„Вредне“ и „безвредне“ главе!

Пре две године у Крушевцу је нападнут и повређен Борко Стефановић, потпредседник Ђиласове странке. Повређен је и полицајац који је покушао да га заштити. Борко Стефановић је претрпео повреде главе, настале као последице пада на металну решетку. Три сата после напада полиција је ухапсила двојицу од тројице нападача. Трећи је ухапшен сутрадан. Сви провладини медији су известили о том насиљу и осудили га. То је учинио и председник Вучић.

Готово на годишњицу тог напада, пре годину дана, у Београду је испред свог дома у Земуну, нападнут Гаврило Ковачевић, функционер СНС, тада члан градске владе. Данас је Гаврило Ковачевић председник општине Земун. Ковачевића је палицама напало више особа. Он није видео нападача или нападаче, због тога што су га напали с леђа, онесвестили га и нанели му вишеструке повреде – потрес мозга, повреде левог рамена, лакта леве руке и леве потколенице. Добио је и тромбозу. Нападачи никада нису ухваћени. Ни један опозициони медиј није известио о овом насиљу. Нико из опозиције није осудио напад на градског већника Гаврила Ковачевића, па ни градски одборници Драган Ђилас и Борко Стефановић. Констатујем да је напад на Гаврила Ковачевића изазвао десет пута мање пажње медија, од случаја напада на Борка Стефановића, и апсолутно никакву осуду или пажњу од стране опозиције, лажне елите и њихових медија. Усуђујем се да тврдим да су све главе једнако вредне, и глава Борка Стефановића и глава Гаврила Ковачевића. Због тога питам ђиласовце и њихове медије, због чега је глава Гаврила Ковачевића мање вредна од главе Борка Стефановића? Због чега је крвава кошуља Борка Стефановића, постала симбол – лажни симбол, али ипак симбол, док крвава кошуља Гаврила Ковачевића није занимала никога? Да ли Борко Стефановић има већа грађанска права од Гаврила Ковачевића? Да ли је Борко Стефановић грађанин првог реда, а Гаврило Ковачевић другог? Да ли је могуће да маркетинг, предрасуде и двоструки стандарди учине то да се два идентична случаја, представљају драстично другачије? На седници градске скупштине, пре годину дана, поставио сам одборничко питање на ову тему. Поред наведених питања, упитао сам Ђиласа, СЗС и ССП, да ли су они били инспиратори напада на Гаврила Ковачевића, с обзиром на то да већ годину и по, промовишу вешање, силовања, насилну промену власти, нападе на институције, прогањање функционера СНС, судове револуције и спаљивање књига? Показало се да је и даље жива инспирација за Орвелову сатиричну алегорију „Животињска фарма“, и његову чувену реченицу „Све животиње су једнаке, али неке животиње су једнакије од других”. Преведено на случајеве Борка Стефановића и Гаврила Ковачевића можемо рећи „Сви људи су једнаки, али неки људи су једнакији од других“!

Борко или Борислав?

Угледни, а насилно угашени портал „Е-новине“ је 28.02.2009. је објавио текст о случају Миладина Ковачевића „Кум није дугме“. Из тог текста смо могли сазнати мноштво чињеница везаних за случај Миладина Ковачевића. Мирко Стефановић, бивши генерални секретар Министарства спољних послова и његов синовац Борислав Борко Стефановић дугогодишњи су пријатељи Петра Ковачевића, оца Миладина Ковачевића, али и самог Миладина Ковачевића. Да све буде горе, бивши вицеконзул Игор Милошевић (који је Миладину Ковачевићу помогао да побегне из  САД, издавши му нови пасош) и Борко Стефановић су кумови! Тада, 2008. године, Борко Стефановић (политички директор МСП) и министар иностраних послова, Вук Јеремић су били најбољи пријатељи. Вицеконзул Игор Милошевић и Миладин Ковачевић су имали заједничку тачку дипломатског ослонца: реч је о породици Стефановић, прецизније стрицу Мирку и синовцу Борку. Извори из МИП-а су 2008., потврђивали оно што се дуго чувало као велика тајна: управо су Мирко & Борко били ти који су наредили/замолили Игора Милошевића да реши то „око овог малог Ковачевића“. Читава операција обављена је „професионално“ на линији МИП–конзулат у Њујорку: шифрованим, дипломатским телеграмима. Погрешно се веровало се да ће читава прича остати у кругу Фамилија (Ковачевић, Стефановић, Милошевић).

