Pre šest godina sam čitala članak o Leriju Samersu i Harvardu i to mi je promenilo način na koji posmatram svet. Autor, koji je pisao pod pseudonimom „Dž. Stoun“, tvrdio je da je dan kada je Leri Samers podneo ostavku na mesto predsednika Univerziteta Harvard predstavljao prekretnicu u našoj kulturi. Cela „vouk“ epoha može se izvesti iz tog trenutka, iz priče o tome kako je Samers bio „poništen“ (canceled), i to od strane žena.

Bile su mi poznate osnovne činjenice o Samersovom slučaju. Dana 14. januara 2005. godine, na konferenciji pod nazivom „Raznolikost u naučnoj i inženjerskoj radnoj snazi“, Leri Samers je održao govor koji je trebalo da bude nezvaničan. U tom govoru, on je izjavio da je nedovoljna zastupljenost žena u prirodnim naukama delimično posledica „različite raspoloživosti sposobnosti na višem nivou“, kao i razlika u interesovanjima između muškaraca i žena „koje se ne mogu pripisati socijalizaciji“.

Neke profesorke koje su prisustvovale govoru bile su uvređene i prosledile su njegove izjave novinaru, kršeći pravilo o nezvaničnosti. Skandal koji je usledio doveo je do glasanja o nepoverenju od strane nastavnog osoblja Harvarda i, na kraju, do Samersove ostavke.

E, u pomenutom eseju se tvrdilo da nije bilo reči samo o tome da su žene „poništile“ predsednika Harvarda, već da su to učinile na veoma ženstven način. Umesto logičkih argumenata, koristile su emocionalne apele. „Kada je počeo da govori o urođenim razlikama u sposobnosti između muškaraca i žena, prosto nisam mogla da dišem, jer me ova vrsta pristrasnosti fizički boli“, navodila je tada Nensi Hopkins, biolog sa MIT-a.

Samers je dao javno saopštenje u kome je pojasnio svoje izjave, pa zatim još jedno, pa i treće, svaki put sa sve snažnijim izvinjenjem. Stručnjaci su se uključili i izjavili da je sve što je Samers rekao o polnim razlikama u potpunosti u okviru naučnog konsenzusa. Ti racionalni argumenti, međutim, nisu imali nikakav uticaj na histeriju gomile.

Ovo „poništavanje“ imalo je ženski obrazac, tvrdi se u eseju, zato što takvi postupci inače slede žensku logiku. „Kultura poništavanje“ je, jednostavno, ono što žene rade kada ih ima dovoljno u nekoj organizaciji ili oblasti. To je tzv. teza o Velikoj feminizaciji, koju je isti autor kasnije detaljno obrazložio u celoj knjizi: sve što danas nazivamo „vouk“ pojavama samo je epifenomen demografske feminizacije.

Tajna epohe
Eksplanatorna moć ove jednostavne teze je neverovatna. Zaista je otključala tajne epohe u kojoj živimo. „Vouk“ nije nova ideologija, nije izdanak marksizma, niti rezultat razočaranja posle Obame. To su jednostavno ženski obrasci ponašanja primenjeni na institucije u kojima je do skora bilo malo žena. Kako to ranije nisam videla?

Možda zato što, kao i većina ljudi, feminizaciju doživljavam kao nešto što se dogodilo u prošlosti, pre nego što sam se rodila. Kada razmišljamo o ženama u pravnoj profesiji, na primer, pomislimo na prvu ženu koja je pohađala pravni fakultet (1869.), prvu koja je iznela slučaj pred Vrhovni sud (1880.), ili prvu ženu sudiju Vrhovnog suda (1981).

Mnogo značajnija prekretnica je trenutak kada su pravni fakulteti postali većinski ženski, što se dogodilo 2016. godine, ili kada su žene postale većina među mladim saradnicima u advokatskim kancelarijama, što se dogodilo 2023. Kada je Sandra Dej O’Konor imenovana u Vrhovni sud, samo pet odsto sudija bile su žene. Danas žene čine 33 odsto sudija u Sjedinjenim Državama i 63 odsto sudija koje je imenovao predsednik Džo Bajden.

