Propali hrvatski kandidat za predsednika Srbije, se posle luksuznog letovanja u Hrvatskoj, gde je letovao pripremajući se za proslavu zločinačke akcije „Oluja“, obratio javnosti Srbije 14.8.2022., intervjuom za tajkunske novine „NOVA“ koje se štampaju baš u Hrvatskoj. Čovek koji je dezertirao iz svake odbrane rodne Krajine, iz odbrane Srbije 1999., se usuđuje da kaže: „Dezerteri na vlasti bi pušku turili drugima u ruke“. To je i naslov intervjua. Pored ostalog, Ponoš je u intervjuu, halucinirao sledeće: „Oni koji su bili na vlasti devedesetih danas nakon 27 godina busaju se u prsa. Uživljavaju se držeći patetične kvazipatriotske lekcije onima koji su preživeli Oluju. I onima koji su se brčkali 1995. a danas kao i pred Oluju srbuju, ne duguju ama baš ništa. Ti isti bi i sutra da se zarati ponovo na sigurnom čekali mir pa da onda srbuju. Ne treba potceniti kapacitet ove ekipe dezerteta. Pušku bi u ruke turili naravno nekom drugom. Oni inače nisu selektovani po profesionalnim kompetencijama i referencama nego po poniznosti i lojalnosti šefu“.

Krajnje je licemerno i sramotno da ove rečenice izgovara dezerter na koga se sopstvene reči odnose 100 odsto! Devedesetih godina oficir JNA, Ponoš nije imao hrabrosti i srca da brani svoj rodni Knin. Zdravko Ponoš nije imao hrabrosti i srca da brani svoju Krajinu. Sve to što on nije imao hrabrosti i srca da radi, radili su ostali oficiri JNA poreklom iz Krajine. Ponoš je izvukao svoju porodicu iz Knina i Krajine, nesposredno pre početka zločinačke hrvatske akcije „Oluja“. Kako je znao kada treba to da uradi? Tokom zločinačke NATO agresije, oficir vojske SRJ, Zdravko Ponoš se sakrio u mišiju rupu. Bio je u dubokoj pozadini. Sramno je da se Ponoš usuđuje da pominje zločinačku „Oluju“. On je de fakto dezertirao od odbrane rodne Krajine, i volšebno je spasao samo svoju porodicu, pre početka „Oluje“, a nije mrdnuo prstom da spase bilo koga drugog. Ponoša mora biti stid kada kaže „Ti isti bi i sutra da se zarati ponovo na sigurnom čekali mir pa da onda srbuju“. Kad se zaratilo devedesetih, oficir Ponoš je bio na sigurnom. Nije mu padalo na pamet da ide na front, i da brani svoju rodnu Krajinu. Krajem devedesetih, kada se zaratilo, oficiru SRJ, Ponošu, nije padalo na pamet da bude na liniji odbrane, izložen, već je bio zaštićen u dubokoj pozadini. Kada su albanski fašisti, počinili pogrom na Kosovu i Metohiji u martu 2004. potpukovnik Ponoš nije mrdnuo prstom da pomogne narodu na KiM. Bio je na sigurnom, u dubokoj pozadini generalštaba u Beogradu, gde je mlatio praznu slamu. I svaki put je Ponoš (lažno) srbovao. Kad je iznebuha, postao načelnik generalštaba, Ponoš više nije (lažno) srbovao, već je ponosno i stvarno natovao. Zaista ne treba potceniti kapacitet dezertera Ponoša. Uvek je u oficirskoj ruci imao olovku, a ne pušku. I 1991. i 1995. i 1999. i 2004. Pušku je u ruke uvek turao drugima. Kada je naprasno od potpukovnika, unapređen za tri čina, u generala, u mirnodopskim uslovima, on nije selektovan po profesionalnim kompetencijama i referencama, nego po poniznosti i lojalnosti Tadiću i Jeremiću. I on se usuđuje da ovo prebacuje drugima!?!

Za kraj evo 10 pitanja za Zdravka Ponoša, koja su mu više puta postavljana u poslednjih godinu dana, a na koja nikada nije odgovorio:

1. Kako je tačno, gde i kada zaradio dva luks stana i četiri garaže na Vračaru?

2. Zašto je i kako od 1991. do 1995. izbegavao da se, kao ostali oficiri iz Krajine, pridruži Vojsci RSK?

3. Zašto je doneo odluku o ukidanju 63. padobranske i 72. specijalne brigade? Da li je to bio nalog NATO?

4. Koliko je tačno tenkova, aviona, helikoptera i ostale vojne tehnike rashodovano, uništeno i isečeno u staro gvožđe za vreme njegovog rukovođenja Vojskom?

5. Da li je krajem jula 1995. godine otišao u Knin i u Srbiju prebacio svoju familiju? Da li je tada znao da se sprema „Oluja“? Da li mu je to dojavila neka hrvatska služba?

6. Gde je bio i šta je tačno radio tokom NATO agresije 1999? (Tačan odgovor je – bio je u mišjoj rupi i nije radio ništa).

7. Da li je 2001. postao član Atlantskog NATO saveta iako je oficirima zakonom strogo zabranjeno takvo članstvo?

8. Da li je od 2001. do 2005. od hrvatske službe dobijao spiskove naših oficira protiv kojih se vodi istraga zbog „ratnih zločina“? Da li je o tome obavestio pretpostavljene?

9. Kada je tačno, gde i kako podneo zahtev za hrvatski pasoš? Da li je o tome obavestio nadređene?

10. Koliko je novca prebačeno na njegove privatne račune sa računa CIRSD-a? I po kojim sve osnovama?

Autor je poslanik i član predsedništva SNS