После другог светског рата, комунисти Југославије су наметнули наратив, скрипт да над Србима није извршен геноцид тј. холокауст у НДХ. Комунисти Југославије нису званично хтели да прогласе геноцид у НДХ, геноцидом. Комунисти Југославије нису хтели да изврше денацификацију Хрватске, нити да омогуће Хрватима да се суоче са последицама геноцида који је почињен у НДХ. Комунисти су сматрали да је све то у интересу „братства и јединства“. Запад је то радо подржао. После сукоба у Сребреници деведесетих, запад и српски аутошовинисти (другосрбијанци) су наметнули још један наратив, скрипт да су „Срби геноцидни народ“. После 2000. године, па све до 2012. власти Србије нису мрднуле прстом да промене ова два лажна скрипта, два лажна наратива. Полако и постепено, то чине Александар Вучић и Српска напредна странка. Мали доказ за то је и чињеница да је филм „Дара из Јасеновца“ први филм који целовито и директно говори о холокаусту над Србима, Ромима и Јеврејима, који је почињен у Јасеновцу, у НДХ. Ниједна власт од 1945. до 2012. није смогла храбрости, воље и жеље да сними филм о Јасеновцу. Тужно.

Подсетићу на неке основне ствари. Геноцид је злочин намерног потпуног или делимичног уништења националнe, етничкe, раснe или религијске групе. Израз „геноцид“ је настао спајањем грчке речи „γένεσις“ – генос = племе, род, народ, и латинске речи „occidere“ = убити. Израз „холокауст“ је настао од грчке речи „ὁλόκαυστος“ – олокаустон = потпуно спаљен, од префикса оло и каустон). Геноцид и холокауст у Европи 1941. – 1945. су починили нацистичка Немачка и Независна држава Хрватска. Готово целокупно немачко и хрватско друштво је било укључено у активности везане за геноцид, претварајући Трећи рајх и НДХ у оно што угледни истраживач холокауста, Мајкл Беренбаум, назива „геноцидном државом“.

Филм „Дара из Јасеновца“ је само део најодлучније борбе за равноправност Србије, у погледу права да говори о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Председник Србије Александар Вучић је она личност која је омогућила снимање овог филма. Овај филм је развејао вишедеценијски наметнути осећај кривице при помињању геноцида, и страх од проучавања геноцида над сопственим народом. Ово филмско ремек-дело је оправдано изазвало дивљење, изазвало је колективну тугу српског народа. Филм никога није оставио равнодушним. Осим узвишених осећања које је изазвао код огромне већине грађана, филм је озбиљно узнемирио аутошовинисте у Србији. Изазвао је антисрпску хистерију у редовима Срба-анти Срба, Срба који мрзе Србе, који мрзе сопствени народ. На њихову страну су стали сви ђиласовски медији, и све ђиласовске странке. Указаћу на неколико карактеристичних напада на филм (тј. напада на право Србије да говори о геноциду над Србима!). Напада је толико много у том ограниченом аутошовинистичком забрану, да можемо рећи да аутошовинисти желе да почине „геноцид“ над „Даром из Јасеновца“!

Дубравка Стојановић, историчарка и професорка на Филозофском факултету, озлоглашена другосрбијанска аутошовинисткиња је 24.02.2012. дала интервју Шолаковом и ђиласовском порталу и телевизији „Nova.rs“. Одмах на почетку ова жена која страсно мрзи свој народ, каже о филму „Дара из Јасеновца“: „“Дара из Јасеновца“ је баналан и буквалан филм. Баналан фалсификат историје. (…) у филму је, као, требало да се објасни усташка идеологија, али и то је ужасно површно (…) Филм је пропаганда (…) А сада чујемо и видимо и да је сценарио за филм плагијат писца и сценаристе Арсена Диклића! Осим једне жене и мале групе Рома филм не приказује да су, поред Срба, у Јасеновцу масовно убијени Јевреји, Роми и Хрвати антифашисти. Селекција жртава је, не само ружна и фалсификат историје, него је и опасна игра са историјом“. Сви хрватски медији здушно су пренели ове ставове Дубравке Стојановић, називајући је „највећом српском повјесничарком“. Да кажем (можда непотребно?) да у филму „Дара из Јасеновца“ нема ничега баналног, нити буквалног. Нема фалсификовања историје, наравно. Нажалост, професорка „повијести“ сматра да је фалсификовање историје свака тврдња да су Хрвати у НДХ починили геноцид над Србима. Она је навикла само на хрватску и западну пропаганду које Србе представљају као „геноцидан народ“, па када се појави племенити уметнички филм, који говори о холокаусту над Србима, аутошовинисткиња Дубравка Стојановић реагује као вампир на крст. И наравно, Стојановићева се природно наслања на неистину Биљане Србљановић, да је филм плагијат. У налету слепе мржње, Стојановићева види у филму „Дара из Јасеновца“ „селекцију жртава“ тј. занемаривање жртава јеврејске, ромске и хрватске националности, што је монструозна лаж.

