Занимљиво је како се неке очигледне неистине узимају здраво за готово. Медији су после избора пренели став (утицајних) појединаца (углавном аналитичара и новинара) да у Скупштини Србије нема опозиције. Та неистина је потом усвојена као апсолутна и непромењива. И та неистина се потом понавља и бескрајно врти као некаква мантра. Том ставу се практично (мада више прећутно) прикључила и владајућа странка – СНС. На страну то што је и после избора било нетачно рећи да нема опозиције, због тога што се није знало како ће изгледати будућа власт, али и због тога што је листа СПАС на изборима наступила као опозициона. То важи и за две листе опозиционих парламентарних странака мањина (Албанска коалиција и СДА). Сада када је познато које странке чине владајућу коалицију, и после почетних седница Скупштине Србије сасвим је јасно како стоје ствари. Опозиције има! Малобројна је, али далеко од тога да је нема.

Опозицију у Скупштини Србије чини седам посланика. На првом месту то је посланичка група „Уједињена долина- СДА Санџака“ која има шест посланика. Троје посланика те групе су Бошњаци – муслимани (Срби исламске вероисповести) – Енис Имамовић, Селма Кучевић и Мирсад Хоџић. Они су чланови СДА – Странке демократске акције (филијале босанске СДА) чији је лидер Сулејман Угљанин, бивши министар без портфеља у периоду од 2008. до 2014. Троје посланика те групе су Албанци – Шаип Камбери, Надије Бећири и Арђенд Бајрами. Они су изабрани на листи „Албанска демократска алтернатива – Уједињена долина“. На првим заседањима Скупштине Србије ових шест посланика је јасно исказало свој опозициони статус и противљење скупштинској већини. Њихов примарни наратив је био на ивици шовинизма – изразито националистички (благо речено), уз изношење неистина о злочинима над муслиманима и албанцима. Секундарни наратив им је био чисто ђиласовски. Износили су ђиласовске мантре о садашњим властима Србије и о „тоталитарном“ Вучићевом режиму. Слободно можемо рећи да тајкун Драган Ђилас, самопроглашени вођа дела опозиције, у овом тренутку, под својом контролом има шест посланика у Скупштини Србије, који имају и свој посланички клуб. Како Ђилас воли да „кеширањем“ решава проблеме, што рече Сергеј Трифуновић, јасно је да је лако нашао заједнички језик са ове две екстремистичке групације (Бошњаци СДА и Албанци) које заступају изразито антисрпске ставове. Како се ради о нејаким странкама из сиромашних крајева Србије, Ђиласов „кеш кредит“ постаје моћна ствар. А Ђиласу је сасвим свеједно што га заступају антисрпске странке. Докле год пљују Вучића – добри су му.

Седми опозициони посланик, који себе лажно рекламира као јединог опозиционог посланика је Владан Глишић. Познајем га одавно. Не могу да кажем да је лош, али је, да употребим модерни плеоназам, стално „антипротиван“ свему. И то одликује целу његову политичку каријеру. Био је у ДСС-у, био је незадовољан, отишао је. Био је оснивач, практично копредседник Двери, био је незадовољан, отишао је. Сарађивао је са Паровићем (странка НСП), био је незадовољан, разишли су се. Сарађивао је са Драганом Јовановићем (странка „Боља Србија“), био је незадовољан, разишли су се. Коначно, 2019. је постао члан и функционер странке СПАС, Александра Шапића.  Глишић је постао кандидат за посланика и посланик СПАС-а. Ту лежи и куриозитет. Чим је сазнао да је освојио мандат посланика, а пре прве конститутивне седнице Скупштине Србије, Владан Глишић је постао незадовољан, и погађате, напустио је СПАС. Саопштио је да се са Шапићем и СПАС-ом, разишао због различитог гледања на питање дисциплине и слободе посланика у посланичком клубу СПАС. Стварни разлози су мало другачији. Прво, господин Глишић зна да мандати припадају посланицима. Мени је сасвим јасно, из понашања одборника СПАС-а у Скупштини Београда и посланика СПАС-а у Скупштини Србије, да се они држе уздржано, „low profile“ и да се ретко јављају за реч. Г. Глишић воли да говори, воли да буде запажен, што није ништа ненормално. Због тога се и бави политиком (копредседник Двери, кандидат за председника Србије у два наврата…). Сујета Владана Глишића му не дозвољава да ћути у Скупштини, мада ће наравно и посланици СПАС-а говорити онда када им то као целини одговара. Његова сујета му каже да је његов порив да говори кад хоће и шта хоће, важнији од интереса заједнице, колектива – у овом случају СПАС-а. И то је то. Свеукупно је лицемерно и неистинито то што Владан Глишић глуми јединог опозиционара, да би као „уникат“ добио пажњу медија. Лицемерно је то што он превиђа да је нечасно дошао до мандата. Прво, са предумишљајем, а потом, сасвим отворено нечасно. Да је сто одсто частан и моралан, он би мандат вратио ономе од кога га је и добио – СПАС-у. Тако је господин Глишић себе довео у раван са осталим пребезима у историји српског парламента, пре свега у раван са лажним Влахом Николом Тулимировићем (НОПО), који истина, није никоме отео мандат, него је обмануо и грађане и изборне органе да се ради о странци влашке мањине. Господин Глишић је себе изједначио са лажним Влахом, Ђорђем Вукадиновићем, који те 2012. није успео да се докопа мандата НОПО (био је други), али је 2016., успео да се докопа мандата ДСС-а, коме је наравно отео мандат. У сваком случају господин Владан Глишић ће бити посланик само годину и по дана и онда, ћао аморе. Вероватно више никада неће бити посланик, после свега што је урадио.

