Pre dvadeset i tri godine na Kosovu i Metohiji se dogodila tragedija srpskog naroda. Postepeno, javnost se nažalost, privikavala na nenormalno stanje na KiM. Postepeno, pogotovo do 2012. godine, javnost je nažalost, oguglala, postala je neosetljiva i nezainteresovana za probleme Srba na KiM. Privikavanje na nenormalno stanje na KiM, je dovelo do neprepoznavanja izuzetno negativnih pojava koje su nametnule vlasti lažne države Kosovo. Danas, gotovo niko ne prepoznaje puzeći Kurtijev fašizam na KiM. Plodno tle za taj fašizam postoji još od 1939. god. i početka Drugog svetskog rata. Do 2012. god. javnost i vlasti Srbije, su zbog sramotno smanjenog praga osetljivosti i zainteresovanosti, uglavnom reagovali na neodgovarajući način, autistično i gotovo benevolentno, na razobručeno nasilje prema Srbima. Setimo se nikakve, nemoćne reakcije srpskih vlasti na pogrom nad Srbima od 17.3.2004. Setimo se još nemoćnije reakcije srpskih vlasti u februaru 2008. kada je lažna država Kosovo, proglasila nezavisnost. Setimo se da su vlasti DS, u liku Borisa Tadića, Vuka Jeremića i Borka Stefanovića, od 2008. do 2012. značajno doprinele jačanju lažne države Kosovo. U proteklih deset godina, niko kao predsednik Vučić i SNS, nije u istoriji moderne Srbije, učinio toliko toga dobrog za Srbe na KiM.

Živimo u vremenu površnosti i neznanja. Istorijske činjenice su lako dostupne svima na internetu, Vikipediji i mnogim drugim kredibilnim izvorima. Dostupne su svima, a retko ko ih koristi. Naše vreme je takođe vreme prekrajanja istorije. Istorijska nauka nije nepogrešiva. Poznato je da istoriju pišu pobednici u ratovima. Istorija Albanaca je slabo poznata, zbog toga što su Albanija i KiM bili slepo crevo Evrope. Nisu zanimali bilo koga u Evropi od 1945. pa do 1998. kada su počeli oružani sukobi većih razmera na KiM.

Namera ove naučno političke studije nije da neutemeljeno nalepi etiketu Aljbinu Kurtiju. Da bih potkrepio svoju tezu da je Aljbin Kurti (prikriveni) fašista, neminovno moram govoriti o albanskom fašizmu i o kontinuitetu Kurtijeve politike sa albanskim fašizmom. Albanski fašizam postoji od 1939. i njegove ideje su i dalje žive, prvo na KiM, a zatim i u Albaniji i Severnoj Makedoniji. Istorija pokazuje da savremenici nekog fašiste, uglavnom ne prepoznaju tu ličnost kao fašistu. U današnim vremenima, većina kao fašiste, uglavnom prepoznaje Adolfa Hitler‎a (Nemačka), Benita Musolini‎ja (Italija), Antu Pavelića (Hrvatska), eventualno Franciska Franka‎ (Španija) i Vidkuna Kvislinga‎ (Norveška). Ni svi oni u svoje doba nisu bili prepoznati kao fašisti. Većina sveta previđa da su fašisti bili i: Filip Peten‎ (Francuska), Jon Antonesku (Rumunija), Radaslau Astrouski (Belorusija), Stepan Bandera (Ukrajina), Maksimiliano Hernandez Martínez (El Salvador), Georgios Papadopoulos (Grčka), Horia Sima (Rumunija), Horhe Rafael Videla (Argentina), Augusto Pinoče (Čile) i Albanci – Džafer Deva (Xhafer Ibrahim Deva), Tefik Selim Mborja, Šefket Verlaci (Shefqet Bey Vërlaci).

Današnji fašizam, uglavnom ne nastupa pod kukastim krstovima, i nacifašističkim obeležjima iz prošlosti. Današnji fašizam se prikriva, zaogrće, predstavlja drugačije. Uostalom, Hitlerova nacistička partija je bila nominalno socijalistička i radnička (Nacional socijalistička nemačka radnička partija – National Sozialistische Deutsche Arbeiter Partei – NSDAP). Takođe, Benito Musolini, osnivač Italijanskog fašizma, je do 1914. (tada je imao 31 godinu) bio levičar, i predsednik italijanske Socijalističke partije (PSI- Partito socialista Italiano). Danas je fašizam prisutan u onim državama ili na teritorijama, u kojima nije izvršena denacifikacija posle Drugog svetskog rata (Ukrajina, Hrvatska, lažna država Kosovo). Albaniju je uglavnom denacifikovao komunistički režim Envera Hodže. Fašizam je nedavno bio prisutan i u Grčkoj, gde je pre nekoliko godina zabranjena uticajna parlamentarna fašistička partija „Zlatna zora“. Kao što vidite iz pretodnih pasusa, nije lako prepoznati Kurtija i njegovu partiju kao fašiste.

Albanski fašizam

Albanski fašizam oduvek ima za cilj stvaranje Velike Albanije koja bi pored same Albanije, obuhvatala oblasti Srbije (KiM, opštine Preševo, Bujanovac i Medveđu, i Rašku oblast- Sandžak), Severne Makedonije (zapadne i severne delove – opštine Tetovo, Gostivar, Debar, Kičevo, Strugu, Kumanovo i Skoplje), Crne Gore (južne i istočne delove -opštine Ulcinj, delove opštine Bar, Plav, Rožaje, Gusinje i delove grada Podgorice), i Grčke (južni Epir, tzv. Čameriju). Albanski fašisti, šovinisti i ekstremisti ne vole izraz „Velika Albanija“ već koriste termin „Etnička Albanija“ (Shqipëria Etnike). Temelje Velike Albanije je postavila organizacija „Prva prizrenska liga“ 1878. Organizacija se zvanično zvala „Liga za odbranu prava albanske nacije“ („Lidhja për mbrojtjen e të drejtave te kombit Shqiptar“). Da bi osigurali ove ciljeve albanski fašisti su osnovali organizaciju „Druga prizrenska liga“ 1943. uz saglasnost nemačkih nacista. Dokaz o kontinuitetu albanskog fašizma je i osnivanje organizacije „Treća prizrenska liga“ koja je osnovana 1946. u SAD, ali je svoj pravi početak imala 1962. godine, kada joj je CIA udahnula život (zvanični podatak). Dokaz o kontinuitetu albanskog fašizma od Drugog svetskog rata do danas, je podatak da je predsednik „Treće prizrenske lige“ u SAD, 1966. postao zloglasni Džafer Deva, ministar policije u fašističkoj Velikoj Albaniji, organizator „Druge prizrenske lige“ i jedan od osnivača albanske SS divizije Skenderbeg. Deva je umro prirodnom smrću 1978. godine, u San Francisku. Sve to ne bi bilo moguće da Deva nije bio pod zaštitom CIA. Dokumenta CIA („Nazi War Crime Disclosure Act“), sa kojih je skinuta oznaka tajnosti pokazuju da je fašista Džafer Deva, bio jedan od 743 osumnjičena fašistička ratna zločinca, koje je regrutovala CIA, tokom „Hladnog rata“. U tim dokumentima se vidi da je Deva, u leto 1943. dobio instrukcije Nemačke vrhovne komande za Balkan da oformi vladu koja će voditi računa da ciljevi Nemačkog Rajha ne budu ometeni, a već oktobra iste godine postao je ministar unutrašnjih poslova u Tirani. Hitler ga je odlikovao 1944. godine. Dokumenta pokazuju da je Deva bio jedan nalogodavaca ubistva više od 80 građana Tirane zbog sumnje da su antifašisti. Džafer Deva je 20.5.1941. izdao naredbu o oduzimanju jevrejskih imanja (Signatura dokumenta: Jevrejski istorijski muzej, K – 22, 1a – 3/9, reg. broj 3728), a u jevrejske radnje su postavljeni komesari, pripadnici albanskog Kosovskog komiteta. Sinagoga u Tirani je demolirana, knjige i dokumenti iz arhiva uništeni. Jevreji su morali na levoj ruci da nose žutu traku, dok su na njihovim radnjama osvanuli natpisi „Jüdichafen Geschäft“.