Ista putanja može se pratiti u mnogim profesijama: pionirska generacija žena 1960-ih i 1970-ih; sve veća zastupljenost žena tokom 1980-ih i 1990-ih; i konačno dostizanje rodne paritetnosti, bar u mlađim generacijama, tokom 2010-ih ili 2020-ih. Recimo 1974. godine samo 10 odsto novinara Njujork tajmsa su bile žene. Redakcija tog lista postala je većinski ženska 2018. godine, a danas žene čine 55 odsto zaposlenih.
Medicinski fakulteti postali su većinski ženski 2019. godine. Žene su 2019. postale većina među radnicima sa visokom stručnom spremom širom države. Žene su 2023. postale većina među univerzitetskim predavačima. Žene još uvek nisu većina među menadžerima u Americi, ali to bi se moglo uskoro desiti, jer ih je trenutno 46 odsto. Dakle, vreme se poklapa. „Vouk“ pokret nastao je otprilike u isto vreme kada su mnoge važne institucije doživele demografsku transformaciju sa većinski muških na većinski ženske.

I suština istog se slaže. Sve što povezujemo sa „vouk“ pokretom podrazumeva preferenciju ženskog nad muškim: empatiju nad racionalnošću, bezbednost nad rizikom, zajedništvo nad konkurencijom. Drugi autori, koji su predložili svoje verzije teze o Velikoj feminizaciji, kao što su Noa Karl ili Bo Vajnґard i Kori Klark, i koji su proučavali uticaj feminizacije na akademsku zajednicu, prikazuju podatke iz anketa koji govore o razlikama u političkim vrednostima između polova. Jedna anketa, na primer, pokazuje da 71 odsto muškaraca smatra da je zaštita slobode govora važnija od očuvanja kohezivnog društva, dok je 59 odsto žena zauzelo suprotno mišljenje.

Najrelevantnije razlike nisu u pojedincima, već u grupama. Po mom iskustvu, pojedinci su jedinstveni i svakog dana naiđeš na izuzetke koji ruše stereotipe, ali grupe muškaraca i grupe žena pokazuju dosledne međusobne razlike. Što ima smisla ako stvar sagledamo kroz statistiku. Nasumično odabrana žena možda će biti viša od nasumično odabranog muškarca, ali je veoma malo verovatno da će grupa od deset žena imati prosečnu visinu veću od grupe od deset muškaraca. Što je grupa ljudi veća, to je verovatnije da će se uklopiti u statističke proseke.

Ženska dinamika u grupi više favorizuje konsenzus i saradnju. Muškarci jedni drugima naređuju, dok žene sugerišu i ubeđuju. Svaka kritika ili negativan stav, ako se apsolutno moraju izraziti, bivaju umotani u slojeve komplimenata. Rezultat rasprave manje je važan od činjenice da je rasprava održana i da su svi učestvovali u njoj. Najvažnija razlika između polova u grupnoj dinamici je stav prema konfliktu. Ukratko, muškarci u konflikt ulaze otvoreno, dok žene prikriveno potkopavaju ili ostrakizuju svoje neprijatelje.

Različite navike
Bari Vajs, u svom pismu ostavke u Njujork tajmsu, opisala je kako su je kolege u internim porukama na aplikaciji Slek nazivale rasistkinjom, nacistkinjom i fanatikom, a što je najženskije u svemu tome, „kolege koje su bile percipirane kao prijatelji bili su uznemiravani od strane drugih saradnika.“

Jednom je Vajs pozvala koleginicu iz redakcije da piju kafu. Ta novinarka, žena mešovite rase koja je često pisala o rasnim pitanjima, odbila je susret. To je očigledno bio propust u osnovnim standardima profesionalizma, ali i postupak svojstven ženskoj logici.

Muškarci imaju tendenciju da bolje razdvajaju uloge u poređenju sa ženama, a „vouk“ pokret je na mnogo načina bio primer društvenog neuspeha u tom razdvajanju. Tradicionalno, recimo, jedan lekar je mogao imati mišljenja o političkim pitanjima, ali bi smatrao svojom profesionalnom obavezom da ta mišljenja drži van prostorije u kojoj pregleda pacijente.

Sada, kada je i medicina postala više feminizovana, lekari nose značke i trake sa stavovima o spornim temama, od prava LGBT zajednice do Gaze. Oni čak koriste autoritet svoje profesije da podrže pomodne političke trendove, kao kada su lekari rekli da protesti pokreta „Black Lives Matter“ mogu da se nastave uprkos kršenju kovid mera jer je rasizam ocenjen kao javno zdravstveno vanredno stanje.

