Небојша Бакарец: „Очекујући Варваре“- Други грађански рат у САД?

„Шта ћемо овде на агори окупљени? Треба данас варвари да стигну. Зашто у сенату влада такав неред? Што сенатори већају, а не доносе законе? Зато што ће варвари данас стићи. (…) Зашто одједном настаде толики немир и збрка? (…) Зато што се већ смркло а варвари нису дошли. А неки људи су стигли са границе и рекли да варвара више нема. Па сад, шта ћемо без варвара? Они су ипак били неко решење“ – „Очекујући Варваре“ Константин Кавафи

Слике које нам стижу из САД набијене су симболиком и збуњујућом иконографијом. Немогуће је не осетити страх и забринутост пред сликама из САД. Ваш аутор саосећа са народом САД и жели да дође до смиривања тензија у САД. Нестабилност у САД лоше утиче на светске економске токове. Слике војске која је испунила просторе Капитола, у ишчекивању 20. јануара, неодољиво подсећају на Кавафијеву песму „Очекујући Варваре“. Јануарске слике из Вашингтона и мајско јунске слике широм САД, су слике стварно подељеног друштва. Ово помињем због тога што мали, али утицајан, хор ђиласоваца и аутошовиниста папагајски понавља неистину да је Србија дубоко подељено друштво. САД су дубоко подељене и по хоризонтали и по вертикали, политички, расно, класно, град, село, богати, сиромашни. На новембарским изборима Џозеф Бајден је освојио 81 милион гласова, а Доналд Трамп 74 милиона, што је рекорд за другопласираног кандидата, у историји САД.

Шестог јануара се на Капитол Хилу десио несвакидашњи догађај, када је део од 10.000 протрамповских протестаната, продро у зграду Конгреса САД! Ред је брзо успостављен, и демонстранти су избачени. Као што сам осуђивао дивљачки и фашистички напад на Скупштину Србије, у јулу 2020., тако осуђујем и много мирнији упад на Капитол Хил. Нажалост, приликом упада у Конгрес било је 5 мртвих (један полицајац и четворо демонстраната). Подсетићу да је током вишемесечних напада Жутих прслука у Француској, најмање 30 грађана остало без једног ока, због тога што су погођени гуменим мецима. Резултат напада на Скупштину Србије је био 140 тешко повређених полицајаца, током 5 дана. Полиција није тешко повредила ни једног демонстранта у Београду,  већ су  се они међусобно сукобљавали и повређивали. Као што знамо Србија није подељено друштво. Србија је стабилна, јединствена, а екстремна мањина је толерисана, чак мажена и пажена. Србија је пример демократије и бриге о грађанима.

Сукоби у САД, мај-јун 2020.

До тих сукоба је дошло стицајем више околности. Прво, власти САД (и демократе и републиканци) имају све мању подршку у народу. Друго, за време осам година власти Барака Обаме, али и пре тога, као део мера после 11. септембра, полицијске снаге су ојачане у циљу јачања унутрашње безбедности („homeland security“), и од тада показују велику бруталност, незамисливу у Европи. Треће, власти у САД нису положиле тест који се зове епидемија. Реаговање и управљање епидемијском кризом је потпуно закаснело и суштински погрешно, поготово на почетку. Четврто, у САД је без посла током епидемије остало невероватних 40 милиона грађана што износи 12 процената од укупног броја становника. Сходно томе, види се да је у САД дошло до колапса економије. Када број новонезапослених придодамо дотадашњем броју незапослених, незадовољних и обесправљених, видимо да је увелико премашена критична маса, потребна за почетак нечега што је тада личило на почетак „Другог грађанског рата“ у САД, или на почетак покушаја насилног свргавања власти. Пето, расизам и расне поделе су раширени у САД. Сада, у јанару ове године, све ово се наставља, само на други начин. Опет све подсећа на увод у грађански рат. Да ли ће доћи до „Другог грађанског рата“ у САД – мало је вероватно, али тензије у САД се неће смањивати, већ ће расти. Јануарски догађаји у САД, су доказ да се раздори из средине 2020. нису смирили.

