Објављено на:
18.08. 2018.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ : КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? – ПРВИ ДЕО


21.08. 2018.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ : КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? –ДРУГИ ДЕО


27.08. 2018.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ : КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? – ТРЕЋИ ДЕО


28.08. 2018.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ : КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? – ЧЕТВРТИ ДЕО

КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО?

„Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе,
добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу
деце своје, а не дедова својих. Јер част неће зависити
од тога одакле долазимо него куда идемо.“
Борислав Пекић

Косово и Метохија су за српски народ колевка духовности, државности и историјског памћења.
Размишљање о проблему Косова и Метохије, најчешће залази свега две деценије у прошлост. Све пре тога се сматра подразумевајућом историјом без утицаја. Ствар је управо обрнута – готово сви најважнији догађаји у вези са Косовом и Метохијом су се догодили давно пре 2000. године (само један се догодио 1999. године – све остало вековима уназад). Већина то нехотице превиђа, што је резултат непосредне историоцентричности. Они који то намерно превиђају, најчешће то чине да би очували митове и илузије, у складу са својим политичким или верским циљевима. Ова група јесте склона да говори о „историји“ Косова и Метохије, али готово увек у функцији ширења митова и илузија. Никако рационално, логично, уз прожимање историјских чињеница са аргументима из осталих научних области (демографија, статистика, економија итд.). Постоји више актуелних научних студија које разматрају проблем КиМ до 2060.године (види одреднице од 1. до 3.). Те студије разматрају демографске, економске и социјалне сценарије- сценарио у коме се решава питање КиМ, и сценарио замрзнутог конфликта. Из свих студија се јасно, научно доказано види да је сценарио решавања питања КиМ, много повољнији у демографском, економском и социјалном погледу, него сценарио замрзнутог конфликта. Сценарио замрзнутог конфликта донео би дугорочне негативне ефекте . Демографски изгледи Србије би били крајње песимистични и неперспективни. Укупан број становника Србије био би смањен за 44% до 2060. године, уз огромно смањење становништва радног узраста и уз просечно веома старо становништво. Данас проценат старијих од 65 износи око 19 одсто. Ако остане замрзнут конфликт на КиМ, проценат старијих од 65 година у Србији, 2060. године износиће чак 30 одсто. Просечна старост становништва сада у Србији је 43 године. Просечна старост становника Србије 2060. године, уз замрзнути конфликт на КиМ, ће износити чак 50 година.

Кључне чињенице и пресудни догађаји по Косово и Метохију

Последњи веома важан, а негативан низ историјских догађаја или историјски догађај су изазивање распада СФРЈ од стране САД и ЕУ, и пре свега рат који су САД и ЕУ (НАТО) водили против Србије 1999. године.Тај рат је довео до губитка фактичког поседа Србије над територијом КиМ. Векови пре тога су довели до демографског губитка Косова и Метохије. Демографски губитак је неминовно водио губитку поседа и контроле државе Србије над КиМ. Стога је све што се догађало од 2000. године, од другоразредног значаја. Нико није могао да уради ништа битно, а прворазредно у последњих 18 година. То је ван моћи било кога у Србији. А шта је то прворазредно? Већ смо навели три ствари. Од прворазредног значаја су демографски и физички губитак КиМ, и као треће, распад СФРЈ, ратови деведесетих, и пораз у рату против НАТО 1999. године. Међутим, постоје неке неспорно лоше ствари које су учињене у периоду од 1945. до 2012. године. Касније ћемо се бавити и тиме.

Кривицу, или ако вам више одговара – одговорност за губитак територије Косова и Метохије не сноси ни један појединац (појединци из различитих власти од 1945. до 2012., сносе кривицу за то што су губитак КиМ, чинили све непоправљивијим). Уз то јасно је да ни садашња власт неће никада формално признати Косово, и тиме довести до трајног губитка КиМ. Можемо поставити питање – Да ли одговорност сноси српски народ? На пример, због демографског губитка? И ту је, без подилажења, одговор негативан. Српски народ, као целина, као нација, није крив. Па ко је крив, запитаће неко? Прво, не мора нико да буде крив. Друго, у конкретном случају КиМ одговорност лежи у историјским околностима током пет векова уназад.

Овде је потребно да мало подробније објаснимо све те прворазредне негативне процесе или догађаје. Постоје важне историјске и демографске чињенице које често губимо из вида. Прва чињеница је демографски губитак КиМ. Први узрок демографског губитка је 500 година ропства под Турцима. Други узрок су губици Србије у два светска рата (процене- од 1,7 до 2,1 милиона мртвих Срба).

Прво, и незаобилазно, исход битке на Косову, 1389. године, је био неповољан, и по далекосежним последицама представља отоманску победу. Косовска битка је успела да само привремено заустави османско ширење, и одложи га за неких пола века. Турци ће до 1459. коначно заузети целу тадашњу Србију, укључујући и Косово и Метохију. Српски народ је од краја 14. века, око 500 година копнио и опадао у ропству под Турцима. Ти несрећни векови су били још гори по Србе на КиМ. Тамо су Турци имали и сараднике у погромима над Србима – Албанце. Научници се слажу да су у 18.и 19. веку турски погроми над Србима попримили карактер геноцида. Српски народ је средином 15. века, од убедљиве већине од 98 одсто, за 550 година, данас сведен на убедљиву мањину становништва КиМ (мање од 10 одсто).

Друго,трагични су губици Србије у два светска рата – 1.100.000 становника у првом, и између 600.000 и милион у другом. Српски народ је био жртва геноцида у усташкој НДХ. То су били огромни ударци демографској виталности, од којих се српски народ није опоравио. Додатни ударац су били ратови деведесетих година, људски губици и егзодуси, и посебно НАТО злочини 1999. године. Демографском опадању допринео је и вишедеценијски пад наталитета узрокован огромним бројем намерних прекида трудноће (130.000 – 200.000 годишње), исељавањем, сиромаштвом, телесним болестима и и социјално-психолошким „болестима“ „врлог новог света“.

