Сматрам значајним да се овај текст објави баш на Видовдан, на дан који представља важан датум у колективној свести српског народа, који потиче из прадавних старословенских времена. Овај текст говори о геополитичким циљевима резолуција о Сребреници, о „геноциду“ и геноциду, о дволичности Мила Ђукановића, о једној Резолуцији и једној Декларацији, и најважније, о издвојеном мишљењу хашке суткиње Приске Матимбе Нијамбе, које представља један од кључних доказа о непостојању геноцида у Сребреници. „Издвојено мишљење суткиње Нијамбе“ које је од капиталног значаја за српски народ, у интегралном облику, објавио је управо цењени „Информер“.

Геополитички циљеви резолуција о Сребреници

Усвајање црногорске Резолуције о геноциду у Сребреници треба посматрати искључиво у светлу геополитичких циљева запада и антисрпских снага у Црној Гори, и региону. Необично је то што је усвојена Резолуција коју је пре пола године поднела црногорска опозиција, на челу са ДПС-ом, бошњачким и албанским странкама. Необично је то што је премијер Црне Горе изјавио да је Резолуција непотребна, а није урадио ништа да се та непотребна Резолуција скине са дневног реда. Баш супротно својој изјави премијер Црне Горе је урадио све да се та Резолуција нађе на дневном реду и да се усвоји. Текст Резолуције је преписани текст британске Резолуције из Савета безбедности УН из 2015. године. Са великом извесношћу могу да тврдим да је налог за подношење и усвајање Резолуције стигао са запада. Извођачи радова су ДПС, Бошњаци, Албанци и део власти Црне Горе, на челу са премијером Црне Горе. Геополитички циљеви усвајања Резолуције су вишеструки. Вишеструко штетни за тзв. српски свет на Балкану (Србија, Српска, КиМ, Црна Гора), тј. за цео српски народ подељен на четири српске територије. Косово и Метохија јесу део Србије, али нису под контролом Србије, и на КиМ, рачунајући укупан број становника, живи 90 одсто Албанаца. Циљ свих резолуција о Сребреници је укидање Републике Српске. Циљ је слабљење значајно ојачале Србије, ојачале под председником Вучићем. Таква јака и стабилна Србија не одговара геополитичким интересима запада, због тога што таква Србија јача и Републику Српску, јача српске снаге у Црној Гори, и јача положај Срба на Косову и Метохији. Пад Мила Ђукановића је упалио знак за узбуну на западу, због тога што је знатно повећао могућност обједињавања целог српског простора на Балкану. И под тим не подразумевам формално обједињавање, због тога што Србија јако добро зна своје лимите, него суштинско, економско, проевропско (у складу са стандардима ЕУ) обједињавање, које је тешко зауставити, за разлику од оног формалног. Да би почели заустављање овог тренда о коме говорим, западњаци су посегли за овом Резолуцијом – мала улагања, велики ефекат и велика штета по српски народ. Циљ је стигматизовати, жигосати узлетелу Србију, узлетелу чак и под епидемијом, поништити сав позитиван имиџ који је Србија стекла током епидемије и вакцинације, али и током протеклих девет година власти државника Вучића. Директан циљ је враћање Мила Ђукановића у извршну власт, враћање ДПС-а у игру, и избацивање из власти у Црној Гори, просрпских снага. Циљ ове Резолуције је и слабљење преговарачког положаја Србије у вези преговора о Косову и Метохији. Треба очекивати да ће се оваква Резолуција вероватно појавити у парламентима БиХ, лажне државе Косово (које и само прети тужбом за геноцид против Србије), Хрватске, и ко зна кога још (Албанија, Македонија)? Хрватска најављује да ће она од Србије тражити да призна геноцид у Сребреници, као предуслов уласка Србије у ЕУ.

