Откривање споменика Стефану Немањи заиста представља историјски дан. То је почетак новог поглавља ере државника Александра Вучића. Тај дан представља фундаментални симболични, али и практични чин који доказује како председник Вучић уздиже Србију. Овај текст обухвата сву сложеност историјског чина откривања споменика Стефану Немањи. Та комплексност обухвата наратив о споменику, наратив о Вучућу државнику и наратив о новом политичком моделу Србије.

Споменик

У аутошовинистичкој хистерији поводом подизања велелепног споменика Стефану Немањи и реконструкције Савског трга, често се из вида губе афирмативне чињенице. Подсетићу читаоце да Београд није имао споменик Стефану Немањи, а да и даље нема споменике краљу Стефану Драгутину, деспоту Стефану Лазаревићу, краљу Петру Првом Карађорђевићу и краљу Александру Првом Карађорђевићу. Ако буде среће, имаће их.

Уназад годину дана, са различитим интензитетом, трају напади на одлуку о подизању  споменика Стефану Немањи, које спроводи мала, али утицајна група другосрбијанаца, аутошовиниста и припадници опозиције коју предводи Ђилас. Подразумева се да у нападима учествују и сви њихови медији. Неко би помислио да се подиже споменик Адолфу Хитлеру или Атили Хунском. Хистерија везана за подизање споменика Стефану Немањи је само део кампање оспоравања свега, буквално свега што је у вези са напретком и развојем Србије. Оспорава се сваки пројекат. При томе важи правило – што је већи и важнији пројекат, мрзитељи га више оспоравају! Оспоравани су сви споменици постављени у Србији за ових осам година (Патријарху Павлу, Бориславу Пекићу, Сибињанин Јанку, Пушкину, Ћирилу и Методију, цару Николају, споменик Светом Сави код Храма Светог Саве, итд.). Они који се острвљују на споменик Стефану Немањи, из различитих разлога (естетика, локација, димензије, националност аутора, постојећа власт…), тиме само прикривају прави разлог. Они су против тога да се Србија уздиже, да напредује, да се развија, а највише им смета развој Београда. Они су у суштини против тога да се подиже споменик Стефану Немањи, али то не смеју да кажу, па наводе силне несувислости.

Наведимо сада позитивне аргументе и чињенице. Неспорно је и логично да Стефан Немања добије велелепни споменик у Београду. Најбоља локација је величанствени нови Савски трг, који се налази на почетку Немањине улице, која води до Храма Светог Саве, Немањиног трећег сина. Овај маестрални монумент ће постати нови симбол Србије, имаће благотворан психолошки утицај, а то смета антисрбима, другосрбијанцима, ђиласовцима и свим противницима Србије. Израдња Србије, уздизање Србије, економски успеси Србије, здравствени успеси Србије су им неподношљиви. Они виде огромну опасност у томе што председник Вучић враћа Србији достојанство, самопоштовање и чак осећај усхићености. Споменик Стефану Немањи представља суму, стециште страхова аутошовиниста – престрављени су тиме што ће споменик изазивати величанствене осећаје. По њима српски народ треба да иде само погнуте, а не уздигнуте главе. По њима српски народ мора да се стиди, а не да се поноси. Потомци пораженог крила београдских комуниста из круга двојке, потомци комунистичких богаташа са Дедиња, Србији нуде повампирено југословенство, мондијализам, термин „матерњи“ уместо „српски“ језик, укидање ћирилице, агресивни атеизам, анационалну безличност, и демонизацију најважнијих институција (војска, црква, полиција, скупштина итд.).

Да ли је некоме јасно због чега се антисрби, ђиласовци и аутошовинисти противе подизању споменика великанима, променама назива улица, јарболима са српским заставама итд.? Њима смета уздизање Србије и српске културе, историје, идентитета, православља, ћирилице, химне, грба, заставе, и на крају они би да затру сваку српску мисао. Ако би споменици били величине оловног војника, ако би јарболи били величине чиоде, а заставе величине поштанске марке, ако би се химна шаптала, а никако певала, ако би ћирилица постала латиница, ако би се српски  назвао „матерњим“, ако би Војводина и Санџак постали републике, а Косово независно, ако би војска била разоружана, или укинута, ако би полиција постала ресор мафије, ако би СПЦ постала унијатска, то би им одговарало, то би подржали, то им је агенда. Психолошка наука нас учи да је хистерија, врста неурозе или психозе. А психички нестабилним особама никада не можете удовољити. Узрок њиховог незадовољства не долази споља, већ изнутра. Лечење је могуће, али захтева упорност и стрпљење.

