„У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч. Она бјеше у почетку у Бога. Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало што је постало. У Њој бјеше живот, и живот бјеше видјело људима. И Видјело се свијетли у тами, и тама Га не обузе“. Свето Јеванђење по Јовану, Нови Завет. О „Речи“ се говорило још у Старом Завету: „Ријечју Господњом небеса се створише, и Духом уста Његовијех сва војска њихова“ (Пс. 33, 6), „Посла Ријеч Своју и исцијели их“ (Пс. 106, 20).

Скупштине Републике Српске и Републике Србије усвојиће готово истоветан Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, 15. септембра на дан новоустановљеног празника „Дан српског јединства, слободе и националне заставе“, који се слави и у Српској и у Србији.  Иницијатива за доношење овог Закона је потекла од председника Србије Александра Вучића и члана председништва БиХ Милорада Додика.

Поштованој министарки, госпођи Маји Гојковић, и на овај начин исказујем дубоко поштовање и према њој као личности и према њеним резултатима. Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма је доказ да у последњих десет година председник Вучић чини то да се Србија и српство враћају себи, својим коренима, својој суштини. Без страха се уздиже српски национални, културни и духовни идентитет. Циљ Закона је ширење, заштита, очување и неговање српског језика и ћириличког писма, као културних и традиционалних вредности. Одредбама овог закона дефинише се друштвена брига о језику и матичном писму, и њихова заштита, без којих се не може обезбедити ни одговарајући статус службеног језика и матичног писма у целокупном јавном животу и правном промету. Та разграната и координирана активност, и у науци и изван ње, и код нас и у свету, означава се термином језичка политика. Одредбама овог предлога утврђен је темељни садржај језичке политике и идентификоване су институције позване да, у сарадњи с државним органима, воде и спроводе језичку политику.

Ћирилица је настала пре црквене шизме, раскола Истока и Запада, ћирилица је настала пре Светог Саве и пре наше српске цркве. Ћирилица је настала у оно доба када међу Србима једва да је било писмених људи. Ћирилица је настала пре било ког српског културног споменика. Ћирилица је споменик нашег идентитета. Сва наша писменост и сва наша култура у њој су изражени. Наша видна култура започиње с њом, она се у ћирилици огледа. Са ћирилицом смо прогледали. Са појавом ћирилице ми смо културно настали, одрицањем од ње ми би културно нестали, престали би да постојимо као самостална нација, самостална културна особеност и самосвојност. Наш први задатак је ћирилица, неки кажу најсавршеније писмо на свету. Нажалост, режими од 1945., и од 2000. године, су се одрекли ћирилице. Одрекли су се драгоцене једноазбучности и вештачки су увели су равноправност ћирилице и латинице, коју су у пракси схватили као предност латинице над ћирилицом. Писмо српскога језика је српска ћирилица, а не абецеда. Зато морамо сви јединствено да се изборимо за враћање једноазбучја у српски језик, а за то имамо и упориште у Уставу Србије, који каже: „Језик и писмо – Члан 10. – У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“.

Колико је ћирилица важна сведочи и то да су је забрањивали и Марија Терезија у 18. веку, Аустроугари у 19. и почетком 20. века, те намачки и хрватски нацисти у НДХ 1941. По француском истраживачу Сипријану Роберу, на заседању Светог синода католичко-римске цркве у Салони (Сплиту) године 1060. (после раскола) ћирилица је проглашена ђаволовим изумом, а Методије јеретиком, и запрећено је изопштавањем из цркве онима који не одустану од тог писма. Потом су Срби, вековима, католичени или унијаћени на просторима Балкана, а Руси на просторима Западне Русије тј. Руске крајине, данас Украјине. Сваки страни окупатор је прво забранио ћирилицу. Аутошовинистички домаћи окупатори од 2000. до 2012. године, су маргинализовали ћирилицу, са циљем да она нестане.

Српски народ је вековима подвргнут механизму расрбљавања. Шаблон је увек исти: прво се вештачки истакне нека територија на традиционалној српској земљи, затим се по називу те територије креира нова нација, односно по имену те територије се преименују сви Срби који ту живе, тако да се српски народ, који се ту „затекао“, претвара у нову нацију, а паралелно са тим процесом српски народ почиње да губи право – прво на писмо, а касније и на језик. Тај метод је током векова примењен у Хрватској, БиХ, на Косову и Метохији, одскора у Црној Гори, а слично покушавају у Војводини и Рашкој области. Због тога што је српска ћирилица важан део српског националног идентитета и један од симбола српске посебности, ћирилица се систематски подрива, потискује и сатанизује, од стране аутошовиниста. Најбољи пример целог тог процеса расрбљавања и етнолингвистичког инжењеринга је Црна Гора.

