Веома интелигентни прикривени психопата и социопата на челу власти у Приштини, демолирао је бриселски дијалог о КиМ. Курти је медијима потврдио да је косовска делегација оптужила Србију за три геноцида на Косову. Курти је изјавио: „Дао сам им трећу књигу о истребљењу Албанаца од 1878. до 1884. године. Овим књигама сам доказао српском председнику да ово што се догодило 1998. и 1999. године, није први српски геноцид већ задњи. Први геноцид десио се у Лесковцу, Куршумлији, Прокупљу, Топлици, Врању и Нишу (…) одакле су истребљени Албанци пре 165 година. Ја кажем да је Србија као држава извршила геноцид. Политичко вођство државе Србије јесте одговорно за геноцид. Србија је дошла на Косово геноцидом и отишла са геноцидом“. Стручњаци, психијатри и психолози ће вам одреда потврдити да психопате и социопате имају бујну машту, да не разликују лаж од истине, и да због тога стално лажу. Овде се ради и о бесрамној злоупотреби појма геноцид.

Што се куртијевих изјава тиче, прво, Курти никоме није дао било какву књигу, већ је на преговоре донео три памфлета, из којих је цитирао делове. Друго, никакав геноцид над Албанцима се никада није догодио. Треће, Срби постоје на Балкану и на Косову и Метохији, од тренутка досељавања Словена на Балкан, у 6. веку, за разлику од Албанаца које историјски извори помињу тек у 11. веку. Велики број Срба, око 200.000 је под претњом смрти и погрома, морао да напусти КиМ, 1999. године. Стога је безумна Куртијева тврдња да је „Србија дошла на Косово геноцидом и отишла са геноцидом“. Четврто, све што чини Курти, чини због тога да би минирао дијалог о КиМ, да би га обесмислио и отегао у бесконачност. А све то чини због тога што је у изборној кампањи то обећао, и због тога што сматра да му се може. А сматра да му се може, због тога што је на изборима на КиМ добио 51 одсто, и рачуна да ће му Брисел и Вашингтон гледати кроз прсте, и дозволити му да минира дијалог. О која три историјска догађаја говор Курти, износећи измишљотине о три геноцида?

Први измишљени геноцид над Албанцима 1878.-1884.

Пресудан негативан догађај за српски народ, била је, турска владавина у трајању од пола миленијума. Толико дугачак период неслободе и злочина оставио је несагледиве последице. На просторима Старе Србије било је још горе јер су Турци ту имали и сараднике, Албанце, тада малобројни народ, који се показао спремним да служи Турцима и да ради својих интереса тлачи српски народ. Албанци су, за разлику од Срба, били компатибилни с Турцима. Не само да су били знатно спремнији да прихвате ислам и повинују се закону јачег него су били и довољно паметни да схвате да је боље да се притисак Турака пренесе на Србе. Да би у томе успели, верно су служили Турцима. Повремено су и Албанци дизали устанке, али би после тих периода опет налазили заједнички језик са Османлијама. Срби су масовно арнаућени и то под погромом. Међутим, важно је рећи, да је велики део арнаућења и исламизације Срба био насилан и спровођен под погромима над Србима. О томе сведоче подаци о демографским кретањима на КиМ током векова:  1455. године, Срба на КиМ је било 98%, Албанаца 1 одсто. 1871. године, Срба је било 64 одсто, Албанаца 32 одсто. 1899. године, Срба је било 44 одсто, а Албанаца 48 одсто. 1948. године, Срба је било 27 одсто, а Албанаца 68 одсто. 1991. године, Срба је било 15 одсто, а Албанаца 82 одсто, и коначно, по проценама 2019. године, Срба има 8 одсто, а Албанаца 89 одсто. Тако је од убедљиве већине у 15. веку, 1455. године (98 одсто становништва КиМ) за 556 година, српски народ сведен на убедљиву мањину (8 одсто становништва КиМ), а Албанци су од један одсто становништва скочили на готово 90 одсто. Подаци потичу из турског дефтера – пописа из 1455, који је обављен на територији Бранковића, која је обухватала територију данашњег КиМ. Копије тог турског дефтера – општег катастарског пореског пописа, чувају се у архивима Оријенталног института у Сарајеву, а оригинали у Турској.

