Доскорашњи председник Српског народног већа (СНВ) у Хрватској, функционер СДСС и потпреседник владе Хрватске, Борис Милошевић сматра да је његов најављени одлазак на прославу војне акције „Олуја“ важан „гест“ који ће побољшати статус српске заједнице у Хрватској. „Мој одлазак или неодлазак у Книн за многе ће значити грешку. За већину Срба Олуја је трауматично искуство…“, рекао је Милошевић. Упитан како гледа на „Олују“ рекао је да је то за њега „двострана слика“. „Ако је мој долазак гест, имам желудац за сваку врсту геста за коју сматрам да би побољшао статус моје заједнице“, нагласио је Милошевић. Борис Милошевић је рођен 5.11.1974. у Шибенику. Дипломирани је правник. Ожењен је и отац је једног детета. Од 2016. – 2020. је био заступник у Хрватском сабору. Члан је СДСС-а.
Одмах констатујем – означавати „Олују“ као „трауматично искуство“ је замагљивање истине да је „Олуја“ један од највећих злочина у Европи после другог светског рата, и највеће етничко чишћење. „Олуја“ је била злочиначка војна акција Републике Хрватске у августу 1995. године. Циљ ове злочиначке операције је био етничко чишћење територије Републике Српске Крајине. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“ у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској. Међутим, у другостепеној пресуди су такве тврдње одбачене и генерали су ослобођени свих оптужби!?! Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом, првенствено након оружаних напада, и да за организовање тих злочина не сносе одговорност државно и војно руководство!?! Готово цела територија РСК је етнички очишћена. Међународни суд правде је фебруара 2015. пресудом утврдио да су се током и након операције „Олуја“ догодили злочини над цивилима који би могли бити дела извршења геноцида. Четврти август у Хрватској се слави као „Дан побједе и домовинске захвалности“, док је у Србији и Републици Српској 4. август дан жалости. Документационо-информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији наводи да је протерано око 220.000 Срба и наводи имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце. Други извори наводе да је убијено око 2.650 цивила, а преко 300.000 је протерано. Српско становништво је систематски убијано, њихови домови су пљачкани и запаљени, како би се избрисао траг о њиховом постојању на тим просторима.
Кривицом комунистичких власти СФРЈ злочин у Јасеновцу никада није проглашен геноцидом. Хрватска држава данас систематски умањује или чак негира геноцид у Јасеновцу. То је константа хрватске политике од 1945. до данас. Од 1941. хрватска води политику погрома над Србима, и/или етничког чишћења против Срба, и/или покрштавања Срба, и/или асимилације Срба. Од 1945. до проглашења независности Хрватске 1991., Хрватска је водила политику тихе асимилације Срба. Стара политика погрома и етничког чишћења над Србима поново је успостављена од 1990. до 1995. године. После злочина „Олује“, Хрватска наставља са политиком прикривено присилне асимилације Срба. Истовремено од 1990. године у Хрватској је на делу историјски ревизионизам усташког покрета, а етничко чишћење и злочини над Србима из Хрватске, славе се као државни празник. У таквим околностима одлазак представника Срба на прославу „Олује“ представља чин легализације и легитимизације злочина почињених у „Олуји“, и чин својеврсног мазохизма и вређања српских жртава. Одлука СДСС, да њихов представник присуствује обележавању „Олује“ у Книну, људски је несхватљива и неприхватљива. Апсурд се састоји у томе што ће председник СДСС-а, Пуповац, истовремено у Рачи присуствовати обележавању годишњице злочина почињених над Србима у време злочиначке „Олује“. Дакле, један представник СДСС ће присуствовати слављењу злочина у Книну, а други ће присуствовати комеморацији у Рачи због тог злочина. Чин одласка било ког Србина, а поготово доскорашњег председника СНВ и функционера СДСС, би представљао трајно успостављање преседана, којим би присуство представника Срба постало обавезно у Книну, сваког наредног 4. августа. Какве