Занимљиво је прочитати делове из биографије Мирка Стефановића, стрица Борка Стефановића. Био је члан СКЈ, потом СПС. Од 1986. до 2001. године био је запослен у Савезном секретаријату за иностране послове у Београду. Од 1986. до 1991. године био је први саветник/конзул у амбасади СФР Југославије у Багдаду, Ирак. Од 1991. до 1992. године радио је у Управи за Блиски исток и Северну Африку у Савезном секретаријату за иностране послове.

Од 1992. до 1997. године био је отправник послова у амбасади СР Југославије у Тел Авиву. Од 1997. до 2001. године био је амбасадор Југославије у Амбасади СРЈ у Израелу. Мирко Стефановић, стриц Борка Стефановића се 2007. године, враћа у дипломатску игру и одмах постаје генерални секретар у Министарству спољних послова Републике Србије, као кадар ДС.

После петооктобарских промена 2002., Борко Стефановић се преко везе запослио у Министарству иностраних послова СРЈ. Био је члан СПО, ГСС и Г17. Борко се уз помоћ стричевих дипломатских веза брзо пробио у прве МИП редове. Од 2003. до 2006. био је секретар у амбасади СЦГ у Вашингтону. Министар спољних послова Србије Вук Јеремић је позвао Борка у Београд и поставио га за шефа свог кабинета, и на функцију политичког директора у свом министарству, овај пут као кадра ДС. Борко је иступио из ДС 2015., и основао своју странку „Левицу Србије“. После је ту странку продао Ђиласу. У периоду 2016., се уписао у политичке анале глупости, када је уместо да научи како се попуњава изборна документација, на изборима 2016., предао своју листу уз погрешно попуњене формуларе. Уместо да исправи грешку на формуларима, где је био уписан његов надимак „Борко“, Борислав Стефановић је урнебесно глупо, одлучио да промени крштено име „Борислав“ у надимак „Борко“!?!

Дакле, знамо да су у доба афере „Ковачевић“, министар Вук Јеремић и политички директор МИП, Борко Стефановић били најбољи пријатељи. Знамо да су тада директор Борко Стефановић и вицеконзул Игор Милошевић кумови. Сва тројица су били кадрови ДС и чланови те партије. Знамо да је стриц Борка Стефановића, Мирко Стефановић, тада био генерални секретар МИП, такође као кадар ДС. Знамо да је Борков стрикан Мирко, био најбољи пријатељ Петра Ковачевића, оца Миладина Ковачевића. Знамо да су Мирко Стефановић, Петар Ковачевић, пријатељи са оцем Вука Јеремића, још из Милошевићевог доба. Знамо и да су Борко и Вук, мада старији, били другари и породични пријатељи са Миладином Ковачевићем. Паметном доста. Борко Стефановић је о афери „Ковачевић“ увек ћутао, претећи тужбама свима онима који би га довели у везу са том афером. Борко Стефановић никада није осудио насилника Миладина Ковачевића, нити је осудио премлаћивање Гаврила Ковачевића. Али, је горке сузе ронио када су га у Крушевцу напали насилници. При томе, данас, Борко Стефановић тражи да нападачи на њега, који су му нанели лаке телесне повреде, буду осуђени на минимум 10 година затвора. А Тадићев режим је испословао најблажу казну на суђењу Миладину Ковачевићу, за наношење најтежих повреда жртви – две године. Постоје основане сумње да су Стефановић и Јеремић, испословали свом другару Миладину, најблажу могућу казну. Уз то су, сумња се, током афере, починили низ кривичних дела. При томе су Борко, Вук и Мирко, ради својих приватних интереса, тешко нарушили односе Србије и САД. И нико од њих није одговарао за своје поступке.

