Најновији психопатски напад „двераша“ (назив сличан Љотићевим „зборашима“) на породицу (ћерку) председника Србије, и на њега лично, заслужује да тај напад сагледамо у целовитом контексту, а то је контекст „Двери“ и Димитрија Љотића, али и контекст једног психопатског и социопатског миљеа, атмосфере коју ствара део опозиције – „Двери“, ПСГ, ССП, СЗС, „Слога“ итд. То је прича о ужасном нескладу мисли, речи и дела „Двери“ и Бошка Обрадовића, али и осталих из СЗС. Они једно мисле, друго говоре, а треће раде.
Истовремено указаћу и на један апсурд који се тиче друштвених забрана – табуа. Табу је друштвена забрана радњи које се сматрају непримереним. Нема универзалних табуа, међутим неки се појављују у већини друштава света (забрана канибализма, инцеста, сексуалног општења са децом, сексуалног општења између истог пола, присилног сексуалног општења -силовања…). Због чега помињем табуе? „Двери“ се активно изјашњавају против кршења табуа сексуалног општења између истог пола. Вероватно су и против канибализма? Нажалост, својим деловањем и делањем својих истакнутих чланова, показује се да „Двери“ подржавају инцест и сексуално општење са децом (случај Сибин Вукадиновић), те присилно сексуално општење (случај Жељко Веселиновић, случај Драган Спасић). Некоме се ове тврдње могу чинити претераним, међутим случај који помињем на почетку текста, али и многи други, потврђују оно о чему говорим. О томе касније.
„Рајске“ Двери
Пре него што су постале странка, „Двери“ су се представљале слоганом „Ми нисмо странка, ми смо породица“. Потом су настале „породичне“ свађе, и Бошко Обрадовић је средином 2015. у другом налету, почистио већину дотадашњих чланова „Старешинства“ „Двери“ (у првом налету 2012. из „Двери“ су избачени Паровић и Ђурђев). Тада је Обрадовић постао председник „Двери“. После тога „Двери“ су се регистровале као странка. Од тада је њихов слоган „Ми нисмо породица, ми смо странка“. Када је уклоњена већина старих лидера „Двери“, та странка је постала љотићевски одраз свог лидера Обрадовића. Пре тога „Двери“ су биле клерикална, умерено десна политичка опција са нагласком на породичним вредностима. До 2015. љотићевски светоназор Бошка Обрадовића није долазио до изражаја, због тога што су „Двери“ имале низ других истакнутих лидера (Владан Глишић, Паровић, браћа Тврдишић, Ђурђев, З. Радојичић, Лидија Глишић…) који нису били љотићевци. Владан Глишић је дуже од деценије био члан ДСС, на пример (до 2009.).
Са друге стране Бошко Обрадовић је још од својих студентских дана задојен Љотићем, који му је узор и идол. Бошко Обрадовић је редовно и обилато писао за љотићевски часопис „Нова искра“ од 1998. до 2003. године (одреднице 1 и 2).
„Нова искра“ је била директни настављач љотићевске минхенске „Искре“ и свих новина које издавао Љотић, у своје време. Од 2015. „Двери“ скрећу у екстремизам, а љотићевство Бошка Обрадовића потпуно преузима примат. Од 2015. године траје и политичко лутање „Двери“. Прво су били у релативно успешној коалицији са ДСС-ом (и освојили посланичке мандате), потом су били у неприродној и неуспешној коалицији са ДЈБ, да би данас завршили у још неприроднијој бојкот коалицији „СЗС“ коју предводи Драган Ђилас. У свим тим лутањима некадашњи идентитет „Двери“ је потпуно нестао, а заменио га је љотићевски идентитет Бошка Обрадовића – његово насиље, екстремизам, нихилизам, и све више пропагирање тероризма.
