Кроз који дан биће први пут усвојен Закон о музејској делатности, који је сачинило министарство сјајне министарке културе, гђе Маје Гојковић. Уз то биће усвојена Одлука о томе  да се 720 старих и ретких књига прогласи за културна добра од изузетног значаја. Да бих читаоце упутио у тему, навешћу неколико делова овог племенитог Закона о музејској делатности. „Покретна културна добра – музејски предмети и нематеријално културно наслеђе су добра од општег интереса за РС, која уживају посебну заштиту утврђену законом. Циљеви заштите музејске грађе јесу, између осталог: развој музејске делатности кроз управљање и коришћење музејске грађе у задовољавању културних, научних и образовних потреба појединца и друштва. Музејска делатност је јавна делатност заштите музејске грађе и нематеријалног културног наслеђа. Власник музејске грађе и добара, дужан је да чува, правилно користи и редовно одржава музејску грађу и добра и да благовремено спроводи утврђене мере заштите. Матични музеји су (навешћу само неке, због контекста важног за овај текст оп.аут.): Народни музеј Србије, Етнографски музеј у Београд, Музеј савремене уметности (МСУ), Музеј примењене уметности (МПУ)“.

Музеји су стецишта историје, културе, уметности, науке. Од 2012. године СНС и председник Вучић су за српску културу и уметност учинили више него било ко уназад 80 година. Привидни је апсурд чињеница да је самопроглашена елита оборила културу и уметност Србије на колена, а да смо ми „крезуби сендвичари, ружни, прљави,зли“ како нас назива олош елита, да смо ми подигли посрнулу српску културу и уметност на ноге, за само 9 година. Урадићемо још много тога доброг. Доказ је и овај Закон о музејској делатности. За пола године свог мандата уважена министарка Гојковић је урадила више него већина њених претходника до 2012., за цео мандат. У сваком случају, министарка Гојковић се није бавила маргиналним, него темељним питањима. Хвала госпођи Маји Гојковић и на храбрости да проговори о мафији у неколико музеја. Та мафија је извршила низ крађа у музејима, у мандату претходног министра. Покраден је МПУ, за стари српски златни накит са дијамантима, вредан 300.000 евра. Галерија у изградњи тог музеја у Бетон хали, опљачкана је тако што је украден нови лифт вредан 20.000 евра!?! Покраден је и Музеј историје Југославије. У свим случајевима неадекватно је реаговао претходни министар, директори тих музеја али и полиција! У свим случајевима, сумња се да су крађу извршили припадници спољног обезбеђења које је ангажовано за послове чувања музеја. Сумња се да су они били припадници једног мафијашког клана.

Подсетићу да је власт СНС 20. октобра 2017., отворила реконструисани МСУ, а 28. јуна 2018., отворила реконструисани Народни музеј, после 10, односно после 15 година клиничке смрти у које су их је гурнуо режим Тадића, Ђиласа и Јеремића. Када говорим о музејској мафији, подсетићу да је МСУ затворен за јавност 2007. због радова на реконструкцији. Због пљачке и проневере 176 милиона динара МСУ, Министарство културе је 2013. предало републичком јавном тужилаштву предлог за подношење кривичних пријава против Воје Брајовића, некадашњег министра културе и Браниславе Анђелковић, бивше директорке МСУ. Министарство културе је 2013. утврдило да је у децембру 2007. грађевинској фирми “Монтера“, унапред уплаћено 176 милиона динара за реконструкцију МСУ, за радове који никада нису завршени. Супруг директорке МСУ, Бранислав Димитријевић је у то време био помоћник министра културе (од 2007. до 2009.) и био је умешан у целу аферу. Супружници Анђелковић – Димитријевић су перјанице аутошовинизма и Друге Србије. Оснивач и власник “Монтерe“ која је била актер ове пљачке је Драган Копчалић, бивши председник градског одбора ДС Београд. Он је био један од главних актера пљачкашке приватизације „Трудбеникa“ на коју је указала Верица Бараћ, и то је један од случајева на листи 24 спорне приватизације чије је хитно решавање тражила ЕУ. Пореска управа је 2010. године поднела кривичне пријаве против Копчалића и још пет особа, због утаје 404 милиона динара пореза у периоду од 2007. до краја 2009.. Монтера је од Тадићевог и Ђиласовог режима добила још низ уговора, чијим неизвршењем је нанета штета буџету Србије, од више милиона евра. За криминал у вези реконструкције МСУ није одговарао нико.