У овом историјском тренутку и приликама какве су сада српске, врло је важна симболичка вредност српске ћирилице као знака српског духовног идентитета. Због тога процес  потискивања српске ћирилице, од 2000. до 2012. године, спада у исти ред са урушавањем језикословља, књижевнојезичке норме и говорне културе у сфери јавне употребе српског језика, спада у исти ред с разградњом образовног система, уништавањем дипломатије и војске, уништавањем културе, нападима на СПЦ, демонизацијом традиције – у суштини у исти ред са деструкцијом супстанце државе и српства.

Српски књижевни језик има око 150.000 речи. Српски народни и књижевни имају између 350.000 и 400.000 речи. Просечан човек зна и користи између 5000 и 15.000 речи. Вук Караџић је забележио и познавао око 50.000 речи. У то име апелујем да што мање употребљавамо англицизме, а да престанемо да одбацујемо српске речи, које погрешно сматрамо хрватским. Крух је српска реч, једнако као и хлеб. Првобитно је крух означавао бесквасни хлеб, а реч хлеб је означавала крух са квасцем. Жлица и вилица су српске речи, као и нпр. мрква. Реч шаргарепа је  мешавина мађарске речи „шарга“ жуто, и српске речи репа – жута репа. Ми Срби често без потребе користимо туђице- интернационализме, уместо славизама. Навешћу неке примере – кажемо авион уместо (зракоплов), адвокат (одветник), апотека (лекарна), артиљерија (топништво), библиотека (књижница), географија (земљопис), ефекат (учинак), историја (повест), композитор (складатељ), лингвистика (језикословље), манастир (самостан), машина (строј), хиљада (тусућа), монах (редовник), пасош (путовница), пензионер (умировљеник), пијаца (тржница), портпарол (гласноговорник), протест (просвед), универзитет (свеучилиште), фабрика (творница), фискултура (теловежба), фрижидер (хладњак), итд. Већ разумете да желим да кажем да се на просторима Црне Горе, БХ Федерације, Хрватске, Републике Српске и Србије говори један те исти језик. О томе сведочи и Декларација о заједничком језику, али она је остала ограничених домета, због тога што не одређује име, не даје назив, том заједничком језику. Тај заједнички језик се зове српски. А како је било на почецима ћирилице у доба Византинаца, тј. Грка, Свете браће Кирила и Методија, односно Константина Филозофа, познатијег као Свети Ћирило, и у доба Методија Солунског познатијег као Свети Методије, о томе сведочи црноризац (калуђер) Храбар, почетком десетог столећа:„Раније, дакле, Словени не имађаху књига, него цртама и зарезима читаху и гатаху, будући погани (пагани – оп.аут.). Крстивши се, пак, римским и грчким писменима сиљаху се писати словенску ријеч без реда. Но, како се може писати добро грчким писменима бог, или живот, или врло, или црква, или чекање, или ширина, или отров, или гдје, или младост, или језик и друго слично овоме? И тако бијаше много љета. Потом човјекољубац Бог, помиловавши род словенски, посла им светога Константина Филозофа, званог Кирило, мужа праведна и истинита, и створи им 38 писмена, нека по угледу на грчка слова, нека према словенској ријечи…“. Тако су наши преци добили прво писмо.

Завршићу Плутарховим речима из „Темистокла“ 29.5: „Краљ Ксеркс дозволио је Темистоклу да отворено говори о грчким пословима. Темистокле је одговорио да је људски говор попут мајсторски израђеног ћилима, чије шаре једино могу да се покажу ако се одмота; када су ћилими замотани, шаре постају нејасне и нестају“. Тако предвођени председником Вучићем ми слободно одмотавамо ћилим српског језика и ћириличког писма, решени да се више никада не расрбљујемо. Председник Вучић освешћује Србију, уздиже Србију, гради Србију, вакцинише Србију и лечи Србију. Лечи прошлост у садашњости, ради будућности. Живела Србија!