„Mali“ dokaz o kontinuitetu fašizma i politike Aljbina Kurtija je skandal iz februara 2022. kada je obelodanjeno da Kurtijeve vlasti žele da uz pomoć UN obnove kuću zločinca Džafera Deve u južnoj Kosovskoj Mitrovici. Otkriveno je da EU i UN kroz svoj razvojni program (UNDP), finasiraju obnovu kuće Džafera Deve. Ova sramota je naišla na osudu Efraima Zurofa, direktora centra „Simon Vizental“, ministarstva kulture Republike Srbije, Kancelarije za KiM, i nemačke ambasade na Kosovu.

Potom je objavljeno da UNDP i EU odustaju od finansiranja tog projekta, koji je predložilo ministarstvo kulture lažne države Kosovo. Da apsurd bude kompletan, naziv projekta EU, u okviru koga je bila planirana obnova kuće jednog od vodećih albanskih fašista, je bio „Kulturno nasleđe kao pokretač dijaloga među zajednicama i socijalne kohezije“. Kancelarija EU na Kosovu je saopštila da to doprinosi stabilnosti i miru. Skaredno je pomisliti da bi obnova kuće jednog fašiste i ratnog zločinca mogla biti deo kulturnog nasleđa ili pokretač dijaloga i socijalne kohezije među zajednicama. Skaredno je pomisliti da bi to moglo doprineti stabilnosti i miru na KiM.

Ministar kulture lažne države Kosovo, Kurtijev najbliži saradnik, Hajrula Čeku je 1.6.2022. osudio stav nemačke ambasade i nemačkog ambasadora Jorna Rodea, da treba obustaviti obnovu kuće Džafera Deve. Nemački ambasador je još u februaru izrazio zabrinutost povodom vesti o obnovi kuće Džafera Deve. Potom je 28. maja 2022. rekao o Džaferu Devi: „Bio je saradnik i protagonista divizije-SS Skenderbeg. Bio je i saradnik nemačke obaveštajne službe. Došlo je do istrebljenja Jevreja u svim oblastima pod nemačkom okupacijom. Na Kosovu je SS-Skenderbeg divizija istrebljivala Jevreje, a u tome je učestvovao i Džafer Deva“. Tim povodom Kurtijev ministar Hajrula Čeku je rekao: „Bio je to ishitreni potez (ambasadora Rodea- op.aut.) i ne verujem da postoji razlog da se ne nastavi restauracija te kuće“. Poznato je da će Kurtijeve vlasti nastaviti obnovu kuće fašiste Džafera Deve, koga smatraju velikim herojem. Zamislite da u Nemačkoj počne zvanična obnova sentimenta prema nacistima, i postavljanje spomen obeležja nacistima. Zamislite da Nemačka počne da tretira naciste kao heroje. Nezamislivo. Ono što je u Nemačkoj nezamislivo, zamislivo je u lažnoj državi Kosovo.

Ogromni zid na glavnom trgu Južne Mitrovice krasi mural na kome se nalazi i fašista Džafer Deva. Na Kosovu najmanje tri ulice nose ime Džafera Deve, uključujući i jednu u Prištini koja se nalazi nekoliko stotina metara od nemačke ambasade. O tome koliko Albanci slave svoje fašiste iz Drugog svetskog rata, svedoče i bezbrojni drugi nazivi ulica dati mnogobrojnim fašistima i ratnim zločincima. U Prištini ima bezbroj ulica nazvanih po fašistima – Ulica Mithat Frashëri (bivša Lipljanska), ulica Mustafa Kruja (bivša Stevana Sindjelića), ulica Rexhep Mitrovica (bivša Ilije Garašanina), ulica Shaban Palluzha (bivša Pribojska), Bulevar UÇK (bivša Kralja Milutina). U Prištini postoji trg Adema Jašarija, nazvan po ovom UČK zločincu iz devedesetih. U Prekazu postoji memorijalni centar Adem Jašari, a prištinski aerodrom se zove Adem Jašari. U većini gradova Kosova se nalaze ulice Midhata Frašerija, Mustafe Kruje, Redžepa Mitrovice, Šabana Paluže, UČK, Adema Jašarija i mnogih drugih zločinaca iz Drugog svetskog rata i iz ratova devedesetih. Zamislite da Nemačka počne da daje nazive ulica i trgova nacistima, da aerodrom u Berlinu nazove imenom Adolfa Hitlera. Nezamislivo. Ono što je u Nemačkoj nezamislivo, zamislivo je u lažnoj državi Kosovo.

Poznati albanski fašisti su bili Džafer Deva (Xhafer Ibrahim Deva), Midhat Frašeri (Midhat Frashëri), Mehdi Frašeri (Mehdi Frashëri), Šaban Mustafa Kastrati – poznatiji kao Šaban Poluža (Shaban Mustafë Kastrati – Polluzha), Mustafa Merlika-Kruja, Malik Bušati (Maliq Bushati), Ekrem Libohova (Eqrem Libohova), Redžep Mitrovica (Rexhep Mitrovica), Fikri Dine (Fiqri Dine), Ibrahim Aćif Bičakči, (Ibrahim Aqif Biçakçiu), Ali Kelcira (Ali Këlcyra) i Džemail Hasani poznatiji kao Džem Hasa (Xhemail Hasani – Xhem Hasa). Sve ove fašiste, veliki broj Albanaca na KiM, i u Severnoj Makedoniji slavi kao nacionalne heroje.