Сетимо се да је Америка већ доживела један грађански рат у 19. веку (1861. до 1865.). Амерички грађански рат је најкрвавији рат у америчкој историји – процене кажу да је укупно страдало милион људи – три процента популације. САД су 1860. имале 31 милиона становника (укључујући и 4 милиона робова). Данас САД имају око 330 милиона становника. У Америци живи око 60 одсто белаца (198 мил.), 18 одсто Хиспаноамериканаца (60 мил.), 13 одсто Афроамериканаца (43 мил.), Азијата има око 5 одсто (17 мил.) и један одсто староседелаца (3,3 мил.).

Како су почели мајски сукоби? Сетимо се, све је почело бруталним и неизазваним убиством Афроамериканца Џорџа Флојда, од стране полиције у Минеаполису. То је покренуло лавину расних нереда, и општих сукоба, у бројним градовима САД, који су трајали недељама. У 16 америчких савезних држава избили су нереди. Нереди, обрачуни полиције и националне гарде са демонстрантима, паљење имовине и полицијских аутомобила наставили су се широм САД. Због тога је тада у 25 градова у 16 савезних држава уведен полицијски час. Трамп је за нереде кривио анархисте и пљачкаше, и покрет „Антифа“. Тада је један активиста за права црнаца апеловао на мирне протесте и рекао: „Ми се овде боримо за основна људска права и то радимо на миран начин. Зашто Национална гарда мора наоружана да иде на мирне протесте – Да ли смо ми у рату?“.

Агенти Тајне службе спровели су 01.06.2020. председника САД Доналда Трампа у бункер у време када су Белу кућу опколили демонстранти. Власти у Вашингтону увеле су полицијски час, пошто бројне полицијске снаге ни после неколико сати нису успеле да зауздају учеснике протеста, окупљене око Беле куће. Протести су се почетком јуна 2020. одржавали у 140 градова у САД. Мирни протести који су у почетку били обележени шетњама, ношењем транспарената и узвикивањем парола попут „Животи црнаца су важни“, претворили су се у нереде и насиље на улицама најмоћније државе света. Широм САД, углавном антитрамповски опредељени демонстранти су разбијали излоге, пљачкали радње, сукобљавали се са полицијом, оштетили низ споменика, укључујући и меморијални центар „Линколн“ у Вашингтону. Подручје око Беле куће такође је поприште насилних протеста, а више од 60 припадника Тајне службе повређено је у сукобима са демонстрантима. Тих недеља демонстранти су углавном били наклоњени Демократској партији, која их је углавном подржавала. Нико тада није затражио опозив Ненси Пелоси, председнице Конгреса, није је оптужио за покушај пуча, нити јој је укинуо Твитер и Фејсбук налоге. Потпуно лицемерје и двоструки аршини у односу на догађаје од 6. јануара 2021.

Сукоби у САД, јануар 2021.

Упада у очи драстична аномалија, тј. нелогичност у вези показане неспособности безбедносних агенција и снага реда да спрече хаос у згради Капитола. То је у оштрој супротности са масовном и одлучном демонстрацијом силе која је карактерисала сукобе полиције са разнородним демонстрантима који су протестовали широм САД током 2020. То указује на могућу намеру демократа да 6. јануара пусте Трампове присталице да дискредитују и себе и Трампа, тако што ће снаге реда на Капитолу, „погрешити“ и показати слабост. Подозрење и зачуђеност изазива пасивност снага безбедности размештених на Капитол Хилу. У тренутку окупљања 10.000 протестаната, Капитол је штитило 2.000 униформисаних припадника разних безбедносних структура. Они нису показали неку велику заинтересованост да спрече руљу да продре у један од најбоље чуваних „храмова“ америчке моћи. Због чега? Могуће је и да се заиста ради о безбедносном „пропусту“ (епских размера) који само сведочи о дисфункционалном систему. Међутим, све администрације САД су, од напада 11. септембра 2001., уложиле стотине милијарди долара само на јачање унутрашње безбедности („homeland security“).