Jedna knjiga koja mi je dosta pomogla da sastavim sve delove ovog mozaika u celinu bila je Ratnici i oni koji brinu: Opstanak polova (Warriors and Worriers: The Survival of the Sexes) autorke Džojs Benenson, profesorke psihologije. Ona iznosi ideju da su muškarci razvili grupnu dinamiku prilagođenu ratovanju, dok su žene razvile grupnu dinamiku prilagođenu zaštiti potomstva.

Ove navike, formirane duboko u praistoriji, objašnjavaju zašto su istraživači u modernoj psihološkoj laboratoriji, u studiji na koju se Benenson poziva, primetili da će se grupa muškaraca koja dobije zadatak „boriti za vreme da nešto kažu i glasno iznositi različita mišljenja“ i potom „rado saopštiti konkretno rešenje vođi eksperimenta“. Grupa žena koja dobije isti zadatak će „ljubazno raspravljati o ličnim odnosima (…) uz dosta pogleda u oči, osmeha i smenjivanja u govoru“, pri čemu će „malo obraćati pažnju na sam zadatak koji je eksperimentator postavio“.

Svrha rata je da se reše sporovi između dva plemena, ali to funkcioniše samo ako se posle rešavanja spora uspostavi mir. Zbog toga su muškarci razvili metode pomirenja sa protivnicima i učenja da žive u miru sa ljudima sa kojima su se juče borili. Ženke, čak i kod primata, sporije se mire nego mužjaci. To je zato što su ženski konflikti tradicionalno bili unutar plemena, zbog oskudnih resursa, i rešavani su ne otvorenim sukobom, već prikrivenom konkurencijom sa rivalkama, bez jasnog kraja.

Sve ove opservacije poklapale su se sa mojim sopstvenim zapažanjima o „vouku“, ali ubrzo je onaj uzbudljivi osećaj otkrića nove teorije ustupio mesto svojevrsnoj nelagodi. Ako je „vouk“ zaista rezultat Velike feminizacije, onda je erupcija ludila 2020. godine bila samo blagi nagoveštaj onoga što nas čeka u budućnosti. Zamislite šta će se dogoditi kada se preostali muškarci u društveno uticajnim profesijama penzionišu, a mlađe generacije, koje su više feminizovane, preuzmu potpunu kontrolu.

Pretnja koju predstavlja „vouk“ može biti veća ili manja, u zavisnosti od oblasti. Tužno je što su katedre za engleski jezik danas potpuno feminizovane, ali većina ljudi to u svakodnevnom životu ne oseća. Druge oblasti su mnogo važnije. Možda niste novinar, ali živite u zemlji u kojoj ono što se napiše u Njujork tajmsu u velikoj meri određuje šta se u javnosti prihvata kao istina. Ako Tajms postane mesto u kome unutrašnji konsenzus može da potisne „nepopularne činjenice“ (još više nego što to već čini), to će pogoditi svakog građanina.

Budućnost pravnog sistema
Oblast koja me najviše plaši je pravo. Svi mi zavisimo od funkcionalnog pravnog sistema, a vladavina prava, recimo to sasvim otvoreno, neće opstati ako pravna profesija postane većinski ženska. Vladavina prava se ne odnosi samo na to da pravila postoje i da su zapisana. Ona podrazumeva da se ta pravila poštuju čak i onda kada rezultat pogađa vaše emocije ili je u suprotnosti sa unutrašnjim osećajem ko je „u pravu“ ili ko vam je simpatičniji.

Feminizovani pravni sistem mogao bi da liči na sudove uspostavljene po Title IX zakonu za slučajeve seksualnog nasilja na univerzitetima, koji je uvela administracija predsednika Obame 2011. godine (Title IX je deo američkog federalnog zakona koji zabranjuje diskriminaciju po polu u obrazovnim institucijama koje dobijaju federalno finansiranje. U praksi, „Title IX tribunal“ označava unutrašnji univerzitetski postupak za ispitivanje optužbi za seksualno uznemiravanje, napad ili diskriminaciju; prim. NS). Ovi postupci su bili formalno zasnovani na pisanim pravilima i tehnički se moglo reći da funkcionišu u okviru vladavine prava. Ali su nedostajale mnoge garancije koje naš pravni sistem smatra svetim, kao što su pravo da se suočite sa svojim tužiocem, pravo da znate za šta ste optuženi, kao i osnovni princip da krivica treba da zavisi od objektivnih okolnosti koje su poznate obema stranama, a ne od toga kako se jedna strana retrospektivno oseća u vezi sa nekim činom.