Gotovo sve albanske politike na KiM, proističu iz ideja fašističke Velike Albanije iz Drugog svetskog rata, i vojno političkog vođstva Velike Albanije, u liku pokreta „Bali Kombetare“. Kurtijeva partija „Vetevendosje“ je najjasniji nastavljač ove fašističke politike. Kurti je fašista zaogrnut u ruho anarho levičara. Međutim, osim reči, njegovu fašističku politiku najviše odaju dela – nasilje  prema Srbima. Od kada je on na vlasti broj napada na Srbe je porastao za 50 odsto. Kontinuitet Kurtijeve partije sa fašizmom je jasan. Albanski Balisti i fašisti su se borili do 1952. na KiM, protiv FNRJ. Oni i njihovi naslednici  su mirovali do 1968. kada su organizovali masovne albanske demonstracija na KiM. Potom su albanski balisti 1981. organizovali separatističku pobunu daleko većih razmera nego 1968. Konačno, Albanska teroristička organizacija OVK (UČK), naslednica fašističke organizacije „Bali Kombetare“, započinje 1996. godine, sukobe sa državom Srbijim. Ovo se 1998. i 1999. pretvara u pravi rat. Tokom 1999. i početkom 2000. godine, Albanci su ubili oko 1000 Srba otevši im organe. U junu 1999. proterali su sa KiM, 200.000 Srba i nealbanaca. U svemu tome aktivno je učestvovao Kurti, kao sekretar i prevodilac Adema Demaćija, portparola OVK. Glavna politička ideja Kurtijeve partije je ujedinjenje Kosova sa Albanijom, tj. stvaranje Velike Albanije, koja je jedino postojala od 1941. do 1945. kao fašistička tvorevina.

Ljudi slabo poznaju istoriju. Kada govorimo o kontinuitetu albanskog fašizma na KiM, moramo se setiti činjenica iz Drugog svetskog rata. Još od 1939. postojala je Albanska fašistička partija (Partia Fashiste e Shqipërisë -PFSh) po ugledu na italijansku. Pogledajte tu odrednicu na Vikipediji (Albanian Fascist Party). Lider je bio Tefik Mborja. Partija je osnovana 2.6.1939. a raspuštena je od strane Nemaca 27.7.1943., koji su u novembru 1942. formirali novu nacističku albansku partiju „Balli Kombëtar“, i u nju utopili PFSh. PFSh je imala vojne odrede – Albansku fašističku miliciju (Milicia Fashiste Shqiptare -MFSH) koja je brojala oko 13.000 ljudi. Ti vojni odredi su u julu 1943. priključeni odredima „Balli Kombëtar“. Politika obeju partija je bila izrazito antisrpska, antijevrejska i antigrčka. Albanci su u Drugom svetskom ratu imali ukupno četiri fašističke i nacističke vojne organizacije -„Balli Kombëtar“, SS diviziju Skenderbeg, Albansku fašističku miliciju (Milicia Fashiste Shqiptare -MFS) i miliciju „Vulnetari“. Pripadnici SS divizije Skenderbeg su najviše učestvovali u ubijanju, silovanju i pljačkanju, pretežno u srpskim oblastima, a manje u borbenim dejstvima za nemačke ratne ciljeve. Albanska fašistička dobrovoljačka milicija „Vulnetari“, je bila sastavljena od Albanaca sa KiM. Ova milicija je brojala oko 5000 ljudi. Uglavnom je služila da teroriše srpsko stanovništvo na KiM, i da učestvuje u lokalnim borbama. Partija „Balli Kombëtar“ je bila aktivna od 1942. Prvi lider je bio Midhat Frashëri. Brojala je između 35.000 i 50.000 pripadnika. Pripadnici vojnih odreda „Balli Kombëtar“ počinili su mnoge ratne zločine protiv srpskog, jevrejskog i grčkog stanovništva. Na osnovu zaključaka „Druge prizrenske lige“ vojni odredi „Balli Kombëtar“ i albanska SS divizija Skanderbeg su masakrirali hiljade Srba, i prognali njih oko 100.000. Pored Albanije i KiM, Balisti su delovali u Makedoniji, u Raškoj oblasti, Crnoj Gori i u severnoj Grčkoj. Vođe balista na KiM su bili Redžep Mitrovica i Džafer Deva. Vođa Balista u Raškoj oblasti bio je Aćif Hadžiahmetović (Aćif efendija). Partija „Balli Kombëtar“ je ponovo oživela kao partija „Partia Balli Kombëtar Shqiptar-PBK“, u Albaniji na početku 1990. Osnivač je bio preživeli balista Abas Ermendži. Balistička partija je u Albaniji, na izborima 1996. godine, osvojila 5 odsto glasova. Na izborima 2001. bila je deo koalicije „Unija za pobedu“ (Bashkimi për Fitoren). Ta koalicija je osvojila 37.1 odsto i 46 poslanika u albanskom parlamentu! Ta partija i danas deluje u Albaniji, na KiM i u Severnoj Makedoniji.

Na Kosovu i Metohiji  deluju tri partije Balista. Glavna je „BALLI KOMBËTAR I KOSOVËS – BK“ (Kosovski narodni front), i predvodi je Sulejman Daka. Ona deluje i u Albaniji i u Severnoj Makedoniji. Tu su i „PARTIA E UNITETIT KOMBËT SHQIPTAR“ –UNIKOMB (Albanska partija nacionalnog jednistva) i „INICIATIVA QYTETARE BALLI KOMBËTAR DEMOKRAT“– IQBKD (Granđanska Inicijativa Nacionalni Demokratski Front). Sve tri su aktivne i učestvuju na izborima na KiM. Sve tri partije otvoreno ističu da baštine nasleđe fašističke partije iz doba Drugog svetskog rata „Balli Kombëtar“.

Ko je Aljbin Kurti?

Aljbin Kurti je rođen 1975. u Prištini. Kurtijev otac Zaim, i majka Arife (devojačko Tahiri), su se pre Kurtijevog rođenja preselili iz Ulcinja u Prištinu. Aljbin Kurti tečno govori engleski i srpski. Albanski list i sajt „Reporteri“ je 31.07.2019. objavio tekst u kome dokumentovano tvrdi da su preci (pradedovi i raniji preci) Aljbina Kurtija, nosili prezime Kurtović, i da su Kurtijevi preci poarnaućeni Srbi. Kurtijev otac Zaim je rođen u Crnoj Gori, opština Ulcinj, selo Sukobin. U tom kraju Srbi su vekovima arnaućeni. Baš u selu Sukobin, žive mnogi Albanci, poreklom Srbi, koji se i dalje prezivaju Kurtović. Neki pišu svoje prezime „Kurtović“, dok drugi pišu „Kurtoviq“. To se vidi u izvodima iz biračkog spiska Ulcinja gde se npr. pominju Nazmi Kurtović iz Sukobina, Rexhep Kurtoviq iz Sukobina, Skender Kurtović iz Donje Klezne, Bejaze Kurtoviq iz Sukobina, Vehbi Kurtović, Ramiz Kurtović, Besnik Kurtoviq, Feride Kurtović iz Sukobina itd. Očigledno je da je neki nedavni predak Kurtijevog oca, skratio prezime Kurtović u Kurti. To ništa nije neobično. Vekovima su se Srbi iz Crne Gore, sa Kosova i Metohije, iz Albanije, i iz Makedonije, masovno arnautili, pogotovo u doba turske vladavine. Najmanje 30 odsto Albanaca sa KiM, i iz Crne Gore, imaju srpsko poreklo, u nekom kolenu. Ove činjenice o Kurtiju je iznosio i Kadri Veselji, dok je bio predsednik skupštine Kosova, npr. 27.2.2018., ali i mnogi drugi Albanci. Uostalom, sve ovo potvrđuje i Vikipedija, odeljak o Aljbinu Kurtiju. Niko ne tvrdi da je Aljbin Kurti Srbin, ali je izvesno da su njegovi preci po očevoj liniji bili Srbi. Tu vidimo jedan mogući uzrok Kurtijeve patološke mržnje prema Srbima. Narcizam malih razlika. Uostalom, Arnautaši (poarnaućeni Srbi) su uvek bili najmilitantniji deo albanskog korpusa.

