Недавно обележена 25. годишњица злочина „Олује“, подсетила нас је на страдања српског народа. Ово страдање српског народа је само део дугог историјског низа страдања Срба у геноцидима, етничким чишћењима, погромима и ратовима. Вековно страдање српског народа се може упоредити само са страдањима Јевреја и са страдањима домородаца у обе Америке. Укратко ћу подсетити на ту историју нашег страдалничког српског народа.

Пресудан негативан догађај у трајању од пола миленијума била је турска владавина на овим просторима. Толико дугачак период неслободе и злочина оставио је несагледиве последице. Српски народ је око 500 година копнио и опадао у ропству под Турцима. На просторима КиМ било је још горе, због тога што су Турци имали и сараднике, Албанце. Насиље Турака и Албанаца на КиМ, по свим својим обележјима, размерама и последицама има карактер геноцида (извор: „Књига о Косову“, академика Димитрија Богдановића). Доказ за ту тврдњу је чињеница да је српски народ од средине 15. века, од убедљиве већине од 98 одсто, за 550 година, данас сведен на убедљиву мањину становништва КиМ (мање од 10 одсто).

Два светска рата су други и трећи пресудни негативни историјски догађаји у којима је стравично страдао српски народ. Од тих удараца српски народ се није опоравио ни дан-данас. Кад се посматрају оба светска рата ниједан народ на свету није тако тешко страдао као Срби (пропорционално укупном броју).

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: процењује се да је изгубила 1.100.000 становника. Годину 1918. није дочекало 58 одсто мушкараца. Страдало је више од 26 одсто укупног становништва Краљевине Србије.

Други светски рат, Србија је дочекала демографски недовољно опорављена. Нацистичка и усташка НДХ је над Србима починила геноцид. Број жртава у Другом светском рату на простору Југославије, према проценама историчара, креће се од милион до 1,8 милиона. Историчар Владимир Дедијер наводи да је у Јасеновцу убијено око 700.000 људи. Поуздане процене говоре да су 60 одсто жртава чинили Срби. Дакле, у Другом светском рату страдало је између 600.000 и милион Срба. Кривицом комунистичких власти геноцид у Јасеновцу никада није званично проглашен геноцидом. Хрватска држава систематски умањује или чак негира геноцид у Јасеновцу. Од 1941. Хрватска води политику погрома над Србима, и/или етничког чишћења против Срба, и/или покрштавања Срба, и/или асимилације Срба.

У ратовима на подручју бивше СФРЈ између 1991. и 1999. године, страдало је око 140.000 људи. Процене говоре да је и ту проценат српских страдалника око 60 одсто (око 84.000). Стара политика погрома и етничког чишћења над Србима у Хрватској поново је успостављена од 1991. до 1995. године. Ту долазимо до почетка овог текста и до злочина „Олује“.„Олуја“ је један од највећих злочина и највеће етничко чишћење у Европи, после другог светског рата. „Олуја“ је била злочиначка војна акција Републике Хрватске. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“ у првостепеној пресуди хрватским генералима Готовини и Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, и етничко чишћење. Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом, првенствено након оружаних напада. Међународни суд правде је фебруара 2015. пресудом утврдио да су се током и након операције „Олуја“ догодили злочини над цивилима који би могли бити дела извршења геноцида. Документационо-информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији наводи да је протерано око 220.000 Срба и наводи имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце. После злочина „Олује“, Хрватска наставља са политиком прикривено присилне асимилације Срба. Истовремено од 1990. године у Хрватској је на делу историјски ревизионизам усташког покрета, а етничко чишћење и злочини над Србима из Хрватске, славе се као државни празник.