Пред изборе 2012. године, подршку „Дверима“ су пружали Смиља Аврамов, Коста Чавошки, Мило Ломпар, Добрица Ерић, Јасмина Вујић, Љиљана Чолић, Мила Алечковић Николић и
Предраг Драгић Кијук, а касније и Марко Јанковић. Од свих њих данас „Двери“ подржава једино Јасмина Вујић, која је аргументовано оптуживана да је агент страног утицаја. Политички савет „Двери“ данас чине: Владимир Димитријевић, председник савета, Александар Липковски, Иван Дојчиновић, Јасмина Вујић, Драган Крсмановић, Милослав Самарџић, Бранимир Нешић, Немања Зарић, Мирослав Крстић и Предраг Симић. Састав Политичког савета „Двери“ се сакрива и нема га на сајту „Двери“. У рубрици „Политички савет“ постоје подаци само о председнику савета. Због чега „Двери“ крију податак о томе ко су чланови Политичког савета? Вероватно на захтев самих чланова савета, који се стиде поступака Бошка Обрадовића, и не желе да буду превише изложени, као што не желе да изгубе материјалне привилегије које имају као чланови савета. Изузев председника Политичког савета, Владимира Димитријевића, нико од чланова тог савета није уопште медијски присутан, и не пружа подршку Бошку Обрадовићу или сарадњи са Ђиласовим СЗС. Такође, нико од њих се не оглашава речима осуде или критике на безбројне примере позивања на насиље, који долазе од Бошка Обрадовића или других екстремиста из „Двери“ – посланик Срђан Ного, Сибин Вукадиновић, Драган Спасић (Трговиште) и Дејан Вулићевић (Лучани). Што се тиче председника Политичког савета „Двери“, он је као и Обрадовић завршио књижевност, и родом је из Чачка. Такође, ради се о обожаватељу лика и дела Димитрија Љотића. Чуђење може да изазове податак да је Димитријевић члан редакције листа „Печат“, чији је власник и оснивач Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник државних „Новости“. Владимир Димитријевић је такође узор Обрадовићу, али и сива еминенција „Двери“ (срце таме). За разлику од Обрадовића, он не воли да се експонира у медијима. Изузетак су „Печат“, али и „Данас“, а био је и један од говорника на Ђиласовим протестима „1 од 5 милиона“. Моје тврдње потврђује и „Писмо Старешинству Двери“ које је у септембру 2012., „Дверима“ упутио избачени функционер „Двери“, Александар Ђурђев, данас председник „Српске лиге“ (одредница 3).
Он је на крају тог писма написао:“Међутим, имам утисак, да је Старешинству много већи проблем од Паровића и мене, наш владика Иринеј бачки, према ком мржњу највише распирује сива еминенција и духовни гуру Старешинства – Владимир Димитријевић. А наша је кривица изгледа то што се причешћујемо у храмовима Епархије Бачке! Наглашавам, ни по коју цену и никада, нико из повереништва Нови Сад неће говорити ништа лоше за преосвећеног Иринеја бачког, ма колико га Димитријевић мрзи и лажно оптужује. Шта више, остаћемо верни својој светосавској Српској Православној Цркви, нашој Епархији Бачкој и његовом преосвештенству Иринеју. Ми нисмо и нећемо никада бити отпадници од Српске Православне Цркве“. Данашње „Двери“ управо тако делују, као гомила зилота и отпадника, као малигна и агресивна секта. Необично је како се Срђан Ного, Сибин Вукадиновић, Драган Спасић, Дејан Вулићевић, али и Жељко Веселиновић, савршено уклапају у стереотип о „ломброзовском типу“ (псеудонаучна „Теорија о урођеном злочинцу“ Чезаре Ломброза).