Aljbin Kurti je bio glavni organizator albanskih demonstracija 1997. i 1998. Bio je šef kancelarije i prevodilac portparola terorističke organizacije UČK, Adema Demaćija. Kurti je uhapšen od strane srpske policije u aprilu 1999. godine, kada je prerušen u ženu pokušao da pobegne iz Srbije. Postavlja se pitanje – ako je bio nevin, zbog čega je pokušao da pobegne? Okružni sud u Nišu osudio je Kurtija u martu 2000. god. na 15 godina zatvora zbog krivičnih dela ugrožavanja teritorijalne celovitosti SRJ i udruživanja radi neprijateljskih delatnosti u vezi sa krivičnim delom terorizma. Aljbin Kurti je na slobodu pušten, bez razloga i bez osnova, u decembru 2001. godine. Njega je pomilovao tadašnji predsednik SR Jugoslavije.

Zločin iz 2000. god. nije jedino krivično delo koje je počinio Kurti. Okružni sud u Prištini je u junu 2010. osudio Aljbina Kurtija na devet meseci zatvora, a kaznu je ranije odslužio u službenom i kućnom pritvoru. Kurti je osuđen za opstrukciju i sprečavanje službenih lica u vršenju dužnosti tokom februarskih demonstracija 2007. godine, koje su organizovali on i njegovo Samoopredeljenje. Tokom tih nasilnih demonstracija u Prištini su stradala dvojica demonstranata, a 80 je povređeno. Odgovornost za to snosi Aljbin Kurti. U septembru 2018. godine, Apelacioni sud u Prištini odbacio je žalbu i potvrdio zatvorsku kaznu za lidera Samoopredeljenja, Aljbina Kurtija. Prema toj presudi Aljbin Kurti je osuđen na jedinstvenu kaznu od 17 meseci zatvora zbog opstrukcije rada parlamenta bacanjem suzavca i ometanje policije u obavljanju službene dužnosti. Aljbin Kurti već 25 godina sprovodi nasilnu politiku, koja podrazumeva organizovanje nasilnih demonstracija na kojima ljudi ginu ili bivaju povređeni, koja podrazumeva uvođenje nasilja u institucije Kosova, poput bacanja otrovnog gasa, tuče itd. Kurti je do sada tri puta osuđivan. Jednom u SRJ, za terorizam, i dva puta na Kosovu.

Položaj Srba na KiM od 1999. se može uporediti sa položajem Jevreja u Trećem Rajhu. Od kada je Kurti na vlasti položaj Srba se pogoršao. U nepune dve godine (2021. i osam meseci 2022.) broj etnički motivisanih incidenata na KiM, protiv Srba iznosi 216. To je Kurtijev rezultat. Od kada je Kurti na vlasti broj etnički motivisanih napada na Srbe i SPC, se povećao za 50 odsto.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim u oktobru 2019. na KiM, Kurtijev „Pokret Samoopredeljenje“ (LËVIZJA VETËVENDOSJE!) je osvojio najviše glasova – 221.001 ili 26.27 odsto. Kurti je posle izbora 2019. godine, 3.2.2020., prvi put izabran za predsednika vlade lažne države Kosovo i tu funkciju je obavljao do 3.6.2020. Sa funkcije su ga uklonili Amerikanci, zbog uvođenja „reciprociteta“ u trgovini sa Srbijom, zbog odbijanja dijaloga sa Srbijom, i generalno zbog nekooperativnosti. Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim u februaru 2021. na KiM, Kurtijev „Pokret Samoopredeljenje“ je osvojio najviše glasova – 438.334 ili 49.95 odsto. Kurti je formirao svoju drugu vladu. I dalje je nekooperativan, i to smeta Amerikancima, ali kako je dobio gotovo 50 odsto glasova, sada je mnogo teže oboriti njegovu vladu. Dokaz da se ne radi o tome da ja proizvoljno lepim etiketu fašiste Kurtiju, je činjenica da predsednica Kosova, Vjosa Osmani nije fašistkinja, i ja je tako ne označavam. Ona je oportunistkinja. Do sredine 2020. ona je bila jedan od lidera Demokratskog saveza Kosova koji je tada vodio Isa Mustafa. Pred izbore 2021. god. Osmanijeva je prešla na stranu Aljbina Kurtija. Zauzvrat on joj je obezbedio položaj predsednice Kosova. Ona je početkom 2022. osnovala novu stranku „Guxo“, koja ima 4 poslanika. Takođe, ni glavne opozicione partije DSK i PDK, nemaju veze sa fašizmom, i ne mogu tako biti ocenjene. Na lokalnim izborima na KiM, 17.10.2021. Kurtijev  „Pokret Samoopredeljenje“ je na izborima za skupštine opština osvojio samo 154.580 glasova! Kurtijeva podrška pala je sa 50 odsto na 23 odsto. Jednostavno rečeno, Kurti je u odnosu na parlamentarne izbore od pre osam meseci, izgubio gotovo dve trećine svojih glasova.

Kurti je primenjivao nasilje u skupštini Kosova, zbog toga što se protivio Briselskom sporazumu iz 2013. koji Srbima daje pravo na osnivanje Zajednice srpskih opština. Kurti je bio prilično jasan u svojim fašističkim i nasilnim stavovima u intervjuu listu „Politiko“ koji je dao 2016. Pitanje: „Vi smatrate da je bacanje gasa u parlamentu odgovarajući potez. Nije li vaša zemlja umorna od mržnje i nasilja?“. Kurti:„Pa, tihi protesti ne vode nikuda,  posebno u našem slučaju gde narod protestuje protiv vladajuće autokratske vlade koju podržava deo međunarodne diplomatije. Mirni protesti bi samo doveli do toga da budu ismejani od vlasti. Okupiti ljude zajedno jednostavno nije dovoljno, morate biti aktivniji od toga“. Pitanje: „Zbog čega to nije dovoljno?“. Kurti:„Suzavac koji bacamo nestane posle 30 minuta. Ali ako instalirate Srpski entitet u našoj zemlji, on neće nestati u narednih 30 godina“. Pitanje: „Šta su pretpostavke za početak dijaloga sa Srbima?“. Kurti:„Ali da bi počeli pregovore sa srpskom vladom, Srbija mora da prizna našu državu, da se izvini za ratne zločine, i da plati ratnu odštetu. Mi smo suočeni sa 10.000 ubijenih građana, sa hiljadama silovanih žena, sa 120.000 uništenih kuća, sa 860.000 Albanaca koji su proterani sa Kosova u proleće 1999. Srbi su pokrali albanski penzioni fond, štednju u bankama i 12.000 kulturnih artefakata. Tako da načelno ne postoji način za uspostavljanje normalnih odnosa sa Srbijom“. Pitanje: „Vaša partija sanja san o velikoj Albaniji. Kako to zamišljate i kako?“. Kurti:„Mi tražimo pravo Kosova da se priključi Albaniji. Za sada, naš ustav to ne dozvoljava. Mi želimo da to  ostvarimo mirno i demokratski, za razliku od našeg odvajanja, koje je bilo nasilno zahvaljujući velikim silama“.