О „геноциду“ и геноциду

Злоупотреба израза геноцид, пре свега у погледу страшног злочина, масакра који се догодио над муслиманима 1995. у Сребреници, доводи до компромитовања и девалвирања научног, правног значења појма геноцид и до хиперинфлације разних лажних „геноцида“. Доводи до обесмишљавања појма геноцид. Компромитација је започела тиме што је злочин над муслиманима 1995. у Сребреници, проглашен геноцидом у Хашком трибуналу и пред Међународним судом правде. Наставак компромитације представљају најаве власти лажне државе Косово, да ће тужити Србију за геноцид над Албанцима на Косову 1999. Што се тиче Сребренице, вансрпска јавност стално превиђа да је било много страшних злочина пре јула 1995. Муслиманске паравојне снаге су од 1992. до јула 1995. масовно убијале Србе у селима у околини Сребренице. Подаци говоре о томе да су убијена 2.383 српска цивила и да је више од 150 српских села сравњено са земљом. Ако се примене стандарди примењени у случају злочина над муслиманима у Сребреници, онда је и овај злочин над Србима у Сребреници, такође геноцид. Злочину над Бошњацима је претходио злочин над Србима. У сваком случају злочини у једној општини над пунолетним мушкарцима не могу бити проглашени геноцидом ни на који начин. У науци не постоји „општински геноцид“. Једнако тако никакав геноцид се није догодио на Косову и Метохији 1999. године. Догодили су се злочини над Албанцима, и још више злочини над Србима.

Што се геноцида тиче, Албанци упорно негирају  чињенице да су управо они починили геноцид у Старој Србији, у 18. и 19 веку. Научници се слажу да су у 18. и 19. веку турски и албански погроми над Србима попримили карактер геноцида. О томе пише велики историчар и научник, покојни академик Димитрије Богдановић у свом капиталном делу „Књига о Косову“. На пример у „Уводу“, страна 12., Богдановић каже: „Исто тако, поричу сe неки стварни историјски догађаји – као што су велике сеобе српског народа, или сe једним потезом пера брише мучна, заиста крајње сурова историја турско-албанског геноцида над српским народом у току последњих стотину до двеста година“ (књига је објављена 1984. и Богдановић говори о геноциду над Србима од краја 18. до краја 19. века). Исто тако академик Богдановић је на страни 183. Поглавље 2. насловио „Анархија и геноцид у Старој Србији 1878-1912“. У другом делу књиге, под називом „Разговори о Косову“ на страни 357. академик Димитрије Богдановић каже (одговарајући албанском шовинисти Али Хадрију): „Реч је о нечему много крупнијем – о геноциду над српским народом. Тврди се, напросто, да тога нема и никад га није било. За такву тврдњу у којој Али Хадри није усамљен, за тврдњу која неодољиво подсећа на већ позната оспоравања да није било ни усташког геноцида над Србима у НДХ (…) Не може се  без крајње заслепљености и мржње порицати трагедија геноцида над српским народом, геноцида чији су се извршиоци регрутовали у срединама исламизованих Албанаца, а инспиратори и покровитељи одмарали у отоманским везирским дворовима“. Ово сад ставите у контекст најава Аљбина Куртија да ће тужити Србију за геноцид над Албанцима 1999. године.

Накарадни ставови о геноциду

Ако би прихватили накарадне муслиманске, албанске и србомрзачке стандарде о геноциду онда би сваки већи злочин у било ком сукобу на планети могао бити проглашен геноцидом, што би потпуно обесмислило појам геноцида, и онемогућило спречавање и кажњавање геноцида. Једна од најпознатијих особа у Србији која промовише накарадне ставове о геноциду је Мариника Тепић Циобану Зхивцу, потпредседница Ђиласовог ССП. Она је припадница румунске мањине (свака част Румунима). Она је позната по једностраној осуди српске стране у сукобима у Хрватској, БиХ, и на КиМ, али никада није осудила злочине над Србима у ратовима деведесетих, као што никада није осудила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима који се догодио у усташкој НДХ. Такође, она никада није осудила злочине нацистичке Румуније у Другом светском рату, у самој Румунији, када је убијено преко 400.000 Јевреја и Рома, и никада није осудила злочине румунских нациста у Србији. Мариника Тепић Циобану Зхивцу је током Треће седница Другог редовног заседања Скупштине Србије, одржаног 14.11.2017. године, између осталог рекла: „ја тражим заправо да се у Кривичном законику препозна као кажњиво негирање геноцида и ратних злочина (…) и то нарочито када је реч о пресудама које се односе на ратне злочине и геноцид почињен у наше име. Ви се фрљате нечим што је толико тешка и озбиљна ствар, као што је геноцид, а нисте у стању да се суочите са њим и да препознате да геноцид није питање броја, да ли је жртава било 100 или сто хиљада, него је питање намере, да се неки народ истреби да нестане (…) Дакле, ту је та геноцидна намера у суштини“.

