„Жика живац је дежурни кривац, он је обележени негативац“ отпевао је давно Бора Ђорђевић. Кампања ружења парламента и посланика, у Србији се заснива на причи о високим платама посланика и ниским ценама хране и пића у Скупштини. Кампања је заснована на стереотипу и предрасудама према којима су посланици „нерадници, који примају огромне плате, који само ждеру и пију у скупштинском ресторану, за скандалозно мале паре, док народ гладује!“. Циљ кампање првенствено и нису посланици. Циљ је рушење угледа парламента, као најважније институције. Потом су циљеви посланици и владајућа СНС. Једнако овоме, циљ већине медијских напада на СПЦ, на Војску, МУП, или на Председника, је жеља да се снизи углед најважнијих институција Србије.

Није наодмет да као колумниста „Политике“, и посланик (инсајдер!) кажем неку реч о овој теми. Посланик, попут мене, има нето плату 116.000 дин.То је 980 евра. То јесте велика плата. Станујем у Београду, немам аутомобил. Просечна плата у Србији је 510 евра. Примања посланика Србије су два пута већа од просечне плате. Упоредимо плате српских посланика и просечну плату у Србији, са посланичким и просечним платама у окружењу: Косово – 2.000 евра – просечна плата 400 евра; Албанија – 1400 – 380; Република Српска – 1300 – 440; БиХ – 3000 – 440; Црна Гора – 2000 – 520; Македонија – 1200 – 340; Хрватска -2000 – 830; Словенија – 3800 – 1080. Примања посланика у лажној држави Косово су 5 пута већа од просечне плате, у Албанији су 3,5 пута већа, у Српској су 3 пута, у БиХ су 7 пута, у Црној Гори су 4 пута, у Македонији су 4,5 пута, у Хрватској су 2,5 пута, у Словенији су примања посланика 3,5 пута већа од просечне плате. Плата посланика у Србији је нижа од просечне плате у Словенији. Плате посланика у Србији су најниже у Европи. Кампања против Скупштине као институције и против посланика, у Србији, најјача је у Европи.

Што се цена тиче, кампања против ниских цена хране и пића ресторану, имала би смисла, да је било који сазив Скупштине, од средине 2012., донео одлуку о тако ниским ценама. Нико из Скупштине није надлежан да одређује цене. Тиме се бави Управа за заједничке послове Владе. Исте цене су биле на снази и у периоду власти КПЈ, СКЈ, СПС, ДОС, ДСС, ДС и СНС. Најбројнији корисници услуга два ресторана Скупштине су службеници, њих око 500, и они имају просечне плате. Када знамо све ове чињенице, поставља се питање због чега је баш председник Скупштине покренуо питање решавања „проблема“ цена хране и пића у ресторану? Због чега он долива уље на ватру? Он је такође изјавио да ће настојати да врати углед Скупштини!?! Овде бих приметио да је гђа Гојковић шест година, у много тежим условима, врло успешно одржавала углед парламента. Шта онда значи изјава г. Дачића? Покретање ове теме од стране г. Дачића је погрешно. Прво, тиме се он укључио у кампању против Скупштине, којој је управо он на челу, што је апсурдно. Друго, питање цена у ресторану је потпуно маргинално питање. Поменућу народну пословицу „докон поп и јариће крсти“. Због чега то питање нису решили он као потпредседник Владе, и гђа Дејановић, председница Скупштине у периоду од 2008. до 2012.? Изјаве г. Дачића, да заправо жели да затвори ово питање, демантује главни гласноговорник г. Дачића, Драган Марковић Палма, „бројач кафа“, који не пропушта да у сваком говору критикује цене кафе и хране. Министру Малом, Палма је ситничаво избројао чак три попијене кафе! После избора Владе, г. Дачић је изјавио: „Посланици СПС Биџа и Рака су деведесетих певали у Скупштини, а сада смо се реформисали и посланица СПС је у среду реповала“. И није баш нека реформа – од арлаукања до невештог реповања. Ово помињем због тога што су и покретање питања цена у ресторану, и ово „реповање“ у нескладу са наводима г. Дачића да као председник парламента жели да врати углед Скупштини. Углед парламента се не повећава ефемерним расправама о маргиналним питањима, нити „реповањем“ у Скупштини. Тиме се смањује углед парламента, а скупштина се естрадизује.Те ствари није схватио Луди Радуле, који је у Скупштини и певао и свирао, и на крају одсвирао своје. Те ствари није схватио ни Бошкић, који је у Скупштину унео камен за купус, па реповао стих „И овај камен земље Србије“. После је Бошкићев Ного узео тај камен, у јулу ове године, и бацио га на Скупштину, са још 500 фашиста који су бацали камење. И они су одсвирали своје.