Случај(еви) Миладина Ковачевића

Пре 12 година, студент Миладин Ковачевић, тада стар 20 година (висок 206 цм и тежак 130 кг) претукао је у мају 2008., у САД, студента Брајана Штајнхауера (високог 175 цм и тешког 60 кг). Према наводима из извештаја локалне полиције, Ковачевић је Штајнхауера најпре изударао, након чега је овај пао, па је Ковачевић наставио напад шутирајући га док се налазио на земљи. Судске власти САД окарактерисаће Ковачевићев напад на Штајнхауера (22 године) као покушај убиства. Штајнхауер је месецима након Ковачевићевог напада био у коми. Ковачевић је пуштен да се брани са слободе јер су његови богати родитељи платили кауцију у износу од 100.000 долара. Приликом пуштања из притвора, амерички суд одузео је Ковачевићу пасош како би га спречио да напусти САД. Ипак, три дана касније, Ковачевић успева да преко конзулата Србије прибави нови пасош, којим успева да побегне из САД у Србију. Федерални истражни биро (ФБИ), покреће потеру за Миладином Ковачевићем. Српски вицеконзул Игор Милошевић је Миладину Ковачевићу издао нови пасош. Суоченог са оптужбама САД, вицеконзула Игора Милошевића, Тадићева, Цветковићева и Јеремићева влада враћа у Београд. Милошевић се сумњичио да је самовољним издавањем другог пасоша омогућио бекство Миладину Ковачевићу. МСП саопштава и да је покренуло поступак и против конзула Слободана Ненадовића због кршења правила службе. Почетком јула 2008., амерички амбасадор у Београду Камерон Мантер тражи од Србије да се Миладин Ковачевић врати у САД. Тада се први пут сазнало и да је за владу САД овај случај постао случај од врхунског приоритета. Такође амбасадор Мантер је први пут, оптужио Тадићеву, Цветковићеву и Јеремићеву владу да су у случају издавања нових документата Ковачевићу били умешани и други државни службеници (осим Милошевића и Ненадовића). Тадићева влада 02.07.2008. саопштава да је разрешила Слободана Ненадовића, генералног конзула Републике Србије у Њујорку због скандала са дуплим документима за Миладина Ковачевића. Генерални конзул Србије у Њујорку Слободан Ненадовић 05.07.2008., негира да је умешан у аферу издавања двојног пасоша српском студенту Миладину Ковачевићу. О вицеконзулу Игору Милошевићу, Ненадовић је рекао: „Једино што могу да кажем у овом тренутку је да то Милошевићу није први случај незаконитог поступања у послу који је обављао, што сам такође установио из документације тек након избијања афере у САД, а 10 дана по Ковачевићевом напуштању Америке. Наглашавам да је вицеконзул Милошевић током свог службовања у САД за годину дана унапређен за два степена, што је незабележено у досадашњој дипломатској пракси“. Слободан Ненадовић је био кадар СПО и по партијској линији је дошао на место конзула, исто као и Игор Милошевић (кадар ДС). Вицеконзул Игор Милошевић је кум Борка Стефановића.

Интерпол је 08.07.2008. објавио црвену потерницу за Миладином Ковачевићем. Министар спољних послова Вук Јеремић 08.07.2008., тврди да ће у МСП покушати да реше тај проблем са америчким властима. Вук Јеремић 21.07.2008. изјављује да прелиминарна истрага у случају вицеконзула Игора Милошевића показује да је он учинио тешку повреду правилника и овлашћења. Америчка амбасада 26.07.2008. уручује дипломатску ноту Тадићевој влади са захтевом да Миладин Ковачевић буде враћен у САД до 1. августа како би му се судило. У америчком конгресу се усаглашава иницијатива о замрзавању планиране помоћи Србији од 53 милиона долара због оглушивања Београда на захтев да се Миладину Ковачевићу суди у Америци. МУП приводи бившег вицеконзула Игора Милошевића 02.09.2008. Покренута је истрага против њега због сумње да је злоупотребио положај. Полиција 28.10.2008., приводи Миладина Ковачевића и бившег генералног конзула Србије у Њујорку Слободана Ненадовића. Ковачевић се сумњичи да је извршио кривична дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању, фалсификовање исправе и наношење тешке телесне повреде. Ненадовићу се, пак, ставља на терет да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у стицају са кривичним делом фалсификовање службене исправе у вези са издавањем путне исправе Ковачевићу. Истражни суд одређује притвор и Миладину Ковачевићу и Слободану Ненадовићу у трајању до месец дана. Тадићева, Цветковићева и Јеремићева влада одлучује 18.02.2009., да плати 900.000 долара одштете жртви и 100.000 долара кауције како би цео случај био пребачен домаћем правосуђу. Такође, Влада одлучује да прогласи случај Миладина Ковачевића за „проблем од изузетног државног интереса“!?! Одлука о погодби тешкој милион долара потом је проглашена државном тајном!?! Полиција 21.02.2009., по налогу тужиоца саслушава власника листа „Борба“ Ивана Радовановића и главну и одговорну уредницу овог листа Оливеру Зекић због сумње да су одали државну тајну. Наиме, лист „Борба“ је писао о случају Миладина Ковачевића и објавио информацију да је цео случај проглашен државном тајном и да ће бити плаћена одштета од милион долара. Вук Јеремић 23.02.2009., изјављује да Миладина Ковачевића штити Устав, и да ће случај погодбе остати под ознаком државне тајне. Председник владе Србије Мирко Цветковић 26.02.2009. изјављује да је донета одлука владе о стављању ознаке тајности када је реч о случају Ковачевић. Бивши генерални конзул Слободан Ненадовић затражио је 24.02.2009., од Вука Јеремића да објави листинг телефонских разговора који ће показати ко је наредио да се изда пасош Ковачевићу. Листинг је такође остао тајна, и врло брзо је уништен.