Време које обухвата последњих двадесет година 19. и прве године 20. века (до ослобођења 1912.), било је за Србе на КиМ време најтежих прогона, физичког уништавања и расељавања, што је показатељ не само стања безвлашћа, него и постојања плана за стварање „етнички чистог“ Косова као „албанске земље“, у духу програма Призренске лиге. САНУ је утврдила да се током 18. и 19. века из Старе Србије у Краљевину Србију, односно на територију Србије, иселило око пола милиона људи. Година 1878. коју помиње Курти, је година када је Србија стекла потпуну независност, након Првог и Другог српског устанка. Неки јужни и западни делови данашње Србије остали су под османском влашћу све до 1912. године. Од 1896. до 1908. кључну улогу у стварању албанске нације имала је Аустроугарска. О томе у својој књизи Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896–1908, научно утемељено, пише бугарска научница Теодора Толева. Светска, европска и наша историографија не познају, нити бележе било какве злочине Срба над Албанцима у том периоду. Сходно опадању Османске империје, Турци и Арбанаси су се сами исељавали из независне Србије крајем 19. века.

Што се геноцида тиче, Албанци упорно негирају  чињенице да су управо они починили геноцид у Старој Србији, у 18. и 19 веку. Научници се слажу да су у 18. и 19. веку турски и албански погроми над Србима попримили карактер геноцида. О томе пише велики историчар и научник, покојни академик Димитрије Богдановић у свом капиталном делу „Књига о Косову“. На пример у „Уводу“, страна 12., Богдановић каже: „Исто тако, поричу сe неки стварни историјски догађаји – као што су велике сеобе српског народа, или сe једним потезом пера брише мучна, заиста крајње сурова историја турско-албанског геноцида над српским народом у току последњих стотину до двеста година“ (књига је објављена 1984. и Богдановић говори о геноциду над Србима од краја 18. до краја 19. века). Исто тако академик Богдановић је на страни 183. Поглавље 2. насловио „Анархија и геноцид у Старој Србији 1878-1912“. У другом делу књиге, под називом „Разговори о Косову“ на страни 357. академик Димитрије Богдановић каже (одговарајући албанском шовинисти Али Хадрију): „Реч је о нечему много крупнијем – о геноциду над српским народом. Тврди се, напросто, да тога нема и никад га није било. За такву тврдњу у којој Али Хадри није усамљен, за тврдњу која неодољиво подсећа на већ позната оспоравања да није било ни усташког геноцида над Србима у НДХ (…) Не може се  без крајње заслепљености и мржње порицати трагедија геноцида над српским народом, геноцида чији су се извршиоци регрутовали у срединама исламизованих Албанаца, а инспиратори и покровитељи одмарали у отоманским везирским дворовима“. И сад ви ове чињенице ставите у контекст најава Аљбина Куртија да ће тужити Србију за геноцид над Албанцима 1999. године, и Куртијевих бесмислица о „три геноцида“. Истина коју Курти сакрива је управо обрнута од онога што он говори – Турци и Албанци су над Србима починили геноцид у Старој Србији, у 18. и 19 веку.