Kurtijev osnovni cilj, u ostvarivanju ovog plana, je da se prvo ujedine Albanija i Kosovo. Da je ova ideja, jedna od glavnih albanskih političkih ideja svedoči i govor predsednika vlade Albanije Sali Beriše, na proslavi 100 godina nezavisnosti Albanije, 2012. godine, kada je rekao da se „albanske zemlje“ prostiru od Preveze u Grčkoj do Preševa u Srbiji i od Skoplja u Severnoj Makedoniji do Podgorice u Crnoj Gori. Osnovna tačka programa Kurtijeve partije, koju je on i osnovao, i čiji je predsednik, „Levizja Vetevendosje“ (Pokret Samoopredeljenje) je ujedinjenje Kosova i Albanije, tj. stvaranje Velike Albanije, koja je postojala samo kao fašistička tvorevina Nemaca i Italijana, od 1941. do 1945. I to je dokaz kontinuiteta sa fašizmom.

Pogrom nad Srbima iz 2004. ima dosta sličnosti sa „Kristalnom noći“ kada su nacisti 1938. godine ubili najmanje 91 osobu, spalili na stotine sinagoga i jevrejskih kuća, uništili 7.500 jevrejskih radnji i uhapsili skoro 30.000 Jevreja. Kurti se prema Srbima, ponaša kao Hitler prema Jevrejima. Hitlerov rezultat je bio svetski rat i genocid. Kakvi će biti Kurtijevi rezultati? Kurti želi da izvede novi pogrom nad Srbima, ne bi li naterao 100.000 Srba da se isele sa KiM. Od kada je na vlasti, Kurti stalno izaziva krize na KiM. Albanci su i ranije bili skloni da iskonstruišu, insceniraju događaje, da bi mogli da izvedu nasilje nad Srbima, ili da izazovu reakciju zapada. Tako su Albanci 1990. izmislili lažno trovanje, i odigrali tu pozorišnu predstavu na celom KiM. Tako su iskonstruisali slučaj „Račak“ i inscenirali lažnu masovnu grobnicu (što je bio povod za NATO agresiju na SRJ 1999.). Tako su 2004. lažno optužili Srbe da su udavili trojicu albanskih dečaka, što je bio „povod“ za pogrom nad Srbima. Tako su 2019. god. Albanci izmislili da su glasački listići koji su došli iz Srbije zatrovani. Jednako tako 2021. Albanci su za trovanje vode u Dečanima odmah lažno optužili Srbe. Tako je ekstremista Aljbin Kurti, pred lokalne izbore na KiM, u oktobru 2021. veštački izazovao krizu, sprečavajući slobodno kretanje robe i ljudi na administrativnim prelazima. Tada 13.10.2021., Kurti je izveo nasilje nad Srbima u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu, i to je obrazložio borbom protiv nelegalne trgovine, krijumčarenja i šverca. Kurtijevi fašisti su ubili gasom, već bolesnu penzionerku Vericu Đelić (71) iz Zvečana, čije su dvorište i kuća bili usred zločinačke akcije kosovskih specijalaca, koji su upravo tu ispalili veliku količinu suzavca i šok bombi. Otrovni gas je prodro u kuću Đelića u velikoj količini, i ugušio Vericu Veru Đelić. Jedva je preživeo njen suprug. Tog dana albanski fašisti su teško ranili Srećka Sofronijevića, koga su pogodili u leđa iz automata. On je bio operisan i srećom je preživeo. Tada 13.10.2021. bile su povređene desetine Srba gumenim mecima, suzavcem, šok-bombama, kundacima. I konačno, krajem jula 2022. Kurti je izazvao novu krizu kada je najavio nasilno ukidanje srpskih dokumenata i neutralnih registarskih automobilskih tablica. Ta kriza je u toku. Predsednik Vučić je uz pomoć izaslanika SAD i EU, mudrim kompromisom rešio problem ličnih karata, dok je Kurtijevo nasilje u vezi registarskih automobilskih tablica (i plenidbe srpskih vozila) odloženo za par meseci.

Paralele između fašizma i Kurtijeve politike

Evo kako Vikipedija, između ostalog, određuje fašizam: „Fašizam je državno uređenje radikalnog autoritarnog nacionalizma koji karakteriše moć diktatora, nasilna kontrola opozicije i kontrola industrije i trgovine. Fašizam je generički pojam koji označava ideologije, političke pokrete i organizacije kao i vladajuće pokrete koji su po svojoj funkciji, te metodama političkog delovanja srodni italijanskom fašizmu. Posebno se koristi kao sinonim sa izrazom nacizam. Fašizam se često opisuje kao ekstremni oblik nacionalizma, s obzirom da su većina država u kojima se pojavio bile nacionalne države. U višeetničkim sredinama se fašizam često manifestirao kroz etničku, rasnu i versku netoleranciju, čiji je krajnji izraz bio Holokaust. Prava pojedinca u fašizmu su skroz ukinuta, a nasilje je bilo institucionalizovano kao oruđe unutrašnje, pa i spoljašnje politike“.

Sve ove elemente vidimo na onim delovima Kosova i Metohije kojima upravlja Aljbin Kurti. Kurtijeva politika i politička partija (LV) su radikalno i autoritarno nacionalističke. Radi se o ekstremnom albanskom nacionalizmu. Kurtijev fašizam se manifestuje kroz etničku, rasnu i versku netoleranciju usmerenu protiv Srba. Prava Srba na delu Kosova koje kontroliše Kurti, su uglavnom ukinuta, a ona koja postoje su ugrožena. Nasilje prema Srbima je institucionalizovano kao oruđe unutrašnje i spoljne politike.

O fašizmu je ubedljivo pisao Umberto Eko u tekstu „Večni fašizam“ (Ur-fašizam) (Umberto Eco „Il fascismo eterno“). Ekov tekst je prvobitno objavljen 22. juna 1995., u uglednom časopisu „Njujork rivju of buks“ („New York Review of Books”). Pišući svoju studiju o fašizmu Eko je najviše u vidu imao evropska iskustva sa fašizmom, na prvom mestu iskustvo svoje Italije. Eko navodi 14 karakteristika fašizma.