Треће. Кад набрајамо значајне негативне догађаје или процесе, не треба заборавити оно што смо већ поменули – укључивање САД и ЕУ у збивања у Југославији 1990. године. То је било погубно по народе у бившој СФРЈ. САД су ради остваривања својих интереса у овом региону, одлучиле, уз асистирање ЕУ, да отворе процес растакања СФРЈ, подстичући шовинизме у Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини, али и у Србији (и на КиМ). Уз то САД и поједине земље ЕУ, су наоружале Хрвате, муслимане у БиХ, а касније и Албанце, и пружиле им медијску и политичку подршку у свету. Било је прилично јасно какве ће бити последице овог мешања САД. То се дешавало више пута у целом свету, до данас. Ратови на подручју бивше Југославије су више деценија економски уназадили бивше републике СФРЈ. Највише Србију, додатно због рата и злочина НАТО. Да није било ратова деведесетих, и НАТО злочина, Србија би данас била економски добростојећа, попут рецимо Мађарске или Чешке. За све то кривицу сносе САД и ЕУ (жалосно је што је ЕУ по питању СФРЈ и Србије, мимо својих интереса, само слепо следила политику САД, од 1990. до данас).

Већина критичара садашње власти и Александра Вучића намерно превиђа важне демографске чињенице од утицаја на решење проблема Косова и Метохије. На Балкану тренутно живи око 7,5 милиона Срба и око 4 милиона Албанаца. Срби имају негативан прираштај, Албанци позитиван. По проценама УН из 2015. Србија ће 2050. имати свега 5,5 милиона становника, а 2100. свега 3,5 милиона становника (то предвиђање се заснива само постојећим стопама наталитета и не обухвата миграције и остало). Ако израчунамо број становника до 2050. и 2100. године, по постојећим стопама прираштаја Албанаца и Срба, долазимо до следећих података за Балкан. Године 2050. Албанаца ће бити готово 2 милиона више него сада. Укупно, биће их око 6 милиона. Срба ће бити 1,2 милиона мање него сада. Укупно, биће нас око 6,2 милиона. Дакле, 2050. број Срба и Албанаца на Балкану ће бити изједначен! Године 2100.,Албанаца ће бити 5 милиона више него сада. Укупно, биће их око 9 милиона. Срба ће бити 3 милиона мање него сада. Укупно, биће нас око 4,3 милиона. Дакле, 2100.године, на Балкану ће бити двоструко више Албанаца него Срба! Додајмо томе и непредвидиве, али извесне велике миграције из Азије и Африке, ка просторима Европе и Балкана, који се показао као једна од главних рута миграната. Већина миграната јесу и биће, муслимани. Све то ће Србе ставити у још неповољнији положај. Да би остварили позитиван прираштај Срба у наредних 30 година, неопходно је да жене рађају троје до четворо деце. Ако не спроведемо наталитетне мере, не само да нећемо моћи да повратимо КиМ, него ћемо постати мањина у Србији. Да закључимо, што се Косова и Метохије тиче, главе су нам дошли 500 година ропства и милионске жртве у два светска рата и рат 1999. године.

У априлу ове године, написао сам подужу Студију о проблему Косова и Метохије. Студију је у шест наставака објавио „Видовдан“ (види одреднице од 4.- 9.). До тада сам се игром случаја, мало упуштао у анализирање теме КиМ. С обзиром на политичко искуство дуго три деценије и на значај теме, одлучио сам да на тај начин дам свој допринос решавању проблема на Косову и Метохији. Уз то у листу „Политика“ су ми објављени текстови „Чињенице у вези с КиМ“ (види одредницу 10.) и „ Замрзнути ум замрзнутог конфликта“ (види одредницу 11.). Сви текстови који су чинили Студију о КиМ су били веома аналитични и бавили су се политиком, историјом, културом (српско духовно наслеђе на КиМ), демографијом, имовинским питањима, и предлозима за решење проблема. Нажалост, у тој свеобухватности, кључне ствари нису могле да буду довољно наглашене. То је било неминовно, због тога што је разумевање целог проблема захтевало да се прикажу сви наведени аспекти проблема и тиме је Студија добила на обиму. Овај текст и његови наставци ће се бавити синтезом , и наравно политиком, и почиваће на научним и историјским аргументима.

Дијалог о Косову и Метохији

Председник Србије Александар Вучић је покренуо дијалог у правом тренутку. Дијалог је био неопходан, и он још увек траје. Дијалог у вези са решавањем проблема Косова и Метохије је показао да та тема служи опозицији само за прикупљање јефтиних политичких поена, док појединим верским круговима углавном служи да шире митове. Ови последњи истичу завете и узвишене духовне вредности, али не говоре о својим нешто мање узвишеним мотивима, о томе да пре свега воде рачуна о имовини своје верске заједнице. Један део те имовине (културна баштина српског народа) јесте од непроцењиве вредности. Та имовина јесте формално у власништву једне верске заједнице, али она потиче од народа и државе, који су вековима улагали у ту најдоминантнију верску заједницу. Она је вољом народа и државе постала једна од најважнијих институција друштва и због тога је још трагичнија заслепљеност појединих верских великодостојника.

И опозиција и верски кругови нису понудили било какав разуман предлог за решење проблема КиМ. У дијалогу су учествовали и опозиција и верски кругови. Учествовали су и противници дијалога, мимо својих намера. Сви они су изнели низ писаних ставова, најчешће у форми апела, прогласа, петиција или интервјуа, али без предлога решења. Они нису учествовали у оном делу дијалога који је организовала власт, али то не умањује чињеницу да су у дијалогу учествовали. И то је добро. То је и била намера покретача дијалога, председника Србије.

Нажалост, питање Косова и Метохије је за већину опозиционих странака само предмет политичке демагогије. То је за њих само још једна тема за политички обрачун с влашћу. Косово и Метохија им изван тога, не значе ништа. Они показују посебну неодговорност лишени терета одговорности власти. Њихови ставови немају за циљ да помогну решавању проблема, већ имају искључив циљ да отежају положај власти. То што тиме отежавају и положај државе, није их брига. Данашња опозиција је по овом питању подељена на кибицере, саботере и заступнике страних интереса. Зашто би данас жути картел бринуо о КиМ, када то нису радили ни када су били на власти? Већи део опозиције показује злобу и зловољу. Један доказ за то су аутошовинистичке реакције већег дела опозиције поводом зверског напада албанских специјалаца на Србе у Митровици. Већи део опозиције (СЗС, ПСГ, ДСС, Двери, НС и ДС), али и део верских великодостојника, бомбардује медије лажним сценаријима и неутемељеним оптужбама на рачун власти, за заверу против свог народа. Они намећу једну врсту психозе и слабе преговарачки положај Србије. Тиме они делују против интереса своје државе и постају заступници (агенти) страног интереса. Путин је тај проблем лепо решио у Русији. Већи део опозиције саботира Србију и чека да Вучић реши косовски Гордијев чвор и нада се да ће се кола сломити на њему. Издајником и кривцем ће га називати управо они који су Србији и Косову нанели највећу штету док су били на власти (Ђилас, Јеремић, Б. Стефановић).