И ето, то је седам опозиционих посланика у Скупштини Србије, троје СДА екстремиста, троје албанских екстремиста и један вечито „антипротивни“ Владан Глишић. Ту се листа формално завршава. Међутим у редовима социјалиста се налази најмање један посланик који мрзи СНС, који на југу Србије делује као опозиција СНС-у и републичким властима. То је наравно црвени тајкун, капиталиста социјалиста Новица Тончев. Да ли је он под Ђиласовом или Дачићевом контролом, показаће време. Поред Тончева у клубу социјалиста, има још најмање један посланик који је познат по солирању и наклоности опозицији.

На крају, објаснићу због чега је много људи поверовало у неистину да у Скупштини Србије нема опозиције. Прво, опозиција заиста јесте малобројна у парламенту. А за то нису криви ни СНС, ни Вучић. Пред изборе, већ одлични изборни услови, су додатно побољшани низом мера, од којих је само једна, спуштање цензуса за 40 одсто. Друго, многи медији, аналитичари и део утицајне јавности је поверовао у вишегодишњи спин ђиласоваца и самог Ђиласа, да избори нису регуларни ако на њима не учествује Ђилас. Они су поверовали у Ђиласову мантру да је он вођа целе опозиције, штавише да између појма опозиција и имена Ђилас, стоји знак једнакости. Поверовали су у Ђиласову бајку „опозиција то сам ја“. Ово плитко подметање једног тајкуна бива лако развејано када само мало напрегнемо мозак и сетимо се да је Ђилас учествовао на градским изборима 2014. и 2018. и да је имао, и да има мандат градског одборника већ 6 година. Дакле и по Ђиласовим стандардима ти избори су били регуларни, због тога, што је забога он на њима учествовао. Међутим, Ђилас и његови, мандат и по, пуних 6 година, не долазе на седнице, односно не користе добијене мандате. Из овога се види да Ђиласу нису битни ни изборни услови, нити мандати, нити фер избори уопште. Он жели да учествује само на оним изборима на којима ће му унапред бити загарантована победа. А како да победи, када његова странка ССП има 3 одсто подршке грађана? Још више од учешћа на било каквим изборима, Ђилас жели да му победу поклони ЕУ, или да неко сруши власт на улици. Због тога се он стално позива на подршку европарламента, због тога он и његови стално заговарају рушење власти, на улици.

И коначно, параламентарни систем у Србији се састоји од републичког, покрајинског, градских и општинских нивоа власти. Да, на републичком нивоу, парламентарна опозиција је малобројна. Али на осталим нивиома власти није малобројна. Ено бројне опозиције у скупштинама Војводине, Београда и других градова и општина. Систем параламентаризма није нарушен ни када се издвојено посматра само Скупштина Србије. Када тај систем посматрамо у контексту који сам изнео, не постоји ни  један разлог да се толико ламентира, мантра и лаже на тему „нема опозиције“!