У циљу хомогенизације свог чланства и бирачког тела, пред све извесније ванредне парламентарне изборе 2021(?) и председничке изборе 2023. Мило Ђукановић је својим говором од 24. јануара 2021. на ванредном Конгресу ДПС-а, одлучио да постане лидер антисрпског, неоусташког покрета, у који он трансформише ДПС. Уз обилате дозе амнезије дате већ грогираним и анестезираним делегатима ДПС-а, Мило Ђукановић је одлучио да сви има да забораве то да се он до пре 20 година изјашњавао као Србин, у српској Црној Гори, која је 100 одсто говорила српски. Мило Ђукановић је одлучио да сви има да забораве да је он био острашћени комуниста 1989. године, заслепљени противник свега „грађанског“, који се данас куне у „грађанску“ Црну Гору. Мило Ђукановић је одлучио да сви има да забораве то да је он 1989. био Милошевићев штићеник и ђак, и да је у распад СФРЈ ушао једнако као и Слободан Милошевић.

Мило Ђукановић је одлучио да сви има да забораве да је он предводио Црну Гору, онда када је освајала Конавле, пљачкала околину Дубровника, бомбардовала Дубровник, и покушала да га освоји. Мило Ђукановић је одлучио да сви има да забораве да су он и ДПС били активан део онога што он данас лицемерно назива „популизам, који је распламсао све најниже страсти и најгори шовинизам, антисемитизам, вјерски радикализам и тероризам и расну дискиминацију (…) дио апетита великосрпског национализма“. Ако то тако назива, а назива, онда сам Мило Ђукановић себе кратковидо назива популистом најнижих страсти, најгорим шовинистом, антисемитом, верским радикалом, терористом, расистом и дискриминатором, и великосрпским националистом! Малоумни Мило.

Мило, монтањарски Калигула!

Мило се погубио. ДПС по први пут у својој историји делује као опозициона партија. Мило је за то окривио спољни фактор и ванредне околности. У налету самоизазване амнезије, у налету халуцинација, и пре свега у жељи да још оштрије заузме антисрпске, неоусташке позиције, у жељи да поништи сопствено српство, као „нечисту“ савест, председник Црне Горе је рекао:

„Турбулентно вријеме (…), брутална манипулација вјерским осјећањима људи, незапамћени уплив страних држава у наш изборни процес, нагомилане унутрашње слабости, пресудно су допринијели да резултат посљедњих избора буде испод наших очекивања (…) вишемјесечном предизборном атмосфером отвореног хибридног рата, по истој матрици креираној раније од стране истих противника независне, мултиетничке, европске и евроатлантске Црне Горе. То је довело до тога да је снага ДПС и коалиционих партнера била за један мандат испод броја мандата нама супротстављене три коалиције, међу којима двотрећински доминира коалиција која отворено и поносно служи интересима других држава. И то оних држава које покушавају да својатају Црну Гору, ускраћују јој право на независност, сувереност и национално достојанство. Оне покушавају да јој мијењају грађански и секуларни карактер нудећи јој као алтернативу статус националне државе са државном религијом цркве огрезле у клеронационализму и држава које Црну Гору виде и прижељкују као дио националистичког провизоријума српског света а глобално као придружени дио руског света у замјену за стратешки правилно одабрано чланство у Европској Унији и НАТО. Живимо вријеме подгријавања безумног популизма, који је распламсао све најниже страсти и најгори шовинизам, антисемитизам, вјерски радикализам и тероризам и расну дискиминацију. У томе је Црна Гора за њих дио апетита великосрпског национализма еуфемистички промовисаног као српски свет. Отужно је што заговорници те идеје нису ништа научили из трагичног распада југословенске федерације. У ту трагедију са преко 100.000 жртава увеле су нас исте идеје великодржавних национализама. Овог пута на политички терен у Црној Гори брутално је уведена и СПЦ као доказано најопакији инструмент великосрпског национализма, подстрекач, јатак и адвокат најмонструознијег геноцида у Европи новог доба. Наводно, Срби у региону су угрожени па им треба заштита Србије. Којом та држава у ствари угрожава суверенитет својих сусједа. СПЦ је бранила наводно угрожене светиње иако је заправо провидно да незаконито задржи незаконито присвојену имовину коју су градили грађани, а то је наш идентитет и културно добро Црне Горе. Дакле, наш идентитет, наше име и презиме. Држава Србија се одмах незвана нашла у улози браниоца, како кажу њени званичници, својих имовинских права (…) На великодржавни српски национализам морамо одговорити снагом наше државе и црногорским друштвом грађана…“.