Против могућег решења проблема КиМ, које је наговестио председник Србије (разграничење), сложно су се изјасниле и салонске квазипатриоте (ДСС, Двери) и бивши жути картел (СЗС, Народна странка, ПСГ) и петоколонашке НВО Друге Србије, и албанске НВО са Косова, али и поједини верски великодостојници. То је огроман апсурд, да су се у истом строју против државе Србије, нашли и жути картел, и лажне патриоте, и верски великодостојници, и квислиншке организације и албански злочинци. Не повезује њих брига за српски народ на КиМ, већ мржња према Вучићу, и опортунизам, прилика коју виде да покушају да руше Вучића и СНС, на овој теми. Нешто труло у држави Данској. Како су се на истој страни нашли Вук Јеремић, Наташа Кандић, “Integra Prishtinë”, Амфилохије (Радовић), Рамуш Харадинај, Милош Јовановић, “Syri i Visionit Kosove”, Соња Бисерко, Аљбин Курти,Теодосије (Шибалић), Драган Ђилас, Кадри Весељи, Сава (Јањић), „Nisma e të Rinjve për të Drejtat e Njeriut – Kosovë (YIHR KS)“, Бошко Обрадовић, Саша Јанковић и други? Разумемо због чега се Албанци противе разграничењу, они желе статус кво, желе цело КиМ. Разумемо и због чега се петоколонашке НВО противе демаркацији, али никако не можемо да разумемо због чега их подржавају квазиопатриоте, део опозиције и део верских кругова?

Заробљени ум замрзнутог конфликта

Расправа о теми КиМ је показала да критичари Вучића, уопште не желе да се овај проблем реши, поред тога што су неспособни да дају било какво сувисло решење. Они најчешће наводе да је „замрзнути конфликт“ најбоље решење. Политика „замрзнутог конфликта“ је политика јалове неспособности да се понуди решење проблема. Замрзнути конфликт није решење, то је одлагање решења за нека „боља времена“ по КиМ (чињенице кажу – неће их бити). Политика замрзнутог конфликта дугорочно гледано је проалбанска политика. Замрзнути конфликт значи жртвовање 100.000 Срба на КиМ, утопијским идејама о „Светој Земљи“ и „Небеској Србији“ или миту о „Косовском завету“. Светом и небеском, смисао и завет дају живи људи земље Србије, посебно Косова и Метохије. Из демографских токова се јасно види да је за Србију најбоља позиција садашњост. Од 15. века, наовамо, историјске и демографске околности се само погоршавају, а не обрнуто. Од тада траје непрекинути низ опадања Србије и српског народа. Албанци су народ у успону, а ми Срби смо народ у опадању. Ми немамо војну снагу и моћ – они иза себе имају моћ САД и ЕУ. Ми немамо демографску виталност – они имају. Ми немамо адекватну подршку – они имају. Теоретски гледано, ствари се могу преокренути само ратом. Како је то изгледало видели смо 1999. године. Немамо ни снаге, ни војне моћи за рат. Онај ко мисли другачије, то мора и да докаже неким чињеницама (којих нема), или на делу (пушку у руке, па на Космет).

Вратимо се замрнутом конфликту. Суштински, ту политику су водили ДСС (активну) и ДС (пасивну), од 2000. до 2008. године. ДС се апсолутно није бавила проблемом КиМ до 2004.,а ДСС је, и поред преговора (2006.) у доба своје прве владе, активно водила политику замрзнутог конфликта. Какве су последице, то смо видели по доласку ДСС-а на власт 4. марта 2004. Албанци су 17. марта 2004., две недеље после избора владе ДСС-а,извршили погром над Србима на КиМ, уз дозволу САД и ЕУ, чије су снаге мирно посматрале погром. Такође, у марту 2007., пропали су тринаестомесечни преговори о КиМ у Бечу. И коначно, у јануару 2008., за време друге владе ДСС, Косово је прогласило незивисност уз подршку САД и ЕУ. Одговорност пре свега лежи на САД, ЕУ и Албанцима, али немогуће је да део одговорности за све ово, не сносе и они који су тада били на власти, пре свега ДСС и ДС.

Проглашење независности Црне Горе у јуну 2006., ослабило је положај Србије у борби за очување КиМ. Део одговорности за то опет сносе и ДСС и ДС. ДС је мање више подржавала независност Црне Горе. Коалициони партнери ДСС, такође (СПО и Г17). ДСС се противила независности, и у то време је била одлучујући фактор у политици Србије. Међутим, ДСС и њени носиоци власти су сасвим погрешно одлучили да функционери Србије и српских странака не треба да учествују у кампањи за очување СЦГ. Такође, Русија се, из својих интереса, који се тичу тадашњих инвазивних улагања у некретнине и приватизацију у ЦГ, није успротивила независности. Када знамо да је референдум о независности ЦГ, успео за свега пола процента гласова (мање од 2100 гласова), онда је јасно да је одговорност ДСС и Русије, кључна. Да су се та два фактора најодлучније укључила у кампању против независности, тај референдум не би успео.

Шта демантује теорију замрзнутог конфликта? Демографија, пре свега. Поред тога, постоје и друге слабости те теорије. Краткорочна слабост замрзнутог конфликта је то што неминовно подразумева прекид преговора. То би убрзо изазвало више разорних последица. И од стране САД, ЕУ (санкције, уцене…) и још горе, од албанске стране (нови погром). Последице би на својој кожи највише осетили Срби на КиМ. Албанци би у случају прекида преговора, поновили погром из 2004. у покушају да натерају преостале Србе на егзодус. Албанци већ имају делимичну контролу на северу Косова, али је њима много важније да Србе уклоне из једначине. Албанци себи могу да приуште насиље и етничко чишћење – видели смо то у мају 2003. (покољ над српском децом у Гораждевцу), и у марту 2004. (погром). Имају подршку од САД, ЕУ и шире (Албанија, Босна, Хрватска, Црна Гора, Македонија), а имали би и изговор – прекид преговора. Примарна слабост замрзнутог конфликта је она дугорочна. По свим демографским показатељима и пројекцијама, и домаћим и страним, број Срба ће бити преполовљен до 2100. године. Већ 2050. године демографска слика ће бити ужасна по Србе. Уз то миграциони токови и насељавања јесу непредвидиви, али су извесни. Мигранти из Азије и Африке су већином муслимани. Миграције су и сада, осим ратовима и сиромаштвом, узроковане и климатским променама, а клима ће се драстично погоршавати, узрокујући миграције незамисливих размера, на север. Српски народ има низак наталитет и висок морталитет. Код Албанаца ствар је обрнута. Све то упућује на закључак да проблем на Косову и Метохији треба решити што пре. Албанцима одговара и одуговлачење и замрзнути конфликт.

