Поздрављам доношење новог Закона о Заштитнику грађана и измене и допуне Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. У уводним одредбама Закон о заштитнику грађана лепо каже: „Заштитник грађана-независни државни орган који штити права грађана. Заштитник грађана се стара о заштити и унапређењу људских и мањинских права и слобода“. Указаћу на негативне појаве које јесу у надлежности независних, надзорних регулаторних институција – Заштитника грађана, Повереника за слободан приступ информацијама и Поверенице за заштиту равноправности, али жртве ових негативних појава нису заштићене. Уско гледано жртве су председник Републике и чланови његове породице. Шире гледано то су и функционери СНС, а најшире гледано и сви чланови СНС. Да је председник Републике угрожен, посведочио је нико други до претходни Заштитник грађана, Саша Јанковић. Говорићу о угроженим и запостављеним слободама и правима Председника Републике, његовог сина Данила, брата Андреја и осталих чланова породице Вучић. Поставићу питање ко штити њихова угрожена и запостављена права и слободе? Највише то чине посланици и функционери СНС, и поједини чланови владе, на челу са премијерком Брнабић. Надлежне институције то не чине. Постоји страх у институцијама да ће штитећи угрожене и запостављене слободе и права Председника Републике, његовог сина Данила, брата Андреја и осталих чланова породице Вучић, бити оптужени за култ личности. Бесмислица. Као резултат ћутања институција, имамо четворогодишњу хајку и дехуманизацију, пре свега Александра, Данила и Андреја Вучића. При томе, једина њихова кривица је што постоје, што су то што су – председник, син, брат, и што нису по вољи екстремној опозицији. Немају веза са криминацима, нису се обогатили – председник се бави политиком 27 година, и бавећи се политиком није стекао ништа, а камоли да је украо нешто. Све то је утолико упадљивије, због тога што Србија видно економски напредује, води мирољубиву спољну политику и напетости у друштву су смањене на најмању могућу меру. По логици и природи ствари, велика популарност и успеси, би морали да доведу до смањења броја претњи, клевета и увреда. По логици и природи ствари. Једини могући закључак је да „неко“ вештачки подстиче дехуманизацију и демонизацију првог човека Србије, његове породице и странке. Када погледамо носиоце те појаве – корумпирани и компромитовани део опозиције и њихове још горе лидере, стратешки повезане са делом западних структура, компромитоване медије који су у власништву тајкуна, и поједине компромитоване НВО које су под финасијским утицајем запада, онда је све јасно. Није случајно то да су напади на Вучиће удесетостручени од тренутка када се Ђилас вратио у политику 2018. Још једна коинциденција – Ђилас се вратио у политику онда када је његов „Мултиком“ имао страшне губитке – 2018.- 4,6 милиона евра. И још једна, „коинциденција“, од када се Ђилас вратио у политику 2018. број физичких напада на просторије СНС се учетворостручио!

У последњих осам година присутна је једна забрињавајућа појава која ранијих деценија није била присутна у нашем друштву. Ради се о организованој и циљаној дехуманизацији Александра Вучића, његове породице, али и других носилаца власти из СНС. Вучић је постао харизматични лидер, са огромном подршком, и оштрица ове појаве је, по правилу, уперена против њега. Међутим, последњих година мноштво напада је усмерено и на његовог сина Данила, и на брата Андреја. Сва тројица, али и други чланови породице Вучић су изложени демонизацији, дискриминацији, стереотипизацији, омаловажавању и негативним предрасудама. У ширењу те појаве учествује само део непопуларне опозиције, релативно мали број познатих личности које су њихови симпатизери (олош елита), али и велики број медија, и одређене НВО. Сви заједно раде на припреми терена за покушај насилног обарања власти у Србији, што је и покушано у априлу 2019., нападом на РТС, на председништво, Скупштину града, и нападом на Скупштину Србије у јулу 2020. Ево само једног податка о броју напада на Данила Вучића и тај податак се односи само на Гугл претрагу на интернету, која не укључује телевизију, радио и штампане медије. Када претрагу сузите на „Њуз“, са укуцаним задатим параметром „Данило Вучић“, добијете вести из медија које је регистровао Гугл. Гугл претраживач ће вам отворити само 24 стране података – топ медијских вести. Ови подаци сежу само 18 месеци уназад. На те 24 стране, има 240 медијских вести, од којих је 87 негативно, тј. ради се о нападима на Данила Вучића. Дакле, у оквиру ове претраге видимо да је нешто више од трећине медијских вести о Данилу Вучићу негативно. Ово је ужасавајући податак и не укључује тв, радио и штампу. Данило је сатанизован и криминализован само због тога што постоји и што је син председника Републике.