„1. Kult tradicije“. Albanci imaju kult tradicije, zbog toga što im je sama tradicija upitna i tanušna.

„2. Odbacivanje modernizma“. Albanski politički establišment, uglavnom odbacuje sve moderne tekovine. Na Kosovu se uglavnom ne proizvodi ništa. Privreda je rudimentarna. Ekonomija na najnižim granama. Zbog toga se sa Kosova u poslednjih 25 godina iselilo oko 700.000 Albanaca.

„3. Iracionalizam“. Tu Eko govori o potiskivanju slobodne misli i kritike. Ponašanje albanskih vlasti u poslednje 23 godine je višestruko iracionalno. Sa jedne strane oni teže zapadu, ali im je tradicija zaostalo orijentalna. Sa jedne strane oni govore o multietničkom društvu, a sa druge, Srbima, kosovske vlasti ili negiraju, ili ugrožavaju osnovna ljudska prava. Pravo povratka. Pravo imovine. Pravo na veru i jezik. Pravo na miran život. Setimo se ubistva oko 1000 Srba kojima su oteti organi, setimo se progona preko 200.000 Srba sa KiM, setimo se ubistava srpske dece u Goraždevcu, setimo se pogroma od 17.3.2004., setimo se slučaja Dragice Gašić.

„4. Neslaganje kao izdaja“. Kurtijeve albanske vlasti ne tolerišu bilo kakvo neslaganje i protivljenje Srba.

„5. Strah od razlike“. Na albanskom, Kurtijevom Kosovu vladaju ksenofobija i rasizam, uperen protiv Srba. Albanske Kurtijeve vlasti ne prihvataju razlike i drugost Srba, u odnosu na Albance.

„6. Individualna ili socijalna frustracija“. Albanci su kolektivno frustrirani, i tu frustraciju koriste protiv Srba, koje vide kao izvor frustracije. Takođe, Kurti je lično frustriran na više načina. Frustriran je svojim srpskim poreklom. Frustriran je zbog toga što je proveo oko godinu dana u zatvoru u Nišu. Frustriran je svojom patološkom mržnjom prema Srbima.

„7. Opsesija zaverom“. Najopsednutiji teorijama zavere je Kurti lično. On godinama konfabulira da je Srbija- Mala Rusija, a da je Vučić – srpski Putin. Od početka rata u Ukrajini, Kurti je opsednut izmišljotinom da Srbija kuje zaveru – da napadne Kosovo, kao što je Rusija napala Ukrajinu. Takođe, pre godinu dana Kurti je lansirao smešnu teoriju, da je Srbija počinila tri genocida nad kosovskim Albancima.

„8. Osećaj poniženja zbog moći neprijatelja“. Aljbin Kurti se ponaša kao čovek koga ponižava i frustrira moć Srbije i predsednika Vučića.

„9. Život je permanentno ratovanje“. Tu Eko govori o antipacifizmu fašizma. Kurti je opsednut pretnjama za koje umišlja da dolaze iz Srbije. Albanci su u oba svetska rata bili na strani sila osovine, na strani fašizma. Podigli su vojnu pobunu protiv Srbije 1998. i 1999. godine. Albanci slave svoje zločine i zločince i iz II svetskog rata i iz ratova devedesetih (Adema Jašarija, Haradinaja, Tačija, Veseljija…) i slave zločine NATO-a nad Srbijom.

„10. Prezir prema slabijem“. Eko kaže da je u korenu fašizma, elitizam, koji podrazumeva prezir prema slabijem i potčinjenima. Kurtijeva vlast, i on lično preziru Srbe, koji su desetostruko malobrojniji nego Albanci.

„11. Kult heroizma i herojska smrt“. Rekoh već, Albanci slave sve svoje zločine i zločince i slave zločine NATO-a nad Srbijom. Na albanskom Kosovu i dalje je prisutna krvna osveta.

„12. Mačizam“. Albanski mačizam i dominacija nad ženama su uobičajeni. Svi suprotni primeri, su samo izuzeci koji potvrđuju pravilo. Albansko društvo je i dalje veoma zaostalo.

„13. Selektivni/kvalitativni populizam“. Kurtijeva vlast poništava individualna i kolektivna prava Srba. Kurtijeva vlast je selektivna. Albanci imaju sva prava. Srbi su građani drugog reda.

„14. Ur-fašizam govori novogovorom“. Tu Eko podrazumeva novogovor koji je definisao Orvel u knjizi „1984“. Kurti je šampion noovogovora. On samo na rečima zagovara bezličnu multietničnost. Ali, čak i kad su reči u pitanju, on odriče mnoga prava Srbima. Kurtija potpuno odaju, razobličuju ponašanje i dela, koji su čist fašizam.

Nasilje je ipak osnovna karakteristika fašizma. Nasilje fašista je upereno prema onoj političkoj ili etničkoj grupi, koja je proglašena za neprijatelja nacije. Albanci imaju viševekovni istorijat nasilja, uglavnom nad Srbima.

Osnovni dokaz albanskog fašizma – nasilje, pogromi i genocid nad Srbima

Presudan negativan događaj za srpski narod, bila je, turska vladavina u trajanju od pola milenijuma. Toliko dugačak period neslobode i zločina ostavio je nesagledive posledice. Na prostorima Stare Srbije bilo je još gore jer su Turci tu imali i saradnike, Albance, tada malobrojni narod, koji se pokazao spremnim da služi Turcima i da radi svojih interesa tlači srpski narod. Albanci su, za razliku od Srba, bili kompatibilni s Turcima. Ne samo da su bili znatno spremniji da prihvate islam i povinuju se zakonu jačeg nego su bili i dovoljno pametni da shvate da je bolje da se pritisak Turaka prenese na Srbe. Da bi u tome uspeli, verno su služili Turcima. Povremeno su i Albanci dizali ustanke, ali bi posle tih perioda opet nalazili zajednički jezik sa Osmanlijama. Međutim, važno je reći, da je veliki deo arnaućenja i islamizacije Srba bio nasilan i sprovođen pod pogromima nad Srbima. O tome svedoče podaci o demografskim kretanjima na KiM tokom vekova:  1455. godine, Srba na KiM je bilo 98%, Albanaca 1 odsto. 1871. godine, Srba je bilo 64 odsto, Albanaca 32 odsto. 1899. godine, Srba je bilo 44 odsto, a Albanaca 48 odsto. 1948. godine, Srba je bilo 27 odsto, a Albanaca 68 odsto. 1991. godine, Srba je bilo 15 odsto, a Albanaca 82 odsto, i konačno, po procenama 2019. godine, Srba ima 8 odsto, a Albanaca 89 odsto. Tako je od ubedljive većine u 15. veku, 1455. godine (98 odsto stanovništva KiM) za 556 godina, srpski narod sveden na ubedljivu manjinu (8 odsto stanovništva KiM), a Albanci su od jedan odsto stanovništva skočili na gotovo 90 odsto. Podaci potiču iz turskog deftera – popisa iz 1455, koji je obavljen na teritoriji Brankovića, koja je obuhvatala teritoriju današnjeg KiM. Kopije tog turskog deftera – opšteg katastarskog poreskog popisa, čuvaju se u arhivima Orijentalnog instituta u Sarajevu, a originali u Turskoj.