Заговорници замрзнутог сукоба и статуса кво, често потежу четири примера како су се друге државе, наводно на начин сличан „замрзнутом конфликту“, избориле за своје територије. Сви ти примери су погрешни и неодговарајући. Помињу пример Крима – кажу, Руси су чекали 60 година, па су повратили Крим. Прво, на Криму живи 68 одсто Руса (попис 2014.). Друго, Крим је припао Украјини једним административним хиром Хрушчова, а Украјина ни током тих 60 година формалног поседа над Кримом, никада није имала контролу над њим. Треће, Русија је једна од три најмоћније државе на планети. Други пример који радо помињу је Хонг Конг. Последњих 99 година Британија је управљала Хонг Конгом на основу Уговора о најму. Уговор је истекао 1997., па је Кина повратила формалну управу над ХК. У Хонг Конгу одувек живи преко 95 одсто Кинеза. И коначно Кина је могла да чека не само 99, већ 999 година јер се ради о најмоћнијој сили на планети. Трећи пример који радо помињу присталице „замрзнутог конфликта“ је пример Јерусалима, односно генерално пример Израела – кажу- Јевреји су чекали 2000 година на своју државу, па су је дочекали. И тај пример има мало додирних тачака са КиМ. Прво, Јевреји су при оснивању Израела, иза себе имали сву огромну материјалну моћ јеврејске дијаспоре. Друго и важније, имали су подршку САД. Треће, САД данас и уназад више од пола века помажу Израел, као да је део САД. Четврто, становништво Израела 75 одсто чине Јевреји. Пето, становништво јеврејског порекла се досељава у Израел са разних меридијана и Израел нема проблем са наталитетом. Све три државе су нуклеарне и економске силе, а Србија није. И све три државе су демографски виталне и здраве, а Србија није. Сва три случаја имају једину сличност са КиМ и Србима, у томе што су и Руси и Кинези и Јевреји имали морално и историјско право на своје територије. Међутим, своје територије нису повратили због моралног права, већ због права јачег, и чињенице да су Русија, Кина и Израел војне и економске силе. Нешто бољи пример је Кипар, али и тај пример показује слабост „замрзнутог конфликта“. Турци суверено држе свој део Кипра. Одлагање проблема не иде у прилог кипарским Грцима. Основни проблем за Кипране је то што јеТурска одавно постала регионална економска и војна сила (и још нараста), чије становништво се значајно умножава. Турци су народ у успону, а Грци и Кипрани су народ у опадању. Време ради за Турску, и кипарске Турке, а не за Кипране.

Један други пример много боље показује како су прошли неки народи. Ради се о примеру староседелаца Северне и Јужне Америке, Аустралије и Новог Зеланда. Задржимо се на староседеоцима Северне Америке. Процењује се да је број староседелаца Северне Америке бројао око 18 милиона 1500. године. Староседеоци и дан данас имају сва морално историјска права на Северну Америку. Они су били „власници“ Северне Америке, дакле, имају тзв. титулар. Међутим и сами знамо да им то није ништа значило, нити значи данас. Превагу је однело право јачег. Данас се процењује да у САД и Канади живи око 6 милиона староседелаца. Они углавном животаре по резерватима, у сиромаштву, демографски изумиру, или бивају асимиловани. Ништа им не вреде ни титулар, ни морално и историјско право над Северном Америком, у којој су живели хиљадама година. Ништа им не вреде ни митови о светој земљи и небеском народу, ни староседелачки завети или клетве. Северном Америком владају САД и Канада, и њихових 322 плус 34 милиона становника (одузето 4 плус 2 милиона староседелаца).

Размотримо укратко историјске чињенице, укрштене са простом математиком. Размотримо то у погледу питања ко је и колико дуго кроз историју, владао територијом коју данас називамо Косово и Метохија (од првог века до данас). У првом веку Рим суверено влада овом територијом покоривши Илире и Далмате, који су мање више настањивали ову територију. Власт Рима – 400 година (од године 1. до 395.). После владавине Рима, територијом КиМ влада Византија, од 395. до 960. године – око 550 година. Српска племена долазе на територију данашњег КиМ око 600.године. Срби дају име територији Косова и Метохије (по птици кос и речи метох- грч. metokhé – заједница ; заједничко добро – у ужем смислу црквени посед).
Од 960. до 1080.године (120 година) над територијом КиМ за превласт се боре Византија и различити српски владари – узмимо грубо по 60 година за Византију и Србе. Српски владари владају над КиМ од 1080. до 1400.- 320 година. Турци владају над КиМ од 1400. до 1910.- 510 година. Срби владају над КиМ од 1910. до 1999. (краћи прекиди у два рата су неважни)- 90 година. Албанци владају над КиМ, од 1999. до данас- грубо-20 година. Дакле за посматраних 2020 година, Срби су владали Косовом и Метохијом око 470 година. Остали (Римљани, Византинци, Турци и Албанци) су владали Косовом и Метохијом 1550 година. Ако посматрамо само период од 960. године, Срби су владали над КиМ, 470 година, а остали 590 година. У светлу тих података, сасвим другачије изгледају тврдње о историјском праву на КиМ.

Титуларно право Србије на Косово и Метохију није спорно. Србија је правним језиком речено, неспорни књижни „власник“ КиМ. Стога једино Србија може ускратити Косову чланство у УН, и коначно, ускратити право на потпуно признање лажне државе Косово. Међутим, у стварности изван теорије права, ствари изгледају потпуно другачије. Преко сто земаља је признало лажну државу Косово и њихову „државину“ (фактички посед). Албанци имају и физичку и демографску контролу над Косовом. Имају иза себе најмоћније земље запада. Имају 5000 тешко наоружаних припадника КФОР-а, америчку базу Бондстил, али и своје трупе. И имају потпуну подршку своје матичне државе, Албаније. Нажалост, током миленијума историје човечанства, показало се да ратом задобијене територије, на којима живи етнички компактно становништво, углавном припадну победницима у рату и етничкој већини. И сходно томе, готово увек се показало да право силе, надјача оно теоријско или морално право. Кршећи све међународне норме у вези КиМ, САД и ЕУ, показују да владају на основу права јачег, на основу права силе и моћи. САД и ЕУ желе, пуну независност Косова и даће све од себе да то остваре. Њихов обмањујући став гласи да је „Косово, sui generis – посебан и јединствен случај“ у свету.