ће то последице имати по малобројни и обесправљени српски народ у Хрватској (180.000), тешко је предвидети? Тај „гест“ Бориса Милошевића ће можда, краткотрајно побољшати статус врха СДСС и СНВ у Хрватској, али је мало вероватно да ће „побољшати статус српске заједнице у Хрватској“, како то каже г. Милошевић. Вероватније је да ће тим чином Борис Милошевића бити само убрзана асимилација и кроатизација Срба у Хрватској. Тешко је разумети логику речи Милорада Пуповца, председника СДСС, да „Милошевић на прославу „Олује“ иде да жртвује себе, да жали, и да обезбеди да Хрватска призна српске жртве и српске патње“. Готово да је немогуће да било који представник хрватских власти, етнички Хрват, изрази жаљење, и призна српске жртве и српске патње. Господин Пуповац каже да се о томе воде тешки разговори са представницима власти – вероватно ХДЗ? Аутор овог текста сматра да је вероватноћа да се то деси, мања од промила. Следеће године хрватска влада може позвати представнике СДСС и СНВ у Блајбург, да одају пошту усташама и домобранима. Незамисливо је да представници Републике Српске и Републике Србије оду да славе погроме муслимана и Хрвата над Србима у БиХ. Незамисливо је да представници Републике Српске и Републике Србије оду у Книн да славе погром Хрвата над Србима у РСК. Незамисливо је да представници Републике Српске и Републике Србије оду да славе погроме Албанаца над Србима на Косову и Метохији. Ако је све то незамисливо, како је „замисливо“ да представници СДСС и СНВ, оду да славе „Олују“ у Книн, 4. августа? И да још демагошки кажу, да иду тамо да жале, а не да славе. Како ће било ко разлучити тугу и жаљење Бориса Милошевића, од општег славља хиљада Хрвата у Книну? И како ће Борис Милошевић изразити своју тугу и жаљење? Да неће можда Хрвати и ХДЗ да му дозволе да одржи говор? Одлука Милошевића да иде у Книн била би нешто разумљивија, уколико би му била пружена прилика да говори у Книну, и уколико би одржао историјски говор у коме би говорио о српским жртвама. Рекох већ, мало је вероватно да ће Хрвати пружити ту прилику Борису Милошевићу. Они само желе да он својим присуством пружи легитимитет „Олуји“, али не и да поентира својим говором. У прилог мојим тврдњама говоре и званичници Хрватске, и хрватски медији који најављују списак говорника у Книну (председник Хрватске, председник владе Хрватске, председник Хрватског Сабора и представник „Удруга Домовинског рата“ – Анте Готовина). Уколико остане при одлуци да иде у Книн, Борис Милошевић ће немо, из свечане ложе, слушати и говор злочинца Анте Готовине. Уз то Милошевић ће присуствовати уручењу одликовања хрватским и албанским злочинцима попут „генерала“ Ђуре Дечака и Рахима Адемија, које ће хрватски председник одликовати.
Хрватски премијер Андреј Пленковић је славодобитно најавио да ће потпредседник владе из СДСС, Борис Милошевић присуствовати прослави „Олује“ у Книну. „Градимо државу и водимо политику укључивог и самопоузданог друштва земље која је остварила све стратешке интересе те ће зато потпредсједник Владе Републике Хрватске, Милошевић бити дио изасланства на прослави 25. обљетнице ВРО „Олуја“. Председник СДСС-а Милорад Пуповац рекао је да још није донета дефинитивна одлука о одласку потпредседника Владе Хрватске Бориса Милошевића у Книн, на обележавање „Олује“. Генерални секретар СНВ Саша Милошевић изјавио је 31.07.2020. да је акција Хрватске војске „Олуја“ истовремено легитимна и криминална, ослобађајућа, али и да је етничко чишћење. Милошевић је рекао „да сматра да би са српске стране требало прихватити чињеницу да је „Олуја“, осим егзодуса, била и легитимна акција хрватске војске којом је ослобођена трећина окупиране територије“. Саша Милошевић је ово изјавио у Загребу на дебати поводом 25. годишњице акције „Олуја“, у име РЕКОМ мреже помирења (одредница 1). Све ово готово да демантује изјаве Пуповца да није донета дефинитивна одлука о одласку Милошевића у Книн. Пре се чини да је та одлука донета још приликом формирања нове Пленковићеве владе.