Дан раније, припремајући терен Дубравки Стојановић, „Nova.rs“ лансира прилог под насловом: „Да ли је “Дара из Јасеновца” плагијат “Дјеце Козаре”“, исте новинарке која је интервјуисала Д. Стојановић (Јелена Копривица). Тај срамни текст „Nova.rs“ се бави још срамнијим текстом Биљане Србљановић, који је објављен на низу аутошовинистичких портала и и на њеном Фејсбук профилу. Оба текста тврде да је сценарио за филм „Дара из Јасеновца“ плагијат.

Биљана Србљановић

Драматуршкиња и професорка ФДУ, Биљана Србљановић опширно и неистинито, инсинуира да је филм „Дара из Јасеновца“ плагијат неснимљеног филма Лордана Зафрановића „Дјеца Козаре“, а да је сценарио филма плагијат сценарија Арсена Диклића, написаног 1986. Биљана Србљановић, поред осталог каже: „Гледала сам „Дару из Јасеновца“ и прочитала сценарио „Дјеца Козаре“ којим је Лордан Зафрановић годинама конкурисао (…) Лордан је (…) деценијама покушавао, сценаријем који је написао велики Арсен Диклић (…) Дара нема такав крај, она наговештава један сасвим супротан пут, све даље од поетски истинитог, а све ближе идеолошки испраном, исцеђеном, процеђеном, преметаном кроз сто вода, па опет праном и цеђеном, док и задња пара из свега не капне. Штета, велика штета“.

Указаћу прво на то да оба сценарија говоре о истом историјском догађају. Оба се баве геноцидом, жртвама и злочинцима, оба говоре о деци. Нико нема монопол на историјске догађаје, нико нема тапију на причу о геноциду, Јасеновцу, жртвама, злочинцима, деци. Једнако тако „основано“ Биљана Србљановић и Дубравка Стојановић би могле за „плагијат“ да оптуже и сценаристе филмова „Живот је леп“ („La vita e bella“) Роберта Бенињија (Оскар за страни филм 1999.) и „Шиндлерова листа“ („Schindler’s List“) Стивена Спилберга (седам Оскара 1994.). Оба филма говоре о геноциду, о деци, о жртвама, о злочинцима. А сценарио Арсена Диклића је, како истиче Србљановићева, настао давне 1986. године. Биљана Србљановић каже да „Дара из Јасеновца“ није поетски истинита, да је идеолошки испрана, исцеђена…“. Како је то закључила, тешко је рећи? Све ове неистине Србљановићева је навела само из једног разлога – да омаловажи филм. Само „истина“ Биљане Србљановић, хероине са кокаина, је „поетична“ и идеолошки правоверна. Како да не!

LET_5656.jpg

Све што су изговориле ове две аутошовинисткиње су само алибији, изговори за противљење томе што је неко јасно и гласно, на уметнички начин, убедљиво и потресно, проговорио о геноциду Хрвата над Србима. Обема је драга само хрватска „истина“ о геноциду. Оне су заробљене у својим хладним срцима, у својим предрасудама, бесу и мржњи. Оставимо их тамо. На крају овим двема самомрзитељкама ћу упутити речи великог Владислава Петковића Диса, из култне песне „Наши дани“: „(…) Набујао шљам и разврат и пороци, Подиг’о се трули задах пропадања (…) Прогледале све јазбине и канали, На високо подигли се сутерени, Сви подмукли, сви проклети и сви мали“.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s