Te zaštite su ukinute zato što su ljudi koji su donosili pravila saosećali sa oštećenima, koje su uglavnom bile žene, a ne sa optuženima, koji su uglavnom bili muškarci.

Ova dva pristupa zakonu snažno su se sukobila tokom saslušanja za potvrdu imenovanja sudije vrhovnog suda SAD Breta Kavanoa. Muški stav bio je da: ako Kristin Blejzi Ford ne može da pruži nijedan konkretan dokaz da su ona i Kavano ikada bili u istoj prostoriji, njene optužbe za silovanje ne mogu biti osnov da mu se uništi život. Ženski stav bio je da njena očigledna emocionalna reakcija sama po sebi predstavlja izvesnu vrstu kredibiliteta koju Senatski odbor mora da poštuje.

Ako pravna profesija postane većinski ženska, očekujem da će se etika Title IX tribunala i saslušanja Kavanoa proširiti. Sudije će popuštati u primeni pravila kada su u pitanju „povlašćene“ grupe, a strogo ih sprovoditi nad „nepovlašćenima“, što se već danas dešava u zabrinjavajućoj meri. Godine 1970. još uvek je bilo moguće verovati da će uvođenje većeg broja žena u pravnu profesiju imati samo manji uticaj. Ta vera više nije održiva. Promene će biti ogromne.

Zanimljivo je da se obe strane političkog spektra slažu oko toga kakve će te promene biti, jedino se ne slažu da li su te promene dobre ili loše. Dalija Litvik započinje svoju knjigu Ženska pravda: Žene, pravo i bitka za spas Amerike (Lady Justice: Women, the Law, and the Battle to Save America) scenom iz Vrhovnog suda iz 2016. godine, tokom usmenih rasprava oko jednog zakona iz Teksasa koji se tiče abortusa.

Tri žene sudije, Ginzburg, Sotomajor i Kejgan, ”nisu se obazirale na formalna vremenska ograničenja, energično preuzimajući reč od svojih muških kolega.“ Litvik je to opisala kao „eksploziju nagomilane sudijske ženske moći“ koja je „pružila Americi uvid u to kako bi mogla izgledati istinska ili približna rodna ravnopravnost u moćnim američkim pravnim institucijama.“

Litvik hvali žene zbog njihovog nepoštovanja prema formalnostima, koje su, uostalom, nastale u eri ugnjetavanja i bele nadmoći. „Američki pravni sistem je u suštini bio mašina izgrađena da privileguje imućne bele muškarce“, piše Litvik. „Ali to je sve što imamo, pa radimo s onim što nam je dato.“ Za očekivati je da oni koji pravo posmatraju kao relikt patrijarhata isto instrumentalizuju po sopstvenom nahođenju. Ako taj etos zavlada čitavim pravnim sistemom, spoljna forma će ostati ista, ali revolucija će se već dogoditi.

Ženska dominacija
Velika feminizacija je zaista bez presedana. Druge civilizacije su davale ženama pravo glasa, omogućavale im pravo na imovinu ili mogućnost da naslede presto. Ali nijedna civilizacija u istoriji čovečanstva nikada nije eksperimentisala s tim da žene upravljaju ključnim institucijama društva, od političkih stranaka, preko univerziteta, do najvećih kompanija.

Čak i tamo gde žene ne zauzimaju najviše pozicije, one određuju ton u tim organizacijama, do te mere da i muški generalni direktor mora da deluje u okvirima koje postavlja potpredsednica za ljudske resurse. Mi podrazumevamo da će te institucije nastaviti da funkcionišu i pod ovim potpuno novim okolnostima. Ali na čemu zasnivamo tu pretpostavku?

