Данас је у Скупштини Србије одржана важна седница Одбора за људска и мањинска права и равноправност полова. Тема седнице су била три квартална извештаја Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог. О извештајима се гласало на крају седнице. Министарка Чомић је представила Извештаје, односно планове реализоване током 2020. и 2021. и представила је планове за 2022.
Прочитао сам пажљиво сва три квартална извештаја Министарства госпође Чомић на педесетак страна. Јавио сам се за дискусију и поставио сам три питања, указао сам на три ствари, које се не налазе у извештајима, а тичу се рада министарства. Прво питање је било, да ли министарка и министарство осећају хуману, људску потребу да реагују на вишегодишњу систематску дискриминацију, дехуманизацију, и на наметнуту неравноправност породице председника републике? Министарка Чомић често каже да су политичари и функционери дужни да трпе критику. Ја нисам говорио о томе, ја сам говорио о дискриминацији сина председника републике. Данило Вучић није политичар, има 23 године, није функционер, а изложен је страховитој медијској дискриминацији и демонизацији. Ни кривог ни дужног, само због тога што припада породици председника, и због тога што је симпатизер СНС, ђиласовски медији и странке га проглашавају криминалцем, сарадником клана Беливук, насилником итд. Ради се о дискриминацији по основу припадности једној породици и по основу припадности групи људи који су симпатизери СНС. Довођењем у везу са криминалним клановима, са којима председников син нема никакве везе, угрожен му је живот и срећа је што је он штићено лице. Указао сам овим поводом на један нови вид дискриминације, уперен против једне породице, и против чланова или симпатизера СНС. Од 2018. дискриминисани су и оцрњени, константно, готово сви чланови породице председника републике. Свако од њих проглашен је злом, и у оквиру механизма дехуманизације и мржње, жигосани су различитим стереотипима. Уз то од 2018., што посебно говори о овој новој појави мржње, број физичких напада на просторије СНС се учетвростручио. Од 2012. до 2018. је било 10 напада, од 2018. преко 40 (уз нанету огромну материјалну штету). И то коинцидира са повратком Драгана Ђиласа у политику. У вези ове појаве поставио сам посланичко питање Заштитнику грађана и Повереници за равноправност. Илустровао сам целу појаву једним примером. Повереница за заштиту равнноправности је нпр. реаговала кратким саопштењем, средином 2019., када је нападнут излог ЛГБТ Инфо центра у Краља Милана (без нанете материјалне штете), а ниједном није реаговала када су више од 50 пута нападнуте прост СНС. На почетку свог излагања сам поменуо хуману, људску потребу да се реагује. Изнео сам пример, када су поштовану госпођу министарку, у новембру 2020. демонизовали сви ђиласовски медији, исти они за које је она, пола године пре тога била јунакиња. Ја сам осетио људску и хуману потребу да браним госпођу Чомић, као политички аналитичар и посланик. Написао сам врло пристојан текст на ту тему, који је објављен на три портала, пре свега на утицајном порталу цењеног листа „Информер“. Свим овим што сам навео, хтео сам да подсетим да се Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог, не зове Министарство за људска права мањина, већ да то министарство треба да штити и људска права припадника већине, када су она угрожена. Министарство треба да од дискриминације и неравноправности штити и мањину и већину.
Друго питање је гласило – Да ли је тачна вест коју је у јуну ове године, објавио лист „Ало“, 09.06. и 20.06.2021. да је министарство за људска и мањинска права, узурпирало канцеларије додељене министарсву за бригу о породици и демографију? То је 20.06. потврдио и министар Дмитровић. Ако је вест тачна, питао сам министарку Чомић да ли сматра да такво поступање доприноси угледу владе, и да ли је то пример тимског рада и солидарности унутар владе?
Треће питање се тицало самих извештаја министарства. На 50-так страна три извештаја, Народна скупштина се помиње само једном, у контексту једне кратке реченице да су усвојена два закона – Закон о изменама и допунама закона о забрани дискриминације и Закон о родној равноправности. У извештајима се опширно помиње међуинституционална срадња министарства, а нигде се не помиње сарадња са Скупштином Србије која је била значајна. Овај Одбор је поводом два поменута Закона имао више састанака са представницима министарства госпође Чомић. И Скупштина Србије и Одбор за људска и мањинска права су пружили пуну подршку министарству и поменутим законима, и на седницама одбора, и током квалитетне расправе у Скупштини и коначно на гласању. Сугерисао сам министарки да су ове чињенице, бар могли, кратко, у пар реченица да помену у извештајима.
После мог излагања јавио се цењени Драгољуб Ацковић, потпредседник Одбора и председник пододбора за Ромска питања, и такође указао на нападе на припаднике СНС, и на чланове породице председника и премијерке. Хвала господину Ацковићу.
После наших излагања јавила се министарка Чомић која ми је одговорила тако што је рекла: „Тема говора мржње, вербалног насиља, вербалног смећа, и дељења на – наше вербално смеће је добро, а ваше је безвезе, је врло озбиљна тема, и ми смо врло расположени да друштвени дијалог посветимо атмосфери јавне комуникације, и наш допринос ће бити у томе што ми желимо више да видимо примену члана 387. Кривичног законика“.