Први основни суд у Београду окончао је 16.01.2010., истрагу против Миладина Ковачевића, па је предмет прослеђен тужилаштву ради подизања оптужнице. Оптужница против Ковачевића подигнута је и теретила га је за наношење тешких повреда Брајану Штајнхауеру, али и да је извршио кривично дело фалсификовање исправе. Тужилаштво је 02.03.2010., оптужницу подигло и против бившег конзула и вицеконзула Србије у Њујорку Игора Милошевића и Слободана Ненадића због злоупотребе службеног положаја, а Ковачевића је теретило за подстрекавање на злоупотребу службеног положаја. Основно тужилаштво и Миладин Ковачевић 14.09.2010., закључују Споразум о признању кривице по коме ће Ковачевић за наношење тешких телесних повреда Брајану Штајнхауеру бити кажњен са две године и три месеца затвора. Први основни суд пушта 20.11.2012., Миладина Ковачевића из затвора пошто је испунио услове за умањење казне по Закону о амнестији. На поновљеном суђењу 13.06.2013., бивши конзул и вицеконзул добијају условне казне од по годину дана затвора. Они су оглашени кривим, јер су злоупотребом службеног положаја Миладину Ковачевићу помогли да побегне из Америке у јуну 2008. Брајан Штајнхауер, жртва Миладина Ковачевића је три месеца провео у коми, имао је тешке повреде мозга, али је, упркос песимистичким прогнозама лекара да ће уопште преживети, успео да се извуче. Као трајна последица напада Миладина Ковачевића остале су му потешкоће са говором.

Миладин Ковачевић поново учествује у тучи 18.09.2013., овог пута на кошаркашкој утакмици у Смедереву где је прво пљунуо, потом оборио и шутнуо противничког играча. Његови другари Борко Стефановић и Вук Јеремић су ћутали овим поводом.

Борко Стефановић је годинама ћутао о целом случају, иако постоје основане сумње да су он, као политички директор МИП, и његов најбољи пријатељ министар Вук Јеремић, наложили куму Борка Стефановића, вицеконзулу Игору Милошевићу, да изда нови пасош Миладину Ковачевићу.

Медији објављују 17.09.2020. да МУП Србије трага за Миладином Ковачевићем због сумње да је пребио своју девојку Тијану Т. Она га је пријавила за физичко насиље, и отимање мобилног телефона и торбице. Сутрадан је Миладин Ковачевић у пратњи адвоката дао изјаву полицији, због тога што је налогу Првог основног тужилаштва у Београду била је расписана потрага за њим. Наредног дана, 19.09.2020. Прво основно тужилаштво наложило је узимање снимака безбедносних камера из околине стана у „Београду на води“ у коме је, наводно, Миладин Ковачевић злостављао и мучио своју девојку Тијану Т. (26). Ковачевић је осумњичен за злостављање, мучење и угрожавање сигурности Тијане Т. Медији саопштавају да су њих двоје су, били у вези. После давања изјаве Ковачевић је пуштен да се брани са слободе. Ни о овом случају насиља нису се огласили Миладинови другари Борко и Вук.

Борко Стефановић, бивши Борислав, се ипак огласио, али не поводом новог „несташлука“ свог другара Миладина, већ поводом осуђујуће пресуде нападачима на њега самог. Нападачима на Борка Стефановића, је 21.09.2020., одлуком Судског већа Вишег суда у Крушевцу, изречена пресуда за напад на Борка Стефановића. Тројица осуђених провешће укупно 11 година у затвору. Један насилник је осуђен на казну од четири године затвора. На по три и по године осуђена су друга двојица. Борко Стефановић каже да се после свега „осећа као бачена крпа“, као и да је то био „крвав, разбојнички, злочиначки напад на политичке неистомишљенике, покушај убиства“. Борко Стефановић је видимо „јунак“ када треба да брани себе, али не и када треба да брани друге – Миладинове жртве Штајнхауера и Тијану Т., или Гаврила Ковачевића. Чојство му је потпуно страно. И било какав осећај одговорности за оно што је радио док је био на власти. Због тога га је Ђилас и поставио за потпредседника странке.

Јунаштво је кад браниш себе од другога, а чојство кад браниш другога од себе”- Марко Миљанов

*Аутор је политички аналитичар и посланик СНС

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s