НАТО је предвођен снагама САД, починио страшне злочине у Србији 1999. године. Број цивилних жртава у НАТО бомбардовању СРЈ још увек није прецизно утврђен, а досадашње процене варирају у зависности од извора. Према српским изворима од последица НАТО бомбардовања погинуло је између 1200 и 4000 цивила. Најчешће се наводи око 2500 цивилних жртава. Од последица бомбардовања је теже и лакше повређено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Погинула су 754 припадника ВЈ и МУП-а Србије. Процењена материјална штета од НАТО бомбардовања износи око 100 милијарди долара. У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 км путева и 595 км пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 мостова разорено. У Србији је до 1999. регистровано између 15.000 и 20.000 нових случајева рака, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника. Године 2015. објављено је да Србија заузима прво место у Европи по смртности од малигних тумора. Стручњаци сматрају да је пораст броја оболелих и умрлих од рака последица НАТО бомбардовања, током којег је на Србију бачено 15 тона осиромашеног уранијума.

Од 17. до 19. марта 2004. године, Албанци су починили организовани погром над српским цивилним становништвом на КиМ. Убијен је и протеран велики број Срба, спаљене су њихове куће и оскрнављени културно-историјски споменици. Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, да је погинуло 28 људи, да је више од 900 људи тешко повређено или претучено, да је уништено је 19 споменика културе прве категорије и  још 16 православних цркава. Уништено је око 10.000 непроцењивих артефаката који сведоче о вековном трајању Срба на КиМ. Око 935 српских кућа је спаљено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала Међународна мисија на КиМ, која се састојала од 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није желела да осујети или спречи нападе. Упркос осуди погрома, нико није одговарао за злочине.

Као човека ме брине равнодушност запада према српском народу. Свет брине и говори о судбини Јевреја, о геноциду у Другом светском рату. То је хумано. Свет брине и о судбини Курда, Палестинаца. И то је у реду. Свет брине и о геноциду Турака над Јерменима, пре више од сто година. И та брига је оправдана. Одавно се говори о геноциду над северноамеричким и јужноамеричким староседеоцима. То је племенита брига. Већ пола века и више, свет брине и треба да брине, због геноцида, погрома и глади у Африци. Свет брине и о народима за које смо тек јуче сазнали да постоје – о Рохинџама у Бурми, тј. Мјанмару. Све ове бриге су хвале вредне, и треба да буду и наше бриге. Можда ми је промакло, али нисам приметио светску бригу за судбину српског народа? Нисам приметио светски бол (Weltschmerz) због Срба. Није да нисмо страдали. Страдали смо 500 година под Турцима. У 18. и 19. веку турски погроми су попримили карактер геноцида. Страдали смо у Првом светском рату, на страни слободе – више од милион мртвих. Страдали смо у Другом светском рату , на страни слободе и антифашизма – можда и милион мртвих. Страдали смо у геноциду у НДХ. Страдали смо у новоусташкој Хрватској деведесетих. Страдали смо под НАТО бомбама, прекјуче. Нико се у свету, част изузецима (нпр. нобеловац Петер Хандке), није много потресао због наше судбине. Ми смо уназад 30 година жртве западне пропагандне машинерије, спиновања, стереотипа, предрасуда, демонизације. Себе и свет морамо да упитамо због чега смо као народ жртве двоструких аршина? Да ли наша крв није црвена? Да ли нисмо довољно лепи, добри и пожељни? Да ли наша деца нису деца овог света? Да ли смо, и шта свету скривили? Да ли смо разапели Христа? Убили Гандија, Мартина Лутера Кинга, Кенедије? Измислили концлогоре и гасне коморе? Можда свет мисли да смо ми бацили атомске бомбе на Јапан? Можда свет сматра да смо побили милионе душа у Кореји, Вијетнаму, Ираку, Авганистану? Због чега наше жртве и страдања изазивају равнодушност?

Дистопија 2012.- Зла која је Вучић спречио!

