У аутошовинистичкој хистерији поводом подизања велелепног споменика Стефану Немањи и реконструкције Савског трга, губе се чињенице, које су све редом афирмативне. Због тога је настао овај текст – због потребе да се не изгубимо у мржњи и лажима, већ да се усредсредимо на истину и позитивну стварност. Наравно, и да разобличимо неистине и лудости. Поменућу да сам одборник Скупштине града Београда већ 12 година и да сам грађевински инжењер.

Као одборник Скупштине града Београда, са поносом сам гласао за све одлуке које се тичу подизања споменика Стефану Немањи. У децембру 2015. године, донели смо Одлуку о подизању споменика Стефану Немањи.  Образовали смо и Одбор за подизање споменика, на чијем челу је био премијер Александар Вучић. Иницијативу да се подизањем споменика Србија одужи родоначелнику династије Немањића, и једном од најзначајних српских владара, поднео је премијер Вучић. Подсетићу читаоце да Београд нема споменик Стефану Немањи, краљу Стефану Драгутину, деспоту Стефану Лазаревићу, краљу Петру Првом Карађорђевићу и краљу Александру Првом Карађорђевићу. Две године касније, формирали смо Жири за подизање споменика Стефану Немањи, коме је председавао генерални секретар председника Републике Србије, Никола Селаковић. Позиви за учешће на конкурсу за идејно решење споменика Стефану Немањи, су упућени руском вајару проф. Александру Рукавишњикову, кинеском вајару и директору Националног музеја Кине Ву Веишану, италијанском вајару Роберту Барнију и словеначком вајару Мирсаду Бегићу. Жири, осим председавајућег Николе Селаковића, чинили су: академик Светомир Арсић Басара-вајар, Емир Кустурица-редитељ, проф. Миодраг Живковић-вајар, академик Владимир Величковић-сликар, Небојша Ђурановић-сликар, проф. др Сима Аврамовић, Милутин Фолић-архитекта и тадашњи главни урбаниста, и Горан Весић-правник, тада градски менаџер Београда.

Лавеж аутошовиниста

Од тада, са различитим интензитетом, трају напади на одлуку о подизању тог споменика, које спроводи мала, али утицајна група другосрбијанаца, аутошовиниста и припадници опозиције коју предводи Ђилас. Подразумева се да у нападима учествују и сви њихови медији. Данас када је почело подизање самог споменика, хистерија поменутих је достигла невиђене размере. Неко би помислио да се подиже споменик Адолфу Хитлеру или Атили Хунском. Илустроваћу то примерима. Исказујући свој аутошовинизам и одговарајући на питање да ли је Београду потребан споменик Стефану Немањи, хистеричари (не хисторичари) одговарају:

Дубравка Стојановић, професорка Филозофског факултета: „Мој одговор је не. Не треба нам ниједан фигуративан споменик јер се модерни споменици праве као концепти посвећени одређеним идејама“.

Зоран Кесић: „Не. Видео сам како је предложено да то изгледа и мени се то као грађанину не допада. То изгледа спектакуларно беспотребно…“.

Дејан Тиаго Станковић, писац: „Не. Ако је по овоме што су досад урадили судити само нека седе ту где су, док још могу, нека не граде ништа, иначе ћемо после морати као Скопље да се бавимо уклањањем њихових трагова“.

Латинка Перовић, историчарка: „(…) шта значи споменик од 28 метара? Ово је једно враћање у једну прошлост која није ни толико стварна колико се конструише“.

Душан Чавић, аутор емисије „Марка Жвака“!!!: „Апелујем да га димензионирају додатно. И да му посеју лозу Немањић споменика којекуде по Београду“.

Горица Поповић, глумица: „Не. (…)Ово је мегаломанија, док се уништавају ствари које су обележје града, а измшљају неке друге које не пристају духу овог града“.

Небојша Ромчевић, професор ФДУ: „Не видим како Колос из Родоса испред Железничке станице није кич. Провинцијални, приградски ум који влада Србијим сматра (…) у последњих осам година постоји непрекидна вашарска естетика и једно неписмено баратање не треба вам знање и укус да бисте испуњавали своје фантазмогорије и халуцинације“.

Историчарка Радина Вучетић: „(…) овај несрећни Стефан Немања од 23 метра је на симболичком нивоу највидљивија слика урушавања некада космополитског Београда. Постављање споменика Стефану Немањи, представља повлачење једне суверене естетике, али и етике, пред поплавом неорадикалског кича (…) нестају људи струке, од интегритета, с кичмом, а остаје башибозлук, примитивни и ратнохушкачки“.