Србин и патриота Мило Ђукановић из 1991.

Ако би применили ове накарадне Мариникине, црногорске, муслиманске и албанске стандарде о геноциду, на случај Мила Ђукановића и на догађаје на Дубровачком ратишту 1991. и 1992. године, дошли би до неминовног закључка да је Мило Ђукановић, тада председник црногорске владе, одговоран за „геноцид“ почињен у Конавлима и у Дубровнику. Да подсетим, опсада Дубровника одвијала се од стране црногорског дела ЈНА и припадника Територијалне одбране (ТО) под контролом републике Црне Горе. Јединице под контролом Мила Ђукановића, председника владе Црне Горе, до краја октобра 1991. заузеле су цело дубровачко залеђе, изузев самог Дубровника. Напади и бомбардовање Дубровника, светске баштина УНЕСКО, су кулминирали 6.12.1991. Ови потези јединица под контролом Мила Ђукановића изазвали су згражање и осуду од стране целе међународне заједнице. Након потписивања примирја у јануару 1992., јединице Мила Ђукановића су се повукле у мају 1992. Ова ратна дејства јединица под командом Мила Ђукановића проузроковала су смрт 500 грађана Хрватске, око 20.000 избеглица, а око 11.000 зграда је оштећено, срушено или опљачкано. 

Изјаве Мила Ђукановића из 1991. су дијаметрално супротне ономе што он данас говори, и што говори од 2000. године. Мило Ђукановић покушава да сакрије тај део своје биографије из 1991. Тада 1991. Ђукановић је имао просрпске, патриотске изјаве, говорио је да је Србин, и величао је Слободана Милошевића. Од 2000. године, наовамо Ђукановић негира своју српску националност, а велича припадност новој црногорској нацији. Од патриоте, преметнуо се у антисрпског шовинисту.

У августу 1991. црногорски премијер Мило Ђукановић је дезертерима запретио тешким казнама и 4. августа 1991. године, је рекао: „бити пацифиста у овом тренутку блиско је капитулацији пред фашизмом, и то ништа мање него 1941.“. Премијер Црне Горе Мило Ђукановић, је у „Побједи“ од 22. октобра 1991. године, рекао: „Поход на Дубровник је сврсисходан и свако супротно становиште је издајничко. Наметнути рат ћемо добити, баш као што смо све такве противнике побјеђивали током цијеле наше историје. Овог пута ћемо завршити заједнички живот са њима и раскинути све контакте, надам се за сва времена. Надам се да ће се у тој диоби формирати нове државне заједнице у којима ћемо живјети, границе са Хрватском повући праведније и логичније, него што су то урадили приучени бољшевички картографи, чији је, изгледа, једини циљ био да над Црном Гором, у дијелу Боке буде хрватско старатељство. Још ћу вам само ово рећи: Црном Гором тече Зета, ускоро ће и Неретва“. Мило Ђукановић је тада био поносан на председника Слободана Милошевића и рекао је: „Све опозиционе сепаратистичке странке у Црној Гори говоре да смо водили бесмислени рат, а ни једна за то нема аргументе. А аргуменат је да нам је рат био наметнут, били смо нападнути од стране хрватске војске. Милошевић је нешто најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку, када повампирене фашистичке снаге у Хрватској и Словенији покушавају да униште све оно што је створено од 1945. године до сада. Поносан сам да у овим историјским тренуцима могу да будем раме уз раме са њим у одбрани тековина револуције“. Нисам приметио да је Мило Ђукановић у Хагу стајао раме уз раме са храбрим Слободаном Милошевићем! Критиковао је тада 1991., премијер Ђукановић и оне који су говорили о српској окупацији, па је рекао: „Што се тиче страха од Србије, тиме се покушава политички манипулисати један број људи, насљедника усташоидне политике Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, политике разбратништва са српским народом. У својој заслијепљености мржњом, они измишљају етногенетске теорије о томе да смо из Мале Азије, причају како је наше писмо латинично, а вјера нам католичка. И то све с намјером да докажу нашу аутохтоност и посебност у односу на Србе“.

