Виолентна хероина свих антисрба и другосрбијанаца, госпођа професорка Факултета драмских уметности (ФДУ), Биљана Србљановић је на дан његове сахране, нељудски извређала Митрополита Амфилохија у свом тексту „Победа врага“, објављеном на порталу „Јавни сервис нет“ и на Ђиласовом порталу „Нова.рс“. Тиме је на бестидан начин извређала и милионе грађана Србије, Црне Горе и Српске који тугују за Митрополитом Амфилохијем.

Када пуна мржње напада мртвог Амфилохија, гђа Србљановић заборавља основну ствар, мртав човек не може да се брани, мртви заслужују људско поштовање. Госпођа Србљановић заборавља да мртвог Амфилохија, дакле немоћног Амфилохија, треба да заштити од себе саме. Госпођа Србљановић је увек рада да буде јунакиња и да брани себе од других. Али никада до сада није показала да познаје чојство, и да брани друге од себе.

Гооспођа Србљановић критикује принцип „о мртвима све најбоље“ и етикетира га као лажни морал и малограђанско правило. Међутим она сама примењује много гори принцип „о мртвима све најгоре“! Првог принципа, оправдано се придржава цео цивилизовани свет, без обзира да ли се ради о верницима или онима који то нису. То је хумани принцип. Принцип госпође Србљановић је нехуман и нецивилизован. Госпођа Биљана Србљановић „дубокоумно“ констатује да „Ристо Радовић није био добар човек“. Како је то госпођа утврдила? То је само њено мишљење, мишљење једне острашћене аутошовинискиње. Знате како народ каже: „Мишљење као и задњицу, има свако“. Госпођа Србљановић у свом безумљу иде тако далеко да нас засењује својом мржњом, тврдећи да је амбиција Митрополита Амфилохија „почивала на дубоком неслагању са правом свих људи на живот“, и назива Митрополита „богословом етничке нетрпељивости, заштитником убица и крволока, проповедником мржње и смрти“. Све то тврди, а то поткрепљује само неистинама и мржњом. У низу неистина којима обасипа преминулог Митрополита, гђа Србљановић напросто лаже да је упокојени Амфилохије „правдао геноцид у Сребреници“. Честити Митрополит никада није правдао геноцид у Сребреници, већ је као сви нормални људи говорио о страшним злочинима у Сребреници, које су починиле обе стране, и говорио је као сви нормални људи, да геноцида у Сребреници никада није било. То и ја потписујем.

Као и сваки ковидиот, госпођа Биљана Србљановић, злоупотребљава епидемију, ширећи неистине. Митрополита Амфилохија окривљује и због начина на који је умро! Она нељудски каже :„умро је…због…дубоког вишедеценијског неразумевања хигијене живота“. Ова тврдња је утолико гора, због чињенице да је сама гђа Србљановић, током пролећа била болесна од Ковида. Тада сам је бранио од напада Слободана Антонића, који је током њене болести објавио неприличан текст. Мој текст „Безобзирност према оболелима од Короне“, у коме браним болесну гђу Србљановић је објавио цењени сајт листа „Информер“ 30.03.2020.

Госпођа Биљана Србљановић према покојном Митрополиту Амфилохију показује драстично већу безобзирност, него што је према њој показао г, Антонић. Нажалост, она из тога није извукла никакву поуку. Додао бих, да сам као градски одборник више пута гласао за одговарајуће одлуке које су омогућиле да ускоро почне градња споменика Зорану Ђинђићу, чије ауторство уз г. Мрђана Бајића, потписује и гђа Србљановић. Због тог будућег споменика, одајем признање гђи Србљановић. Из овога што сам навео се види да не гајим било какву мржњу према гђи Србљановић.

У даљем делу текста госпођа Србљановић се обрачунава са блаженопочившим Митрополитом,  али и са свима који су га волели и поштовали. Ту већ дубоко забија нож, и уврће га, не би ли нанела што већи бол. Госпођа Србљановић покушава да унизи сахрану Митополита Амфилохија, тврдећи да је „нехигијенска, идолопоклоничка, неприлична“ итд. Митрополит је сахрањен и испраћен онако како бивају сахрањени сви црквени великодостојници, свуда у свету. Сахрањен је и испраћен на одговарајући и достојанствен начин. На крају, занемоћала од мржње, госпођа Србљановић о часном Митрополиту каже: „као да нам се из гроба смеје: радостан што и мртав успева да еманира мржњу, да застраши слабе…“.  „Храбра“ Биљана Србљановић, храбра да скрнави и опело и крштење, и гробове и сахране, у последњој реченици оптужује „готово целокупну нашу интелигенцију“, да су због тога што нису заслепљени мржњом, као она, да су „поражене кукавице које се боје да јавно кажу какав је то човек Ристо Радовић заиста био“.