Догађаји од шестог јануара на Капитол Хилу истовремено изгледају и као брижљиво уређени психолошко-пропагандни циркус, са све стратешки фотогеничним и иконичним „MAGA“ (покрет – „Make America Great Again“ – „Учинимо Америку Поново великом“- што је и Трампов слоган) Викинг Буфало „глумцем“ (није глумац, већ „шаман“ заблуделог параноидног екстремистичког покрета КјуЕјнон – QAnon)). Многи сматрају да све то никада не би могло да се догоди да није било дозвољено. Дилема да ли је упад био спонтана иницијатива неколико стотина, од око 10.000 демонстраната око Капитола, или се радило о уџбеничком примеру лажне операције обојене револуције коју је извела инфилтрирана, професионална пета колона агената-провокатора, никада неће бити разрешена? Одлазећи председник Трамп је осудио упад у Конгрес, и делује сасвим помирљиво. Изабрани председник САД више личи на злобног, усахлог старца, на дементну сенку, него на човека који је дорастао изазовима који су пред њим. Џо Бајден је у свом злокобном обраћању након шестог јануара рекао: „Да се нисте усудили да их називате демонстрантима. То је вандалска руља. Побуњеници. Домаћи терористи“.

И „voila”. Неколико дана касније, сасвим другачије слике из Конгреса. У Вашингтону је проглашено ванредно стање и већ данима војска, тј. Национална гарда, кампује унутар Капитол Хила!?! И у овом случају слике су набијене симболиком и збуњујућом иконографијом. Прво питање је чему све то? Све то је због драматике која је потребна Демократској партији, у настојању да опозове Трампа, тј. онемогући га да се кандидује на следећим изборима. И тако сада до зуба наоружана војска у Конгресу као да чека „СУДЊИ ДАН“ или напад ванземаљаца. Као да су се спремили за нови грађански рат? Сукоби широм САД током 2020. године, често су личили на увод у грађански рат. Демократија је одавно умрла у САД.

Која је сврха иницијативе демократа о опозиву Трампа у овом тренутку? Да се одузме право републиканцима да поново кандидују човека који је добио највећи број гласова у историји странке! И да њему самом одузму то право! Демократе САД желе право вета над могућим кандидатом Републиканаца. А не престају да се лицемерно хвале својом приврженошћу „демократији“!?! Нигде у Трамповим изјавама није било позива на насиље или инвазију на зграду Капитола, или на подстицање незаконитог понашања. Покушај да се Трамп осрамоти и протера са функције коју ће ионако напустити за неколико дана део је опште чистке против конзервативаца, републиканаца и трамповаца која је у току. Твитер и Фејсбук – друштвене мреже које је Трамп користио као мегафоне за комуникацију са неких 80 милиона пратилаца – укинули су председникове личне налоге. Епл, Амазон и Гугл прекинули су везе са веб страницом друштвене мреже Парлер, која је популарна међу конзервативцима. Циљ великих технолошких компанија је цензура, ућуткивање Трампа – како би се ограничила Трампова способност комуникације са следбеницима. И све ово поздрављају појединци који себе виде као следбенике Првог амандмана.

Штета коју су нанели догађаји у Вашингтону шестог јануара – безакоње и насиље у америчком Капитолу, које осуђујем, је велика, како за америчку спољну политику, тако и за деценијама уназад, посрнулу америчку демократију. То важи и за мајско јунске протесте 2020. Оно што се догодило 6. јануара био је изразито амерички пораз, али последице ће се осетити далеко изван САД. Слике из Капитола учврстиле су утисак других земаља да нешто озбиљно није у реду са САД. Насиље на Капитолу нарочито је ослабило способност САД да се залажу за демократију и владавину права. Биће оправдане све примедбе о лицемерју следећи пут када Вашингтон буде држао слово или уводио санкције некој влади због њеног понашања, а конкретно речено о значају избора и мирне предаје власти. Прошлонедељне сцене доказују супериорност кинеског и руског модела и доказују лицемерје америчких званичника који траже трун у туђем оку а не виде балван у свом (критика поштовања људских права у Русији и Кини нпр.).

