Film Kristofera Nolana „Openhajmer“ je dobio 7 Oskara pre 7 dana. Kristofer Nolan je izuzetan režiser, i gledao sam gotovo sve njegove filmove. Zbog toga sam gledao „Openhajmera“. Film „Openhajmer“ sasvim sigurno nije zaslužio Oskara za najbolji film, za režiju, za najboljeg glumca, i za najboljeg sporednog glumca. Film nije zaslužio nijednog Oskara. Sedam nagrada Oskar, Američka filmska akademija je u dodelila sopstvenoj državi, SAD, zbog sposobnosti da napravi i upotrebi nuklearno oružje. „Openhajmer“ je primer vrhunski izvedene američke militarističke propagande, za razliku od većine drugih propagandnih ratnih, militarističkih holivudskih filmova, koji primitivno i otvoreno slave američki militarizam, decenijama. Svrha nastanka filma „Openhajmer“ je namera SAD da popularizuju upotrebu nuklearnog oružja, u svetlu rata u Ukrajini, a protiv Rusije. SAD i NATO smatraju da je eventualna upotreba nuklearnog oružja protiv Rusije, potpuno opravdana. SAD žele da taj stav nametnu i svetskoj javnosti. Jednako tome, SAD su smatrale da je upotreba nuklearnog oružja protiv Japana potpuno opravdana. Film je sniman baš na početku rata u Ukrajini, u prvoj polovini 2022. godine.

Tokom decenija su postojali izuzeci od pravila da Holivud slavi američki militarizam. Na primer, sjajan je antiratni film „MASH“ Roberta Altmana iz 1970. godine, koji je osvojio Zlatnu palmu u Kanu, ali samo jednog Oskara – za najbolji adaptirani scenario. Drugi primer je takođe antiratni i antinuklerani film „Dr. Strejndžlav“ Stenlija Kjubrika iz 1964. godine, koji je bio nominovan za 4 Oskara, ali nije dobio ni jednog. Film je osvojio 3 britanske nagrade BAFTA. Vratiću se kasnije na ovaj film.

Pažljivo sam gledao film „Openhajmer“. Neću se upuštati u isuviše detaljnu analizu, ne zbog toga što nisam filmski kritičar, već zbog toga što to nije potrebno. Prvi utisak je da je film predugačak – traje 3 sata. Drugo, film je dosadan zbog toga što se nepotrebno i predugo bavi razglabanjem o Openhajmerovim levičarsko-komunističkim političkim stavovima. Film predugo prikazuje kafkijanske procese američke administracije protiv Openhajmera. Sve to je dozlaboga dosadno i dvostruko duže od potrebnog. Film se predugo i neprilično bavi Openhamerovim ljubavnim i seksualnim životom. I to je veoma dosadno. Režiser Nolan ima problem sa narativom filma, zbog toga što je previše zakomplikovao priču (scenario), rascepkao je i nepotrebno upleo više planova pripovedanja.

Pored toga, film je oda američkom militarizmu, američkoj administraciji, politici i nauci, sposobnosti SAD i armije SAD da razviju i naprave atomsku bombu. Film slavi atomsku bombu. Naravno, Nolan to čini na suptilan način, ali kada odgledate film ostaje gorak ukus. Taj gorak ukus najbolje opisuje susret Openhajmera sa predsednikom SAD Harijem Trumanom, prikazan u filmu. Predsednik Truman pruža Openhajmeru maramicu da obriše ruke, za koje fizičar kaže da su krvave. Truman pri tome arogantno kaže: „Vi ste napravili bombu, ali ja sam je bacio“. Bravo, majstore!

Nolan i producenti su namerno izostavili mnoštvo kompromitujućih činjenica o Openhajmeru, o atomskoj bombi, njenom nastanku i njenim posledicama. Na primer, kompromitujuća činjenica – da su timovi lekara učestvovali u eksperimentima na živim ljudima, koje su namerno trovali da bi utvrdili kako telo reaguje na plutonijum, naravno nije prikazana u filmu. Ovo isuviše podseća na postupke Jozefa Mengelea.

Najveća mana filma, veća od ovih koje sam naveo, je to što u filmu ne vidimo posledice nuklearne eksplozije. Nolan u svom filmu nije prikazao užase u Hirošimi i Nagasakiju koje je proizvela američka atomska bomba. Nema ni reči, ni slike o tragediji u Japanu. Nema ni reči, ni slike o žrtvama. Nema ni reči o tome da su SAD u Hirošimi i Nagasakiju ubile oko 300.000 ljudi (1945. i kasnije od posledica). Film je očišćen od svega toga. Nema ni  reči o krivici SAD za ubistvo 300.000 ljudi. Da li je ubistvo 300.000 ljudi, genocid? U filmu ne vidimo razaranje Hirošime i Nagasakija, ali zato u filmu vidimo scenu slavlja u kampu gde je bomba napravljena, vidimo slavlje povodom toga što je prva atomska bomba uspešno eksplodirala u Hirošimi!?! Za tri sata filma – za 180 minuta, režiser Nolan nije odvojio dva minuta da pokaže zločin koji su SAD izvele nad japanskim narodom. Nije odvojio ni minut, zbog toga što američka zastava u filmu mora ponosno i neometano da se vijori.

Sada ću se osvrnuti na drugi film koji sam pomenuo na početku teksta, na antiratni film „Dr. Strejndžlav“ Stenlija Kjubrika iz 1964. godine. Pun naziv tog filma koji je stajao na svim plakatima je „Doktor Strejndžlav ili: Kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu“ (engl. „Dr. Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb“). Pre 60 godina, Holivud je snimio antiratni film, crnu komediju. Film je žestoka satira i kritika uperena protiv američkog militarizma i protiv trke u nuklearnom naoružanju. Film se podsmeva i armiji i administraciji SAD. Film prati poludelog američkog generala koji želi da upotrebi nuklearno oružje protiv Sovjetskog Saveza, dok grupa visokih zvaničnika SAD pokušava da ga zaustavi iz konferencijske sale. Ovaj film se smatra jednom od najboljih komedija, kao i jednim od najboljih filmova ikada snimljenih. 1998. godine, Američki filmski institut ga je smestio na 26. mesto na listi najboljih američkih filmova, a 2000. godine, smešten je na treće mesto najsmešnijih američkih filmova. Kongresna biblioteka je 1989. godine izabrala film za Nacionalni registar filmova, kao „kulturno, istorijski i estetski značajan”.

Pre 60 godina Holivud je snimio film koji se podsmeva atomskoj bombi, koji osuđuje nuklearno ludilo i upotrebu atomske bombe. Taj film je i u SAD, a pogotovo u Evropi doživeo ogroman uspeh. Doduše, nije osvojio nijednog Oskara. Šezdeset godina kasnije, potpuni veleobrt. SAD i Holivud su snimili film koji slavi atomsku bombu, njene tvorce i njenu upotrebu. I taj film osvoji 7 Oskara! I ne samo to, film je doživeo ogroman finansijski uspeh, i dobio je gotovo jednoglasne pozitivne kritike!?! Vremena su se sasvim promenila za 60 godina. Pre 60 godina ljudi nisu slavili atomske bombe. Danas ih slave. Kakav apsurd. Kakav uspeh sramne američke propagande!