Мило Ђукановић се у целом говору служи методом која се зове инверзија кривице. Он жртвама приписује да су кривци, а себе, кривца проглашава жртвом. Ту је и друга много примитивнија метода, пребацивање кривице. Он своју кривицу пребацује на друге.

Председник Црне Горе за свој пораз изаван тиме што су он и ДПС преко три деценије пљачкали Црну Гору, криви „стране државе“ у множини. На које државе мисли? Из даљег текста се види да он мисли на Србију. Али он каже „стране државе“! Вероватно мисли и на Русију? Све је то параноидно булажњење бахатог и арогантног хазјајина који своју кривицу и узрок пораза, приписује другима. Он оптужује Србију да својата Црну Гору, да јој ускраћује право на независност, сувереност и национално достојанство. Управо Мило Ђукановић и ДПС, ускраћују Србима право на постојање, цркву, етницитет, језик, идентитет и писмо. Он, који је деведесетих харао Црном Гором, и делом Далмације, он Србију данас оптужује за оно за шта је не оптужује нико из западног света (државна религија цркве огрезле у клеронационализму, великосрпски национализам, националистички провизоријум српског света итд.). Потом Ђукановић намерно нејасно, халуцинира о некаквом геноциду за који су криви Срби и СПЦ. На који геноцид је мислио г. Ђукановић? Ђукановић вероватно мисли на ратове на просторима бивше СФРЈ, и ту помиње 100.000 жртава. Кад смо већ код тога више од половине тих жртава су Срби, а то Ђукановић намерно прећуткује. Потпуно је бестијално то што Ђукановић Србе и СПЦ, који су страдали у геноциду у усташкој НДХ, и који су највише страдали у  ратовима од 1990. до 1999., проглашава кривцима за некакав имагинарни геноцид! Мило, човек без образа, без стида, државу Србију и СПЦ назива „доказано најопакијим инструментима великосрпског национализма, подстрекачима, јатацима и адвокатима најмонструознијег геноцида у Европи новог доба“. Овакве морбидне лажи могу пасти на памет само озбиљно поремећеном уму! И на крају црногорски Калигула оптужује Србију и СПЦ, да незаконито присвајају имовину Црне Горе, да отимају идентитет и културна добра Црне Горе. Исте те лудости изговарају приштинске власти, у жељи да српско културно-историјско наслеђе отму и прикажу као своје.

Арнауташ Мило

И управо то повезује лажну државу Косово и Милогору, тј. Мила, ДПС и њихове Милогорце. Конвертитство. Етнички и језички инжењеринг. Мржња према Србима. Отимање српског наслеђа. Чланство у НАТО. Крвна освета. Трговина наркотицима. Криминал срастао са државом. Слаба економија. Сиромаштво. Примитивизам. Значајан постотак српског порекла присутан је код оба народа. Стопостотно код Црногораца, а око 30 одсто код Албанаца. Мило је међу првима признао лажну државу Косово.