САД нису ни приближно тако јединствене као што многи верују. Оно што се догодило само је потврдило „таштину празнине“ арогантне идеје о америчкој изузетности (American exceptionalism), идеје која к(л)аже да су САД „изузетне“ и самосвојствено различите и боље од осталих нација. Израз о „изузетности“ САД први је употребио француски историчар Алексис де Токвил 1831. Догађаји од 6. јануара, али и цела 2020. показали су пуну неистину представе о САД као о „вечно блиставом граду на гори“, или као о „светионику слободе“. Бајден неће моћи да обнови америчку моћ, утицај и престиж. Њих није срушио Трамп. Америчку моћ, утицај и престиж су највише рушиле администрације демократа, од педесетих година прошлог века. Трамп је само оголио систем у свом невештом покушају да исуши „вашингтонску мочвару“. Трамп je oголио начин на који корумпирана вашингтонска мочвара заправо функционише. Показао је како су „институције“ пуке лутке у рукама корпорација и како тотално игноришу обичне људе. Изнад свега је показао да је двопартијска парадигма једна монструозна лаж.

„Двопартијски“ систем у САД поживео је тако дуго због тога што две странке током деценија углавном нису биле много удаљене у својим ставовима. Истовремено ова дуготрајност „истородности“ две партије, је убила демократију у САД. Наиме, грађани САД, поготово она већина, сиромашни, необразовани, аутсајдери, већина етничких мањина итд., уназад најмање пола века, две партије које се бесконачно ротирају на власти, доживљавају као једну – назовимо то двопартијском петљом деструкције. Већина становника САД уопште не види разлику између демократа и републиканаца (до појаве Трампа). Обе партије безрезервно служе само једном – интересима најкрупнијег капитала. Систем се урушава деценијама. Појава Трампа је допринела удаљавању ставова две партије, а тиме и поимању „понижених и увређених“ да је Трамп нешто друго. Али, САД су у дубокој кризи, не због Трампа, већ због нараслих унутрашњих слабости Империје. Слабост се тиче и превазиђеног и архаичног изборног система Америке, велике поларизације, не само у друштву, него и унутар две водеће странке. А изборни систем САД је застарео, превазиђен и суштински и технички (постао је исувише компликован нпр.). Уз то демократија у САД (односно оно што је од ње преостало) није непосредна, него посредна.

Да бисмо разумели шта се догодило на Капитол Хилу 6. јануара, морамо да се вратимо у историју Америчког грађанског рата у 19. веку. У стварности, Сједињене Државе се од самих почетака суочавају са сопственим слабостима, насиљем и огромном неједнакошћу. Робовласнички систем САД играо је централну улогу у развоју Сједињених Држава. Од 15 председника САД, пре Линколна, најмање њих 11 су били робовласници, укључујући Вашингтона и Џеферсона. После завршетка Грађанског рата, и убиства Линколна, власти САД више нису имале снаге или воље да афроамеричком становништву омогуће да постану равноправни грађани, а камоли власници имовине, и дозволиле су белим супрематистима да наставе контролу над Југом и наметну строги систем расне сегрегације (што је де факто било робовласништво у новом руху), који им је омогућио да на Југу (бивше државе Конфедерације) задрже власт још један век, све до 1965. године. Подсетићу, управо је Демократска партија била странка некадашњег робовласничког Југа, а номинално укидање робовласништва омогућио је републиканац Абрахам Линколн и Републиканска партија. Ови нерешени проблеми су део узрока садашњег стања у САД.