Антисрпски шовиниста Мило Ђукановић од 2000. до 2021.

После проглашења независности Црне Горе 2006. године, Мило Ђукановић је управо ради све што осуђује у горе наведеној изјави. Шири страх од Србије, постао је наследник усташоидне политике Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, политике разбратништва са српским народом. У својој заслепљености мржњом, Мило Ђукановић измишља етногенетске теорије о томе да су Црногорци из Мале Азије, прича како је црногорско писмо латинично, а језик црногорски, а да вера Црногораца, није српска православна, већ црногорска. И то све чини с намером да докаже аутохтоност и посебност Црногораца у односу на Србе!

Црногорски председник Мило Ђукановић се 2000. извинио Хрватској за напад на Дубровник и Конавле. Гостујући у Загребу, у априлу 2005., у емисији „Недељом у два, Александра Станковића“, Ђукановић је рекао да је „тренд односа између Хрватске и Црне Горе дефинитивно узлазни, а да је прекретница било његово извињење 2000. године у Цавтату за сву бол и сва страдања и све материјалне губитке који су становницима Конавала и Дубровника припадници ЈНА из Црне Горе нанели 1991. године“. У свом врхунском и безобалном лицемерју Ђукановић је у Загребу, полизао све оно што је говорио 1991. Он је још рекао: „Црна Гора је у томе била жртва великосрпске манипулације са исходиштем код Слободана Милошевића и у Генералштабу ЈНА. ЈНА јесте имала једну дефинитивно нечасну улогу и у Хрватској и у Босни. Црна Гора утолико, што су њени људи макар и манипулисани, макар и вођени тим мотивом очувања Југославије учествовали. Нисам хушкао на рат својим изјавама да је српско становништво у Хрватској угрожено терором хрватских власти“. Ђукановић је бесрамно  негирао да је његова фотографија са резервистима на насловној страни „Монитора“ снимљена у походу на Дубровник. „Да ли је свака изјава најпрецизније одвагана у том времену вјероватно не“ – закључио је тада у Загребу 2005., Ђукановић.

Из свега је јасна одговорност Мила Ђукановића за сва ратна дејства у Дубровнику и Конавлима 1991. Он није позван у Хаг, и оптужен, због тога што је још тамо негде 1998. постао миљеник запада, а противник Србије. Да поновим, по накарадним, данашњим Мариникиним, црногорским, муслиманским и албанским стандардима о геноциду, Мило Ђукановић, 1991. године, председник црногорске владе, одговоран је за „геноцид“ почињен у Конавлима и у Дубровнику. Ти накарадни стандарди, а за Маринику, милогорце, муслимане и албанце, прави стандарди о геноциду, кажу да, цитирам Маринику: „геноцид није питање броја, да ли је жртава било 100 или сто хиљада, него је питање намере, да се неки народ истреби да нестане“. И по том Мариникином, муслиманском, албанском и црногорском стандарду геноцида, Мило Ђукановић је имао намеру да истреби становнике Дубровника и Конавла. Страдало их је 500. Мариника каже: „геноцид није питање броја, да ли је жртава било 100 или сто хиљада, него је питање намере“. Било би занимљиво чути шта о овоме имају да кажу Мариника и Мило Ђукановић? Још важније би било да чујемо шта о овим аргументима које сам изнео мисле они у Скупштини Црне Горе, који су гласали за усвајање Резолуције о Сребреници? Ако би они своје аргументе у вези Резолуције о Сребреници применили на случај Мила Ђукановића из 1991., морали би да донесу Резолуцију о Дубровнику и Конавлима, и да осуде те „злочине“, тј. по њиховим стандардима, тај „геноцид“ у Конавлима! Да не буде неких неспоразума, никаквог геноцида у Конавлима и Дубровнику није било, него је могуће повући хипотетичку паралелу између накарадних ставова о „геноциду“ у Сребреници, „геноциду“ на КиМ, са догађајима из 1991. за које је био одговоран Мило Ђукановић по „командној одговорности“.