Председник Вучић је поводом медијских напада на његову децу, поготово сина Данила, рекао следеће: „Да ли је увек лако, сигурно да није, јер осећате одговорност за своју децу. Ја сам им уништио живот због посла којим се бавим, а не због било чега лошег што сам урадио. То је одговорност коју осећам према њима и никада нећу моћи да кажем Данилу извини“. Наравно да Александар Вучић није уништио живот својој деци. Живот Вукану, Милици и Данилу уништавају они који их дехуманизују да би наудили њиховом оцу, председнику Србије, али не само њему, већ и да би наудили под Вучићем узлетелој држави Србији. А председник Вучић и ми из Српске напредне странке, са поносом можемо рећи да ми не знамо, и нећемо да знамо, ни једно име од четворо деце Драгана Ђиласа, нити имена његових родитеља, нити имена двоје деце Маринике Тепић и њених родитеља, јер их никада нећемо нападати и провлачити кроз медијско блато, онако како то ђиласовци и ђиласовско-шолаковски медији чине Данилу, Андреју, Тамари, Ангелини, Ксенији, Милици, Анђелку, и малом Вукану.

Постоји читав „Дневник насиља“. Познате су вам претње смрћу упућиване председнику, од стране лидера екстремне опозиције и припадника ђиласовске опозиције. Тајкун Драган Ђилас, Вук Јеремић, Млађан Ђорђевић, Ного, Мариника, припадници ђиласовске олош елите, ђиласовски медији, уназад 4 године вештачки креирају болесну атмосферу, климу у друштву која је довела до појаве која је тема овог текста. Сетимо се сталних претњи убиством, оптужби за фашизам и издају, рушењем власти на улици у крви, прогањањем по улицама, бацања у реку, претње судовима револуције, позивима на побуну итд. Ове претње, клевете и увреде ударају на саму личност Председника, приказујући га као нечовека, зло, кривца за све. Најбољи пример који описује сву ту мржњу је био тросатни пропагандни филм ТВ „Н1“ „Владалац“. У том филму име Александра Вучића помиње се 442 пута у негативном контексту, уз више од 43 увреде („зао, радиоактиван, болестан, токсичан, неурачуњљив, негативан рођен…“). Мрзитељи у Вучићу, члановима његове породице, не виде људе који су као они, односно они сматрају да то уопште нису људи. Представа мрзитеља о онима које сатанизују је рашчовечена, дехуманизована. Борба против дехуманизације је задатак којим треба да се баве Заштитник грађана, и Повереница за заштиту равноправности, али и закони из ове области.