Ирина Суботић, историчарка уметности: „Чини ми се да је то припрема за споменик будућем шефу, јер би он, вероватно, желео да има такав споменик. То је нешто што излази из кодекса нормалних споменика, не само по изгледу него по својој претенциозности“.

Дејан Ристић, историчар, у тексту „Протеривање из јавне успомене“ у листу „Време“, фебруар 2019., потпуно оспорава споменик Стефану Немањи. Он изриче следећи „бисер“: „Прво, избор локације је нелогичан. Треба ли иницијаторе подизања овог споменика подсетити да Стефан Немања никада није ногом крочио у Београд, као и да наша престоница тада није била део његове државе?“. Овакав аргумент је толико неинтелигентан да не завређује коментар.

Драган Ђилас и његова ССП: „Позивамо САНУ да се хитно изјасни и спречи намеру власти која, супротно ставу струке, намерава да постави накарадни споменик Стефану Немањи (…) постављање мегаломанског споменика, који се увози из Русије, вишег од 23 метра и то на платоу испред Главне железничке станице, представља параду шунда и кича са изразитим непознавањем градске и споменичке културе, које ће трајно наружити историјску и културну мапу Београда“.

Предраг Ј.Марковић (ПЈМ), историчар и потпредседник СПС, члан Савета за брендирање Србије и в. д. председника УО Музеја историје Југославије. Марковић је у свом ауторском тексту у „Културном додатку“ листа „Политика“ од 09. 02. 2019., под називом „Арканизација споменичког пејзажа“, потпуно попљувао Вучићеву, СНС- ову, али и СПС-ову културно споменичку политику. ПЈМ је саопштио да су гробљански „споменици“ криминалцима Аркану и Магашу бољи и успешнији од већине споменика подигнутих последњих година (Николају Другом, Краљу Петру Првом, Жабајеву, Хаџибејлију и московском споменику Петру Великом). Све те споменике, али и будући споменик Стефану Немањи, ПЈМ ниподаштава речима: „Ово је само једна епизода у процесу претварања Београда у паланачко гробље. На самом почетку 21. века, подигнути су неки од најгорих споменика (…) свако поређење иде у корист Магашевог или Аркановог споменика (…) Немању тек чека брукање…“.

Најсвежији и најгнуснији напад на споменик Стефану Немањи уприличио је Горан Марковић, који се на споменик обрушио нападајући члана жирија Емира Кустурицу: Драги Емире (…) важно је да не ћутиш и објасниш механизам по коме је још једном и вероватно заувек унакажен град (…) важно је да објасниш (…) како је пресуду о наказној скаламерији која ће заувек ружити Београд донео Никола Селаковић, чија је једина квалификација то што је Вучићев роб (…) како се ниси згрозио над том гомилом бесмислено изливеног гвожђа у висини од 23 метра (?!) и зашто и сам ниси побегао из жирија који ће ту хрпу неукуса довући до бивше железничке станице (…) Од времена нацизма, када су у Кући немачке уметности излагани мишићави мушкарци са погледима упртим у светлу будућност (…) Емире, пријатељу, бар се огради од ове катастрофе. Иначе, где ће ти душа (…) И да није потребно урбанистичким промашајима, архитектонским неукусом и споменичким шундом служити простака на власти (…)“. Горан Марковић је познат по томе што већ две године заступа став да постојећу власт треба срушити насилним путем и у крви. Та крвожедност се јасно види у писму Кустурици.