Одлуку да представник српске заједнице иде на прославу „Олује“ оштро су осудили Милорад Додик, Ивица Дачић, Александар Вулин, Саво Штрбац, Миодраг Линта и многи други. То је учинила и већина медија у Србији и Српској. Председник Србије Александар Вучић је мудро рекао је да не може да подржи присуство политичких представника српског народа на прослави „Олује“ у Книну. У Србији су „гест“ Бориса Милошевића подржали антисрпска „Иницијатива младих за људска права“ (YIHR), и телевизије Н1 и Нова С. „YIHR“ истиче да је званичан став Хрвата о „Олуји“ у основи истинит!
Борису Милошевићу је пут на прославу „Олује“ утрла Санда Рашковић Ивић још 2013. Видимо да њене речи понављају генерални секретар СНВ Саша Милошевић, у Загребу, и антисрпски„YIHR“. У новембру 2013. госпођа Рашковић је у Скупштини Србије дала интервју хрватском медију «Шибеник-ин», где је дословце рекла: „Тешка срца морам признати, Хрватска је имала право на успоставу јурисдикције у Книну” (одредница 2). Овом изјавом она је оправдала хрватске злочине над Србима, почињене у „Бљеску” и „Олуји”. Ова политичка Медеја се није на томе задржала. Који месец касније, 28. фебруара 2014. године, Санда Рашковић Ивић је на ТВ „АТВ“ у Бања Луци изнела свој став да су Срби у Сребреници починили геноцид (одредница 3).
Већина Срба из Хрватске може да говори о личним или породичним трагедијама, или има неку тужну причу. О томе, са различитим успехом говоре Ања Шимпрага и Борис Милошевић.
Ања Шимпрага, потпредседница СДСС-а и посланица СДСС у Хрватском сабору, је 31.07.2020. у Сабору одржала одличан говор и испричала је своје сећање на акцију „Олуја“ када је као осмогодишња девојчица, родом из Книна, с породицом избегла у Србију. Између осталог госпођа Шимпрага је рекла:„Ових дана сви причају о ‘Олуји’. Без обзира на то колико о томе доиста знају, јесу ли проживели те ратне страхоте или су их само посматрали. Без обзира на то из којег су их угла доживели. Сваке године у ово време, дете проговара у мени. Сећање једне девојчице из колоне. Тог 4. августа 1995. имала сам тачно осам година. Наједном и небо је променило боју. Спарина је отежавала дисање, није слутило на добро. С руксаком купљеним за други разред основне школе, била сам спремна за пут, пут који није имао име, пут који је водио ко зна где (…) Жеља за родним крајем била је јача па смо се у Kнин вратили 1999. године – на свој камен, поред своје реке, међу своје људе“. Излагање је аплаузом поздравила већина Саборских заступника. Након њеног излагања, јавила се Kаролина Видовић Kришто из „Домовинског покрета“ која је напала госпођу Шимпрагу, али је у недостатку аргумената, само отровно приметила : „У Хрватској и у Хрватском сабору службени језик је хрватски. Није тачно него точно, није 4. август него 4. коловоза“. Ања Шимпрага је рођена 23.07.1987. године у Книну. Магистар је агрономије.
Борис Милошевић је на Фејсбуку 01.08.2020., испричао своју личну причу: „У Книн одлазим као потпредсједник Владе Републике Хрватске задужен за људска права (…) Саму Олују сам дочекао у родном Шибенику, бринући тих дана за оца који је био мобилизиран као хрватски војник, за своје пријатеље који су били у Хрватској војсци (…) Седмог рујна касно поподне назвала ме сестра. Ишла је с ћаћом обићи бабу. Нашли су је мртву, била је убијена ватреним оружјем из непосредне близине (…) С теретом ове обитељске трагедије, па и кроз бол мојег покојног оца, одлуку да идем на обиљежавање Олује у Книн ми је било још теже донијети. У Книн идем отворена срца, искрено, с надом да ова Влада може направити тај тако важан корак, корак према будућности, бољем друштву, друштву разумијевања, поштовања и толеранције (…) А рат за многе у друштву, нажалост, није готов, и то најбоље знају дјеца српске националности која у својим школама морају трпјети стигму због нечег с чиме ни њихови родитељи немају везе, и која морају осјећати кривњу само зато што су Срби. Олуја није само војно-редарствена акција, она је и голема колективна траума. За Хрвате је она симбол почетка дуго жуђеног мира и престанка окупације, за Србе је она траума почетка новог егзодуса, страдања, страха, неизвјесности и немогућности повратка у своје домове“.