Дошли смо у апсурдну ситуацију да поставимо питање да ли друштво утемељено на поштовању људских права, толеранцији и уважавању различитости, обухвата и Данила, Андреја и Александра Вучића? Да ли њих тројица имају право на остваривање равноправности и заштите од дискриминације? Осим ових начелних ставова о којима сам говорио, поставићу питање да ли и остала деца председника Вучића, имају људска права? Звучи апсурдно, зар не? Апсурдно је да смо дошли до тога да се питамо да ли трогодишњe дете, малени Вукан Вучић има људска права! Запитаћу да ли и други ближњи председника Вучића имају људска права? Да ли мајка Александра Вучића има људска права? Дехуманизација било чије породице је недопустива и нехумана. Потпуно су занемарена основна људска права особа које сам навео. Људска права деце председника Републике, осталих чланова његове породице и њега самог, али и нас из СНС, не угрожавају само мање или више анонимна лица са друштвених мрежа. То чине и многобројне јавне личности, и политичари из дела опозиције, путем медија. Тако је режисер Горан Марковић, функционер ПСГ, изјавио:“једино решење у Србији апсолутна побуна и улица“, и „Неће Вучић предати власт без крви. Добро зна да је само црвић који ће се грчити на ватри“, Проф. др. Јово Бакић, политичар у покушају, каже „Вучићу ће судити револуционарни суд“ и “:„Ја бих волео да их јуримо по улицама, ја бих то волео!“ и „Постоји револуционарна правда (…) суспендује се постојеће право (…) Кад је болест узнапредовала користи се нож“. Колумнисткиња листа „Данас“, Снежана  Чонградин је поручила Вучићу и СНС-у да ће им „судити, не независни, већ револуционарни судови“. Књижевник Драган Великић је изјавио:„Ја заиста верујем да, убеђен сам у то, овај режим може само на улицама да се склони“. „Нужно је да се актуелна власт руши на улици“, каже Сандокан Кокан Младеновић. Постоје још стотине и хиљаде оваквих изјава познатих, и хиљаде претњи анонимуса са мрежа, животу чланова породице председника Вучића и њега самог.

Рећи ћу неколико критичких речи на рачун Заштитника и Поверенице. Заштитник грађана и Повереница за заштиту равноправности, углавном нису у могућности да остварују своје надлежности на територији АП Косово и Метохија. Нажалост, они ни не покушавају да се баве овим проблемом. Српски грађани на Косову и Метохији, посебно они који живе у енклавама, суочавају се са тешким кршењима људских права и слобода. Да ли Заштитник и Повереница могу да посете КиМ, без обзира на однос приштинских власти? Могу. Могу, нпр. да посете Драгицу Гашић, у Ђаковици, или на северу КиМ, и да јој пруже подршку и помоћ. То би био проактиван приступ сопственим надлежностима и послу. А суштински гледано КиМ је део Србије, и Заштитник и Повереница су надлежни и за територију КиМ. Једноставно речено они гђи Гашић могу да помогну, слично онако како јој помаже Канцеларија за КиМ, и онако како то чини директор канцеларије за КиМ, Петар Петковић. И овде ћу повући паралелу између Драгице Гашић и председника Вучића. Вучић има огромну подршку у Србији, а ипак је угрожен део његових људских и грађанских права. Драгица Гашић има нула процената подршке Албанаца, што је тужно, и угрожена су јој готово сва људска и грађанска права. Толико, да она ни после осам месеци живота у Ђаковици, не може да купи храну у продавници! Ноћу је узнемиравају, прете јој, пљачкају јој стан, малтретира је општина Ђаковица и не дозвољава јој ни да реновира стан, или замени врата стана. Апелујем на г. Зорана Пашалића и гђу Бранкицу Јанковић да помогну Драгици Гашић, али и другим Србима који живе на КиМ. Срећом, постоји огромна разлика између Србије и лажне државе Косово. Србија је захваљујући председнику Вучићу, пристојно друштво чије институције не понижавају грађане, цивилизовано друштво у коме се грађани, по правилу, међусобно не понижавају, а тиме је Србија и праведно друштво. Лажна држава Косово није ништа од тога.

Уколико неко сматра да су чињенице о припремама ликвидације председника, претеране, нека се сети два догађаја. Први је убиство Председника Владе Србије, Зорана Ђинђића. Други догађај је покушај убиства Александра Вучића у Сребреници. Излишно је, али поновићу, да Ангелина, Анђелко, Тамара, Ксенија, Милица, Данило, Андреј, Александар и Вукан, имају једнака људска права као и сви остали. Ево неколико стихова нобеловца, највећег пријатеља Србије Петера Хандкеа: „Песма детињства“- „Кад је дете било дете, ходало је машући рукама, желело је да је поток река, река понорница, а ова бара да буде море. Кад је дете било дете, није знало да је дете, све је имало душу, и све су душе биле Једна“. Овај цитат помињем јер осим о деци, говори о невиности. Александар, Андреј и Данило су невини. Поменућу пример Хрватске која је имала корумпираног председника Санадера, што је доказано на суду. Наш председник за 27 година од политике није стекао ништа, нити било који члан његове породице. Чисти као суза! Живела Србија!