Вратимо се сада на тврдњу гђе Србљановић да „Ристо Радовић није био добар човек“ и на последњу реченицу горњег пасуса. Као и гђа Србљановић, као и ја, као сви ми, Митрополит је био човек пун врлина и мана. Међутим, Митрополит Амфилохије је био добар човек. У то сам се лично уверио. Испричаћу вам ту заједничку епизоду из Митрополитовог и мог живота. Епизода датира од 17.03.2004. године. Када се догодио напад на једину џамију у Београду, у Јевремовој улици, био сам председник Извршног одбора општине Стари град. Становао сам баш у Јевремовој улици. Када су избили нереди дужност ми је налагала да одем на лице места. Дужност, и чињеница да сам комшија. На лицу места, затекао сам повређеног командира станице полиције, Милића, коме је била напукла цеваница од удара камене коцке. Полиција је била малобројна и неопремљена. Хулигана је било око хиљаду. Многи су били видно пијани. Улица испред џамије је личила на ратно поприште. Отишао сам испред џамије и викао, молио и преклињао окупљене да не пале џамију, да буду људи и да не руше свој град. Нико се није обазирао. Дим, бука, огромни пожари… У том тренутку на мене је налетела група од 20 људи који су били у пратњи Митрополита Амфилохија. Придружио сам им се. Сви заједно смо апеловали да се прекину напади и паљење џамије. Око нас је почела да се окупља маса хулигана. Прво су викали „Убиј хоџу“, мислећи, у пијанству, да је Митрополит хоџа. Освестили су се, препознали га, после наших повика „Митрополит, Митрополит“. Митрополит Амфилохије их је молио да се разиђу, да не пале, да не чине зло. Све то је трајало око два сата. Коначно маса се мало разредила, и били смо упозорени да се удаљимо, због предстојеће интервенције полиције. На одласку, препознале су ме неке локалне пропалице, и почеле да вичу како ме треба убити због тога што сам балија и усташа!?! Био сам заштићен у Амфилохијевој групи. Том приликом Амфилохије се прекрстио и рекао: „Боже ме сачувај , зар у оваквом тренутку, има оваквих људи!“. Растали смо се код Музеја фресака, у улици Цара Уроша. Тврдим да је Амфилохије својом појавом и делањем, спасао џамију од потпуног уништења. При томе смо сви ризиковали да нас линчују пијани хулигани. И онда гђа Србљановић тврди да Митрополит Амфилохије није добар човек. Не да је био добар, био је ВЕЛИКИ ЧОВЕК, сјајан човек, велики теолог, и велики духовник. И онда гђа Србљановић тврди да је Митрополит прогањао и мрзео муслимане. Митрополит је спасао једину београдску џамију од уништења! Сутрадан, сам одржао ванредну седницу општинске владе, и определили смо  значајна средства за обнову медресе и џамије. Седници је присуствовао син Београдског муфтије Хамдије Јусуфспахића, г. Мухамед Јусуфспахић, садашњи амбасадор Србије у Сауди Арабији. Све ово потврђује други син покојног г. Хамдије Јусуфспахића, садашњи Београдски муфтија Мустафа Јусуфспахић, који је изјавио саучешће поводом смрти Митрополита Амфилохија и подсетио на догађаје из 2004. године када је Митрополит црногорско-приморски бранио Бајракли-џамију у центру Београда. Господин Мустафа Јусуфспахић каже :„Када су хулигани палили нашу џамију и када је фалило паметних и мудрих глава, тада је поштовани и храбри Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, стао испред разуздане масе бранећи добро од зла у свима нама. Богу припадамо и Њему се враћамо. Искрено саучешће“. А госпођа Биљана Србљановић, којој су пуна уста Сребренице и муслимана, је тада становала у том крају. Нисам је приметио да је дошла да брани џамију. А приметио бих је сигурно, био сам тамо два сата. А себе је неосновано прогласила за „светионик савести“ и сматра да је савршено биће попут Лилу из филма „Пети елемент“. Истина је поражавајућа. Госпођа је пре лучоноша – луциферка, него светионик. А мене нека сада прогласи, ако може, за „поражену кукавицу која се боји да јавно каже какав је то човек Ристо Радовић заиста био“.