Резолуцифер Скупштине Црне Горе

Седам посланика опозиције у Скупштини Црне Горе је 25.12.2020. подело предлог Резолуције о геноциду у Сребреници. Посланици који су поднели предлог су Ервин Ибрахимовић из Бошњачке странке, Генци Ниманбегу са Албанске листе, Фатмир Ђека из Албанске коалиције „Једногласно“, Дамир Шеховић из Социјалдемократа Црне Горе, Рашко Коњевић из СДП-а, Драгутин Паповић из ДПС-а и Андрија Поповић из ДПС-а. Скупштина Црне Горе је 17.6.2021. усвојила ту Резолуцију, са 55 гласова за, против је било 19 посланика, а удржаних 7. Ко је како гласао? За: (55 гласова) ДПС – 30, Демократе – 10, УРА – 4, СДП – 3, СД ЦГ – 3, Бошњаци – 3, Независни – 1, ПЗП – 1. Против: (19 гласова) ДФ – 16, СНП – 2, Права Црна Гора – 1. Уздржани: (7 гласова) ПЗП – 4, СНП – 3. Као што се види кључну подршку Резолуцији је дао ДПС Мила Ђукановића, опозициона странка, и још десет припадника опозиције. Из странака власти за Резолуцију је гласало 15 посланика од 41 посланика који чине већину. Црногорска Резолуција о Сребреници истоветна је оној коју је својевремено 2016. предложила Мариника Тепић Циобану Зхивцу, као и оној предлаганој у БиХ, и оној на којој је инсистирала Велика Британија у СБ УН 2015. године! Ово јасно указује на умешаност Велике Британије у целу ствар. Међутим, Британија то никада не би могла да уради без сагласности САД. Црногорска Резолуција, између осталог, осуђује геноцид у Сребреници и забрањује јавно негирање постојања или умањење геноцида у Сребреници. Дан после усвајања резолуције, премијер Црне Горе је изјавио да је Резолуција непотребна! Премијер Црне Горе је покушао да опере руке од одговорности рекавши да су странке саме донеле своје одлуке. То значи да се он као премијер, не пита ни за шта, и да не одлучује ни о чему. То опет значи да је он само лутка, марионета којом управљају други. Кривокапићеве изјаве су обмањујуће и лицемерне због тога што он није урадио ништа да се та непотребна Резолуција скине са дневног реда, већ је урадио све да се та Резолуција нађе на дневном реду и да се усвоји. Усвајање ове Резолуције изазвало је кризу Владе Црне Горе, што је и био циљ налогодаваца из иностранства. Изгледа да је показано лице једне нове већине у Црној Гори. Овде се види до чега доводи једна слаба власт, власт која је имала снаге да победи Мила Ђукановића и ДПС, али је то био врхунац тих снага. Слаба власт Црне Горе, није имала снаге да се одупре диктату запада, и да одбије Резолуцију о геноциду у Сребреници, која није заснована на чињеницама.

Српска Декларација о Сребреници из 2010.

Како је слаба власт неотпорна на спољне диктате, показао је штеточински Тадићев, Ђиласов и Јеремићев режим 2010. године. Ничим изазван (осим диктатом запада) овај режим је у марту 2010. усвојио Декларацију о Сребреници, тј. „Декларацију о осуди злочина у Сребреници Народне скупштине Републике Србије“. Та декларација Народне Скупштине Републике Србије осуђује злочин над бошњачким становништвом Сребренице у јулу 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде. Иако се у Декларацији не помиње реч геноцид, ова формулација „на начин утврђен пресудом Међународног суда правде“ значи осуду геноцида у Сребреници, због тога што пресуда поменутог суда говори о геноциду у Сребреници. Ради се о Тужби БиХ против СРЈ за геноцид. Међународни суд правде је 26. фебруара 2007. године, пресудио да Србија не може бити сматрана одговорном за геноцид почињен у Сребреници од стране снага Републике Српске. Стога је позивање Скупштине Србије, односно Тадићевог режима, на ову пресуду Међународног суда правде и одбачену тужбу БиХ, вишеструко штетно. „Декларација о осуди злочина у Сребреници Народне скупштине Републике Србије“ је изгласана веома тесном већином, само са два гласа изнад половине, ујутро 31.03.2010. Декларацију је потписала председница Скупштине Србије, проф. др Славица Ђукић-Дејановић, тада потпредседница СПС. Декларацију је по хитном поступку 29.3.2010. поднела група од 114 народних посланика ДС, Г17 плус, СПС, ЈС, СДПС, СПО, ЛСВ, ПУПС и посланици мањина. За декларацију се изјаснило 127 посланика од укупно 250. Против је био 21 посланик, а један присутни посланик није гласао. Против декларације су били посланици ДСС и НС, и посланици СРС, који су напустили салу пре гласања. Посланици СНС и ЛДП-а нису гласали за декларацију.

