Крајње је безумно да је Хрватској 4. и 5. август Дан радости, дан који је Србији и Српској, Дан жалости, због злочина које је хрватска држава починила 1995.

Јуче је Србија осми пут, у жалости,овај пут у насељу Бусије, обележила погром над српским народом, који је починила држава Хрватска, 1995. године. Као што видите, култура сећања је у Србији уведена тек по доласку СНС и Александра Вучића на власт. Претходне власти су гајиле некултуру заборава и некултуру извињавања за злочине почињене над Србима. Хрватски злочини из 1995. су обухватали убиство најмање 2300 Срба, и етничко чишћење над 250.000 Срба. По данашњим стандардима о геноциду, који се нпр. примењују на злочин у Сребреници, злочини државе Хрватске почињени почетком августа 1995., спадају у геноцид.

Сетимо се шта је злочиначка „Олуја“.„Олуја“  је један од највећих злочина у Европи после другог светског рата, и највеће етничко чишћење. „Олуја“ је била злочиначка војна акција Републике Хрватске у августу 1995. године. Акцију је потпомогао западни фактор. Циљ ове злочиначке операције је био етничко чишћење територије Републике Српске Крајине. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“ у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској. Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом, првенствено након оружаних напада, и да за организовање тих злочина не сносе одговорност државно и војно руководство. Међународни суд правде је фебруара 2015. пресудом утврдио да су се током и након операције „Олуја“ догодили злочини над цивилима који би могли бити дела извршења геноцида. Међутим, у другостепеној пресуди су хрватски генерали ослобођени свих оптужби. Готово цела територија РСК је етнички очишћена. Документационо-информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији наводи да је протерано око 220.000 Срба и наводи имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце. Други извори наводе да је убијено око 2. 650 српских цивила, а преко 250.000 је протерано. Српско становништво је систематски убијано, њихови домови су пљачкани и запаљени, како би се избрисао траг о њиховом постојању на тим просторима.  У Србији и Републици Српској 4. август је Дан жалости. Четврти и пети август у Хрватској се славе као Дан радости. Званично, Хрватска то назива овако: „Proslava Dana pobjede i domovinske zahvalnosti, Dana hrvatskih branitelja i 26. obljetnice vojno redarstvene operacije Oluja. Svečani program održat će se 4. i 5. kolovoza 2021. godine u Kninu“. Боду очи изрази „прослава“ и „свечани“.

Оно што је трагично је то што је Хрватска пола века после непризнатог геноцида у Јасеновцу, поновила тај злочин 1995., уз подршку запада и без трунке кајања. Као што већ рекох, Хрватска слави свој злочин из 1995. године! Прошле године сам за цењени „Информер“ објавио текст „Олуја злочина“. Сада ћу приложити још неке тезе о овим данима наше жалости и о злочинима почињеним 1995.

Нормално је да осећамо немоћ када се сећамо тих тужних дана, али не смемо осећати жељу за осветом, то је људска жеља, али не смемо, не смемо осећати ни немоћни бес. Ако се изборимо са бесом и жељом за осветом, своју немоћ ћемо претворити у моћ. Оловно је небо за Србе у Хрватској, у БиХ, на КиМ. Сви ми треба да процепимо то небо и да што више сунца греје Србе у Хрватској, у БиХ, на КиМ, у Црној Гори. Морамо да лечимо прошлост у садашњости ради будућности.

Поменућу злочин и казну. За разлику од Немачке, историјске околности су довеле до тога да Хрватска никада не буде денацификована. Када кажем казна, не мислим на освету, већ на потребу да се један народ суочи са својим злочинима, Хрвати се никада нису суочили са својим злочинима у Јасеновцу. Велики Достојевски је написао своје ремек дело „Злочин и казна“. У држави која злочин из 1995. слави као Дан радости, дан који је Дан жалости за Србе, очигледно погрешно тумаче, или погрешно читају књигу „Злочин и казна“, и читају то дело као „Злочин и награда“!