Претходница Сибина Вукадиновића
Пре него што кажем нешто о случају Сибина Вукадиновића, важно је да укажем на његову претходницу. Да укажам на тај маргинални, али видљиви миље где се јавно заступа најболеснија, патолошка мржња. Творци тог миљеа нису само „ломброзовски типови“ налик горе описаним. Творци су пре свега образовани људи, људи који држе да су „елита“, професори универзитета, новинари, уметници. Тако је режисер Горан Марковић 30.12.2018., изјавио: „кроз институције не може ништа да се уради„, и „једино решење у Србији апсолутна побуна и улица“. Проф. др. Јово Бакић је 31.12.2018. изјавио „Вучићу ће судити револуционарни суд“ и “:„Ја бих волео да их јуримо по улицама, ја бих то волео!“, као и „Постоји револуционарна правда. Револуција би тако нешто могла да уради – суспендује се постојеће право (…) И то одмах кажем и обећавам: ако бих дошао на власт, био бих врло опасан за олигархију (…) Кад је болест узнапредовала користи се хируршки нож“. Новинарка листа „Данас“, Снежана Чонградин је 27.12. 2018., поручила Вучићу и СНС-у да ће им „судити, не независни, већ револуционарни судови“. Књижевник Драган Великић је 24.12.2018. изјавио:„Ја заиста верујем да, убеђен сам у то, овај режим може само на улицама да се склони“. Нови обожавалац Драгана Ђиласа, проф. др. Слободан Самарџић је 02.02.2020., два милиона грађана који подржавају СНС, назвао „фалангом, фукаром, нељудима и робовима“. Када образовани људи овако говоре, шта треба очекивати од оних нишчих духом?
Бошко Обрадовић, господар Сибина Вукадиновића
Историјат насиља Бошка Обрадовића је дугачак. Током избора 2016., Бошко Обрадовић и два функционера „Двери“ су вређали чланове РИК-а, и физички су напали чланицу РИК-а, Мају Пејчић. Обрадовић је то хладно негирао и поред снимака. У септембру 2017., активисти „Двери“ су тукли две новинарке ТВ Пинк, током протеста испред те телевизије. Брутално су нападнуте Гордана Узелац и Мара Драговић. Обе су добиле ударце песницом у главу. Напао их је Дејан Вулићевић, функционер „Двери“ (одредница 4).
Узелчева је одмах после напада збринута у Ургентном центру. Бошко Обрадовић је негирао инцидент, иако постоје снимци о нападу на новинарке. У октобру 2017., Бошко Обрадовић и више припадника „Двери“ су на силу упали у кабинет председнице Народне скупштине, Маје Гојковић, грубо је вређајући. На седници Скупштине Србије, Маја Гојковић је показала и модрице, као последице физичког насртаја Обрадовића на њу. Шеф Двери Бошко Обрадовић је тада изјавио да председница Скупштине “лаже” да је добила модрице и оценио је да их је сама себи нанела. У новембру 2017. током седнице Административног одбора, у Скупштини Србије, Бошко Обрадовић је пред камерама многих медија, ударио Александра Мартиновића, председника Административног одбора и шефа посланичког клуба СНС. Обрадовић је негирао напад. Овде имамо низ насилних догађаја у којима је Обрадовић оптужен за физичко и вербално насиље. Сваки пут је Обрадовић негирао своју одговорност. Сасвим је јасно да се ради о особи која не може да контролише своје насилно понашање. А ради се о председнику једне парламентарне странке и народном посланику. При томе Обрадовић је човек који заговара породичне вредности.
По њему, изгледа да су „породичне вредности“ – физичко и вербално насиље, напади на жене, напади на службена лица и новинаре, док обављају свој посао. Бошко Обрадовић је у интервју „Данасу“ у августу 2018. позвао на војни пуч и на хапшење Вучића. Обрадовић је рекао :„Позивам часне официре Војске Србије и Министарства унутрашњих послова да реагују и ухапсе Председника Србије због кршења Устава, гажења председничке заклетве и нарушавања територијајлног интегритета и суверенитета државе Србије“. Бошко Обрадовић је 16. марта 2019. предводио насилни упад руље у РТС, и претио је новинарима. Обрадовић је 05. априла 2019., увредио новинарку ТВ Прва Јовану Јованчић рекавши јој: „Превише ми личите на новинарку Пинка, на неког ко је послат да провоцира лидере опозиције, и више ми личите на бота СНС него на новинара“. Бошко Обрадовић је испред председништва, 05.05.2019., изјавио:“Ова ствар мора да се истера до краја. Или ћемо ми на улици срушити ову власт, кад нас буде довољно на улици да можемо да је срушимо (…)“(одредница 5).