Ставови појединих верских кругова

Поред залагања за „замрзнути конфликт“, религиозни кругови безразложно страхују да ће било какво компромисно решење косовског чвора угрозити вишевековну имовину СПЦ на КиМ. Исти тај страх, ти исти верски кругови показују и у Црној Гори. Имовина верских организација јесте важна, али није најважније питање. Верске организације често показују да су посвећеније стицању и очувању материјалног, него духовном уздизању својих верника, или народа уопште. Са једне стране, добро је да верске организације размишљају у размерама миленијума и векова, али са друге, то доводи до раскорака – губитка осећаја за живот и проблеме појединаца и генерације, који се одвија у размерама година или деценија. Јасно је наведено да ће део евентуалног споразума о Косову и Метохији бити својеврсна аутономија тј. посебан, заштићен статус свих храмова и манастира СПЦ, или споразума неће бити. Очигледно је да су ирационални страхови СПЦ, помешани са одсуством сагледавања стварности на КиМ и са вером у утопијске митове и завете, јачи од разложног и смиреног поступања и поверења у добре намере државних власти. Стога ставови јереја постају све бројнији, жучнији и пунији оптужби за „издају“ „Свете земље“ и „Косовског завета“. Одакле потичу ти страхови? Одговор на ово питање даје сагледавање положаја СПЦ, пола века уназад, у светлу негативног развоја историјских околности, у бившим републикама СФРЈ. Да не би ширили тему, задржимо се само на двема бившим републикама, садашњим самосталним државама – Македонији и Црној Гори.

Македонија. Проблеми по СПЦ су кулминирали 1967. када се Македонска православна црква (МПЦ) одвојила од СПЦ, без сагласности СПЦ, али уз сагласност комунистичких власти. МПЦ је прогласила самосталност 1967. МПЦ је преузела сву имовину и већи део свештенства СПЦ. То је био огроман ударац за СПЦ. По стицању независности Македоније, постало је још јасније да независна држава Македонија, још више жели своју цркву, а не СПЦ. Македонцима нико не спори националност, нити право на државу, и њима је логично да желе своју националну цркву, а не „српску“ цркву. Друго, независној Македонији је на руку ишла чињеница да се њихова црква и фактички одвојила још у доба комунизма, као и чињеница да у Македонији живи свега 36.000 Срба, по попису из 2002. Међутим, не треба крити ни чињеницу да је црква у Македонији, аутономију добила од СПЦ. Свети архијерејски сабор СПЦ је 1955. године донео начелну одлуку да се изађе у сусрет свим захтевима македонског свештенства који нису у супротности са канонима и Уставом СПЦ. На Светом архијерејском сабору СПЦ који је заседао од 3. до 19. јуна 1959. године у Београду, донета је одлука о начелном прихватању обласне црквене аутономије у Македонији. Обављен је и канонски избор владике Доситеја за охридско-скопског архиепископа. Након ових одлука, патријарх Герман је посетио Скопље и ту је обавио устоличење (хиротонисање) владике Доситеја. Данас је процес ка канонском осамостаљењу МПЦ далеко одмакао, а помоћ МПЦ-у пружа Бугарска православна црква и делимично Васељенска патријаршија. Због тога што македонска држава штити своју цркву, СПЦ противзаконито, није регистрована као верска заједница, што је пресудио и суд у Стразбуру. Свештеници СПЦ службу обављају по приватним објектима. Нажалост, јасно је да је СПЦ највероватније изгубила битку за Македонију.

Црна Гора. Ситуација по СПЦ и по све оне који се изјашњавају као Срби је све гора у Црној Гори. Држава Црна Гора, својата сву имовину СПЦ у ЦГ, и полако води правну битку за отимање имовине СПЦ у ЦГ. А код државе Црне Горе су и нож и погача. Кадија те тужи, кадија ти суди. Јасно је да Црна Гора жели македонски сценарио. Додуше, то не иде лако, због великог броја Срба у ЦГ. Такође, у Црној Гори се говори само један језик – српски. На страну чињеница да су сви православни Црногорци углавном српског порекла – без обзира на то, нико им не може оспорити право да се изјашњавају као Црногорци. Процес потискивања СПЦ не иде лако и због чињенице да је СПЦ у поседу своје имовине и да је свештенство верно, а да тзв. Црногорска православна црква (ЦПЦ) нема подршку у народу. Активности државе Црне Горе против СПЦ, су довеле до скорашњих тешких оптужби против власти у ЦГ, од стране Патријарха СПЦ. Међутим, на дужи рок гледано, СПЦ-у се не пише добро у ЦГ, због тога што је држава ЦГ ипак јача од СПЦ.

Кад сагледамо ова два примера, онда је мало јасније због чега високи јереји СПЦ имају такве ставове према проблему КиМ, и према властима Србије (те ставове исказују Амфилохије, Атанасије, Теодосије, Сава и други). Нису у питању само имовина или заслепљеност митовима, већ и чињеница да су Косово и Метохија за српски народ колевка духовности, државности и историјског памћења. Међутим јереји СПЦ, случајно или намерно превиђају кључне негативне чињенице по Србе, из историје, демографије и економије, који се тичу КиМ.

„Превелика моћ цркве је један од узрока дехристијанизације и обратно, што је црква сиромашнија и скромнија то је већи њен углед у јавности. Запажам такође да је скромнија црква мање склона реторици застрашивања у односу према хришћанима и нехришћанима“.
Жан Делимо

У одбрани од критика упућених из редова свештенства по питању Косова власт и њени медији се не позивају на принцип одвојености Цркве и државе. То је грешка. Свети архијерејски сабор изнео је недавно свој предлог обавезујућег српског националног становишта. Полазећи од тога да је косовско питање на првом месту „српско црквено“, а затим и „национално и државно питање првог реда“, сабор је изједначио политичку одговорност Цркве и државе у очувању Косова и Метохије „те наше историјске покрајине у границама Србије“. Када сабор епископа једне верске заједнице јавно стави до знања да има територијалне политичке циљеве, није тешко констатовати да је процес секуларизације црквене свести у СПЦ достигао неслућене размере. Епископи су Цркву поистоветили са нацијом и државом – односно спојили су теократско и секуларно: „Косово и Метохија, са нашег становишта, није питање ни националне идеологије или митологије нити, штавише, само територије већ представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације“. Признавање независности Косова „дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. Све би то убрзано довело до дезинтеграције православног хришћанског идентитета у целом српском народу“. По јерејима, суштина Цркве и вере више није непролазно царство небеско, нити Бог и Христ, него догма о територији Косова и Метохије која постаје срж и биће српске Цркве и народа, без којих и верном народу и свештенству прети нестанак и смрт.