Из ове поруке, коју су пренели сви хрватски медији, видимо да је отац Бориса Милошевића учествовао у „Олуји“ као хрватски војник(!?!) и да су очеву мајку, баку Бориса Милошевића, Хрвати убили током „Олује“! Због свега што знам о „Олуји“ као злочину, и уз ове чињенице које додаје сам Борис Милошевић, питам га како може да иде „отворена срца“ на прославу „Олује“, када су почињени силни злочини (преко 2000 убијених, међу којима је и његова бака)? Да је „Олуја“ акција у којој је извршен погром над Хрватима, Милошевићев одлазак у Книн би имао смисла, као и све његове речи. Овако, Милошевић и СДСС се извињавају Хрватима због погрома Хрвата над Србима! Милошевић говори о разумевању, поштовању и толеранцији! Према чему? Разумевању, поштовању и толерисању злочина над Србима? Милошевић и СДСС заговарају једну демагошку мазохистичку инверзију. Али, Милошевић ипак саопштава једну тужну истину. А то је да су деца српске националности у хрватским школама стигматизована због своје етничке припадности. И сад треба да верујемо да ће та деценијска стигматизација престати, због Милошевићевог присуства на прослави злочина и масовног етничког чишћења? Треба да поверујемо да ће Хрвати напрасно одустати од свог усташког ревизионизма и прекрајања историје, ради „геста“ Бириса Милошевића? Хрвати ће, вероватно, омогућити бољи живот врху СДСС и СНВ, али никада то неће омогућити Србима као заједници. Врх СДСС и СНВ ће Хрватима бити потребни као украс, да глуме Србе, као што су Албанцима у Приштини потребни „Срби“ налик Рашићу, Трајковићки и Јаблановићу. Остали Срби у Хрватској ће бити изложени „непристојној понуди“ да се у токовима времена кроатизују и покатоличе.
И ја имам своју причу. Рођен сам у Ос(иј)еку (на полеђини славске иконе, стоји „1930. Осек“) у Хрватској 1963. Моја породица тј. моји родитељи, пре свега отац, су били принуђени да побегну из Хрватске у доба Маспока. За оне који не знају, Маспок (Масовни покрет) је био масовни националистички и сецесионистички покрет 1970. и 1971. године у Хрватској, на чијем челу су били двоје вођа хрватских комуниста – Савка Дабчевић-Кучар и Мика Трипало. Овај покрет је захтевао искључење употребе српског језика у Хрватској, и декларисао је Хрватску као националну државу Хрвата и Хрватску као наставак и наследницу средњовековне хрватске краљевине. Маспок је уживао подршку и усташке емиграције на Западу. Поред наведених лидера Маспока, Дабчевић – Кучар и Трипала, вође Маспока су били и Фрањо Туђман и усташа Бруно Бушић. Мој отац је био позната личност у Осеку, због тога што је био одбојкашки репрезентативац (200 пута). Током нарастања Маспока, 1970. он се гласно супротстављао том проусташком покрету, уз истицање свог српства и русофилства. То је довело до неколико напада на нашу кућу у Доњем граду. Усташе су у Дарди и Белом манастиру, два пута пуцале из даљине на мог оца. Он је у то време поседовао и пиштољ, због многобројних претњи. Све то је узроковало наш егзодус у Београд 1970. Четири године касније мој отац је продао кућу у Осеку. Мој отац је опет заиграо у првом тиму Црвене звезде. У Осеку сам последњи пут био 1989. године, а никада нисам тражио, нити имао домовницу или путовницу. Никада нисам желео да живим у Хрватској, а за родни град ме везују једино детиња сећања, на један град и једно време који више не постоје.
*Аутор је политички аналитичар и будући посланик СНС
Одреднице:
Бакарец. Политика 