Када говорим о музејској мафији, подсетићу да је Народни музеј затворен 2003., одлуком ДС. Из буџета се током периода 2003. до 2012. у више наврата, издвајао новац за низ коруптивних пројеката, а држава је оштећена за милионе евра. Све је почело кад је бивша директорка Народног музеја Татјана Цветићанин из ДС, 2006. склопила штетан уговор са фирмом „Кунсттранс“, о закупу депоа за невероватних 35.000 евра месечно. Уговор је стопиран. Кунсттранс је тужио Србију. Међународни арбитражни суд је на крају пресудио да Народни музеј мора да исплати 1,8 милиона евра „Кунсттрансу“ за закуп депоа који није коришћен Ту треба додати и камату! Нико из бившег режима Тадића, Ђиласа и Јеремића, није се сетио, од 2006. када је потписан овај штетни уговор, да га раскине, што је створило значајан основ за одштету фирми „Кунсттранс“. За све ово су осумњичени Драган Којадиновић, бивши министар културе и Татјана Цвјетићанин, бивша директорка Народног музеја. Министарство културе поднело је 2013. захтев Тужилаштву, за подношење кривичне пријаве против бившег министра због „злоупотребе службеног положаја у процесу склапања уговора између Народног музеја и фирме ‘Кунсттранс‘“. За криминал у Народном музеју није одговарао нико.

Подсетићу да је у октобру 2017. године, због сумње да су оштетили Етнографски музеј за 14 милиона динара, ухапшено 5 лица, на челу са директорком музеја. И ту се види разлика у раду и понашању бившег Тадићевог, Ђиласовог и Јеремићевог режима, и ове племените власти – они нису хапсили ни своје највеће лопове, а власт СНС се немилосрдно обрачунава са „мангупима“ у својим редовима.

Одлука о проглашењу 720 старих и ретких књига за културна добра од изузетног значаја је пример колико поштујемо историју, културу, књижевност, језик, писменост. Да ли је одувек тако? Није! Бивши режим Тадића, Ђиласа и Друге Србије, је вршио промоцију антикултуре, антикњижевности, неписмености, антиисторије, Великог Брата, поништавања српског језика и ћирилице. Народна библиотека Србије је била игралиште Друге Србије, простор за иживљавање антисрпства и некултуре. Исто је важило за већину институција културе – музеје, галерије, позоришта. Области филма, музике, визуелних уметности, те споменичка политика и архитектура, су биле по правилу, разервисане за аутошовинисте и другосрбијанце. Цела култура је била доминион аутошовиниста који су на помен српске културе реаговали као вампир на крст. Врхунац „културе“ су представљали затворени национални музеји, називање улица широм Србије, по француском екстремном навијачу Брису Татону, подизање бескорисних кулиса Пазл града на Бањици и реплике Теразија на Новом Београду, изложба употребних предмета начињених од људске косе (нацисти су у исте сврхе употребљавали косу жртава концлогора). Врхунац „културе“ су представљале и друге скаредности, попут изложбе у Бастаћевом КЦ Пароброд, 2013., о томе да деца могу бити сексуални геј субјекти, и скаредна албанска изложба у КЦ Стари град, и у Новом Саду, 2008., која је под маском уметности славила албанског ратног злочинца Адема Јашарија. Од те политике Ђилас, Тадић, Јеремић и Друга Србија, нису одустали ни сада када су у опозицији. Убилачка мржња је уперена против свих споменика који су подигнути од 2012. до данас. На првом месту против споменика Стефану Немањи. Споменичка политика, архитектура и неимарство су на посебном удару. Ништа мања мржња је уперена против потресног уметничког филма „Дара из Јасеновца“, само због тога што говори о геноциду над Србима. Када говоримо о вредним књигама, треба подсетити да су 15.10.2019. ђиласови јуришници спалили сјајну књигу Горана Весића о Београду, сумња се, по налогу Драгана Ђиласа, Бастаћа и Миљуша. Они не читају књиге, више воле да их спаљују. Нацисти су у Берлину 10. маја 1933. спалили десетине хиљада књига. Међу књигама које су тога дана спаљене била је и књига Хајнриха Хајнеа „Almansor“, у којој је Хајне 1823., пророчки записао „Dort wo man Bücher verbrennt, verbrennt man auch am Ende Menschen“ – „Тамо где спаљују књиге, на крају ће спаљивати људе“. У Србији су књиге почели да спаљују они који заговарају вешања и силовања. За сада убиством прете маленом Вукану, Милици, Данилу, Ангелини, Анђелку, Андреју и Александру и припадницима СНС. Силовањем прете премијерки Брнабић, али и свим, цитирам „супругама и ћеркама виђенијих функц СНС“. Ђиласовци нису чули за књигу Реја Бредберија, „Фаренхајат 451“, негативну утопију, која говори о насилницима налик ђиласовцима, који прогањају људе и спаљују књиге. Чувени Франсоа Трифо, је снимио изванредан филм по тој књизи. По Фаренхајтовој скали 451 степен је температура на којој горе књиге (232 степена Целзијуса).

Подсетићу на капитално дело, књигу „Совјети здраваго разума“, српског просветитеља Доситеја Обрадовића објављену у Лајпцигу 1784. године. У том делу Доситеј исписује легендарну реченицу: „Боље је много једну паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати и у све њи велика звона поизвешати! Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!“. Све ово сам и рекао у свом посланичком говору о овој теми, на седници од 31.03.2021.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s