У светлу вековног страдања српства, изнео сам чињенице о седам највећих српских страдања. У том контексту приказаћу замишљену стварност – дистопију, која би се по мојим проценама догодила да је СНС изгубила изборе 2012. Дистопија је негативна утопија. Та замишљена стварност, та негативна утопија би изгледала овако: „После избора 2012. године, и поред победе СНС (24 одсто), поново је под притиском запада и тајкуна, формирана стара коалиција (ДС, СПС, Г17, ПУПС), ојачана ЛДП-ом. Томе је допринела тесна победа Бориса Тадића на председничким изборима, извојевана захваљујући подршци СПС-а, чијем председнику Дачићу, је Тадић обећао премијерску функцију. Тиме је Србија ушла у период нестабилности. Власти Србије су до 2012. економски разориле Србију. Уништен је пензиони фонд. Он је већ добрано разорен још 2008., када је Тадић, да би купио подршку партије пензионера, обећао нереално високе пензије. Исти потез 2012. је докрајчио одрживост српских финасија. У 2013., инфлација је кренула да галопира. Различитим штетним потезима власти су до 2012. године, довеле независност Косова до коте од 99 одсто. У време Тадићеве и Ђиласове  власти Косово је 2008. прогласило независност. Посебну штету Србији су нанели Борис Тадић, Вук Јеремић и Борко Стефановић. Министар Јеремић је, уз сагласност Тадића, преговоре о КиМ, пренео из надлежних УН, у ненадлежну ЕУ. Тадић и Јеремић су домаћој јавности, мисију Еулекс, лажно представили као мисију УН. Јеремић је пред Скупштином УН неспорно питање суверенитета Србије учинио спорним, Предлогом штеточинске резолуције, којом се тражи мишљење Међународног суда правде (ICJ) о легалности једнострано проглашене независности Косова. Тај суд је стао на страну Албанаца. У време Тадићеве и Јеремићеве власти, после фебруара 2008., више од 90 држава је признало Косово. После 2012. и после одлуке МСП повољне по Албанце, укупан број признања лажне државе Косово се попео на преко 130. Дачићева влада је била још слабија од претходне Цветковићеве. Србију су раздирали унутрашњи спорови. Са једне стране били су снажна и нарастајућа СНС, а са друге стране, су биле непопуларне странке власти, које су се гушиле у неслози и аферама. Већ крајем 2012., економска ситуација је постала неодржива. Уочавајући слабост Србије, њени непријатељи нису мировали. У БиХ, представници Бошњака и Хрвата, су уз помоћ високог представника, донели низ закона којима су погазили Дејтонски споразум, практично мајоризовали Србе, и угрозили функционисање Републике Српске, која је одбила да призна то правно насиље. Уследили су притисци САД и ЕУ, на Србију и Српску, да признају „реалност“ и вољу Бошњака и Хрвата. У Рашкој области су се ујединиле муслиманске странке, захтевајући да се муслиманима призна право на самоопредељење. У Војводини је сепаратизам нарастао до неслућених размера. На Косову и Метохији је дошло до новог испољавања албанске мржње према Србима, која је била још већа него у време погрома 2004. У октобру 2013. Тадићева и Дачићева власт су снажно подржале и финансирале одржавање нове „Геј параде“. Ту параду је посебно финасијски помогла и ЕУ. Власти су се оглушиле на озбиљна упозорења да ће протести тим поводом бити још снажнији него 2010. На дан параде у Београд су доведене готово све полицијске и жандармеријске јединице. На улицама је од јутра било више од 10.000 агресивних демонстраната. Полиција је покушала да блокира све прилазе амбициозно замишљеној траси параде, али је због броја и огорчености протестаната, дошло до тешких сукоба са снагама реда, које су се осетиле угрожене, а уз то први пут су били угрожени и учесници параде и њихови страни гости. Полиција је морала да употреби сузавац, водене топове, борна кола. Дошло је и до употребе ватреног оружја, али није утврђено ко га је употребио. На улице су изведене и специјалне јединице полиције, које су евакуисале око 1000 учесника параде са гостима и медијима. Епилог је био много гори него 2010. Погинула су два полицајца, и један протестант, а стотине људи на обе стране је тешко повређено. Дошло је до пљачкања и уништавања у центру Београда, до тада невиђених размера. Мир је успостављен, тек када је на улице изведена војска са оклопним средствима. Истрага о овим трагичним догађајима је узроковала вишегодишње политичке спорове и сукобе. Неодговорним потезима власти, Србија је доведена на ивицу грађанског рата. Слабост Србије су искористили Албанци. На пролеће 2014., све албанске партије су се ујединиле у намери да „реше“ српско питање, и организовале су нови погром много гори од оног 2004. Погром је у многим елементима личио на хрватску злочиначку акцију „Олуја“ из 1995. Медији су објавили да су акцију осмислили хрватско албански генерали Чеку и Адеми. Као и у случају „Олује“ и погрома из 2004. представници међународних снага, и западни фактор, су ћутке пропратили све догађаје. Албанске снаге су убиле око 2000 Срба. Епилог је био да су Албанци протерали преосталих 100.000 Срба са КиМ. Албанске снаге су прво напале север КиМ, да би онемогућиле евентуалну помоћ Србије. Сва српска насеља, северно и јужно од Ибра су запаљена и уништена. Готово све српске светиње, историјски споменици, укључујући и цркве и манастире су сравњени са земљом. Србију је преплавио још један избеглички талас. Албанци су прогнали и сво свештенство и сетринство манастира и цркава. У погрому су страдали и свештеници СПЦ. Српске власти су прогласиле ванредно стање, и затражиле седницу Савета безбедности УН. САД су уложиле вето. Како је проглашено ванредно стање, било каква окупљања или протести због КиМ, нису били дозвољени. Показало се да је ванредно стање уведено само да би се предупредили протести у Србији. Војна готовост Војске Србије је била на најнижем нивоу. Србија је имала само два застарела МИГ 29 и неколико још старијих авиона. Србија није ни покушала да звецка оружјем, због тога што га није ни имала. Уз то НАТО је јасно ставио до знања да неће толерисати било какво мешање Србије унутар граница КиМ. Србија је, у суштини, немо посматрала нови погром над Србима и нови егзодус“. Извор: Бакарец -„Википедија дистопије“.