Емир Кустурица је више него убедљиво одговорио аутошовинисти Горану Марковићу: „Драги Горане Србине (…) Не знам са којим спомеником Стефана Немање си упоредио овај који ти се не свиђа. Вјерујем да ти знаш и ако је тако, молим те да ми јавиш. Када бих ја знао да постоји скулптура праоцу Србије у посљедњих осамсто година, рекао бих ти лично (…) за вријеме мог служења војног рока у Београду када ти је Петар Божовић удјелио снажан комплимент називајући те краљицом тијела (…) Тражиш да се морално дистанцирам не само од споменика имењаку Немањи, него и од аутора који је у Њујорку поставио споменик Ленону, у Москви руском цару, и да не набрајам све украсе које је руски умјетник и академик Александар Рукавишњиков расуо по свијету (…) Умјесто тога, рецимо, позивам те да изоштриш смисао за страдање хришћана на Косову и Метохији или у Црној Гори? Не само због хришћанске културе него и твоје секуларне грађанске политике којом се, за разлику од мене, бавиш, а не знаш да она не постоји без историје коју је управо Стефан Немања, имењак, започео на Балкану. Није добро, Горане Србине, када безбожник спомиње душу, тако да твоје питање „гдје ће ми душа“ ако се не оградим од одлуке жирија која ће, наводно, уништити Београд, није само произвољност филмаџије чије су стваралачке бисаге пресушиле (…) Сада је политика постала твоја судбина рођена у „ужасу празнине“ твог филмског жанра (…) Сумњам да ти вјерујеш у вјечност душе као ја, јер да је обрнуто не би могао да правиш филм о Бернар-Анри Левију, псу рата, човјеку који гдје год се појавио (…) ту је почињао рат. Ђе ти се потопила душа, земљаче. Човјек који направи филм о Бернару Левију губи лиценцу јавног делатника и никоме нема право да кроји моралне норме, а камоли да се интересује за судбину нечије душе и брине о њеном кретању. Дакле, твој вапај за мојом душом, био је признање празнине у којој живи један бездушни тип (…) оно мало душе коју си давно извртио у својим филмићима, процурило је кроз празне џепове и сада звецка кроз ситниш који си добио заузврат од француског ратнохушкача“.

Председник Србије Александар Вучић рекао је пре неки дан: „Изградња споменика Стефану Немањи није питање националног набоја, већ елементарног односа према историји“. Вучић је рекао да не зна ни једну ствар која се гради у Београду, а да није изазвала негативне коментаре, и оценио да су увек постојали отпор, завист и мржња према изградњи Београда.

Говорећи о споменику Стефану Немањи, Вучић је запитао: „Коме бисмо га направили ако не Стефану Немањи?“. „Ја мислим да то није ствар укуса, него односа према својој земљи и према свом граду“.

Хистерија везана за подизање споменика Стефану Немањи је само део кампање оспоравања свега, буквално свега што је у вези са напретком и развојем Србије. Оспорава се сваки пројекат. При томе важи правило – што је већи и важнији пројекат, мрзитељи га више оспоравају! Оспоравани су сви споменици и уметничке скулптуре постављене у Србији у ових осам година. Споменици Патријарху Павлу, Бориславу Пекићу, споменик Сибињанин Јанку, споменик Пушкину, споменик Ћирилу и Методију, споменик Конфуцију, споменик Жамбилу Жабајеву, споменик цару Николају, споменик Светом Сави код Храма Светог Саве, и модерне скулптуре – апстрактне инсталације, она на Богословији, и она која је интегрални део Калемегданске пасареле – аутора Дикона и Бајића. Хистеричне реакције је изазвала чак и  рестаурација Мештровићевог „Победника“! Велику хистерију и противљење је изазвала градња велелепне фонтане на Тргу Славија. Када је сличну фонтану 2011. године, најављивао Драган Ђилас, то је изазвало опште похвале. Какво лицемерје, какви двоструки аршини!

„Споменик Великом Брату“

Крајње је лицемерно и апсурдно да критике подизању споменика Стефану Немањи долазе од тајкуна Драгана Ђиласа који је у дечијем центру „Пионирски град“ у Кошутњаку, незаконито подигао „Споменик Великом Брату“ (кућа Великог Брата), за потребе првог риалити програма који је баш он довео у Србију. При томе је за потребе градње тог великог објекта посечено стотине стабала у шуми у Кошутњаку. Када је исисао потребан новац, и продао риалити, Драган Ђилас је „Споменик Великом Брату“ претворио у „Споменик пацовима и ђубрету“, који стоји и дан данас. 

Они који се острвљују на споменик Стефану Немањи, из различитих разлога (естетика, локација, димензије, националност аутора, постојећа власт…), тиме само прикривају прави разлог. Они су против тога да се Србија уздиже, да напредује, да се развија, а највише им смета развој Београда. Они су у суштини против тога да се подиже споменик Стефану Немањи, али то не смеју да кажу, па наводе силне несувислости. Поред групе аутошовиниста, постоје и они у принципу нису против споменика Стефану Немањи, али су против тога што му споменик подиже садашња власт Србије!?! Исти ти су се, на пример противили подизању споменика Бориславу Пекићу и Патријарху Павлу.

