Током претходне двадесет и једне године „Пети октобар“ је изазивао носталгију жутих, другосрбијанаца и њихових медија. Плачљиво и љигаво сентиментални, деценијама причају бајке о „Петом октобру“, и не престају да жале за „Шестим октобром“, који би по њима био дан дисконтинуитета, лустрације, и „праве револуције“. На срећу, од жутих аутошовиниста и другосрбијанаца непрежаљени „Шести октобар“ се никада није догодио. Да се догодио, био би то један од најцрњих дана у историји Србије. „Шести октобар“ би био почетак грађанског рата у Србији. У стварности су се догодили револуционарни кризни партијски штабови ДОС-а, који су неколико месеци паралисали привреду и институције. У стварности, „Председништво ДОС-а“ је три године деловало као некакав мафијашки централни комитет. Заточници 5. и 6. октобра су прижељкивали да се у крви обрачунају са дотадашњим властима, да се свете, исто као што данас ђиласовци призивају обарање власти на улици, судове револуције, вешања и силовања. Заговорници 5. и 6. октобра, намерно „заборављају“ да је „Пети октобар“, тужан и мрачан дан због испољеног насиља, када су спаљене и опљачкане Скупштина, ТВ Београд, МУП у Мајке Јевросиме, и седиште СПС, када су људи линчовани на улицама, и када је погинула једна особа – Јасмина Јовановић (39), банкарска службеница из Велике Плане, члан ДСС. Спомен обележје на њену погибију стоји у парку код Аутокоманде. Ове ружне и тужне чињенице изазивају амнезију код љубитеља „Петог октобра“. У слављењу „обљетница 5.10.“ намерно сакривају то да позитиван датум није 5. октобар, већ 24. септембар 2000. године, дан када је народ на изборима сменио једну власт. Због тога никада не помињу да је 27.9.2000. године одржан миран величанствени протестни скуп коме је присуствовало више стотина хиљада грађана. Због тога увек величају насилни и монтањарски 5. октобар. Због тога су прошле године у јулу, покушали да понове „Пети октобар“, напавши Скупштину Србије, када су повредили преко 140 особа.

Подсетимо се околности које су довеле до избора 24. септембра 2000. године. Да нешто није у реду са режимом показују, два злочина. У јуну 2000. на Вука Драшковића је извршен неуспешан атентат у Будви. У августу 2000. године, убијен је Иван Стамболић. Изгледа да се режим плашио потенцијалних кандидата за председника СРЈ. Савезна скупштина је 6. јула те године променила два члана Устава СРЈ којима се мења начин избора председника савезне државе (непосредно, уместо у скупштини) и посланика у Већу република (непосредно, уместо републичких скупштина). Милошевић је, несвестан ситуације и расположења грађана, очигледно желео две ствари. Да победи на непосредним председничким изборима и да мајоризује режим у другој федералној јединици, Црној Гори. Надао се да ће истовремено да почисти опозицију у Србији, а потом и режим у Црној Гори, који од 1998. године није учествовао у раду савезних органа. Потом су расписани савезни председнички и парламентарни избори, те покрајински и локални избори у Србији. Расписивање избора праћено је и доношењем сета изборних закона који су били у функцији очувања власти режима и против интереса мање федералне јединице, с обзиром на начин избора председника СРЈ. Укинут је и цензус за избор савезног председника. Кандидати за председника СРЈ су били Војислав Коштуница, Слободан Милошевић, Томислав Николић, Војислав Михаиловић и Миодраг Видојковић.

Сетимо се изборних резултата. Коштуница је победио Милошевића у првом кругу председничких избора, са 50,2 одсто гласова, наспрам 37,1. То је констатовао и Савезни уставни суд. Сведок сам да ми је суд, као подносиоцу жалбе и овлашћеном лицу кандидата Коштунице, одлуку доставио 6. октобра. Резултати Савезних избора нису били тако убедљиви као Коштуничина победа. Резултати Савезних избора за Веће грађана (138 посланика) су били: ДОС 2.040.646, 41,90%, 58 посланика – СПС/ЈУЛ 1.532.841, 31,48%, 44 посланика – СРС 406.196, 8,34%, 5 посланика – СВМ 47.768, 0,98%, 1 посланик, СНП ЦГ 104.198, 2,14%, 28 посланика, СНС ЦГ Божидара Бојовића 8.048, 0,16%, 2 посланика. СПО није прешао цензус – 238.343, 4,89%.