Уместо да антивучићевски настројени јереји заузму искрене и промишљене хришћанске неселективне ставове о достојанству и слободи сваке људске личности (ма које вере и нације била), грађанским правима или борби против сиромаштва, они се мешају у државне послове и вређају државни врх Србије. Уз то шире утопијске митове о једној територији. Такође у средиште (српског) хришћанства стављају ту територију , цитирам : „Косово и Метохија, са нашег становишта, представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања„. До сада је важила догма да је срж црквеног бића, између осталог, хришћанска вера и Свето тројство, Бог – отац, Богочовек- син и Свети дух. Срж црквеног бића и црквеног постојања не може бити било која територија. У том случају шта је са територијом Македоније? Шта је са територијом Црне Горе? Због чега и територије Македоније и Црне Горе не представљају саму срж бића и постојања СПЦ, као што представља територија КиМ?

Одговорност за стање на КиМ од 1945. године

На овом месту говорићемо о оним мање пресудним (другоразредним) разлозима за губитак Косова и Метохије (то су разлози изван оних историјско демографских). Овде ћемо говорити о одговорности ранијих власти Србије и Југославије од 1945. године до данас.

Комунистичке власти Југославије су од 1945. до 1989. године повукле низ потеза изузетно штетних по Србију, а посебно по Косово и Метохију (забрана повратка протераним Србима и Црногорцима 1945., проглашење Аутономне Косовско-Метохијске Области, проглашење Аутономне Покрајине Косово и Метохија, промена назива у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, уставне промене из 1971. и 1974.). Од 1974. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ. Тиме су створене све претпоставке за ескалацију будућих проблема на Косову и Метохији. Основано можемо тврдити да су хрватски, словеначки, босански, црногорски, македонски и албански функционери Југославије, уз срамну сарадњу српских, од 1945. до 1987.,намерно задали кључне ударце будућим српским напорима.

Такође, велики терет су представљале и грешке власти Слободана Милошевића, посебно 1998. и 1999. године. Милошевићева власт је прво, из патротских и државних разлога, али ипак неопрезно, ушла у клопку сукоба са Албанцима на Косову и Метохији, сукоба у коме није могла да победи. Околности су биле драстично неповољније него 1945. када су се власти ФНРЈ жестоко обрачунале са албанским фашистима и балистима. Такође, својом кратковидом и неодговорном политиком Милошевићев режим је упао у још гори сукоб са НАТО. Још тада је објављено да је Србији било јасно предочено које ће бити последице одбијања Рамбујеа. Из данашње перпективе се види да је било боље, по интересе Србије, да су прихваћени захтеви из Рамбујеа, без обзира на њихову дубоку неправедност (војно присуство НАТО снага на КиМ и аутономија КиМ која се граничила са независношћу – предвиђен је био референдум о независности Косова). Прво, Србија не би доживела НАТО злочине 1999. Не би погинуло 2500 цивила и 754 припадника ВЈ и МУП-а. Не би било 6.000 повређених. Срби би били у много бољем положају на Косову и Метохији, него данас, јер се не би догодио егзодус 200.000 Срба. Србији не би била нанета огромна материјална штета од 100 милијарди долара. Наша војска би била много јача него данас. Не би имали епидемију малигних болести. И данас су НАТО снаге на Косову и Метохији, а САД имају и базу Бондстил. Косово је прогласило независност коју данас признаје око 105 чланица УН (90 држава није признало Косово). Косово би и у случају прихваћеног Рамбујеа, прогласило независност на референдуму. САД и ЕУ су желели и желе, пуну независност Косова и даће све од себе да то остваре. Кривицу за ратове деведесетих и за стање на КиМ, од 1990. до 2000.,не сноси Србија, односно Милошевић, већ САД, ЕУ и НАТО, због тога што су те ратове изазвали и водили.

О периоду од 2000. до 2008. године смо већ говорили у поглављу „Замрзнути конфликт“.

Од 2008. до 2012. године, ДС и Г17, пре свега Тадић, Јеремић и Б.Стефановић, су по Косово и Метохију водили тако неодговорну и штетну политику, да су практично признање независности Косова довели до нивоа од 99 одсто. Посебну штету по будуће напоре су Србији нанели Вук Јеремић и Борко Стефановић. Министар Вук Јеремић је успео да преговоре о КиМ пренесе из надлежне УН, у ненадлежну ЕУ. Јеремић је 2008. успешно потурио домаћој јавности мисију Еулекс, представивши је као мисију УН. Јеремић је пред Скупштином УН, неспорно питање суверенитета Србије учинио спорним, штеточинским предлогом Резолуције којом се тражи мишљење Међународног суда правде (ICJ) о легалности једнострано проглашене независности Косова. Тај суд је стао на страну Албанаца. У време Јеремићевог министарског мандата, преко 90 држава је признало Косово. Целокупна петогодишња активност Јеремића, као министра спољних послова је ишла на штету Србије. Борко Стефановић је у Влади Мирка Цветковића био Политички директор у Министарству спољних послова Републике Србије и Шеф преговарачког тима за разговоре са такозваном Републиком Косовом. Сви споразуми које је он потписао су апсолутно ишли на штету Србије (Споразум о прихватању царинског печата, Споразум о катастру, Споразум о матичним књигама, Споразум о граничним прелазима…). Деловање Тадића, Јеремића и Б.Стефановића је посебно штетно због тога што они нису остављали никакав маневарски простор будућој власти и што су практично приморали будућу власт да настави преговоре у Бриселу, али у апсолутно подређеном положају, што је терет који Тадићева власт није наследила 2008. године. Било ко други ко би дошао на власт после њих би морао да настави тамо где су они стали. Они су Вучићу и СНС-у оставили рачун на наплату. Посебно је одвратно што се данас Јеремић, Б. Стефановић и Ђилас усуђују да говоре о КиМ, и да лицемерно критикују садашње власти. У некој другој држави би прва двојица била у затвору због кривичног дела угрожавања територијалне целовитости Србије. Такође обојица су док су обављали државне функције радили као агенти (заступници) страних интереса. Што се Ђиласа тиче њега Косово и Метохија никада нису занимали, већ само лично богаћење, па у случају његовог бављења темом КиМ важи пословица „Видела жаба да се коњи поткивају, па и она дигла ногу“.