Издвојено мишљење суткиње Приске Матимбе Нијамбе, кључни доказ о непостојању геноцида у Сребреници

Приска Матимба Нијамбе је замбијска правница, судија Високог суда Замбије и Међународног резидуалног механизма за кривичне судове, судија Међународног кривичног суда за бившу Југославију и правни саветник Међународног кривичног суда за Руанду. Суткиња Нијамбе је била председница судског већа у поступку против начелника Главног штаба Војске Републике Српске генерал-пуковника Ратка Младића пред Међународном резидуалним механизмом за кривичне судове. Приликом изрицања другостепене пресуде генералу Младићу, 8. јуна 2021., судија Нијамбе је издвојила мишљење у коме је нагласила да би читав судски поступак против Младића морао бити поновљен, те је уважила осам од девет тачака жалбе Младићеве одбране. Издвојено мишљење суткиње Нијамбе на 45 страна, део је целокупне пресуде генералу Ратку Младићу на 364 стране. Суткиња Нијамбе је прихватила ставке један, два, три, четири, пет, седам, осам и девет Младићеве жалбе – све осим ставке шест, која се бавила заједничким злочиначким подухватом узимања талаца. Најважније је њено образложење у вези са тачком пет која се бави квалификацијама у вези са злочином у Сребреници. Суткиња Нијамбе не доводи у питање да су се у околини Сребренице догодили злочини над босанским муслиманима („чинови освете и убиства ратних заробљеника”), али отворено преиспитује да ли је реч о геноциду и да ли је злочине уопште осмислио и наредио Младић. Нијамбе чак тврди да је операција заузимања Сребренице, под оперативним називом „Криваја 95” била легитимна војна операција због неуспеха у демилитаризацији „безбедне зоне” Сребреница. „Имајући у виду природу и тежину правних грешака уочених у овом предмету, за разлику од других чланова жалбеног већа, ја бих наредила да се Младићу понови суђење пред другим првостепеним судским већем, по свим тачкама оптужнице, изузев оптужбе шест, за узимање талаца у удруженом злочиначком подухвату”, навела је суткиња Нијамбе. Напоменула је да је Младић у својој жалби задовољио високе стандарде и указао на главне грешке претресног већа, према којима би она усвојила готово све основе његове жалбе. Од осталих тачака Младићеве жалбе које је Нијамбе усвојила, истиче се и тачка девет. Она тврди да Младић не би смео да буде осуђен на више од 20 година затвора, јер је у време извршења кривичног дела то била највиша запрећена казна у СФРЈ.