Резултати Савезних избора за Веће република (40 посланика) су били: ДОС 2.092.799, 42,84%, 10 посланика – СПС/ЈУЛ 1.479.583, 30,29%, 7 посланика – СРС 478.406, 9,79%, 2 посланика – СПО 281.153 5,76%, 1 посланик – СНП ЦГ 103.425, 2,12%, 19 посланика – СНС ЦГ Божидара Бојовића 9.494, 0,20%, 1 посланик.

ДПС ЦГ, Мила Ђукановића, је бојкотовао Савезне изборе, али је ДПС, по налогу запада, дао ДОС-у, своје чланове бирачких одбора, који су били регистровани као ДОС-ови. Као овлашћено лице Војислава Коштунице, два пута сам путовао у Подгорицу да бих сходно овлашћењима, потписао спискове чланова бирачких одбора и предао их изборној комисији у Подгорици.

Као што видимо резултат ДОС-а је на Савезним изборима био 8 одсто слабији од резултата Коштунице. Из резултата се види да ДОС на Савезном нивоу није могао самостално да формира власт без посланика СНП ЦГ. Стога су лажне све деценијске приче о великој победи ДОС-а. Победио је Коштуница, уз њега и ДСС, али они нису знали да капитализују своју победу од 24. септембра 2000., што показују републички избори из децембра 2000. године, када је ДСС направио велику грешку, наступивши у оквиру ДОС-а, уместо да самостално наступи на изборима. Ова грешка је скупо коштала Коштуницу и ДСС, у наредне 3 године. ДОС се практично распао већ у лето 2001., када Коштуница и ДСС нису подржали изручење Слободана Милошевића суду у Хагу. Шестог октобра 2000. године, у петак, обнародована је одлука Савезног уставног суда, којом је и формално призната Коштуничина победа. Увече је преко телевизије Коштуничину победу и свој пораз признао и Слободан Милошевић. Седмог октобра, у Сава центру (због тога што су криминалци спалили Скупштину) конституисана су оба већа Савезне скупштине, а нови председник СРЈ, Војислав Коштуница је положио заклетву.

Данас, 21 годину касније видимо многе медије и појединце на истом задатку фалсификовања истине и историје. Тако су прошле године, две телевизије – Н1 и РТС, 5. октобра, прионуле да фалсификују историју, свака на свој начин. ТВ Н1 је приказала специјалну емисију под сугестивним називом „Пети октобар – две деценије; Отета победа“. Ова емисија је „пуцала“ од мржње према Вучићу и СНС-у, који су означени као они који су отели петооктобарску победу. Жртве ове емисије су биле истина и историја. Јавни медијски сервис – РТС, који сви плаћамо, помпезно је приказао „документарни“ филм Наташе Мијушковић, фалсификат историје, под такође сугестивним називом  „Двадесет година од Петог октобра – „Дан једне наде““. Наташа Мијушковић је, не заборавите најбоља другарица Наташе Јеремић, супруге Вука Јеремића. Госпођа Мијушковић је одувек била симпатизер „жутих“, а то није ни крила. Своје симпатије највише је оголила 2017. године, на конференцији за штампу Вука Јеремића и његове супруге. Тада су пред камерама Наташа Јеремић, Наташа Мијушковић, Антонела Риха и друге медијске делатнице Вука Јеремића, плакале и нарикале над тужном судбином Наташе Јеремић. После КЗШ су се све оне, када су угашене камере, слатко смејале и пиле шампањац, а то су (ипак) забележили фоторепортери. Поверити гђи Мијушковић задатак да направи истинит и објективан документарац је био озбиљан уреднички промашај. Професионално новинарство и историја су били поражени. Главни гости и коментатори догађаја у филму РТС-а су биле такве „величине“ као што су Срђа Поповић, Борис Тадић, Велимир Илић, његов брат Војислав, Владета Јанковић и други. Свима њима је заједничка само патолошка мржња према председнику Вучићу. Уз то неки од поменутих саговорника РТС-а су организовали криминалце за напад на Скупштину, ТВ Београд, МУП у Мајке Јевросиме, и седиште СПС, док је Срђа Поповић радио за западне обавештајне службе (као и многи у ДОС-у).