Овде долазимо до питања одговорности садашње власти за стање на КиМ. Као што видимо из претходних поглавља јасно је да кривица Вучића и СНС за стање на КиМ, практично не постоји. Што се тиче бриселских преговора и споразума, то је углавном несрећно наслеђе од претходних власти, које садашњој власти нису оставиле никакав маневарски простор. Међутим, за разлику од Тадићевог режима који је максимално излазио у сусрет захтевима ЕУ и САД , Вучићева власт чини само оно што је неопходно да би се очувао опстанак Срба на КиМ, и да би се спречили нови погроми над Србима од стране Албанаца.

Финансијске и економске последице нерешавања проблема КиМ

Вредност српске имовине (државе и физичких лица) и улагања на КиМ су огромни и процењују се на 37 милијарди евра. Вредност имовине СПЦ је највећим делом од непроцењиве вредности, због тога што се ради о српској и светској културној баштини. Одлагањем решавања проблема КиМ, српска имовина ће, што се већ увелико дешава, различитим махинацијама прелазити у власништво лажне државе Косово. Што се тиче српске културне баштине и имовине СПЦ, са протоком времена, драстично ће расти шансе да Албанци отму имовину СПЦ, и да већи део српске културне баштине прикажу као своју, или је униште у погромима попут оног 2004. године.

Економске последице нерешавања проблема КиМ ће бити све веће како време тече. Уколико Србија одлучи да прекине преговоре и прихвати „замрзнути конфликт“, „замрзнути статус“ или статус кво, чекају нас нове санкције и изопштење из међународне заједнице. Одговор на питање колико би то коштало дају економски подаци о штети насталој због санкција уведених 1992. године. Та штета је процењена на 125 милијарди долара!

Политичка цена нерешавања косовског питања били би стални неспоразуми или сукоби са ЕУ као кључним економским партнером Србије, у погледу опште сарадње и чланства у ЕУ. И сада је нерешавање питања Косова један од битних разлога заостајања Србије. Највећа штета ће почети да настаје за 7 до 10 година, и надаље ће расти. У економском смислу може се очекивати значајно кашњење у развоју у односу на све земље Европе, а нарочито у односу на суседе. Док се чланство у ЕУ у том периоду може очекивати за Црну Гору и Македонију, то је мало теже очекивати за БиХ и Косово, а за Србију ће бити немогуће. У најбољем случају, у периоду од 2018. до 2028. године, може нас очекивати укупан нулти или негативан раст у односу на 2017. годину.То би заправо значило драстично заостајање Србије по свим економским параметрима и Србија би се вратила на почетак циклуса, дакле негде на 2001.-2003. годину у односу на земље окружења. Просечна зарада у 2028. години би тешко могла да пређе 400 ЕУР, док би просечна пензија била на нивоу од 220 ЕУР и тиме би Србија највероватније постала најсиромашнија земља Европе. Друштвени производ по глави становника не би прелазио 7.500 евра и Србија би у односу на развијене земље ЕУ, али чак и у односу на блиско окружење значајно заостајала по свим социјално економским параметрима. У случају још снажнијег пада инвестиција и, са тим у вези, падом потрошње, где учешће инвестиција у БДП пада на око 15% БДП-а на крају периода, сви ови показатељи ће бити још израженије негативни. На крају тог периода, после 2028. године, Србија ће бити нестабилна држава, незаокружена, сиромашна, напуштена, бесперспективна, девастирана, заостала. Нова хиперинфлација, пропаст привреде, девастирање инфраструктуре, општа криминализација, огромна незапосленост, стрмоглави пад стандарда, масовно осиромашење, урушавање, пропадање здравства, школства, социјале, биће сасвим стваран исход уколико не решимо проблем КиМ.

Постоји једна немачка пословица која гласи: “Боље ужасан крај, него ужас без краја” (Besser ein Ende mit Schrecken als ein Schrecken ohne Ende). Србија, у последње 4 године по први пут у последњих неколико деценија бележи напредак, у готово свим пољима, од економије преко инфраструктуре, туризма, саобраћаја, културе, до безбедности. Зато ће заустављање ових економских процеса, узрокованих заустављањем или још једним одлагањем, решавања питања КиМ, не само задржати Србију у месту, него је и вратити далеко у назад.

О могућим решењима

Компромис не подразумева само компромис Срба и Албанаца, већ и компромис са трећом страном – ЕУ (САД). И ЕУ мора да да свој активан и мерљив допринос компромису – без пристрасности у било чију корист. За ЕУ мора да буде неспорно право Србије да заштити своје интересе и права српског народа који живи на Косову и Метохији. Уназад 19 година нису Албанци обесправљени и угрожени на Косову и Метохији – већ Срби. Без решавања тих проблема је немогућ живот Срба на Косову и Метохији. Решење мора да буде праведно, целовито и одрживо. У складу са хуманим и цивилизацијским стандардима за које ЕУ тврди да примењује. Решење мора да обезбеди трајни историјски компромис између Срба и Албанаца и политичку стабилност на дуги рок. То је циљ.

Једнострано проглашена независност Косова је супротна Резолуцији 1244 УН.
Ни под којим условима не треба признати независност Косова.

Предуслов за разматрање питања сагласности Србије у вези са чланством Косова у УН (то не подразумева признање независности), је да органи Косова морају да спроведу све што је договорено и потписано у вези са Заједницом српских општина (ЗСО). Ако Косово жели да Србија да сагласност да Косово постане члан УН, мора прихватити захтеве Србије који су наведени у наредном поглављу „Конкретни предлози за преговоре“.

Референдум о Косову и Метохији је неопходан и демократски потез. Потпуно је несхватљиво противљење том референдуму, односно изјашњавању народа. Због чега су се сви садашњи лицемерни противници референдума о КиМ, здушно залагали за референдум о једном мање важном питању – о потреби доношења новог Устава? Да су доследни, заложили би се и сада да се грађани на референдуму изјасне о једном важнијем питању, него што је питање Устава.

