Постоје два велика дана у животу сваког човека – дан када се родимо и дан када откријемо зашто смо се родили. Александар Вучић је целој Србији, својим делом, показао да зна због чега се родио. Показао је да је достојан свог положаја. Показао је како политичар еволуира у државника. И дође 5. март 2020., и Александар Вучић напуни 50 година. Пола века!

У овом срећном тренутку потребно је да се сетимо да није све тако слатко. Недавно смо имали недостојне покушаје дехуманизовања Александра Вучића, од стране огорчене шачице мрзитеља. Демонизатори шире предрасуду да Вучић само формално изгледа као човек, али да то није по својој суштини. Њихова представа о жртви коју сатанизују је рашчовечена, дехуманизована. Суштина овог поступка јесте да се приписивањем злобе, особа дехуманизује. Та мала група Вучића представља као човека са којим не треба саосећати, као демона или као ђавола који треба да пати и кога треба немилосрдно уништити. У том процесу они који сатанизују постају демони.

Како је Александар Вучић скроман човек, нехумани приступ његовој личности, некако често добије више простора од оног нормалног, хуманог. Као да се скромност и хуманост повлаче пред налетима нељудске мржње.

Александар Вучић је можда и заборавио на свој рођендан. Мени се у педесет седмој, то редовно догађа. Али ми нисмо заборавили. Лепо је да када заборавите свој рођендан, постоји неко ко вас се сети. Нама је драго да памтимо његове рођендане, да знамо сва његова лица, свако шта хоће, шта носи, да гледамо његове очи, да разумемо шта кажу, шта крију, да знамо шта његова уста љубе, шта пију, што би рекао Давичо. Знамо колико Александар воли Вукана, Милицу, Данила, Тамару, Андреја, Ангелину и Анђелка, и можемо само да замислимо колико њима значи данашњи дан.

Александру Вучићу је рођендан само још један обичан дан у коме иде на посао, и само још једно перо у широком крилу времена. Нама његових пола века није обичан дан. На нама је да кажемо да нам је драго што видимо колико је духом узрастао, колико се развио у целовиту, сложену и асертивну личност. На нама је да кажемо – не стариш, постајеш бољи.

Моја порука је, шаљиве природе. Александре, знаћеш да си остарио онда када свећице почну да коштају више од торте. Онда ћеш на стоти рођендан да добијеш једну свећицу, а они око тебе ће да се питају: „Да видимо да ли може да је угаси?“.

*Аутор је политички аналитичар и члан УО Фондације СНС