор привлачи, због истине коју чују. Некога овакав говор плаши – медиокритете и привилеговану „елиту“.

„Вучић је државник у правом смислу те речи“ рекао је недавно, српски члан Председништва БиХ, Милорад Додик. „Својом мирољубивом политиком он на том путу даје свој пуни допринос. Србија је са Вучићем на челу препозната као држава мира и стабилности. Посебно треба нагласити да предсједник Вучић није заборавио ни Србе ван Србије који су постали сигурни у своју отаџбину када год се нађу у невољи или им затреба помоћ, ма где били. Након свега што је учинио градећи Србију и услове за бољи живот српског народа и осталих, с правом можемо рећи да је оставио до сада велико и неизбрисиво наслеђе подижући Србију, која је прије њега била у не баш завидном положају. Нема сумње да је Србија са Вучићем постала боље и значајније мјесто за живот, сигурна на свом путу просперитета и окренута и Србима ван Србије као ослонац на који увијек могу рачунати“, закључио је српски члан Председништва БиХ. Речи овог српског лидера и политичара јако добро погађају суштину онога што Вучић ради.

Познајем Вучића од 1994. године. Заједно смо учествовали на трибини СРС за ослобађање Војислава Шешеља. Ја као представник ДСС. Трећи учесник је био Гојко Ђого у име ДС. Потом сам Вучића повремено сретао у наредним деценијама. Наравно, нисам знао да на српској сцени израста Државник. Од 2015. уживам посматрајући рад великог мајстора политике. Делање Државника је помало недокучиво, налик поступцима неког великог уметника. Препознајем да је то што Вучић ради изузетно, али не разумем увек како му то полази за руком. Када он то уради, све изгледа лако и једноставно. Околности му иду наруку, као да има среће, као да га „воли“ његово време. Други политичари се увек жале на неповољне околности, стално их историја изненађује и изневерава, пуни су изговора – сетили су се нечег генијалног, и таман су хтели да то остваре, али десило се ово и оно, и ствар пропаде, кривицом других. Вучића догађаји не затичу неспремног, изненађеног, напротив, изгледа као да он унапред познаје ток догађаја.

Својевремено смањење пензија је било сурово, али неопходно да би се спасла економија коју су руинирали претходници. Ту је на делу Државник – мора се „и на страшну мјесту постојати – не бојати се никога до Бога!“ (епска песма “Старина Новак и кнез Богосав”), мора се бранити држава без обзира на притисак јавног мњења. Вучић се поистовећује са колективном свешћу српског народа, жртвујући своју индивидуалну свест. Он се одриче личних жеља и амбиција, зарад потреба заједнице. На ту тему Путин је на питање да ли би Русија могла без њега да преживи, одговорио: „Русија би могла без мене, али ја сигурно не бих без Русије“. Поистовећивањем са свешћу заједнице, између Вучића и народа се успоставила јака, готово мистична веза. Није у питању уобичајени занос маса „вођом“, него истинско препознавање дубоке духовне везе. Вучић никад не заступа интересе „елите“, него народ. Стога га „елита“ мрзи, али је све послушнија, што због страха од народа, што због тога што и она види да су у Србији успостављени стабилност и мир. Државник Вучић је тачно оно што реч Државник значи „Човек-Држава“. Он хоће ред и мир. То је једино реално. Држава је једина заштита народу, и једино средство за очување мира, развој привреде, неговање традиција, и духовног стваралаштва. Вучић слободно може да понови речи проскрибованог, али великог учитеља свих Државника, Макијавелија: „Волим своју отаџбину више него себе“.

Када је Вучић дошао на власт, затекао је земљу која одумире. Централизовао је и стабилизовао државу, успоставио је политичку власт над економијом, успустио се у борбу против корупције (борба против тајкуна – пример, хапшење и процесуирање Мишковића), обновио је најважније државне институције (судство нпр.), успоставио је стратешко партнерство са Русијом и Кином, а наставио стратешко партнерство са ЕУ и САД. Изборио се за достојанство „малог“ човека. Запослио је стотине хиљада грађана, ранијих транзиционих губитника. Изграђује Србију уздуж и попреко, доводи стране инвеститоре, и после година искушења, подигао је плате и пензије. Због тога га воле грађани Србије, пре свега обични људи.

Вучић се, иако правник и бриљантан студент, није никада трудио да се представља као „интелектуалац“. Вучић се често, и поред огромне популарности, чини помало усамљеним. Из њега зраче снага карактера и душевна ширина. Неминовно ми на памет падају речи Ф.С. Фицџералда: „Човеково држање може бити одраз чврстих стена или влажних мочвара карактера“.

Све што сам навео узрокује завист и мржњу Вучићевих малобројних, али утицајних противника и жељу да га буквално ликвидирају (шта је друго напад у Сребреници, него покушај убиства?). Не праштају му успех, а њихова немоћ само повећава њихово зло. Не прежу од сталних напада на Вучићеву породицу, посебно на његову децу. Напади ће трајати целог његовог живота. Таква је судбина Државника.  

Док они бесомучно вређају и омаловажавају Вучића, он је према њима све питомији. Вучић је добронамеран и помирљив. Не жели да их напада, пружа им руку сарадње. Готово да личи на стрпљивог учитеља суоченог са гомилом несташне дечице. Понекад им подвикне. Нападају га „набеђене величине“, сујетни медиокритети, патуљци са насловних страна. Због тога Вучић делује још горостасније. 

Од Вучића треба учити како се живи Држава, како се остаје усправан, како се чува образ и достојанство нације. Да све има вредност, али да свака вредност нема цену. На видику српског политичког живота Вучић је одавно ту, само је требало да сазре и време и људи, да се он лично уздигне од политичара до Државника. У ових осам Вучићевих година, Србију уважава цео свет, отворена су јој сва врата Истока и Запада. Вучић је особа која својим умећем деловања и хтења, бриљантности ума и расуђивања, огромном љубављу коју нескривено испољава за Државу, отвара очи свима да јасно виде да пред собом имају Државника. Он је Државник који је од Србије направио земљу у којој је задовољство живети, у којој има места за све, и из које се неће одлазити него ће се у њу враћати. Вучић зна и уме да од Србије направи државу по мери свих грађана, да помири различитости, да наша култура, традиција и мултиетничност, буду наша предност, а не камен спотицања.

*Аутор је политички аналитичар и кандидат СНС за посланика