Сматрам да Србији може помоћи следећи предлог, који Србија може релативно брзо да реализује (преговори о КиМ ће потрајати). Србија треба да извуче на светлост дана једно заборављено ремек дело науке и публицистике. Ради се о капиталном делу покојног академика Димитрија Богдановића „Књига о Косову“(1985.), коју је 1986. године издала САНУ. Димитрије Богдановић (11. октобар 1930, Београд – 14. јуни 1986, Београд) је био српски историчар, историчар књижевности и богослов. Нажалост његове маестралне књиге нема у продаји, већ деценијама. Држава треба да штампа то дело у великом броју примерака и да га бесплатно дистрибуира по Србији. Такође то дело треба превести на најважније светске језике и дистрибуирати у тим земљама. Такође, потребно је отворити електронску страницу са том књигом, такође уз верзије на страним језицима. Тренутно се ово капитално дело може пронаћи у електронском облику само на фантастичном порталу „Пројекат Растко“ (види одредницу 12.). Уз то треба објаснити да је реч о неспорном научном делу, неспорног научника. Поговор овом делу написао је такође покојни академик, Радован Самарџић, који је о овом научном делу рекао:“Богдановићева “Књига о Косову“ изнела је, веома одмерено, истину о најтежем питању српске историје … Да је ова прва историја Косова и Метохије, која је написана, у ствари књига истине и истинољубља, показује на првом месту, обимна и разноврсна грађа која је за њу употребљена“.Такође, држава треба да сачини сажетке најважнијих студија по питању КиМ (три су наведене у одредницама) и да упозна грађане са свим последицама нерешавања проблема на КиМ.

Конкретни предлози за преговоре

1.Поштовање и спровођење Резолуције 1244.
Резолуција 1244 не прејудицира коначно решење на Косову и Метохији. У Резолуцији 1244 се експлицитно говори само о широкој аутономији и суштинској самоуправи за Косово у оквиру СР Југославије (Србије као наследника), узимајући у потпуности у обзир принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије (односно Србије као сукцесора). Проблем је у томе што је после 19 година јасно да међународна заједница (УН, ЕУ и САД…) не жели да поштује Резолуцију 1244, па ни територијални интегритет Србије.
2.Повратак избеглица на КиМ у складу са основним људским правима и Резолуцијом 1244.
Резолуција 1244 се опширно бави и питањем повратка свих избеглица и расељених лица њиховим домовима. Међународна заједница, ЕУ и органи Косова, прво морају да обезбеде све услове за повратак око 200 хиљада избеглица на Косово и Метохију. Проблем је у томе што је после 19 година јасно да међународна заједница (УН, ЕУ и САД…) не желе повратак српских избеглица на КиМ. Да желе, то би се остварило у ових 19 година.
3.Да се разграничењем утврди постојећа етничка територија Срба на КиМ. Да Србија тражи да се шест општина са већинским српским становништвом врати под фактичку власт Србије (Лепосавић, Звечан, Зубин Поток,Северна Косовска Митровица, Ранилуг и Ново Брдо). Те општине се граниче са Србијом (Северна Митровица се граничи са Звечаном, Ранилуг се граничи са Бујановцем, а Ново Брдо се граничи са Ранилугом). Остале српске општине које чине ЗСО, где већински живе Срби, да сходно договору о ЗСО, и /или сходно неком другом договору, добију одговарајућу аутономију.
4. Аутономија верских објеката СПЦ и њихова трајна заштита. Гарантована слобода деловања СПЦ.
5.Остваривање финансијских и имовинских права државе, СПЦ, српских правних и физичких лица.

Закључци

Када познајемо историјски, демографски, економски и политички контекст, очекивања од најављеног решења за КиМ морају бити минимална. Због свега наведеног у претходним поглављима, јасно је да нико, па ни председник Србије, не може да исправи терете векова у вези КиМ. Не може Вучић да поништи 500 година ропства, да надокнади милионе српских живота, да исправи последице НАТО злочина, да насели 200.000 Срба на КиМ, да поништи терете које су му оставили претходници. Вучић може да не понови грешке претходника, да покрене решавање проблема наталитета, да сачува оних 100.000 Срба на КиМ. Вучић жели да ово тешко питање наше данашњице, не буде узрок још теже сутрашњице, као што се десило почетком 1999.године. Вучић жели да у вези са овим тешким питањем изгради широку сагласност у друштву. Да сагласност донесе јединство, стабилност и напредак.

Ми, грађани Србије не треба да дозволимо да се кола сломе на једном човеку, коме су дошли туђи рачуни на наплату. Треба отворити и питање одговорности за вођење антидржавне политике по питању Косова и Метохије. Највећи кривци за штетну политику вођену према Косову и Метохији , од живих политичара, су: Борис Тадић, бивши председник Србије, сада лидер СДС; Вук Јеремић, бивши министар спољних послова, сада лидер НС; и Борко Стафановић, бивши политички директор у министарству спољних послова и бивши шеф државног преговарачког тима Србије за дијалог са Приштином, сада лидер ЛС. Они су нас водили у „светлу будућност“, Александар Вучић мора да нас из ње изведе.

Наше достојанство не могу да одузму ни стране силе, ни лоши суседи. Наше достојанство и национални понос постоје и постојаће мимо сила и неправди. Ако желимо да једног дана повратимо Косово и Метохију, и да на крају овог столећа не изгубимо и Србију, односно да не дођемо на праг демографског изумирања, морамо повећати наталитет. Да би дошло до повећања наталитета, Србија мора да буде јединствена, економски јака, самостална и здрава.

„Време је иза нас, време је пред нама. Чим само почнеш да дуже мислиш о ономе што је било или о ономе што ће бити, одмах губиш оно што је главно: истински живот у садашњости.“
Лав Толстој

„Све што смо знали у прошлости, садашњости и будућности је ништа у поређењу са оним што никада нећемо сазнати.“
Константин Циолковски

Одреднице:
1.http://www.fosserbia.org/sr/assets/uploads/ekonomska-studija/studija-ekonomski-demografski-socijalni-efekti.pdf
2.https://www.futurist.rs/projekti/kosovo-cena-neresavanja/
3.http://www.fiskalnisavet.rs/doc/istrazivacki-radovi/studija-projekcije_stanovnistva_srbije_od_2010-2060-penev.pdf
4.http://www.vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-prvi-deo/
5.http://www.vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-drugi-deo/
6.http://www.vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-treci-deo/
7.http://www.vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-cetvrti-deo/
8.http://vidovdan.org/autori/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-peti-deo/
9.http://www.vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-sesti-deo/
10.http://www.politika.rs/scc/clanak/402577/Pogledi/Cinjenice-u-vezi-s-KiM
11.http://www.politika.rs/scc/clanak/409029/Pogledi/Zamrznuti-um-zamrznutog-konflikta
12.https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/index_c.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s