Problem nije u tome što su žene manje talentovane od muškaraca, niti čak što su ženski načini interakcije po bilo kome objektivnom kriterijumu inferiorni. Problem je u tome što ženski načini interakcije nisu dobro prilagođeni za ostvarivanje ciljeva mnogih velikih institucija. Možete imati akademiju koja je većinski ženska, ali ona će biti (kao što većinski ženski odseci na današnjim univerzitetima jesu) usmerena ka drugim ciljevima, a ne ka otvorenoj raspravi i neograničenom traganju za istinom.
A ako vaša akademija ne teži istini, kakva je onda korist od nje? Ako vaši novinari nisu tvrdoglavi individualci koji se ne boje da se udalje od ljudi, kakvu korist imamo od njih? Ako jedna kompanija izgubi svoj avanturistički duh i postane feminizovana birokratija orijentisana ka unutra, zar je to neće zaustaviti u razvoju?

Ako Velika feminizacija predstavlja pretnju civilizaciji, onda se postavlja pitanje da li možemo nešto učiniti u vezi ovog problema? Odgovor zavisi od toga zašto mislite da je ona uopšte nastala. Postoji mnogo ljudi koji veruju da je Velika feminizacija prirodni fenomen. Ženama je konačno data prilika da se takmiče sa muškarcima, i ispostavilo se da su jednostavno bolje. Zato danas ima toliko žena u našim redakcijama, rukovodećim mestima u političkim partijama i upravljačkim organima naših korporacija.

„The longhouse“
Ros Dautat je opisao ovaj način razmišljanja u jednom intervjuu sa Džonatanom Kipermanom, poznatim i kao „L0m3z“, desničarskim izdavačem koji je pomogao da se pojam „the longhouse“ (longhaus, odnosno produžena kuća) popularizuje kao metafora za feminizaciju.

„Muškarci se žale da ih žene ugnjetavaju. Zar ‘longhaus’ nije samo produženje muške žalbe zbog nesposobnosti da se adekvatno takmiče?“ pita Dautat. „Možda bi trebalo da prestanete sa kukanjem i da se zaista takmičite u uslovima koji postoje u Americi 21. veka?“

To je ono što feministkinje misle da se dogodilo, ali greše. Feminizacija nije prirodan rezultat toga što su žene nadmašile muškarce. To je veštački proizvod društvenog inženjeringa. Ako uklonimo veštačku podršku tom sistemu, on će se urušiti u roku od jedne generacije.

Najočigledniji oblik veštačke podrške tome je „anti-diskriminaciono“ zakonodavstvo. Protivzakonito je ako u kompaniji radi premalo žena. Ukoliko su žene nedovoljno zastupljene, posebno na višim menadžerskim pozicijama, to predstavlja okolnosti za potencijalnu tužbu. Zbog toga poslodavci zapošljavaju i unapređuju žene koje inače ne bi dobile ta radna mesta, samo da bi ispunili propisane kvote.

Razumno je što poslodavci tako postupaju, jer posledice nepoštovanja tih pravila mogu biti veoma ozbiljne. Kompanije kao što su Teksako, Goldman Saks, Novartis i Koka-Kola platile su višestruke devetocifrene iznose u nagodbama po tužbama u kojima su optužene za polnu pristrasnost pri zapošljavanju i unapređenju. Nijedan menadžer ne želi da bude osoba koja je svojoj firmi nanela štetu od 200 miliona dolara zbog tužbe za diskriminaciju na osnovu pola.
Zakon o zabrani diskriminacije zahteva da svako radno mesto bude feminizovano. Presedan iz 1991. godine utvrdio je da posteri modela na zidovima brodogradilišta predstavljaju neprijateljsko okruženje za žene, a taj princip se vremenom proširio na brojne oblike muškog ponašanja.

Desetine kompanija iz Silicijumske doline suočile su se sa tužbama zbog navodne „fraternitetske kulture“ ili „toksične muške kulture“, a advokatska kancelarija specijalizovana za te slučajeve hvali se nagodbama u rasponu od 450.000 do osam miliona dolara.

Žene mogu tužiti svoje šefove ako je radno okruženje nalik studentskom bratstvu, ali muškarci ne mogu tužiti kada njihovo radno mesto podseća na Montesori vrtić. Sasvim prirodno, poslodavci se u takvim uslovima radije odlučuju za „mekši“ pristup uređenju radnog okruženja. Zato se postavlja pitanje: Ako žene danas više napreduju u savremenom radnom okruženju, da li je to zaista zato što nadmašuju muškarce? Ili je možda zato što su pravila prilagođena tako da im idu u korist?