Америка посрће под пандемијом, расним, идеолошким и класним сукобима, сумњама да су покрадени избори, те тмурном перспективом „поништавања“ од стране галопирајућег „меког“ тоталитаризма „освешћених“, којима диригују велике технолошке корпорације. Како ствари стоје, САД већ деценијама дубоко газе у тотални класни рат. Олигархија са врха има пуну контролу. Остаци демократије и медиократије трансформисали су се у какистократију (владавина најгорих). Будућност доноси само немилосрдне чистке, пролонгирано сузбијање, цензуру, надзор, рушење грађанских слобода, једноумље, свеопшту (не)културу поништавања. А биће још горе: 20. јануара 2021., параноидни апарат демократа ће се спојити са застрашујућим апаратом владе САД, у пуном капацитету (иста странка има председника, већину у Конгресу и Сенату).

САД упорно одбијају да се посвете решавању горућих проблема – драстичној социјалној неједнакости, драстичној неједнакости у приходима и доступности образовања и других животних шанси. Сви ти проблеми су ескалирали у рецесији изазваној пандемијом. Такве околности су распламсале фрустрације и подстакле су популизам и радикализам, како леви, тако и десни. САД су све мање нација, а све више земља мноштва нација, подељених географијом, расом, искуством, образовањем и политичким тенденцијама. Разлике унутар Америке, уместо да постану предност, претвориле су се у њену могућу пропаст. А да је империјалистичка америчка спољна политика допринела томе да се американцима „pax americana” (у ствари „rex americana“ и „imperium americana“), врати као бумеранг у главу, у то нема сумње. Свет без доминације САД је дошао брже него што се очекивало. Мање због успона других, а више због онога што су САД учиниле саме себи.

Већ сам поменуо да је демократија у САД одавно умрла. Економска моћ је толико концентрисана у рукама мале клике олигарха-милијардера (најмоћнији део од 788 америчких милијардера), да су они приграбили практично неограничену политичку моћ. САД су једноумна олигархија, а не функционална демократија (какво право САД имају да упућују ове оптужбе Русији или Кини?). Врли нови свет је довео до тога да примат над апсолутном моћи имају пре свега велике технолошке корпорације (Силицијумска долина), па тек онда Волстрит. Сама од себе се појављује чувена изрека: „Свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно“, приписали је лорду Актону (John Emerich Edward Dalberg-Acton, 1834–1902) или Таљерану (Charles Maurice de Talleyrand-Périgord, 1754–1838).

Слично важи и за Европску унију. Додуше ЕУ се више понаша као слушкиња САД, поготово за владавине администрација демократа. Деценијама уназад ЕУ је променила свој курс ка идентичној олигархијској матрици– што укључује исте патолошке појаве које су сада присутне у САД. На пример, двопартијска парадигма у већини земаља ЕУ се такође показала као једна монструозна лаж, исто као и у САД. ЕУ елите се претварају да не примећују ништа, док се хорски надају и понављају како ће се све вратити „у нормалу“ са Бајденовом администрацијом, те да ће се стари однос са Демократском партијом  наставити. Брисел је одувек био европско крило америчке „плаве државе“ (Демократске партије САД), и због тога ЕУ никада није ни могла да има истински партнерски однос са САД.

Јаз између најбогатијих људи на свету и остатка човечанства достигао је гротескне размере, према извештају организације Оxфам (Oxfam) за 2019. Они наводе да у свету постоји 2.153 милијардера, и да је њихово богатство једнако је богатству 62 одсто светске популације или 4,6 милијарди људи. Богатство 2153 лица једнако је „богатству“ 4.600.000.000 лица. Број милијардера je у 2020. години порастао на рекордних 2.825, тако да је овај јаз постао још дубљи. Јаз између богатих и сиромашних још је шири када се упореди комбиновани приход најбогатијих богаташа са имовинским статусом 6,9 милијарди људи. Према извештају, један одсто најбогатијих људи има двоструко веће богатство од 90 посто укупне светске популације.