Vreme koje obuhvata poslednjih dvadeset godina 19. i prve godine 20. veka (do oslobođenja 1912.), bilo je za Srbe na KiM vreme najtežih progona, fizičkog uništavanja i raseljavanja, što je pokazatelj ne samo stanja bezvlašća, nego i postojanja plana za stvaranje „etnički čistog“ Kosova kao „albanske zemlje“, u duhu programa Prizrenske lige. SANU je utvrdila da se tokom 18. i 19. veka iz Stare Srbije u Kraljevinu Srbiju, odnosno na teritoriju Srbije, iselilo oko pola miliona ljudi. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostali su pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Od 1896. do 1908. ključnu ulogu u stvaranju albanske nacije imala je Austrougarska. O tome u svojoj knjizi „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 1896–1908“, naučno utemeljeno, piše bugarska naučnica Teodora Toleva.

Albanci vekovima posežu za istim zločinačkim metodima: ubistvima, silovanjima, tučama, psihološkim i moralnim zlostavljanjem, protivpravnim prisvajanjem, otimačinom zemlje, uništavanjem useva, stoke, šume, socijalnom i pravnom diskriminacijom, majorizacijom i korišćenjem povlašćenog položaja, napadom na crkvu, skrnavljenjem grobalja, spomenika i simbola nacionalnog identiteta srpskog naroda. Time je organizovani albanski teror metodično stvarao psihozu nesigurnosti i straha, i nagonio sve veću masu Srba na iseljavanje.

Što se genocida tiče, Albanci uporno negiraju činjenice da su upravo oni počinili genocid u Staroj Srbiji, u 18. i 19 veku. Naučnici se slažu da su u 18. i 19. veku turski i albanski pogromi nad Srbima poprimili karakter genocida. O tome piše veliki istoričar i naučnik, pokojni akademik Dimitrije Bogdanović u svom kapitalnom delu „Knjiga o Kosovu“. Na primer u „Uvodu“, strana 12., Bogdanović kaže: „Isto tako, poriču se neki stvarni istorijski događaji – kao što su velike seobe srpskog naroda, ili se jednim potezom pera briše mučna, zaista krajnje surova istorija tursko-albanskog genocida nad srpskim narodom u toku poslednjih stotinu do dvesta godina“ (knjiga je objavljena 1984. i Bogdanović govori o genocidu nad Srbima od kraja 18. do kraja 19. veka). Isto tako akademik Bogdanović je na strani 183. Poglavlje 2. naslovio:„Anarhija i genocid u Staroj Srbiji 1878-1912“. U drugom delu knjige, pod nazivom „Razgovori o Kosovu“ na strani 357. akademik Dimitrije Bogdanović kaže (odgovarajući albanskom šovinisti Ali Hadriju): „Reč je o nečemu mnogo krupnijem – o genocidu nad srpskim narodom. Tvrdi se, naprosto, da toga nema i nikad ga nije bilo. Za takvu tvrdnju u kojoj Ali Hadri nije usamljen, za tvrdnju koja neodoljivo podseća na već poznata osporavanja da nije bilo ni ustaškog genocida nad Srbima u NDH (…) Ne može se  bez krajnje zaslepljenosti i mržnje poricati tragedija genocida nad srpskim narodom, genocida čiji su se izvršioci regrutovali u sredinama islamizovanih Albanaca, a inspiratori i pokrovitelji odmarali u otomanskim vezirskim dvorovima“.

Aprilskim slomom Jugoslavije 1941. godine počinje novo razdoblje albanskog terora i genocida nad srpskim narodom. Najveći deo teritorije sa albanskom nacionalnom manjinom anektiran je od strane italijanskih vazala u Tirani, pa je tako načinjena, pod fašističkim okriljem i za račun Italije, „Velika Albanija“. Pripadnici albanske manjine dočekali su okupaciju jugoslovenske zemlje kao svoje oslobođenje. „Druga prizrenska liga“ (1943) sprovodila je pod nemačkom okupacijom, posle kapitulacije Italije, sistematski teror nad Srbima, sa masovnim i pojedinačnim ubistvima, deportovanjem i iseljavanjem. Nikada nije utvrđen tačan broj tada proteranih Srba sa Kosova i Metohije, ali se računa da je za vreme rata 1941-1944. moralo da napusti Kosovo oko 100.000 Srba. Srbi na Kosovu okupaciju doživljavaju kao gubitak slobode, dok Albanci slom Kraljevine Jugoslavije primaju kao olakšanje svog položaja. Područje Kosova i Metohije je oslobođeno posle povlačenja Nemaca u novembru 1944. Međutim, u decembru 1944. dolazi do masovne pobune Albanaca protiv NOV i Jugoslavije u većem delu Kosova.  Vrhovni štab NOV i POJ uvodi vojnu upravu za područje Kosova i Metohije. Pobuna albanskih balista i fašista je slomljena tek u martu 1945. Od 1945. do 1952. godine na teritoriji Kosova i Metohije delovale su grupe razbijenih balista (ostataka albanskih fašista).

Posle poraza 1952., albanski balisti i fašisti su mirovali, do nasilnih albanskih demonstracija 1968. Usledili su događaji na KiM 1981., pobuna daleko većih razmera nego 1968. i bujanje albanskog separatizma na KiM, uz silno nasilje nad Srbima. I to je deo kontinuiteta. Srbi su 1981. u svedeni na manjinu – sa 27,4% prema popisu stanovništva 1948. godine, na 14,9% u 1981. godini! Albanska teroristička organizacija OVK započela je, 1996. godine, sukobe sa policijom Srbije, napadima iz zasede na patrole ili manje policijske stanice. Godine 1998, kada su se teroristički napadi na regularne snage bezbednosti proširili na celu pokrajinu, to se pretvorilo u pravi rat. Ovo je izazivalo žestoku reakciju policije i uključivanje vojske u sukob. U ovom sukobu počinjeni su mnogi zločini na obe strane. Nakon iskonstruisanog slučaja Račak, u januaru 1999. i propasti pregovora u Rambujeu, NATO i zapadne zemlje su izvršile zločinačko bombardovanje SRJ, protivno međunarodnom pravu (bez saglasnosti Saveta bezbednosti OUN). Bombardovanje je okončano nakon 78 dana Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti OUN. Nakon sprovođenja ovog sporazuma oko 200.000 Srba i drugih nealbanaca, bilo je prinuđeno da napusti KiM u strahu od albanskih pogroma. OVK je i posle okončanja sukoba nastavila da čini zločine nad srpskim civilima. Albanska teroristička organizacija OVK, počinila je silne zločine od 1996. do 2000. godine. To je kontinuitet sa Balistima.