Све ово о чему говорим још боље је обухватио председник Вучић у свом историјском говору: „Трудили смо се у претходних 8 година да нашу Србију подигнемо из пепела, да је обновимо,  изградимо нове путеве, пруге, школе и болнице, али више од свега покушали смо да вратимо поштовање и веру у себе, своје могућности и снагу српске државе (…) До Немање били смо племе, а од њега па до данас смо државотворни народ (…) Ово је својеврсан чин полагања рачуна, о себи, о свом идентитету, о томе шта смо научили, шта знамо и где идемо (…) Требало нам је времена, требало нам је храбрости, знања, да поново поверујемо у то да нисмо никакав балкански изрод, никакво бесно племе без икаквог корена, никакав дежурни кривац, и да опет станемо на своје ноге, усправимо се, и сетимо (…) Да имамо име, да имамо историју, нашу, да имамо очеве и да, кроз њих, имамо и понос, и да, захваљујући томе, њима, имамо и слободу. Нашу, баш као што је и та историја наша, и језик, наш, култура, наша, традиција и вера, опет наше. Нисмо их ни од кога отели, нико нам их није дао, и немамо коме да их враћамо (…) И нема разлога да се стидимо, да узмичемо, да кријемо, било шта од свега тога. Зато је овај споменик, што би рекли, голем. Зато што треба да га виде, и да, кроз њега, виде нас. Усправне, и поносне. Људе спремне да раде и да граде. Пријатеље који никоме не желе зло, који ни од кога ништа неће да узму, али и који држе до себе и који се неће стидети, ни пред ким (…) Зато је овај споменик и својеврсна тачка коју стављамо на крај једне приче. Оне о лепој и тешкој прошлости, оне о ратовима, крви, робовању, ослобађању, грешкама, лошим одлукама, гробовима и поновном уздизању (…) Истовремено, иза те тачке, одавде, почиње нова прича. Она која се види иза споменика, у Србији која расте, у новим кулама, зградама, тржним центрима, путевима, болницама, школама. У тим задужбинама наше будућности (…) Једна од најважнијих наших прича је истина о јединству нашег народа. Ма колико покушавали да нас раздвоје и готово увек у прошлости у томе су успевали, ми Срби, данас разумемо колико је важно да будемо једно и јединствено биће, колико је важно да чувамо свој језик, своју историју, своју културу и своју будућност (…) Немања је, за нас, био почетак. Овај споменик је крај, али само тог почетка. Пошто од њега почињемо ми, и сви који после нас долазе. Он је доказ да је створила историја нас, али и да смо ми у стању да историју стварамо. И то ону добру историју, историју мира, историју знања, историју раста, каквог никада нисмо имали“. Ако некоме нешто није било јасно, у вези подизања споменика Стефану Немањи, сада је постало кристално јасно.

Државник

Протекла година је била испуњена великим бројем важних догађаја и тешким искушењима. На првом месту то су изазови пандемије и успешна борба против епидемије. Ту је и Вашингтонски споразум, и парламентарни избори после којих је Вучић добио готово двотрећинску подршку, пропаст бојкота избора, састанак са Путином у Москви и Трампом у Вашингтону, и низ економских и инфраструктурних успеха – све то је довело до тога да се искристалисала једна ствар – Вучић више није политичар, Вучић је израстао у Државника.

Држава је организована друштвена заједница уједињена под заједничким политичким системом. Сама реч Држава и њена дефиниција изискују потребу да на челу тако организоване заједнице буде Државник. Државник је појам који означава политичара, који је учинио, и који чини нешто корисно и значајно за Државу. Бити Државник значи волети Државу и народ, чинити најбоље што можеш у датом времену. Државник је слуга народу и Држави. То је човек који интересе заједнице ставља испред сопствених интереса и испред интереса странака, који живи, дише и умире за идеју Државе и нације. Државник је израз који се користи за политичара који је имао дугу и успешну каријеру, и посебне квалитете – који је уздигао своју земљу, повлачио далековиде потезе, који је своје интересе подредио колективним. Најважнији таленат Државника је његово осећање за реалност, реалност у историји, и лакоћа са којом раздваја илузије од реалног, пролазно од трајног. Обични политичари робују илузијама, жељама и амбицијама, не разликују важно и споредно. Државник уједињује друштво, мења га, доводи на руб искушења, да би га повео правим путем. Кинеска изрека каже да је политика уметност да се одаберу право место и прави тренутак за акцију.

Својевремено смањење пензија је било сурово, али неопходно да би се спасла економија коју су руинирали претходници. Ту је на делу Државник – мора се „и на страшну мјесту постојати – не бојати се никога до Бога!“ (епска песма “Старина Новак и кнез Богосав”), мора се бранити држава без обзира на притисак јавног мњења. Вучић се поистовећује са колективном свешћу српског народа, жртвујући своју индивидуалну свест. Он се одриче личних жеља и амбиција, зарад потреба заједнице. Поистовећивањем са свешћу заједнице, између Вучића и народа се успоставила јака веза. Није у питању уобичајени занос маса „вођом“, него истинско препознавање дубоке духовне везе. Вучић никад не заступа интересе „елите“, него народ. Стога га „елита“ мрзи, али је све послушнија, што због страха од народа, што због тога што и она види да су у Србији успостављени стабилност и мир. Државник Вучић је тачно оно што реч Државник значи „Човек-Држава“. Он хоће ред и мир. То је једино реално. Држава је једина заштита народу, и једино средство за очување мира, развој привреде, неговање традиција, и духовног стваралаштва. Вучић слободно може да понови речи проскрибованог, али великог учитеља свих Државника, Макијавелија: „Волим своју отаџбину више него себе“.