Други измишљени геноцид над Албанцима у Другом светском рату

Курти није елаборирао који је то други геноцид над Албанцима. Вероватно је мислио на период ослобођења КиМ у новембру 1944. и на борбу Народно ослободилачке војске Југославије, против албанских фашиста – балиста до марта 1945. Чињенице о тим историјским догађајима говоре следеће. С априлским сломом Југославије 1941. године почело је ново раздобље албанског терора и злочина над српским народом. Највећи део данашње територије КиМ анектирали су Италијани, па je тако, под фашистичким окриљем и за рачун Италије, формирана „велика Албанија“. Припадници албанске мањине дочекали су окупацију Југославије као сопствено ослобођење. Друга призренска лига (1943) спроводила je под немачком окупацијом, после капитулације Италије, систематски терор над Србима, с масовним и појединачним убиствима, депортовањем и исељавањем. Никада није утврђен тачан број Срба које су тада протерали са Косова и Метохије, али сe рачуна да je за време рата 1941–1944. Косово напустило око 100.000 Срба. Срби на КиМ доживели су окупацију као губитак слободе, док су Албанци слом Краљевине Југославије и фашистичку окупацију прихватили с радошћу. Због терора окупатора и албанских квислиншких банди већи део Срба се преселио у Црну Гору и Србију убрзо после окупације. Подручје КиМ ослобођено је после повлачења Немаца у новембру 1944. године. Међутим, у децембру 1944. долази до масовне побуне албанских фашиста – балиста, против НОВ и Југославије у већем делу Косова. Врховни штаб НОВ и ПОЈ је увео војну управу за подручје КиМ. Побуна албанских балиста и фашиста сломљена је тек у марту 1945. године. Од 1945. до 1952. на територији КиМ деловале су групе разбијених албанских фашиста. Светска, европска и наша историографија не познају, нити бележе било какве злочине Срба над Албанцима у том периоду, већ обрнуто. Албански, италијански и немачки фашисти су у периоду од 1941. до 1944. готово потпуно етнички очистили КиМ од Срба, и побили десетине хиљада. И сад ви и ове чињенице ставите у контекст најава Аљбина Куртија да ће тужити Србију за геноцид над Албанцима 1999. године, и Куртијевих бесмислица о „три геноцида“. Истина коју Курти сакрива је управо обрнута од онога што он говори – Албанци, Италијани и Немци су над Србима починили силне злочине на КиМ од 1941. до 1944.

Трећи измишљени геноцид над Албанцима од 1998. до 1999.

Албанска терористичка организација ОВК започела је, 1996. године, сукобе са полицијом Србије, нападима из заседе на патроле или мање полицијске станице. Године 1998, када су се терористички напади на регуларне снаге безбедности проширили на целу покрајину, то се претворило у прави рат. Ово је изазивало жестоку реакцију полиције и укључивање војске у сукоб. У овом сукобу почињени су многи злочини на обе стране. Када говоримо о злочинима, не смемо заборавити да су српске снаге на КиМ, током 1998. и 1999, починиле злочине. Након исконструисаног случаја Рачак, у јануару 1999. и пропасти преговора у Рамбујеу, НАТО и западне земље су извршиле злочиначко бомбардовање СРЈ, противно међународном праву (без сагласности Савета безбедности ОУН). Бомбардовање је окончано након 78 дана Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН. Након спровођења овог споразума око 200.000 Срба и других неалбанаца, било је принуђено да напусти КиМ у страху од албанских погрома. ОВК је и после окончања сукоба наставила да чини злочине над српским цивилима. Албанци су после векова асимилације, злочина и убистава, присвајања и отимања српског наслеђа, коначно, 1999. и 2000. године, пронашли нове методе нечовечности – присвајање и отимање српских органа и живота. Кључне тврдње о трговини људским органима, изнела је у јавност Карла дел Понте која је пружила податке да је велики број Срба и других неалбанаца био отет и транспортован у Албанију, где су им вађени органи и где су убијени. Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила је 25. јануара 2011., Извештај специјалног известиоца Дика Мартија и Резолуцију о трговини људским органима на КиМ и у Албанији. Према Извештају, главни организатор отимања људи и трговине људским органима била је Дреничка група ОВК, на челу са Хашимом Тачијем, Џавитом Халитијем, Кадри Весељијем, Аземом Суљом и Фатмиром Љимајем. Број Срба које је ОВК убила узимајући им органе, износи приближно 1000. У Мартијевом , тј. Извештају Савета Европе, стоји да је ОВК чинећи наведени злочин, сарађивала са државом Албанијом, где се већи део злочина и догодио, да је сарађивала са албанском мафијијом, без чије помоћи цео злочин не би успео. У Извештају се јасно каже да је и сама ОВК деловала као косовска мафија, због тога што се осим борбеним акцијама, бавила икриминалом којим се бави и албанска мафија. За овај злочин није осуђен нико, ни дан данас, десет година после усвајања Мартијевог извештаја. Светска, европска и наша историографија не познају, нити бележе геноцид над Албанцима у том периоду. Већи део КиМ је готово потпуно етнички очишћен од Срба током 1999. године. А о континуитету албанских злочина сведочи и период после 2000. године. Албанци су 13. августа 2003. напали српску децу у Гораждевцу. Српска деца су убијена из аутоматског оружја, рафалом, док су се купала у сеоској реци Бистрици. Убијено је двоје деце, а четворо је рањено. Убице нису пронађене, а истрага је обустављена 2010. године. Албанци су од 17. до 19. марта 2004. године, починили организовани погром над српским цивилним становништвом на КиМ. Убијен је и протеран велики број Срба, спаљене су њихове куће и оскрнављени културно-историјски споменици. Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, да је погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на КиМ. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа спаљено је и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. И сад ви и ове чињенице ставите у контекст најава Аљбина Куртија да ће тужити Србију за геноцид над Албанцима 1999. године, и Куртијевих бесмислица о „три геноцида“.