Најважнији делови, цитати издвојеног мишљења суткиње Нијамбе

Суткиња Нијамбе је у свом издвојеном мишљењу, између осталог навела: „Претресно веће је утврдило да докази које је извела Одбрана нису били довољни за оживљавање доказне расправе или за побијање тачности пресуђене чињенице. Таква оцена доказа је била погрешна, јер се Претресно веће ослањало на необориве пресуђене чињенице како би поткрепило доказну основу за одговорност господина Младића у Свеобухватном УЗП-у. На пример, Претресно веће се ослонило на пресуђену чињеницу 1476 да би утврдило кривичну одговорност г. Младића за убиство свих 7.000-8.000 жртава које нису активно учествовале у непријатељствима у Сребреници. 2090 Чак и када је тачност пресуђених чињеница оспорена доказима које је извело Тужилаштво, приступ Претресног већа спречио је господина Младића да оживи расправу о доказима путем унакрсног испитивања. У светлу примењеног повишеног стандарда, једини начин на који је господин Младић могао да оповргне пресуђену чињеницу био је да је оповргне ван разумне сумње. Немогућност господина Младића да побије пресуђене чињенице олакшала је испуњење правног терета Тужилаштва да докаже његову кривицу ван разумне сумње. Ниједан разуман пресудитељ не би применио повишени стандард који је користило Претресно веће. Да је примењен одговарајући правни стандард, докази у сврху побијања изведени током унакрсног испитивања или које је Одбрана представила, оживели би расправу и пресуђене чињенице би биле побијене. Будући да докази Тужилаштва нису били довољно поуздани за утврђивање кривичне одговорности, Претресно веће би донело другачији закључак, да је на пресуђене чињенице примењен исправан стандард. Према томе, ослањање Претресног већа на чињенице које су формално примљење на знање да би се г. Младић прогласило одговорним за злочине, представљало је грешку која је довела до неостварења правде. 2091 2. Геноцид, истребљење и убиства 710. Није спорно да су, поред легитимних борбених жртава, неки појединци, укључујући појединце са локалног подручја, из МУП-а, па чак и Момир Николић и други одвојени припадници безбедносне линије команде ВРС-а, преузели на себе спровођење дела освете и убистава ратних заробљеника, али то је учињено током временског периода када господин Младић није био на том подручју, супротно било којим наредбама господина Младића, и чак ван његовог знања у то време.2300 716. Поред тога, с обзиром да је оптужба за геноцид, докази морају, у складу са наведеним високим стандардима, утврдити посебну намеру, долус специалис, за геноцид. 2316 Будући да је предметни облик одговорности удружени злочиначки подухват, мора се показати да је господин Младић пристао на заједничку злочиначку сврху и значајно допринео истој.2317 717. Постоји много случајева у којима је Претресно веће погрешило у погледу примене судске праксе на чињенице. 2318 Према тврдњама Тужилаштва и првостепеној пресуди, удружени злочиначки подухват убијања и извршења геноцида у Сребреници није ни постојао пре ноћи између 11. и 12. јула 1995. године. 2319 Као што је горе речено, према судској пракси, понашање и изјаве пред релевантни удружени злочиначки подухват и изван његовог временског опсега не могу се користити за доказивање да је г. Младић био део тог удруженог злочиначког подухвата. 722. Овде се поставља питање – ако је господин Младић, командант Главног штаба ВРС, хипотетички или имплицитно пристао да значајно допринесе геноциду, зашто би подређени сведоку Момиру Николићу, који чак нису били у директном ланцу командовања под господином Младићем, били задужени за убиства и зашто би тражили добровољце, цивиле, да изврше убиства? Стварни официри ВРС-а, потчињени господину Младићу, одбили су такве захтеве и никад их нису ни добили од господина Младића путем нормалног ланца командовања.2336 723. По мом мишљењу, ово показује грешку у образложењу Претресног већа које повезује господина Младића са тим злочинима. Закључак 748. Као што је горе наведено, размотривши Оптужницу, првостепену пресуду, судску праксу и тела која су овде цитирана, као и писане и усмене поднеске страна, понављам своје неслагање са одлуком већине да одбаци све основе жалбе г. Младића. Сматрам да је господин Младић задовољио високе стандарде утврђене у жалбеном поступку и да бих стога у целини одобрила основе 1 до 5 и 7 до 9 његове жалбе. 749. Грешке Претресног већа и њихов утицај, како је наведено, најпрецизније у основама од 3 до 5 и 7 до 9 жалбеног поднеска господина Младића, појединачно или кумулативно поништавају закључке Претресног већа на којима почивају његове осуђујуће пресуде. 750. С обзиром на све горе наведено, узимајући у обзир природу и обим грешака утврђених у овом случају, сходно правилу 144(Ц) Правилника, наложила бих да се г. Младићу поново суди, пред другим претресним већем, по свим основима, осим по Основу 6, који се односи на УЗП у вези са узимањем талаца. 751. Као што је горе наведено, с обзиром на сложеност предмета и величину предметног случаја и жалбе, ограничена захтевима да се експедитивно поступа и ради на даљину, разматрала сам само грешке Претресног већа које сматрам најгрубљим. Састављено на енглеском и француском, при чему је меродавна енглеска верзија. Сачињено овог 8. дана јуна, 2021. године, у Хагу, у Холандији. Судија Приска Матимба Нијамбе“.