Вратимо се сада у много светлију стварност. Негативна утопија коју сам приказао би се извесно догодила да се 2012. није променила власт. Видимо да су 2004. и 2008., Албанци и западни фактор, искористили слабости Србије – слабу власт, да прво изведу погром, а потом да 4 године касније прогласе независност. У оба случаја Албанци и запад, као да су координисали тајминг са властима Србије. Да је Србија тада била јака, као данас, ствари би се одвијале другачије. За време погрома у марту 2004., Србија практично није мрднула прстом. После избора 2003. влада је изабрана 3. марта 2004. године. Погром се догодио 17. марта. Власт, практично у транзицији, је била неспремна. Још горе стоје ствари у вези тајминга председничких избора 2008. и проглашења независности Косова. Ту је сасвим јасна умешаност Тадића и тадашње владе у којој су ДС и Г17 имали већину, у координацију тајминга два догађаја, са Албанцима, САД и ЕУ. Тадић и већина у влади су тачно проценили да ће Тадић изгубити председничке изборе, уколико Косово прогласи независност пре другог круга избора. Увидевши свој интерес, САД, ЕУ и Албанци, су одлучили да прогласе независност после председничких избора 2008. Тако је и било. Други круг избора за председника Републике Србије је одржан 3. фебруара 2008. године. Тадић је победио са свега два процента више од Николића. Косово је 17. фебруара 2008. једнострано прогласило независност.

Као што видимо из приказа дистопије и чињеница које сам изнео, власт Александра Вучића представља спас за Србију. Вучићеву власт оцењујем не као „science fiction“, већ као „научну фантастику“ у буквалном смислу речи. Фантастична власт, заснована на достигнућима науке.

*Аутор је политички аналитичар и посланик СНС