Кампања ружења парламентаризма, парламента и посланика, у Србији се најчешће заснива на причи о ниским ценама хране и пића у ресторану Скупштине Србије. Кампања је заснована на стереотипу и предрасудама који су уперени против народних посланика, који су по том стереотипу и предрасудама, у медијима приказани као „нерадници, који примају огромне плате, који само ждеру и пију у скупштинском ресторану, за скандалозно мале паре, док народ гладује!“. Циљ те кампање и нису посланици, на првом месту. На првом месту, циљ те кампање је рушење угледа парламента, као најважније институције у Србији. Следећи циљеви те кампање су сами посланици и владајућа Српска напредна странка. Повући ћу паралелу са другим институцијама. Једнако овоме, циљ медијских напада на СПЦ, Војску Србије, МУП, или на институцију Председника Србије, нису неки конкретни догађаји (они су само алиби за напад), већ жеља да се снизи углед најважнијих институција Србије.

Истина о ресторану и платама

Кампања против ниских цена хране и пића ресторану Скупштине Србије, имала би смисла, да је било који сазив Скупштине, од средине 2012., дакле, за време ове власти донео одлуку о тако ниским ценама. Прво, ни један орган, нити функционер Скупштине не одређује цене у скупштинском ресторану. Тим пословима се бави Управа за заједничке послове републичких органа. Управа, као стручна служба Владе, обавља стручне, техничке и друге заједничке послове за потребе Владе, министарстава, посебних организација и других државних органа у скаду са законом. Још важније, ресторани, бифеи, односно мензе у државним органима постоје од 1945. године. Цене су ниске већ 75 година! Дакле, исте цене у овом и свим другим ресторанима Скупштине, Владе, министарстава итд., су биле присутне и у периоду власти КПЈ, СКЈ, СПС, ДОС, ДСС, ДС и СНС. Цене су наслеђене седам деценија уназад.

Ресторан у згради Народне скупштине у ул. краља Милана 14, располаже капацитетом од 164 места. У тој згради има и 5 бифеа са топлим и хладним безалкохолним пићима. Ресторан у Дому Народне скупштине, Трг Николе Пашића 13, располаже са капацитетом од 124 места. У тој згради има и 2 бифеа. Алкохол не постоји у ресторанима државних институција. Ресторани, тренутно, због епидемије, раде у ограниченом обиму и по суженом менију, у форми кетеринга на лицу места. Најбројнији корисници услуга ова два ресторана су службеници Скупштине, њих око 500 (на дан 17. новембра 2014. године, укупан број запослених у Скупштини је био 410). Њима постојање ове две мензе добро дође, због тога што имају просечне плате државних службеника.

По важећој одлуци Административног одбора Скупштине Србије од 02.11.2019., посланик на сталном раду у Скупштини Србије прима нето плату од 82.869 динара и посланички додатак који износи 33.000 динара. Минули рад се рачуна искључиво уколико је посланик раније радио у државном органу. Конкретно, моја укупна нето плата посланика са свим додацима износи 116.000 динара. Станујем у Београду, аутомобил не поседујем. За 116.000 динара у мењачници могу да набавим 980 евра. То јесте велика плата.

Међутим, хајде да упоредимо плате српских посланика и просечну плату у Србији, са посланичким и просечним платама земаља окружења и тзв. Косова.

Месечни приходи посланика Србије износе око 980 евра. Просечна плата у Србији је око 500 евра. Примања посланика Србије су ДВА ПУТА већа од просечне плате.

Месечни приходи посланика Скупштине Косова прелазе износ од 2.000 евра, са свим додацима. Просечна плата у лажној држави Косово не прелази 400 евра (по надуваним, званичним подацима). Примања посланика у лажној држави Косово су ПЕТ пута већа од просечне плате.

Месечни приходи посланика у Албанији износе око 1400 евра, са свим додацима. Просечна плата у Албанији је око 380 евра. Примања посланика у Албанији су ТРИ И ПО пута већа од просечне плате.

Месечни приходи посланика у Републици Српској износе око 2.600 КМ (1300 евра). Просечна плата у Републици Српској је око 440 евра. Примања посланика у Републици Српској су ТРИ пута већа од просечне плате.

Месечни приходи посланика Вијећа народа парламента Федерације Босне и Херцеговине износе 3000 евра фиксно. Просечна плата у БиХ је око 440 евра. Примања посланика у БиХ су СЕДАМ пута већа од просечне плате.

Месечни приходи посланика Црне Горе износе око 2000 евра са додацима. Просечна плата у Црној Гори је око 520 евра. Примања посланика у Црној Гори су ЧЕТИРИ пута већа од просечне плате.

Месечни приходи посланика Македоније износе око 1200 евра са додацима.  Просечна плата у Македонији је око 340 евра. Примања посланика у Македонији су ЧЕТИРИ И ПО пута већа од просечне плате.

Месечни приходи посланика Хрватске износе око 2000 евра. Просечна плата у Хрватској је око 830 евра. Примања посланика у Хрватској су ДВА И ПО пута већа од просечне плате.

Месечни приходи посланика Словеније износе око 3800 евра. Просечна плата у Словенији је око 1080 евра. Примања посланика у Словенији су ТРИ И ПО пута већа од просечне плате. Овде можемо приметити да је плата посланика у Србији нижа од просечне плате у Словенији.