Читав текст госпође Србљановић одише дубоком мржњом према Српској православној цркви и према Митрополиту Амфилохију. Читав текст обилује неистинама и полуистинама које деценијама шире аутошовинисти и другосрбијанци.

Госпођа Србљановић воли да придикује другима о лицемерју и двоструким аршинима. Али, никада себи. Лицемерно критикује наводни кукавичлук и ћутање интелектуалне елите у погледу блаженопочившег Амфилохија, а сама заборавља да већ деценију кукавички ћути о својој зависности од психоактивних супстанци, и о томе да је пред надлежним органима признала кривично дело неовлашћено држање опојних дрога. Кукавички ћути о томе како као неко ко је признао кривично дело поседовања наркотика, и даље предаје на ФДУ. Кукавички ћути о томе какве су импликације тога када једна особа која је признала болест зависности и поседовање наркотика, ради као педагог, професор факултета и учи младе нараштаје. Кукавички ћути о томе какву поруку шаље својим студентима као професор факултета, који је хапшен и процесуиран због поседовања наркотика! И какву поруку им и даље шаље? Ако сте другосрбијанска, антисрпска хероина, као ја, драги студенти, бићете заштићени, као ја, чак и када сте зависници од психоактивних супстанци, као ја, бићете заштићени, као ја, чак и када вас полиција ухапси због поседовања кокаина, као мене, бићете заштићени, као ја, чак и када вас суд правоснажно осуди због поседовања наркотика, као мене? Да ли је то порука госпође Србљановић? Да ли томе учи студенте? Како се зове предмет који наша другосрбијанска хероина госпођа професорка Биљана Србљановић предаје студентима на Факултету драмских уметности? Наркодрама? Да ли госпођа Србљановић предаје студентима технике куповине кокаина на београдским улицама? Да ли студентима преноси своја искуства из кокаинског делиријума (генерација халуцинација)? Да ли је то порука – да бисте били креативан писац – потребан вам је кокаин?

Подсетићу да је 01.12.2011. године, госпођу Биљану Србљановић полиција ухапсила док је куповала кокаин од познатог београдског дилера, Милоша Станојчића. Против госпође Србљановић београдска полиција је поднела кривичну пријаву, због сумње да је извршила кривично дело неовлашћено држање опојних дрога. По извештају МУП гђа Србљановић је тада два пута купила кокаин. Заједно са госпођом Србљановић, поред дилера Станојчића, ухапшена је и њена другарица гђа Александра Тацовић, под истом оптужбом. Госпођа Тацовић је осуђена на два месеца затвора, условно на годину дана затвора, због тога што јој тужилаштво није понудило нагодбу. Приликом саслушања у полицији, гђа Србљановић је потврдила да је у два наврата купила кокаин. Крајем марта 2012. госпођа Србљановић је прихватила понуђену нагодбу са тужилаштвом (примена начела опортунитета). Нагодба је обухватала више ствари. Госпођа Србљановић је пристала да буде сведок на суђењу дилеру. Друго, гђа Србљановић је признала кривично дело (споразум о признању кривице) које јој је стављено на терет (неовлашћено држање опојних дрога), и коначно, пристала је да плати казну од 200.000 динара. Дилер госпође Биљане Србљановић, Милош Станојчић осуђен је 04.07.2012. у Вишем суду у Београду, на три и по године затвора због продаје наркотика. Биљана Србљановић је тада била доцент, предавач на ФДУ! Касније је награђена местом професора на ФДУ! О овом случају сам објавио два текста у угледном недељнику „Печат“ (02.03.2012. и 09.11.2012.). Никада нас госпођа Србљановић није обавестила, да ли је прошла кроз процес рехабилитације, одвикавања, лечења од болести зависности од психоактивних супстанци? А у целој афери максимално ју је заштитио режим Бориса Тадића и Драгана Ђиласа.