Посланик Двери Срђан Ного је 16. октобра 2018., изјавио да Ану Брнабић и Александра Вучића треба обесити на Теразијама: „уколико је парафирала овај споразум, она треба да буде обешена истог часа на Теразијама. А поред ње обешен и Александар Вучић“. Потом је на протестима дела опозиције, неколико месеци касније, носио огромна импровизована вешала.
Жељко Веселиновић, лидер СЗС и синдиката „Слога“, је 20. септембра 2018., објавио текст на Фејсбуку, у коме жестоко вређа Ану Брнабић, председницу Владе Србије, и позива на њено силовање у трајању од „пар месеци“. Ђилас је подржао Веселиновића и изјавио: „Имам људско разумевање за Жељка Веселиновића. Вређао је председницу владе у афекту“.
Драган Спасић, председник општинског одбора „Двери“ у Трговишту објавио је морбидан текст на „Фејсбуку“ 09. новембра 2019. (одредница 6). Он је изјавио:“Треба направити попис утицајних СНС лица, и после промене власти, мигранте населити у њиховим кућама, становима…дати им њихове ћере и жене да силују„. Драган Спасић је у петак 8. новембра, дакле претходног дана био са Бошком Обрадовићем у Врању, а на свом Фејсбук профилу поделио је фотографију са председником покрета „Двери“. Спасић је наставник географије. „Двери“ су иначе ксенофобична антимигрантска странка. У случају Драгана Спасића ради се о позиву на масовно силовање ћерки и супруга политичких неистомишљеника.
Ови наступи Срђана Нога, Сибина Вукадиновића, Драгана Спасић, Дејана Вулићевића, али и Жељка Веселиновића, личе на понашање психопата и социопата које често описују многи филмови (серијал о Ханибалу Лектеру…). У свим случајевима зверски напад иде на више нивоа. Један ниво напада удара на само биће жртве, на њен пол, на карактер и морал. Други удара на њено занимање, образовање, пол… Жртва је дискриминисана, оклеветана, извређана. Сви они садистички и са уживањем, сладострасно вређају и вивисецирају своје жртве. Да би оправдали своје позиве на силовање, они прво понижавају жртве, излажући их подсмеху, стереотипима, предрасудама. На крају они позивају на силовање, на масовно силовање, на вешање… Болесни садржаји ових наступа указују на то да се ради о садистичком типу личности, који се наслађује патњама жртве, које је сам осмислио. Такође, када познајемо модус операнди (начин понашања) психопата и социопата, јасно је да сви они и сами желе да муче, силују или вешају своје жртве. Њихове изјаве су чисте пројекције његових жеља. Све то важи и у последњем „случају“, изјави функционера „Двери“ Сибина Вукадиновића.