Одржавању и расту овог јаза највише доприносе САД. САД имају убедљиво највише милијардера у свету и богатство 788 милијардера из САД (3431 млрд долара) је готово једнако укупном богатству милијардера из осталих девет земаља, са листе земаља које имају највише милијардера (њихово богатство износи 3474 милијарди долара). Листа десет држава са највећим бројем милијардера из 2020. године изгледа овако: САД – 788 милијардера – 3431 милијарди долара, Кина – 342 – 1151, Немачка – 153 – 477, Русија – 114 – 390, Швајцарска – 100 – 274, Велика Британија – 100 – 217,  Хонг Конг – 96 – 280, Индија – 87 – 314, Саудијска Арабија – 62 – 152, Француска – 60 – 219. Прошла, 2020. година довела је до  невероватног раста богатства америчких милијардера. Нових 930 милијарди долара, колико су од тада нагомилали, нису стекли захваљујући иновацијама или добрим пословним идејама које доносе додатну добит. Богатили су се практично у сну, док су централне банке запада преплављивале финансијски систем новопроизведеним новцем, што је довело до огромног раста вредности имовине милијардера.

Последњи избори у САД су показали велике поделе у САД. По правилу, од кога има изузетака, велики градови и конурбације, поготово атлантског и пацифичког дела САД, су углавном наклоњени Демократској партији, док су централни делови и југ САД, али и мала сиромашна места атлантског и пацифичког дела, углавном конзервативни и наклоњени Републиканској партији. Огромна подела је и између обесправљених и сиромашних (углавном Афроамериканци, Хиспаноамериканци и староседеоци) на једној страни, и свих осталих на другој (углавном белци и Азијати). САД су држава са нејвећом социјалном раслојеношћу у свету, и са највећим јазом између богатих и сиромашних.

Да ли садашњи сукоби у САД, и вишеструке поделе, могу у будућности довести до распада САД, који је још 1998., предвидео руски професор Игор Панарин, који предаје у Дипломатској школи руског Министарства спољних послова? Панаринова предвиђања орочена на 2010. се нису остварила, али, да ли је то могуће у будућности? Као што видимо Америка је све само не рај. А многи у Србији и даље сматрају да су САД – „обећана земља“. Имајући у виду епидемијску катастрофу у САД, трајне друштвене поделе и неједнакости, расизам, сукобе – пре би могли да кажемо да је Србија и рај и обећана земља. Будимо срећни што живимо у Србији. Да би Србија остала јака и стабилна, потребно је да не подржавамо екстремисте разних боја, аутошовинисте, ђиласовце, фашисте, антивакцинаше, љотићевце, равноземљаше и теоретичаре завере, већ оне који најбоље брину о Србији, граде је и уздижу.

На крају цитат из „Декларације независности“ који говори о данас изгубљеним идеалима САД:

„Када у Току људских догађаја постане неопходно за један народ да раскине политичке везе које су га повезивале са другим, и да заузме одвојено и равноправно место међу моћнима на земљи, на које му Закони Природе и Природног Бога дају право, дужно поштовање према мишљењу човечанства од њега захтева да објави разлоге који га наводе на одвајање.

Ми сматрамо ове истине очигледним, да су сви људи створени једнаки, да их је њихов Творац обдарио одређеним неотуђивим Правима, међу којима су Живот, Слобода и потрага за Срећом.

Да би осигурали та права, Људи успостављају Владе, које своју праведну власт изводе из пристанка оних којима се влада. Када неки Облик Владавине постане штетан по те циљеве, Право је Народа да је промени или укине, и успостави нову Владу, чији темељи почивају на таквим начелима и организујући њену моћ у облику у коме му се чини да ће она највероватније осигурати Сигурност и Срећу“.

П.С. Post Scriptum – Тако су 1861. „Конфедералне америчке државе“ (Confederate States of America – CSA) покушале да раскину везе са САД, 85 година након усвајања „Декларације независности“, односно 78 година након стицања независности САД. Уследио је амерички грађански рат и пораз Конфедерације.