Догађаји на Цетињу изазивају зебњу и забринутост. Шта је узрок оваквог лудила и хистерије? Мржња према Србији? Мржња према Србима? Мржња према СПЦ? Или све заједно? Српски Патријарси су одувек без проблема посећивали Црну Гору, и присуствовали устоличењима црногорских митрополита СПЦ, на Цетињу. Први пут у историји СПЦ, то је постао проблем. Због чега? Због тога што се пропали диктатор Мило Ђукановић осећа угрожено, и због тога жели да дестабилизује Црну Гору, и да изазове крвопролиће.

Многи заборављају да је Мило Ђукановић и даље на власти у Црној Гори, да је председник, и да ДПС са партнерима влада многим градовима и општинама. Дакле, у Црној Гори имамо на делу кохабитацију слабе Кривокапићеве власти, са влашћу Мила Ђукановића и ДПС. Један део власти у Црној Гори и даље жури да заокружи процесе отимања српског наслеђа у Црној Гори, уништења СПЦ у Црној Гори, стварања црногорске цркве, расрбљавања Црне Горе, конвертовања Срба у Црногорце, довршетак процеса креирања новог црногорског етноса и идентитета, претапања српског језика у „црногорски“ језик, ширења србофобије и антисрпства.

Данас око 14 часова, сам на свој „Youtube“ канал, поставио снимак под називом „Црногорске Милове усташе, псују СПЦ и Србе, 4.9.2021. 13 и 20 часова, испред Цетињског манастира!“. Поставио сам и друге снимке који приказују насиље милогораца у, и око Цетиња. Уз први снимак сам поставио коментар (опис) који гласи: „Црногорске Милове усташе скандирају, вређају и псују СПЦ и Србе, 4.9.2021. 13 и 20 часова, испред Цетињског манастира: „Што сте на нас дигли хајку, четничку вам је*ем мајку“. Због чега? Због устоличења новог црногорског митрополита! То се никада у историји није десило. То је доказ колико је злотвор Мило, затровао Црну Гору, током своје лоповске власти, дуге преко 30 година. Расрбио је велики део Срба, укинуо српски, увео лажни језик, покушао да уништи и опљачка СПЦ, прогонио је Србе, опљачкао Црну Гору, и још увек је на слободи“.

Око 18 часова, „Youtube“ корисник под псеудонимом „pecanje mrežom“ је оставио претећи, усташки коментар који гласи: „SAMO OŠTRO SA ČETNICIMA DOBAR SRBIN MRTAV SRBIN“. Из неког разлога „Youtube“ ми не дозвољава да видим податке о том кориснику који је оставио свој коментар. На овом примеру заиста видимо да се Милови симпатизери осећају као усташе. Говоре исто као и усташе: „Добар Србин, мртав Србин“.

Научне чињенице о Црној Гори

Подсетићу на научне чињенице. Научне чињенице кажу да становници Црне Горе говоре српским језиком. Православни Црногорци су етнички Срби. Православна црква у Црној Гори је одувек била српска. Историјска и лингвистичка наука су јасне. Црногорски језик је субдијалект српског језика. Сви говори српског језика на подручју Црне Горе припадају штокавском наречју и ијекавском изговору. Почевши од 2007. године, црногорски језик има статус службеног језика у Црној Гори. Међународно је признат тек 2017. године, када је добио свој „ISO“ код. Пре 2007. године, посебан црногорски језик није постојао, пошто је службени језик у Црној Гори до тада био српски језик (ијекавског изговора), што је било назначено у 9. члану Устава Републике Црне Горе из 1992. године, који је гласио: „У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора“. Усвајањем новог Устава Црне Горе од 19. октобра 2007. године, црногорски језик је озваничен као службени језик. Дакле, црногорски језик постоји од 2007., односно од 2017. године. Ради се о српском језику, који је вољом режима у Црној Гори, преименован у „црногорски“ језик.

Државност Црне Горе је постојала само од 1878. до 1918. (40 година). Битно је рећи да је та кнежевина, касније краљевина Црна Гора, сматрала саму себе државом Срба у Црној Гори. Одредница „Црногорац“ тада је означавала Србе који живе у Црној Гори. Тадашње православно становништво Црне Горе је сматрало да говори српски језик.

Историјска и етнолошка наука одређују Црногорце као етничке Србе. То потврђују сви историјски и етнолошки извори, као и сви пописи становништва до 1948. године. Комунистичке власти ФНРЈ су административно- политичком одлуком, у име „братства и јединства“, преименовале већину Срба из Црне Горе у црногорску „народност“. Пописи становништва у Црној Гори то потврђују (до 1948.). Попис становништва 1909. године. Језички састав: српски – 95%. Попис становништва 1921. године. Језички састав: српски – 92,14%. Попис становништва 1931. године. Језички састав: српски – 94,42%. Све од 1909. до 1948. власти нису сматрале за потребно да у попису имају одредницу о етничком саставу становништва у Црној Гори, будући да се сматрало да су сви Црногорци Срби.

Попис становништва 1948. године. Етнички састав (по „народности“): Црногорци – 90,67%, Срби – 1,78%, Хрвати – 1,8%. Комунистичке власти ФНРЈ су административно- политичком одлуком, преименовале већину Срба из Црне Горе у црногорску „народност“. Тако је настала комична ситуација да у Црној Гори 1948. године, има мање Срба, него Хрвата.

Попис становништва 2003. године. Државна заједница СЦГ. Етнички састав: Црногорци – 43,16%, Срби – 31,99%. Језички састав:  српски – 63,49%, црногорски – 21,96%. Видимо да 2003. половина Црногораца говори српски, а не црногорски.

Према резултатима пописа становништва у независној Црној Гори, из 2011. године, становништво Црне Горе по етничкој припадности чине Црногорци – 45% и Срби – 29%. Становништво Црне Горе по матерњем језику гледано, говори српски језик – 43% и црногорски језик – 37%. Становништво Црне Горе по верској опредељености чини 72% православаца.

Научне чињенице о „аутокефалности“ црногорске цркве. Као један од аргумената за своје тврдње да је имовина СПЦ, имовина државе Црне Горе (барем она од пре 1918.), Милов режим у Црној Гори је наводио да је црногорска црква некада била аутокефална (мисле на период четрдесетогодишње независности кнежевине, односно краљевине Црне Горе). То је само покушај да се бесрамно фалсификује историја. Овај фалсификат почива на томе да је Црногорска митрополија од средине 19. века, па до 1918., погрешно називана аутокефалном, из више опортунистичких разлога. Аутокефалност црногорска црква никада није имала, нити је то икада тражила од Васељенске патријаршије у Цариграду или од СПЦ (тј. од Српске патријаршије у Пећи), а само од њих је могла тражити и добити аутокефалност.

„Не бојим се од вражјег кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“ (П. П. Његош, Горски вијенац, стих 528-530).

„Ко умије лагати, не умије вјеровати“. (Његошева бележница, Цетиње 1956, 137).