Када је Вучић дошао на власт, затекао је земљу која одумире. Централизовао је и стабилизовао државу, успоставио је политичку власт над економијом, успустио се у борбу против корупције, уздигао је најважније државне институције, успоставио је стратешко партнерство са Русијом и Кином, а наставио стратешко партнерство са ЕУ и САД. Изборио се за достојанство „малог“ човека. Запослио је стотине хиљада грађана, ранијих транзиционих губитника. Изграђује Србију уздуж и попреко, доводи стране инвеститоре, и после година искушења, подигао је плате и пензије. Због тога га воле грађани Србије, пре свега обични људи.

Све што сам навео узрокује завист и мржњу Вучићевих малобројних, али утицајних противника и жељу да га буквално ликвидирају (шта је друго напад у Сребреници, него покушај убиства?). Не праштају му успех, а њихова немоћ само повећава њихово зло. Не прежу од сталних напада на Вучићеву породицу, посебно на његову децу. Напади ће трајати целог његовог живота. Таква је судбина Државника. Док они бесомучно вређају и омаловажавају Вучића, он је према њима све питомији. Вучић је добронамеран и помирљив. Не жели да их напада, пружа им руку сарадње. Личи на стрпљивог учитеља суоченог са гомилом несташне дечице. Понекад им подвикне. Нападају га „набеђене величине“, сујетни медиокритети, патуљци са насловних страна. Због тога Вучић делује још горостасније.

Од Вучића треба учити како се живи Држава, како се остаје усправан, како се чува образ и достојанство нације. Да све има вредност, али да свака вредност нема цену. На видику српског политичког живота Вучић је одавно ту, само је требало да сазре и време и људи, да се он лично уздигне од политичара до Државника. У ових осам Вучићевих година, Србију уважава цео свет, отворена су јој сва врата Истока и Запада. Вучић је особа која својим умећем деловања и хтења, бриљантности ума и расуђивања, огромном љубављу коју нескривено испољава за Државу, отвара очи свима да јасно виде да пред собом имају Државника. Он је Државник који је од Србије направио земљу у којој је задовољство живети, у којој има места за све, и из које се неће одлазити него ће се у њу враћати. Вучић зна и уме да од Србије направи државу по мери свих грађана, да помири различитости, да наша култура, традиција и мултиетничност, буду наша предност, а не камен спотицања.

Нови политички модел

Подршка српског народа председнику Вучићу и својој Држави заснована је на „легитимитету деловања“. Једноставно речено, председник Вучић испоручује народу очекиване добробити. СНС као да каже „можемо управљати само док имамо економске резултате“. СНС поседује „везивно ткиво“ за додир за народом. СНС поседује институционална решења за постизање сагласја о националним приоритетима. У Србији све више влада меритократија, концепт по коме су економска добра и политичка власт поверени појединцима на основу талента, прегалаштва и остварења (меритократија је вођство засновано на надарености, интелигенцији и другим битним вештинама, а не на наслеђу (аристократија), богатству (плутократија) или вољи већине (демократија)).

Постоје јасне назнаке настајања новог политичког модела у Србији. Тај модел са успехом, већ дуже време примењују и Кина и Русија. Уз мању или већу сагласност, данас се види да државе које воде и надзиру своју сопствену привреду, које спроводе етатизам, стоје далеко боље од оних привржених разобрученом неолибералном капитализму. Као добитна комбинација за две од три, најмоћније државе, показује се комбиновање „капитализма са људским лицем“ као економског устројства, и таквог политичког устројства, уз убедљиву доминацију једне „странке државе“ или „државотворне странке“. У сваком случају, Кина и Русија, показују како један другачији политички модел може бити успешнији од западног. Тај нови и успешнији политички модел све више примењује Србија. Нови модел устројства Србије поред онога што сам већ навео, подразумева: 1. Етатизам – јаку улогу државе. 2. Капитализам са људским лицем. 3. Једну доминантну меритократску партију.

Добро је за Србију што ће по свему судећи још дуго имати једну доминантну странку – СНС, која јача државу и даје јој стабилност. То је добро због тога што ће СНС и даље водити Србију у једном, најбољем правцу. Србија неће бити растрзана и подељена политичким несугласицама и неће стајати у месту – убедљива већина ће је водити путем развоја, стабилности и сарадње. Ако остане чврста и јединствена, ако настави да развија нови политички модел, ако настави са досадашњом борбом против корупције, и уопште, ако настави да речи претаче у дела, као до сада, Српску напредну странку неће ништа моћи да угрози. Не постоји боља алтернатива. Доказ су досадашњи резултати власти Вучића и СНС. Путоказ су свакако и руски и кинески политички модел.

Чланови СНС, милиони бирача СНС, као и сви грађани су со ове земље. Чланови и бирачи СНС су просечни, нормални, обични грађани. Да цитирамо Тадеуша Ружевича: „Њихови синови откривају Америку, гину код Термопила, умиру на крстовима, освајају космос…“. Чини се да Вучић и СНС, стално имају на уму оно што је Оскар Давичо рекао о Србији: „Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи, гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију. Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси, ја знам твоја уста шта љубе, шта пију“.