Милу Ђукановић је изгубио изборе, и због „Закона слободи вјероисповијести“, али и због подршке коју је тражио и добио од Едија Раме, председника владе Албаније, у виду четвороминутног спота, објављеног 26.08.2020., у коме Рама износи хвалоспеве на рачун Мила Ђукановића („Хвала што постојиш, драги Мило“, „Милово визионарско лидерство“, „Црна Гора блистава звезда нашег региона, пример за углед свима нама“). Рама се дивио Милу због Миловог огромног богатства, које је овај стекао пљачкајући Црну Гору тридесет година. Рама се дивио Ђукановићу, због тога што обојица мрзе Србе, српски језик, ћирилицу и Српску православну цркву. Обојица су опијени влашћу и без власти им нема живота. Рама се дивио Милу Ђукановићу због тога што је постао шампион у затирању српства, доношењем „Закона о слободи вјероисповијести“ и заокруживањем процеса отимања српског наслеђа и имовине СПЦ, стварањем црногорске цркве, расрбљавањем Црне Горе, конвертовањем Срба у Црногорце, креирањем новог црногорског етноса и идентитета, претапањем српског језика у „црногорски“ језик, ширењем србофобије и антисрпства, и уздизањем нарцизма малих разлика до неслућених размера. Све то што је Ђукановић 15 година радио у Црној Гори неодољиво подсећа на оно што су Османлије и Албанци радили на Косову и Метохији 500 година. Турцима, уз помоћ Арнаута, комунистима и лажној држави „Kosova“ је било потребно 565 година да на КиМ, конвертују Србе у Арнауте (од 98 одсто Срба и 1 одсто Арнаута, по турском попису из 1455., до 90 одсто Албанаца и 8 одсто Срба, 2020.). Комунистима, од 1945. до 1989., и режиму у Црној Гори од 1989. до 2020. за сличан процес конверзије Срба у Црногорце, доведен на пола пута, је било потребно свега 75 година.

Научне чињенице о Црној Гори

Историјска и лингвистичка наука су јасне. Црногорски језик је субдијалект српског језика. Сви говори српског језика на подручју Црне Горе припадају штокавском наречју и ијекавском изговору. Црногорски језик има статус службеног језика у Црној Гори тек од 2007. године. Међународно је признат тек 2017. године, када је добио свој „ISO“ код. Пре 2007. године, посебан црногорски језик није постојао, пошто је службени језик у Црној Гори до тада био српски језик (ијекавског изговора), што је било назначено у 9. члану Устава Републике Црне Горе из 1992. године, који је гласио: „У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора“. Тек усвајањем новог Устава Црне Горе од 19. октобра 2007. године, црногорски језик је озваничен као службени језик. Што се правописа тиче, 10. јула 2009. године представљен је први „правопис“ црногорског језика чији су аутори Миленко Перовић, професор из Новог Сада, Људмила Васиљева, професор универзитета у Лавову, Украјина, и Јосип Силић, пензионисани професор из Загреба. Индикативно, нема шта. Овај правопис је црногорском алфабету додао два нова слова – с́ и з́ у ћириличкој и ś и ź у латиничкој верзији – тако да црногорски језик сад има укупно 32 слова. Године 2004., влада Црне Горе је променила име обавезног предмета „Српски језик“ у „Матерњи језик “. Од школске 2010/11. назив тог предмета је промењен у „Црногорски језик“.

Научне чињенице кажу да становници Црне Горе говоре српским језиком. Православни Црногорци су етнички Срби. Православна црква у Црној Гори је одувек била српска. Било који режим Црне Горе, независне државе, има формално право да успостави нови етнички, лингвистички и верски идентитет. Али једини начин на који то може да се учини је насиљем и принудом, етничким, лингвистичким и верским инжењерингом. Нешто слично Србима и српству су радиле и раде, Албанија, „Kosova“, Македонија, Хрватска, и Федерација БиХ, а у прошлости Османлије, НДХ и послератни комунисти. За сада су ти петнаестогодишњи милогорски идентитети конвертитски, вештачки и натегнути, али наука показује да истрајавање на једном, макар вештачком идентитету, временом прераста у стварни етнојезички и верски идентитет. Милов режим у Црној Гори је желео оно што је СПЦ-у већ урађено у Македонији 1967. Као један од аргумената за своје тврдње да је имовина СПЦ, имовина Црне Горе, бивши режим у Црној Гори је посегао за неистином да је „црногорска“ црква некада била аутокефална. То је само покушај да се бесрамно фалсификује историја. Овај фалсификат почива на томе да је Црногорска митрополија од средине 19. века, па до 1918., погрешно називана аутокефалном, из више опортунистичких разлога. Један разлог је то што је то одговарало политичким циљевима књаза Николе I Петровића. Аутокефалност црногорска црква никада није имала, нити је то икада тражила од Васељенске патријаршије у Цариграду или од СПЦ (тј. од Српске патријаршије у Пећи), а само од њих је могла тражити и добити аутокефалност.