У морбидним прославама „митског“ јубилеја „Петог октобра“, увек се искривљено и негативно приказује држање дотадашњих власти и Милошевића (које је било уздржано), минимализује се или прећуткује улога грађана, Коштунице и ДСС-а, а до гротескности позитивно се преувеличавају улоге осталих лидера ДОС-а. О том времену могу да будем један од најаргументованијих саговорника и сведока, због моје не мале улоге. Био сам једино овлашћено лице ДСС и Војислава Коштунице за председничке изборе. У тој улози, у Савезној скупштини, где је било седиште Савезне изборне комисије, открио сам крађу гласова на Косову и Метохији, прегледом записника са КиМ. Тада сам открио да је извршена изборна крађа и да је Милошевићу додато око 150.000 гласови са бирачких места на КиМ, која никада нису отворена, тј. места са територије под контролом Албанаца и УНМИК-а. Када су се ти гласови одбили од броја изашлих и одузели Милошевићу, постало је јасно да је Коштуница победио у првом кругу. Кључно је било то што је режим покушао да подметне провидну лаж да су избори одржани на територији под контролом Албанаца и међународне заједнице. Режим је апсурдно тврдио да је преко 95% Албанаца гласало за Милошевића. Био сам запањен чињеницом да су у СИК-у одлучили да ми дају на увид те записнике, који су били очигледан фалсификат, што због суштине, што због форме и апсурда да су многи записници, са међусобно удаљених места на КиМ писани једним те истим рукописом, тј. писало их је лице које их је фалсификовало. И то сам обнародовао на две конференције за штампу, које су пратили сви домаћи и многи страни медији. Три месеца сам био члан Централног изборног штаба ДОС (ЦИШ). У насиљу 5. октобра, нисам хтео да учествујем, био сам у штабу ДСС. Никада нисам био заговорник „Петог октобра“, већ искључиво 24. септембра, дана када се на изборима догодила неминовна историјска промена.

Могу да посведочим да је запад и те како био умешан у „Пети октобар“, и да је преко Мађарске, опремао, финансирао, и обучавао све странке ДОС-а, изузев ДСС. Могу да посведочим да су многе странке ДОС-а, уз часне изузетке, 5. октобра „ангажовале“ криминалце сурчинског, земунског, вождовачког, звездарског и других кланова, као „извођаче радова“ тог дана. Један део ДОС-а је прижељкивао и припремао „Шести октобар“ и обрачун, тј. освету спрам припадника дотадашње власти. Од тога су их одвратили Коштуница, ДСС, али и Ђинђић (не ДС, због тога што је већина у ДС била за „Шести октобар“). Доказ да је освета припремана је сам „Пети октобар“, „кризни штабови“ и касније хапшење Слободана Милошевића. Већ сам рекао да би „Шести октобар“ значио почетак грађанског рата у Србији, и море злочина. Онда не чуди да су опљачкане и запаљене многе институције. Срећом, на ток догађаја нису пресудно утицали ни криминалци, ни запад. Они су само бацили сенку на изборну победу, само су делимично упрљали победу грађана. Пресудну улогу су имали грађани који су током десет дана својим огромним бројем и одлучношћу показали да ће одбранити оно што су одлучили на изборима. Са становишта историјске науке, тужно је што се тако срамотно прекраја истина о једном не тако давном историјском догађају, који је потпуно документован, од медија забележен, о коме постоји огромно мноштво сведока. Када је „Пети октобар“ у питању највише недостаје уравнотежен историјски приступ.

Заговорници „Петог октобра“ и „Шестог октобра“ заборављају да су грађани гласали за ДОС не због онога што се догађало 5. октобра, или онога што су екстремисти прижељкивали 6. октобра. Грађани су желели бољи живот, имали су наду да да ће ДОС да донесе потребне промене. Апсурд је да је ДОС свој врхунац доживео 24.09.2000. године. Од тада је све кренуло низбрдо. Од октобра 2000. до средине 2012. године, до када су владале некадашње странке ДОС-а, готово све те странке су продале све што се продати могло, опљачкале све што се опљачкати могло, и издале све што се издати могло. Када се посматра власт СНС и Вучића, од 2012. до данас, сасвим је јасно да су СНС и председник Вучић ти који су остварили већину деценијских надања грађана, па и оних из 2000. године. Председник Вучић и СНС су остварили већину потребних промена којима су се надали грађани и 1990., на почетку увођења вишестраначког система, и грађани из 2000. године. Мислите о томе, ви заговорници„Петог октобра“ и „Шестог октобра“. Због тога ја волим да кажем да Вучић лечи прошлост у садашњости, ради будућности. А велики Борислав Пекић је рекао: „Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих. Јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо“.                                                                                                                                          

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s