Mnogo toga se može zaključiti iz načina na koji se feminizacija vremenom pojačava. Kada institucije dostignu odnos od 50-50 između polova, one često ne staju na rodnoj ravnopravnosti, već nastavljaju u pravcu sve veće ženske dominacije. Od 2016. godine, pravni fakulteti postaju sve više ženski, pa je 2024. godine 56 odsto studenata pripadalo ženskom polu.

Psihologija, nekada pretežno muška struka, danas je u velikoj meri ženska: 75 odsto doktorata iz psihologije dobijaju žene. Izgleda da institucije imaju svoju prekretnicu, nakon koje proces feminizacije postaje sve izraženiji.

To ne izgleda kao da žene nadmašuju muškarce. Pre bi se reklo da žene potiskuju muškarce tako što nameću ženske norme u institucijama koje su ranije bile pretežno muške. Koji muškarac želi da radi u oblasti u kojoj se njegove osobine ne prihvataju? Koji muški postdiplomac pun samopoštovanja bi se upustio u akademsku karijeru ako će ga kolege izopštiti zato što je previše direktan u neslaganju ili zato što zastupa neko kontroverzno mišljenje?

Suštinska meritokratija
U septembru sam održala govor na Konferenciji nacionalnog konzervativizma, u kome sam iznela tezu o Velikoj feminizaciji, slično onome što sam izložila u ovom eseju. Bila sam pomalo zabrinuta što tu temu iznosim u tako javnom prostoru. I dalje je kontroverzno, čak i u konzervativnim krugovima, reći da u nekoj oblasti ima previše žena ili da veliki broj žena može toliko promeniti institucije da one prestanu da funkcionišu kako treba.

Potrudila sam se da svoj argument izrazim što neutralnije. Na moje iznenađenje, reakcija je bila ogromna. U roku od nekoliko nedelja, snimak govora je prešao 100.000 pregleda na Jutjubu i postao jedan od najgledanijih govora u istoriji Konferencije nacionalnog konzervativizma.

Dobro je što su ljudi spremni da čuju ovaj argument, jer nam se prozor u kojem možemo nešto preduzeti povodom Velike feminizacije polako zatvara. Postoje pokazatelji koji najavljuju feminizaciju i oni koji je potvrđuju, doduše s vremenskim zakašnjenjem — a mi se trenutno nalazimo u prelaznoj fazi: pravni fakulteti su većinski ženski, ali je savezno sudstvo i dalje većinski muško. Za nekoliko decenija, taj demografski pomak će dostići svoj prirodan završetak.

Mnogi misle da je „vouk“ prošao, pobeđen promenom društvenog raspoloženja, ali ako je „vouk“ posledica demografske feminizacije, onda on neće nestati sve dok se sama demografija ne promeni.
Kao žena, zahvalna sam na prilikama koje sam imala da se bavim pisanjem i uređivanjem. Srećom, ne verujem da rešavanje problema feminizacije podrazumeva zatvaranje vrata ženama. Potrebno je samo da vratimo poštene uslove. Trenutno imamo sistem koji se nominalno zasniva na zaslugama, ali u praksi je nezakonito dozvoliti da žene izgube.

Hajde da zapošljavanje zaista učinimo meritokratskim, ne samo deklarativno, pa ćemo videti kakvi će biti rezultati. Dozvolimo ponovno postojanje muške radne kulture. Uklonimo pravo veta koje ima kadrovska služba. Mislim da bi mnogi bili iznenađeni kada bi otkrili koliko je naše sadašnje stanje feminizacije posledica institucionalnih promena, poput nastanka HR sektora, koje su proizašle iz zakonskih izmena, a koje se istim putem mogu i preinačiti.

Jer, na kraju krajeva, ja nisam samo žena. Ja sam i neko ko ima mnogo mišljenja koja nisu prijatna drugima i kome će biti teško da napreduje u društvu koje sve više izbegava sukobe i insistira na konsenzusu po svaku cenu.

Ja sam majka sinova, koji nikada neće dostići svoj puni potencijal ako moraju da odrastaju u feminizovanom svetu. Ja sam, kao i svi mi, zavisna od institucija kao što su pravni sistem, naučna istraživanja i demokratska politika, koje čine temelj američkog načina života. A ako te institucije prestanu da obavljaju posao za koji su stvorene, svi ćemo snositi posledice.