Случај „Сибин Вукадиновић“- Како лажу „Двери“
Пријатељ Бошка Обрадовића и функционер „Двери“ задужен за „посебне“ задатке, Сибин Вукадиновић је 15. фебруара 2020. на „Фејсбуку“ поставио своју монструозну изјаву: „Да ли ћерка Александра Вучића, док је јебе њен отац, мисли на Томислава Николића?“ (одредница 7). Покрет „Двери“ је истог дана саопштио да Сибин Вукадиновић није „Бошков човек од поверења” и „да је Сибин Вукадиновић напустио Српски покрет Двери пре више од годину дана“. Међутим „Двери“ су се уплеле у сопствене неистине, због тога што двераши кратко памте. Још 28. марта 2016., у спору у вези са жалбом Управном суду, против листе за републичке изборе, Мирослава Паровића и Владана Глишића, ова двојица су преко медија оптужили „Двери“ да том жалбом покушавају да оборе листу Глишић – Паровић. Тада су Глишић и Паровић изјавили „да је функционер Двери Сибин Вукадиновић по налогу Бошка Обрадовића поднео жалбу Управном суду“(одредница 8). Овде видимо да је Сибин Вукадиновић био и остао, Обрадовићев човек за специјалне задатке. Јасно је да су „Двери“, односно правници „Двери“ сачинили жалбу, и да је Обрадовић подношење жалбе поверио Сибину Вукадиновићу. „Двери“ су 28.03.2016. саопштиле листу „Политика“ да: „Сибин Вукадиновић није чак ни њихов члан, а камоли функционер”. И то је објавио лист „Политика“ 29.03.2016. године. И тада је било јасно да је Вукадиновић поднео жалбу коју су саставиле за њега „Двери“. Саопштење „Двери“ од 15. фебруара 2020., разобличује раније неистине „Двери“, због тога што се види да Сибин Вукадиновић јесте био члан и функционер „Двери“, али да то наводно више није већ више од годину дана (одредница 9). А 2016. године, „Двери“ су тврдиле да Вукадиновић уопште није члан „Двери“. Очигледно је да су Обрадовићеве „Двери“ лагале и 2016. и данас, 2020. године.
Део истине, која се уклапа у слагалицу о Обрадовићевом Сибину Вукадиновићу је изнео и заменик градоначелника Београда, Горан Весић, који је посведочио да је Сибин Вукадиновић прошле недеље чувао Бошка Обрадовића, као телохранитељ, у Првом основном суду на рочишту по тужби Обрадовића против Весића. И ова чињеница доказује да је саопштење „Двери“ чиста лаж. Због чега би неко ко није члан „Двери“, а ко је био члан „Двери“ „пре више од годину дана“ , због чега би се појављивао са Обрадовићем, као његов пратилац на суђењу, а да није близак Обрадовићу? Једнако тако су лажни и остали наводи из саопштења „Двери“ да : „Двери, као породични покрет, осуђују нападе на било чију породицу јер је то апсолутно неморално и недопустиво“. Из свега изнетог је јасно да је Сибин Вукадиновић написао своју објаву на „Фејсбуку“ у име Бошка Обрадовића и „Двери“, и да Бошко Обрадовић и „Двери“ стоје иза напада на Милицу и Александра Вучића, у овом случају.
Политички отац Бошка Обрадовића
Историја каже да је Димитрије Љотић био квислинг, и заточник нацизма и фашизма на овим просторима. Дакле, Димитрије Љотић је био и нациста и фашиста, уз личне особености. То потврђују сви озбиљни историчари. То најбоље потврђује дело др. Младена Стефановића, књига „Збор Димитрија Љотића“ (1984). То потврђује и Википедија (одредница 10). Историчар Предраг Марковић каже да је Недић био без сумње колаборациониста. Он је указао да је и Љотићев Српски добровољачки корпус био интегрисан у Недићеву администрацију, и да нема ниједног стрељања или злочина у којем та формација није учествовала. „Недић се није оградио ни од једног масакра. Нико у Србији није био кажњен у његово време за масакре у Крагујевцу и Краљеву„, рекао је он (одредница 11).