Госпођа Србљановић у свом нехуманом тексту говори и о двоструким стандардима. Њена кокаинска афера је била класичан пример двоструких стандарда, поготово у медијима. То је био пример како су миљеници Тадићеве и Ђиласове власти и Запада, уживали заштићени статус. Замислите само да полиција приликом куповине наркотика ухвати некога ко није „заштићено лице“, некога ко није припадник „Друге Србије“. Некога ко припада обичној, првој, незаштићеној Србији. Некога из СНС, на пример. Па тај би већ одавно био стрељан, у најмању руку била би му нанета тзв. „грађанска смрт“. Био би прокажен доживотно. Та афера се месецима не би скидала са медија. Овде се ради о једноставним чињеницама. Неко је ухапшен због куповине дроге и против некога је поднета оптужница због тога. Овде се ради о особи која је била предавач на факултету (данас професор). Ради се о особи која ради са младима, са студентима. О особи која би своје знање требало да пренесе млађима, у институцији ове државе, у академској институцији. На Западу, чије вредности промовише гђа Србљановић, академска каријера некога ко је ухваћен да купује кокаин, и ко је признао кривицу, била би завршена. Овде у Србији, пре 8 година, хероина другосрбијанаца, је после кокаинске афере, била унапређена на ФДУ, и била је у Тадићевим и Ђиласовим медијима мажена, пажена и брањена. Бранитељи су је тада прогласили за невину жртву. Номинована је и за светицу. Света хероина, иште кокаина!

Када говорим о двоструким аршинима поменућу случај господина Зорана Ћирјаковића, бившег предавача на Факултету за медије и комуникације. Због случаја узајамног вређања њега и појединих колегиница, новинарки, 2019. године, на друштвеним мрежама, и због медијског линча који се сручио на г. Ћирјаковића, господин Ћирјаковић је прво неоправдано удаљен из наставе факултета, да би потом такође неоправдано добио отказ. Упоредимо сада случајеве госпође Србљановић и господина Ћирјаковића. За драстично блажи, и то вербални прекршај, а не кривично дело, Зоран Ђирјаковић је добио најтежу казну. Отпуштен је са посла. Да додам да је г. Ћирјаковић велики противник другосрбијанаца и аутошовиниста, да је патриота, да није зависник од психоактивних супстанци, да није осуђиван због поседовања кокаина (није уопште осуђиван). За драстично теже сагрешење – кривично дело неовлашћено држање опојних дрога и за зависност од психоактивних супстанци, госпођа Србљановић је унапређена на послу, у ранг професора факултета. Да додам да је гђа Србљановић хероина другосрбијанаца и аутошовинисткиња, да је антисрпски настројена, да је била зависник од психоактивних супстанци, да је признала кривично дело неовлашћено држање опојних дрога. То су двоструки аршини без преседана, то је безобално лицемерје „интелектуалне елите“.

Госпођа Биљана Србљановић је током година, много пута вређала и живе и мртве, у свом виолентном маниру. Посебну одвратност јавности је изазвао њен пост на „Твитеру“, од 18.02.2012., када је гђа Србљановић о тешко повређеном господину Драгану Јочићу, бившем министру полиције, написала: „Појачано обезбеђење Драгану Јочићу, што? Па неће да бежи“. Ту бестијалност је написала поводом одлуке тадашњег министра полиције да појача обезбеђење г. Јочићу. Тиме се гђа Србљановић подсмевала свим инвалидима. Тим поводом је реаговао Бранислав Кнежевић, председник удружења инвалида „Спас и нада“, који је изјавио: „Страшно је када било ко вређа инвалиде. А њој, која се тобоже бори за људска права, поломио бих обе ноге како би барем на тренутак могла да буде у нашој кожи. Сигурно онда никог не би вређала. Немам речи, такве ствари ме страшно погађају“. Повереница за заштиту равноправности је тада изјавила да може да реагује само ако неко поднесе пријаву, те да није прочитала спорну изјаву Србљановићеве.

Биљану Србљановић сам упознао у емисији „Утисак недеље“ пре више од четрнаест година. Њој и водитељки сам купио по букет цвећа и предао им пре емисије, наравно. Цвеће су прихватиле, а госпођа Србљановић је рекла да је добро да сам јој цвеће дао пре емисије, а не на почетку, пред камерама, јер бих онда добио букетом по глави. Сложио сам се са тим. Авај, данас ми је јасно да сам купио погрешан поклон. Уместо џентлменске пристојности, купити цвеће, требало је да набавим нешто друго. Нешто што не мирише уопште, али се као и цвеће приноси носу.