Када говорим о суочавању увек је добро да се ми Срби суочимо са својим злочинима у ратовима деведесетих у БиХ, на Косову и Метохији, у Хрватској. Ми никада не треба да негирамо наше злочине. Ми то чинимо због нас, да спасемо душу. Ми никада нећемо славити као наше дане радости, туђе дане жалости. Поштујемо туђе жртве и тугу. Треба да помињемо наше злочине, али никада никога не смемо теретити за злочине које није починио. Ових недеља смо се суочили са неправдом отишлог представника за БиХ, аутократског колонијалног намесника, који је одлучио (или коме су одлучили) да се за растанак, освети Србима, октроишући забрану негирања геноцида који се није догодио. Нови представник за БиХ је најавио наставак исте политике. Србија и Срби никада нису починили геноцид, и ја сам поносан због тога. Над нама су почињени геноциди. Први пут, на територији Старе Србије, у 18. и 19. веку, а та Стара Србија је обухватала и КиМ. Научници, историчари, историографи се слажу да су погроми Албанаца и Турака у Старој Србији у 18. и 19. веку, били толиких размера, да се могу сматрати геноцидом. Проток времена и заборав су учинили да се слабо сећамо тога, и да не говоримо о том геноциду. Али, једнако као што је на почетку 20. века почињен геноцид над Јерменима, тако је почињен и овај о коме сам говорио. Други пут је над нама почињен геноцид кога се добро сећамо, геноцид у НДХ, на територији данашње Хрватске, и данашње БиХ, геноцид у Јасеновцу. Трећи пут злочин над нама, на ивици геноцида је почињен 1995. Четврти пут 200.000 Срба је етнички почишћено са КиМ, 1999. године. За разлику од оног првог геноцида из 18. и 19. века, други  геноцид добро памтимо, као и злочине 1995. и 1999. Као што видимо власти Србије, на челу са председником Вучићем, чине све да наша страдања и жртве, обележавамо на достојан начин, да гајимо културу сећања, да не заборавимо. Народи света, повремено имају тежњу да забораве геноциде над другима, па чак и над собом. Сећамо се, не заборављамо, обележавамо, тугујемо – због части. Адекватан појам части представља идеја самопоштовања. Недекватан појам части представља нарцисоидна повољна представа о себи. Сећамо се и не заборављамо, обележавамо, тугујемо и због самопоштовања.

Прошлогодишња одлука СДСС из Хрватске, да њихов представник присуствује слављењу „Олује“ у Книну, људски је несхватљива и неприхватљива. Функционер СДСС и потпреседник владе Хрватске, Борис Милошевић је прошле године сматрао да је његов најављени одлазак на прославу војне акције „Олуја“ важан „гест“ који ће побољшати статус српске заједнице у Хрватској. На који начин је побољшан статус 180.000 припадника српске заједнице у Хрватској, у протеклих годину дана? Ни на један. Можда је побољшан статус појединаца који су одлучили да се придруже слављењу злочина над сопственим народом? Неке наредне године хрватска влада може позвати представнике СДСС и СНВ у Блајбург, да одају пошту усташама и домобранима. Незамисливо је да представници Републике Српске и Републике Србије оду да славе погроме муслимана и Хрвата над Србима у БиХ. Незамисливо је да представници Републике Српске и Републике Србије оду у Книн да славе погром Хрвата над Србима у РСК. Незамисливо је да представници Републике Српске, Републике Србије и Српске листе оду да славе погроме Албанаца над Србима на Косову и Метохији. Ако је све то незамисливо, како је било „замисливо“ то што су представници СДСС и СНВ, отишли да славе „Олују“ у Книн, 4. и 5. августа 2020.? При томе су, тада, демагошки рекли, да иду на прославу „Олује“ да жале, а не да славе. Како је прошле године, било ко разлучио тугу и жалост Бориса Милошевића, од општег славља хиљада Хрвата у Книну? И како је Борис Милошевић изразио своју тугу и жаљење? Никако. Наравно да му Хрвати и ХДЗ нису дозволили да одржи говор. Ове године Борис Милошевић је изјавио да неће отићи у Книн да поново слави злочине Хрвата у злочиначкој акцији „Олуја“. Тиме он у суштини, признаје да је његов прошлогодишњи одлазак на прославу „Олује“ грешка.

Како је могуће да једна држава – Хрватска, чланица ЕУ, не показује ни трунку кајања због злочина које је починила? И не само да се та држава не каје, и не признаје своје злочине, она их отворено негира. Сагледајмо ту чињеницу у светлу Закона који су наметнути у БиХ, којим се забрањује негирање геноцида, за који наука каже да се није догодио. А у држави која слави своје злочине, негирају нешто што би по стандардима примењеним на Сребреницу, обавезно морало бити проглашено геноцидом. Како је могуће да једна држава и народ славе Дан жалости другог народа као свој Дан радости? Запитаност је утолико већа, због тога што је та слављеничка Хрватска проузроковала Дан жалости другог народа, починивши злочине незабележене у Европи после другог светског рата. Како је могуће да једна држава слави највеће етничко чишћење у Европи после другог светског рата, при чему је та држава протерала 250.000 својих грађана само због тога што су друге вере и етничке припадности? Како је могуће да једна држава слави као Дан радости, то што је при етничком чишћењу библијских размера, убила преко 2300 својих грађана? Како је могуће да једна држава слави своје Злочине, Злочине које је починила? Посебну тугу изазива чињеница да су прошле године политички представници народа над којим је почињен злочин у Олуји, заједно са представницима државе која је починила Злочин, прославили злочин, на прослави у Книну.