Историјска и етнолошка наука одређују Црногорце као етничке Србе. То потврђују сви историјски и етнолошки извори, као и сви пописи становништва до 1948. године.

Комунистичке власти ФНРЈ су административно- политичком одлуком, у име „братства и јединства“, преименовале већину Срба из Црне Горе у црногорску „народност“. Комунисти су тако после 1945. створили две нове „народности“, односно лажне нације – Црногорску и Македонску, и ударили темеље за стварање треће лажне нације – Бошњачке. Пописи становништва у Црној Гори то потврђују.

Попис становништва 1909. године. Језички састав: српски – 95%. Књажевина и краљевина Црна Гора нису сматрале за потребно да у попису имају одредницу о етничком саставу становништва будући да се сматрало да су сви Црногорци Срби.

Попис становништва 1921. године. Језички састав: српски – 92,14%. Краљевина СХС није сматрала за потребно да у попису има одредницу о етничком саставу становништва у Црној Гори, будући да се сматрало да су сви Црногорци Срби. Црна Гора је у то доба имала статус покрајине, а до 1929. статус Зетске области.

Попис становништва 1931. године. Језички састав: српски – 94,42%. Краљевина Југославија није сматрала за потребно да у попису има одредницу о етничком саставу становништва у Црној Гори, будући да се сматрало да су сви Црногорци Срби. Црна Гора је тада била део Зетске бановине.

Попис становништва 1948. године. Етнички састав (по „народности“): Црногорци – 90,67%, Срби – 1,78%, Хрвати – 1,8%. Комунистичке власти ФНРЈ су административно- политичком одлуком, преименовале већину Срба из Црне Горе у црногорску „народност“. Тако је настала комична ситуација да у Црној Гори 1948. године, има мање Срба, него Хрвата.

Према резултатима пописа становништва у Црној Гори, из 2011., становништво по етничкој припадности чине, између осталог, Црногорци – 45 одсто, и Срби – 29 одсто. Становништво Црне Горе говори српски језик – 43 одсто, и црногорски језик – 37 одсто. Шта ту пада у очи? Прво, Срба по попису има 29 одсто, а српски говори 43 одсто становништва! Дакле део „Црногораца“ не говори „црногорски“, већ српски. То доказује и чињеница да по попису Црногораца има 45 одсто, а да само 37 одсто становништва говори „црногорски“ језик. То нам говори да је у току процес конвертовања једног етноса и језика у други. Пре две године у Црној Гори ЦГ је из лектире избачена већина српских књижевника, али и писци других, неподобних нација: Алекса Шантић, Јован Јовановић Змај, Бранко Радичевић, Десанка Максимовић, Сергеј Јесењин,  Добрица Ћосић, Мира Алечковић, Љубивоје Ршумовић, Михаило Лалић, Оскар Давичо, Борислав Пекић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Љубомир Ненадовић, и многи други великани књижевности, а уместо њих убачени су анонимуси.

Уколико се ДПС врати на власт у Црној Гори, уследиће мучне године по СПЦ и српски народ у Црној Гори.

„Не бојим се од вражјег кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“

(П. П. Његош, Горски вијенац, стих 528-530)