Можемо констатовати да су плате посланика у Србији најниже у Европи, много ниже чак и од оних земаља чији грађани имају ниже просечне плате од грађана Србије. Однос плате српског посланика и просечне плате у Србији, је најбољи од свих посматраних држава. То је за похвалу. То нико не помиње! Али, зато је кампања против Скупштине као институције и против посланика, у Србији, најјача у Европи.

Докон поп и јариће крсти

Када знамо све ове чињенице које сам навео, поставља се питање због чега председник Скупштине Србије, господин Ивица Дачић, ових дана покреће питање решавања „проблема“ цена хране и пића у ресторану Скупштине Србије? Због чега он долива уље на ватру? Пре само седам дана, г. Дачић је изјавио: „Као председник парламента настојаћу да вратим углед тој институцији која легитимитет црпи од народа. У претходном периоду главне вести из Скупштине су биле цене из скупштинског ресторана и бифеа, и колико кошта кафа. Прошетао сам и разговарао са новинарима да видим шта и њима треба. Важне су слике које се шаљу из парламента, а ја хоћу да истакнем улогу парламента“. Као што видите г. Дачић се критички односио према „вестима“ о ценама у скупштинском ресторану. Овде бих приметио да је госпођа Маја Гојковић шест година, у много тежим условима, врло успешно одржавала углед парламента. Углед Скупштини Србије, од 2012. године, вратили су Небојша Стефановић, током две године, и Маја Гојковић током шест година. Укупно гледано Скупштини Србије је углед вратила Српска напредна странка. И нико се није бавио ефемерним питањем цена у ресторану. Сви су се бавили много важнијим проблемима.

После седам дана г. Дачић се предомислио. Као једну од првих „реформи“ најавио је  подизање ниских цена у скупштинском ресторану. Господин Дачић је рекао да је о овој теми већ разговарао с генералним секретаром Скупштине Србије г. Вељком Одаловићем, те да ће се на том пољу ствари ускоро променити. „Мора тачно да се утврди зашто су такве цене и да се то јавно саопшти. Кажу ми да је разлог то што није комерцијални ресторан који нешто зарађује, већ су то интерни ресторани за све државне органе, они не смеју да наплаћују више него што то реално кошта. Кажете ми да је ово што причам демагогија… Па демагогија је управо то што се сваки извештај вас новинара сведе на рачун из скупштинске кафане. Опет је то пре неки дан била тема. Е да више не би била тема то колико су кафа и ћевапи, зато сам и покренуо то питање. Видећемо колико то може да кошта, тек о томе разговарамо. Можда им уведем и оне аутомате па колико убаце пара, толико нек пију кафе“. На страну питање ко су то „они“, и на кога се односи оно „им“? Колико знам, г. Дачић је такође посланик. И он је живо биће, једе и пије, храну и пиће из ресторана Скупштине, све у шеснаест, да је жив и здрав, као и сви остали.

Покретање ове теме од стране господина Дачића је погрешно. Прво, тиме се и он укључио у кампању против најважније институције Србије, којој је управо он на челу, што је апсурдно. Друго, питање цена у  ресторану је потпуно маргинално питање. Отуд помињем ону народну пословицу „докон поп и јариће крсти“. Отуд и наслов овог текста. Позивам г. Дачића да се мане ћорава посла. Ако сматра да је питање цена у скупштинском ресторану тако важно, због чега то питање нису решили и он као потпредседник Владе, и председница Скупштине Србије у периоду од 2008. до 2012., госпођа Славица Ђукић Дејановић, потпредседница СПС, и садашња специјална саветница председника председника Скупштине, г. Дачића? Ако то тада није било важно, а није, ако то тада нису решили, због чега сада покушавају да уберу јефтине политичке поене на овом питању?

Пре недељу дана, после избора Владе Србије, г. Дачић је изјавио: „Посланици СПС Биџа и Рака су деведесетих певали у Скупштини, а сада смо се реформисали и посланица СПС је у среду реповала“. И није баш нека реформа – од арлаукања до невештог реповања. Ово помињем због тога што су и покретање питања цена у ресторану, и ово „реповање“ у нескладу са наводима г. Дачића да као председник парламента жели да врати углед Скупштини. Углед парламента се не повећава ефемерним расправама о маргиналним питањима, нити „реповањем“ у Скупштини. Тиме се смањује углед парламента, а скупштина се естрадизује.

А то реповање је било као звечка за бебу. Покажеш беби звечку, она полуди од среће. Тако и наши медији. Од свих дешавања у Скупштини, приликом избора Владе, од свих сјајних излагања, почевши од премијеркиног, па до одличног говора шефа посланика СПС, г. Ђорђа Милићевића, од свега тога, највише интересовања је изазвало једно невешто рецитовање, проглашено за реповање. Од тог реповања је само реп могао да порасте. Део тог „реп“ текста, непознатог аутора, из 1981., гласи: „Многе ми ствари кипте у глави и окупирају мождане хемисфере, мозак ко трегер, ко на бини Џегер, растеже се прати, али не може да схвати…”. Тако се мозак младе посланице растеже и прати, али не може да схвати да су реповање и степовање, за естраду, за неке друге позорнице. То треба да схвати и г. Дачић. Те ствари није схватио Луди Радуле, који је у Скупштини и певао и свирао, и на крају одсвирао своје. Те ствари није схватио ни Бошкић, који је у Скупштину унео камен за купус, па реповао стих „И овај камен земље Србије“ из песме „Отаџбина“. После је Бошкићев Ного узео тај камен, у јулу ове године, и бацио га на Скупштину, са још 500 фашиста који су бацали камење. И они су одсвирали своје.