Девалвирање појма геноцид

Злоупотреба израза геноцид, доводи до компромитовања и девалвирања научног, правног значења појма геноцид и до хиперинфлације разних лажних „геноцида“. Доводи до обесмишљавања појма геноцид. Компромитација је започела тиме што је злочин над муслиманима 1995. у Сребреници, проглашен геноцидом у Хашком трибуналу и пред Међународним судом правде. Наставак компромитације представљају најаве власти лажне државе Косово, да ће тужити Србију за геноцид над Албанцима на Косову 1999. и изјаве Аљбина Куртија, који је у Бриселу 19.07.2021. оптужио Србију за чак три геноцида!?! Ако би прихватили накарадне муслиманске, албанске, црногорске и србомрзачке стандарде о геноциду онда би сваки већи злочин у било ком сукобу на планети могао бити проглашен геноцидом, што би потпуно обесмислило појам геноцида, и онемогућило спречавање и кажњавање геноцида. Једна од најпознатијих особа у Србији која промовише накарадне ставове о геноциду је Мариника Тепић, потпредседница Ђиласовог ССП. Она је позната по једностраној осуди српске стране у сукобима у Хрватској, БиХ, и на КиМ, али никада није осудила било који злочин над Србима, па ни геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у усташкој НДХ. Она је Скупшини Србије 2016. године, поднела предлог Резолуције о геноциду у Сребреници, која жигоше српски народ као геноцидан.

Геополитички циљеви оптужби за геноцид и резолуција о геноциду су вишеструки. Вишеструко штетни за тзв. српски свет на Балкану (Србија, Српска, КиМ, Црна Гора). Циљ је слабљење значајно ојачале Србије, ојачале под председником Вучићем. Таква јака и стабилна Србија не одговара геополитичким интересима запада, због тога што таква Србија јача Републику Српску, јача српске снаге у Црној Гори, и јача положај Срба на КиМ. Циљ је жигосати узлетелу Србију, узлетелу чак и под епидемијом, поништити сав позитиван имиџ који је Србија стекла током епидемије и вакцинације, али и током протеклих девет година власти државника Вучића. Циљ је укидање Републике Српске. Циљ ове је и слабљење преговарачког положаја Србије у вези преговора о КиМ.

И на крају поновићу још једном, Албанци су починили су геноцид над Србима у 18. и 19. веку. У оба светска рата борили су се на страни зла. Убијали су Србе 1999. Отимали су органе и тако убијали Србе 1999. и 2000. Убијали су српску децу у Гораждевцу 2003. Починили су погром 17. марта 2004. и убили много Срба. Када би могле, албанске власти би побиле ових 95.000 Срба који живе на КиМ, али не смеју. Не смеју због тога што је председник Вучић учинио Србију јаком и уздигао је, економски и војно. Живела Србија!