И страни историчари су одавно прогласили Недића и Љотића сарадницима фашиста и нациста, тако је аустријски историчар Валтер Маношек рекао да су се Немци колебали да ли да за председника владе окупиране Србије поставе Милана Недића или Димитрија Љотића. „Одлука је пала да формални први човек у Београду буде Недић, за кога су веровали да ужива углед као војник, поготову као јунак из Балканских и Првог светског рата. Најближи немачким властима, међутим, и даље је био Димитрије Љотић. Он је после увођења краљеве диктатуре кратко био министар правде у влади Петра Живковића, али је смењен кад је предложио доношења Устава, који био завео поредак сличан какав је за Немачку тада већ предвидео Адолф Хитлер. После тога је основао своју организацију „Збор“„Здружена борбена организација рада“. На раднике се позивао баш као и Хитлер чија се партија „пуним именом и презименом“ звала „Националистичка социјалистичка немачка радничка партија“.
Димитрије Љотић је, између осталог, био и вођа покрета „Збор“ („Здружена борбена организација рада“) и сарадник немачких окупационих власти за време окупације Југославије и Србије у Другом светском рату. Љотић је 1935. основао профашистичку странку Збор. Збор је настао спајањем три фашистичка покрета: „Југословенске акције“ из Загреба, „Бојовника“ из Љубљане и „Буђења“ из Петровграда. Љотић је предлагао екстремну политичку филозофију коју је одликовао национализам, српски сељачки патернализам и аграризам, верска затуцаност, и ауторитативно, недемократско уређење државе. Збор је отворено промовисао антисемитизам, као једина странка у Југославији која је то отворено радила, као и ксенофобију. Збор је био веома непопуларан у међуратном периоду (са свега око 1% гласова на изборима). Љотића су 1935. заврбовали нацисти. Сарадници Алфреда Розенберга су се обавезали да ће финансирати Збор ако у Југославији буде водио пронацистичку политику. После окупације Југославије 1941. Немци су Љотићу предлагали да оснује своју владу, но он је то одбио и предложио генерала Милана Недића за место председника владе. Током рата, Љотић је био особа од највећег немачког поверења. Мала подршка коју је у народу добијао Збор долазила је од чињенице да екстремна десничарска осећања нису била јака међу српским становништвом. Разлог за то је што је десничарска политика била повезивана са нацистичком Немачком. Како је српски народ био изузетно антинемачки расположен, највећи број Срба је одбацивао фашистичке и нацистичке идеје. Нацисти су веровали Љотићу више него иједном Србину у окупираној Југославији. На почетку окупације формиран је љотићев Српски добровољачки корпус (СДК). Те јединице наоружане су од стране немачке власти. У октобру 1941. одреди СДК су учествовали у Крагујевачком масакру помагавши Немцима током привођења. Димитрије Љотић никада својом идеологијом није успео да придобије значајнији део српског народа. Напротив, сврставањем уз окупатора и учешћу у Крагујевачком масакру, његове јединице су у српском народу постале омражене. СДК је често помагао Гестапоу у проналажењу и скупљању јеврејских цивила који су успели да избегну немачко заробљавање и слали су Јевреје и присталице партизана у логор Бањица.
Атмосферу коју стварају „Двери“, Бошко Обрадовић, СЗС, Драган Ђилас, Сибин Вукадиновић, Вук Јеремић, Срђан Ного, Слободан Самарџић, Драган Спасић, Борко Стефановић, Дејан Вулићевић, и Жељко Веселиновић, најбоље описује стих из поеме „Јама“ великог песника Ивана Горана Ковачића:„Само кроз прсте капале су капи,Топле и густе, које крвник нађе, Још горчом муком дупља које зјапи – Да бодеж у врат забоде ми слађе: А мене драгост ове крви узе, И ћутио сам капље као сузе“.
*Аутор је политички аналитичар и члан УО Фондације СНС
Одреднице:
2.https://web.archive.org/web/20180123072151/http://www.novaiskra.rs/strana1.html
3.http://www.nspm.rs/polemike/pismo-staresinstvu-dveri.html
4.https://www.youtube.com/watch?time_continue=3&v=BStuCeSF6DM&feature=emb_logo
9.https://dveri.rs/2020/02/15/53710/dveri-vucicevi-tabloidi-nastavljaju-sa-gnusnim-lazima/
Бакарец. Политика 