Објаснићу вам ја драги читаоци да Члан 387. Кривичног законика, говори о расној и другој дискриминацији и каже, између осталог: „(1) Ко на основу разлике у раси, боји коже, верској припадности, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству крши основна људска права и слободе зајамчена општеприхваћеним правилима међународног права и ратификованим међународним уговорима од стране Србије, казниће се затвором од шест месеци до пет година.(4) Ко шири или на други начин учини јавно доступним текстове, слике или свако друго представљање идеја или теорија које заговарају или подстрекавају мржњу, дискриминацију или насиље, против било којег лица или групе лица, заснованих на раси, боји коже, верској припадности, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству, казниће се затвором од три месеца до три године.(6) Ко јавно прети да ће, против лица или групе лице због припадности одређеној раси, боји коже, вери, националности, етничком пореклу или због неког другог личног својства, извршити кривично дело за које је запрећена казна затвора већа од четири године затвора, казниће се затвором од три месеца до три године“.
Министарка је наставила, одговарајући на моје прво питање: „Тако да сте више него добродошли, као народни посланик, да поднесете иницијативу да се такав друштвени дијалог одвија у Палати Србије, да говоримо о насиљу у јавној комуникацији, јер је оно кажњиво. И то да буде порука и онима који сматрају да смеју да се забављају тиме што прете људима, који су на јавним пословима или не, и њиховим породицама. Ту ничег забавног нема, нити је икада било, али бих такође волела на том друштвеном дијалогу и представнике тужилаштва, да разговарамо о примени члана 387. КЗ“.
Из овога можемо закључити да министарство госпође Чомић неће ни убудуће осуђивати дискриминацију и дехуманизацију чланова породице председника Вучића, нити ће осуђивати физичке нападе на просторије СНС. Из праксе министарства, која се лепо види кроз извештаје, очигледно је да ће министарство штитити само права различитих мањина, али не и већине, и да ће се понашати као Министарство за људска права мањина. Тиме су молбе г. Ацковића и мене, одбијене. Министарка се ни једном речју, није осврнула на крунски доказ, на 52 случаја напада на просторије одбора СНС, широм Србије, као да се ради о нападима на комарце.
Одговарајући на моје друго питање, у вези узурпације просторија које је извршило њено министарство, министарка Чомић је рекла: „Што се тиче медијских представљања око просторија, и сарадње колеге Дмитровића и мене, ми у сарадњи немамо апсолутно никакав проблем. Ја нит сам сматрала, нит сматрам теме о просторијама, на начин на који су представљене у јавности…не сматрам их достојним члана владе, али сам обавезна вама истину. Имали смо један састанак о томе, и ја сам колеги Дмитровићу понудила своју канцеларију, тада, одмах тог тренутка. И та понуда је остала да важи, и остаће да важи. Ту сам врло чврста када је у питању једна потпуно непотребна конструкција, која има медијску експлоатацију, али људи на то имају право“.
Овим закукуљеним и замумуљеним одговором, министарка није одговорила, кратко и јасно, на моје постављено питање, али није ни негирала да је њено министарство узурпирало просторије додељене другом министарству. Због тога ћу овде подсетити на чињенице. Медији су у јуну ове године известили да министарство гђе Чомић има 38 канцеларија, али да је узурпирало 6 канцеларија додељених министарству господина Дмитровића, које је имало само 3 канцеларије, и нормално, није могло да функционише у те три канцеларије. Тада је министар Дмитровић у интервјуу листу „Ало“ 20.06.2021. рекао: „Моје министарство има три канцеларије. Молио сам и добио још шест канцеларија, али пре него што смо се уселили, у те просторије насилно су ушли људи из министарства госпође Чомић. Неће да изађу, нити им ко говори да то ураде. Напротив. Знам позадину тога, али ја ту ништа не могу да учиним“. У таквој ситуацији јасно ја да ће друга страна избегавати одговор.
Што се тиче мог трећег питања, кратко ћу рећи да ми је министарка Чомић дала за право и рекла да ће Извештаје допунити у складу са мојим сугестијама.
Као што видите, ми у Скупштини Србије, на седницама Одбора, и саме Скупштине, водимо уљудан и пристојан дијалог, дискусију, увек, чак и када се не слажемо. Остаје питање због чега Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог, инсистира на томе да се понаша искључиво као Министарство за људска права мањина, што му није у опису посла? Нажалост и Заштитник грађана се понаша као Заштитник мањина, а Повереница за заштиту равноправности се понаша као Повереница за заштиту равноправности мањина. И онда људска права чланова породице председника Вучића, нема ко да штити када су у питању институције чија је то директна надлежност. Онда људска права чланова породице председника Вучића, штитимо, углавном, само ми, посланици СНС, функционери СНС, и поједини чланови владе, на челу са Аном Брнабић, уз поједине часне медије. А што се тиче напада на просторије СНС, подсетићу на следеће. Тридесетих година прошлог века када нацисти још нису дошли на власт, прво су кренули да нападају и уништавају излоге продавница чији су власници били Јевреји. Мислите о томе.