Критике пројекта се крећу од естетике до шовинизма – русофобије. Петиција коју је против споменика покренуо лист „Данас“, и коју је потписало око 3000 људи, неизграђени споменик Стефану Немањи назива „популистичким и наказним, мегаломанским, кичастим и неукусним“. Други оспоравају локацију споменика наводећи да ће „наружити зграду некадашње станице“, или да „Стефан Немања никада није ногом крочио у Београд“, па да због тога не може имати споменик у Београду!

Што се тиче „димензионалне ружноће“ споменика, ту смо могли да чујемо мноштво различитих „аргумената“: ружан је због тога што је превелики, превелики је због тога што је ружан, сам постамент је ружан и превелик, фигура Немање не личи на Немању, већ на Сарумана или Гандалфа итд. Нека оспоравања су била чист израз предрасуда и стереотипа „крезуби напредњаци знају да праве само ругло и простаклук“, „споменик је ружан због тога што је тендер био намештен“ итд.

Чињеница да је аутор споменика Александар Рукавишњиков, остварени и признати руски вајар са огромним искуством, изазвала је поплаву шовинистичких и русофобних реакција („Русија је примитивна и некултурна земља која не зна шта је уметност, и чији уметници нису способни, нити достојни да њихова дела красе један космополитски, европски град попут Београда“). Подсетимо се да су аутори неких најзначајнијих споменика културе у Београду били странци (Теразијска чесма, Споменик кнезу Михаилу, Саборна црква и др.), и да су и задужбине Стефана Немање, које спадају у најзначајније српске средњевековне споменике, градили и живописали – страни мајстори и уметници.

Само дело Александра Рукавишњикова је естетски изванредно. Стефан Немања је достојно приказан, сасвим у складу са референтним фрескама из 13. века, и уз мноштво прекрасних детаља (записи на средњевековном српскословенском, сложени рељефи на постаменту, који подсећају на српско средњевековно сакрално сликарство и традиционални дуборез итд.). Очигледно је да је Александар Рукавишњиков овом пројекту приступио озбиљно, предано, мотивисано и професионално.

Мрзитељи често наводе да је подизање споменика Стефану Немањи, једнако мегаломанским псеудоисторијским грађевинама и споменицима у Скопљу. Знак једнакости не постоји. Србија подиже споменик српском владару. Северни Македонци су подигли псеудоантичке зграде и споменике (нпр. Александру Македонском), а при томе они сами немају право да баштине античко наслеђе, због тога што су Северни Македонци потомци Словена (Срба, Бугара…), а не античких Грка. Ни једна грађевина у Београду или Србији, изграђена у ових  осам година, не може добити предложак „псеудо“, због тога што Србија не посеже за туђим наслеђем, и због тога што се граде или нове, а модерне грађевине, или се ревитализују старе.

Наведимо сада позитивне аргументе и чињенице. Неспорно је и логично да Стефан Немања добије велелепни споменик у Београду. Најбоља локација је величанствени нови Савски трг. Потпуно је небитна национална припадност аутора споменика. Величина је битна. Овај маестрални монумент ће постати нови симбол Србије, имаће благотворан психолошки утицај, а то смета антисрбима, другосрбијанцима и свим противницима власти Србије. Да ли је некоме јасно због чега антисрби хистеришу по питању овог величанственог споменика? Њима смета уздизање Србије, идентитет, православље, ћирилица, химна, грб, застава итд. Ако би споменици били величине фигурице оловног војника, ако би јарболи били величине чиоде, ако би се химна само шаптала, а не гласно певала, ако би ћирилица била скрајнута у корист латинице, ако би се српски језик назовао „матерњим“, то би им одговарало, то би подржали.

У сваком случају хистерија аутошовиниста је потпуно ларпурлартистичка(„l’art pour l’art“ – уметност ради уметности). Противљење ради противљења. Да је аутор споменика био домаћи вајар, вриштали би због чега није страни. Да је споменичко решење било модерно, вриштали би због тога што није традиционално. Да је споменик мали, вриштали би због тога што није велики. Да је споменик подигнут на некој другој локацији, вриштали би, тражећи нову локацију. Психолошка наука нас учи да је хистерија, врста неурозе или психозе. А психички нестабилним особама никада не можете удовољити. Узрок њиховог незадовољства не долази споља, већ изнутра. Лечење је могуће, али захтева упорност и стпљење.

*Аутор је политички аналитичар и посланик СНС