Albanci su posle vekova asimilacije, zločina i ubistava, prisvajanja i otimanja srpskog nasleđa, konačno, 1999. i 2000. godine, pronašli nove metode nečovečnosti – prisvajanje i otimanje srpskih organa i života. Ključne tvrdnje o trgovini ljudskim organima, iznela je u javnost Karla del Ponte koja je pružila podatke da je veliki broj Srba i drugih nealbanaca bio otet i transportovan u Albaniju, gde su im vađeni organi i gde su ubijeni. Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila je 25. januara 2011., Izveštaj specijalnog izvestioca Dika Martija i Rezoluciju o trgovini ljudskim organima na KiM i u Albaniji. Prema Izveštaju, glavni organizator otimanja ljudi i trgovine ljudskim organima bila je Drenička grupa OVK, na čelu sa Hašimom Tačijem, Džavitom Halitijem, Kadri Veseljijem, Azemom Suljom i Fatmirom Ljimajem. Broj Srba koje je OVK ubila uzimajući im organe, iznosi približno 1000. U Martijevom , tj. Izveštaju Saveta Evrope, stoji da je OVK čineći navedeni zločin, sarađivala sa državom Albanijom, gde se veći deo zločina i dogodio, da je sarađivala sa albanskom mafijijom, bez čije pomoći ceo zločin ne bi uspeo. U Izveštaju se jasno kaže da je i sama OVK delovala kao kosovska mafija, zbog toga što se osim borbenim akcijama, bavila i kriminalom kojim se bavi i albanska mafija. Za ovaj zločin nije osuđen niko, ni dan danas, jedanaest godina posle usvajanja Martijevog izveštaja.

Albanci su 13. avgusta 2003. godine napali srpsku decu i omladinu u Goraždevcu. Srpska deca ubijena su iz automatskog oružja, rafalom, dok su se kupala u seoskoj reci Bistrici. Ubijeni su Ivan Jovović i Pantelija Dakić. Bogdan Bukumirić, Đorđe Ugrenović, Marko Bogićević i Dragana Srbljak teško su ranjeni. Ubice nisu pronađene, a istraga je obustavljena 2010. godine U martu 2004. Albanci su izvršili pogrom nad Srbima, ubili najmanje osmoro Srba, ranili oko 900, 4.000 ljudi izgnali iz domova, uništili 19 spomenika kulture i još 16 pravoslavnih crkava. Oko 935 nealbanskih kuća je spaljeno i uništeno. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela. Ubijeni Srbi su Spasojević Borivoje, Jana Tačev, Nenad Vesić, Dobrivoje Stolić, Borko Stolić, Slobodan Perić, Zlatibor Trajković i Dragan Nedeljković. Za sve ove zločine nije osuđen niko! Iz svega se vidi fašistički i balistički kontinuitet.

O zločinima terorističke UČK, svedoče i sudski procesi u Haškom tribunalu. Kao što je nacistima suđeno u Nirnbergu, tako se sada sudi liderima fašističke UČK, za počinjene ratne zločine. U zatvoru u Hagu se nalaze Hašim Tači, Kadri Veselji, Sali Mustafa, Pjeter Šalja, Jakup Krasnići, Redžep Seljimi, Hisni Gucati i Nasim Haradinaj.

Neko bi rekao da mladi Albanci nisu nasilni i da ne praktikuju nasilje. To nije tačno. Danas, najviše napada na Srbe izvode mladi Albanci, koji namerno prolaze kroz srpska naselja, da bi pokazali svoju nadmoć i isprovocirali Srbe, ili da bi nekoga napali. Nasilje prema jednoj etničkoj grupi je preduslov fašizma. Takođe, Kurti je na izborima 2021. osvojio gotovo 50 odsto, tj. 440.000 glasova, pretežno mladih Albanaca. Srpska groblja na KiM, skrnave mladi Albanci. Mladi Albanci podržavaju davanje ulica albanskim fašistima i zločincima iz devedesetih, i smatraju ih za heroje.

Još jedna paralela sa nacizmom je otimanje imovine pravnih i fizičkih lica na KiM. Albanci su od 1999. do danas, oteli, prisvojili gotovo svu srpsku imovinu na KiM, imovinu fizičkih i pravnih lica, i imovinu države Srbije. Tako su nacisti svojevremeno oduzeli svu imovinu Jevrejima.

Dokaz o kontinuitetu albanskog fašizma su stalni pokušaji albanaca da otmu srpsku kulturnu baštinu, i prikažu je kao svoje, albansko nasleđe. Tako su Vjosa Osmani, Glauk Konjufca i Aljbin Kurti 20.05.2021. zatražili od UNESKO-a da četiri srpska srednjevekvna pravoslavna manastira na KiM (Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica i Bogorodica Ljeviška), koji su pod zaštitom te međunarodne organizacije, uklone iz grupe rizične kategorije tj. skinu sa liste zaštićenih. Pri tome su besramno tvrdili da se radi o albanskom kulturnom nasleđu.

Ne manji dokaz o fašizmu Albanaca je potpuno onemogućavanje povratka za 200.000 Srba i nealbanaca koji su 1999. pobegli od albanskog nasilja. Za više od dve decenije na KiM se vratilo samo 5 odsto raseljenih i izbeglih.

Srbija je danas jaka. Predsednik Vučić nam je vratio dostojanstvo. Predsednik Vučić i SNS isporučuju građanima očekivanu dobrobit, kao niko u istoriji Srbije. Predsednik Vučić, državnik Vučić, uzdiže Srbiju, gradi Srbiju, leči Srbiju, vakciniše Srbiju. Državnik Vučić leči prošlost u sadašnjosti, radi budućnosti. Potrebno je da mi ostanemo hladne glave i da se ne damo isprovocirati. Srbija je danas jaka, zahvaljujući predsedniku Vučiću. Danas je jaka, jedinstvena i ujedinjena pod Vučićem. Predsednik Vučić zna da Kurti želi samo jednu stvar, a to je da isprovocira reakciju Srbije i Srba. Srbija hoće mir, Vučić hoće mir, Kurti hoće nasilje i rat. Srbija je vojno ojačala i spremna je za sve izazove. Jaka je, ali hoće mir. Srbija je pomirljiva, ali će zaštititi sve Srbe na KiM. Moramo biti strpljivi, hladne glave i jedinstveni. Mislim da u ovom trenutku treba da se setimo pesme „Gračanica“, Desanke Maksimović: „Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti (…) Ili tvoja zvona da bar ne tuku, kao srca predaka, Gračanice, Da bar nisi toliko duboko ukopana u tu zemlju i nas same, da se nismo privikli u tebe kleti. (…) Gračanice, da si nam bar jabuka, da te možemo staviti u nedra i zagrejati tako studenu od starosti, da nam bar poljima oko tebe nisu predaka divnih rasejane kosti.(…) Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti“. Živela Srbija!

Autor je poslanik i član predsedništva SNS