Нећемо да дозволити да нас искорене на КиМ, у Федерацији БиХ, у Хрватској, у Црној Гори. Када се посматрају ови суседи, на делу је велики етнички пројекат мање или више суптилног етничког чишћења у виду претапања Срба у Црној Гори у Црногорце, српског језика у црногорски, на делу су покушаји да укину Републику Српску, на делу је тиха кроатизација Срба, и стварање атмосфере погрома на Косову и Метохији. На Косову и Метохији, госпођа Драгица Гашић је постала СИМБОЛ страдања српског народа на КиМ и нови симбол борбе за људска права. Госпођа Гашић је најхрабрија жена на свету. Треба да се постиде сви који користе фразу „Догодине у Призрену“. Јунакиња Драгица Гашић им је показала своју храброст својом паролом је спровела коју у дело:„Ове године у Ђаковици“. Албанске власти показују до сада невиђено дивљаштво, примитивизам и расизам. Уплашила их је једна жена која се дрзнула да се врати у Ђаковицу. Једна жена, сама. Против ње се дигла албанска ала и врана. Физички нападају Драгицу Гашић, избацују је из стана, малтретирају, желе да је уморе глађу. Забрањују јој да уђе у продавницу и да купи хлеб! Провалили су јој у стан и опљачкали је. Украли су јој инсулин против дијабетеса, који јој живот значи. Као што видимо од повратка на КиМ нема ништа, у последих 21 годину. Исто важи и за Хрватску!

Шта ми ту можемо да урадимо? Помињао сам да освета не долази у обзир. Освета је део спирале насиља. Бес не долази у обзир. Бес је одраз немоћи и недостатка самоконтроле. Можемо да покушамо да их постидимо својом пристојношћу и добротом. Када кажем да их постидимо, не мислим на жељу да их понизимо, већ мислим на то да они сами осете стид. Знам да је ово највероватније узалудна нада. Међутим, ми ћемо ту пристојност и доброту показивати, пре свега због себе самих, а не због других. На ту тему је велики Душан Радовић имао једну дивну мисао: „Неки људи нас понижавају својом добротом.Одвикли смо се од доброте. Не разумемо зашто нам неко нешто чини ако не тражи никакву противуслугу. Доброта се не може вратити јер се и не даје. Добри људи су добри због себе, а не због других“.

У претходном пасусу сам поменуо и пристојност. Негативна одредница (непонижавање) најбоље описује шта је пристојно друштво. Пристојно друштво је оно чије установе не понижавају људе. Позитивно описано, пристојно друштво је оно чије установе указују поштовање према људима. Цивилизовано друштво  је оно чији чланови не понижавају једни друге. Свако пристојно и цивилизовано друштво је и праведно друштво. Србија је сада и пристојно и цивилизовано и праведно друштво. То је показао и јучерашњи потресни и достојанствени догађај у Бусијама. Да ли је Хрватска пристојно и цивилизовано друштво? Да ли у Хрватској понижавају Србе? Да ли је у Хрватској, после 26 година од највећег етничког чишћења у Европи, после Другог светског рата, омогућен повратак Србима? Није. То је институционално понижавање. Хрватска није пристојно друштво. Хрвати у Србији имају сва права која Срби у Хрватској немају. Да ли је Федерација БиХ пристојно и цивилизовано друштво? Да ли у Федерацији БиХ понижавају Србе? Да ли константно желе да укину Републику Српску? Како се председник Вучић  провео када је отишао да се поклони сенима муслиманских жртава? Бошњаци у Србији имају сва права која Срби у БиХ немају. Да ли је лажна држава Косово пристојно и цивилизовано друштво? Да ли на Косову и Метохији, тамо где Албанци имају контролу, да ли се тамо понижавају Срби? Да, и још много горе. Угрожени су животи Срба. Погледајте случај хероине Драгице Гашић. То је институционално понижавање. Лажна држава Косово није пристојно друштво. Албанци у Србији имају сва права која Срби немају у лажној држави Косово. Да ли је Црна Гора пристојно и цивилизовано друштво? У Црној Гори су далеко одмакли процеси отимања српског наслеђа, удари на СПЦ, стварања црногорске цркве, расрбљавања Црне Горе, конвертовања Срба у Црногорце, креирања новог црногорског етноса и идентитета, претапања српског језика у „црногорски“ језик, ширења србофобије и антисрпства. Нове власти Црне Горе као да вагају да ли ће или неће, зауставити ове процесе. Када све ово посматрамо, једини закључак је да ни Црна Гора није пристојно друштво. Тамо се Срби институционално понижавају.

И за крај. Јуче смо у Бусијама и тонски чули доказ о геноцидним намерама Хрватске из 1995., тонски запис реченице тадашњег председника Хрватске, Фрање Туђмана, која гласи: „Србе треба тако ударити да нестану“. Та реченица је део стенограма састанка Туђмана са хрватским војним врхом у Загребу у јулу 1995. и део је транскрипта са брионске седнице главног стожера оружаних снага Хрватске, одржане 31.07.1995., који су део припрема злочиначке акције „Олуја“. Ова реченица јасно говори о томе шта је био циљ Хрватске– геноцид, злочин и етничко чишћење.